детаљ слике: из архиве аутора

ЧОВЕК ЈЕ ТРАГАЊЕ НА ЗЕМАЉСКОМ ПУТУ

Милица Јефтимијевић Лилић

Милица Јефтимијевић Лилић рођена је у Ловцу код Бањске, на Косову и Метохији. Магистар је филолошких наука. До недавно била је уредник у Радио телевизији Србије у Редакцији дигиталног програма, а пре тога је девет година радила као уредник у Редакцији за културу, где је остварила импозантан број емисија и прилога из области културе, књижевности и науке о књижевности.

2003. године снимила је серијал „Усудом развејани“ о судбини познатих српских писаца са Косова и Метохије протераних отуда: Пера Стефановић, Радослав Златановић, Даница Андрејевић, Мирко Жарић и други.

Сарадник је многих часописа и члан неких жирија. Објавила је 28 књига поезије, прозе, књижевне критике, а ту су и избори поезије на српском и другим светксим језицима.

Добитник је бројних националних и интернационалних награда и признања. Заступљена је у више националних и интернационалних антологија поезије, зборницима и панорамама поезије. Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки, азербејџански, шведски, пољски, румунски, ромски, словачки и друге језике. Критике на: енглески, арапски, италијански, шпански, македонски, ромски...

Члан је удружења књижевника Србије. У периоду од 2011. до 2014. била је потпредседник Удружења српских писаца. Заменик је директора онлајн магазина Балкан Ин. Стручни је саветник у италијанској асоцијацији за дипломатију и право ИЦДЈ (Интернатионал цоунцил фор дипломацy анд јустице), са седиштем у Риму. Члан је Удружења књижевника „Седмица“ у Франкфурту и Међународног удружења ликовних уметника и књижевних стваралаца - Фарбен интернатионал са седиштем у Франкфурту.

Имали смо задовољство да разговарамо са Милицом након одржане промоције њене књиге на италијанском и енглеском језику Ил вото ди Пенелопе.

 

 Балкан ИН АВГУСТ 14 2021 - Београд

 

Шта је процес стварања поезије за вас? Тражење или саопштавање спознатог?

 

Врло занимљиво питање, а одговор не може бити једноставан. Много је теоријских књига написано о стваралачком процесу, о психологији стварања, но, без властитог исксутва се не може са сигурношћу знати шта стоји иза теорија које су писали они који га, можда, немају или само претпостављају да се ствари тако одвијају. Можда би одмах требало рећи, и једно и друго. Кад се погледа написана песма, сада већ могу рећи и моје бројне књиге, ја сам стално трагала за одговорима на многа питања, па и то, кључно питање, ко сам, а заправо сам пишући саопштавала спознато, ону целовитост бића коју сам песмом октиривала и на крају је поезија дала најпотпунији одговор на то питање, ко сам.

 

 

Да би настала песма

Читав се космос ускомеша

Путеви многи се отворе,

Преусмере се токови догађаја,

Десе се чак и неке смрти

Да би кренуо живот песме

 

(Рецимо смрт Ленке Дунђерске и песма Санта Мариа делла салуте, и неке моје, свакако).

 

Међутим, у многим мојим песмама било је (као и у добром делу свеколике умености) и нешто од онога што је, како се испостваљало, било пророчко, нешто је у току стварања унапред занало шта долази и стихови који су за мене првенствено имали смисла у контексту песме, су заправо били шифра за одгонетање моје душе или чак судбине.

 

Прва песма коју сам објавила у листу “Јединство” под насловом Невидљиви вал, садржи моју комплетну поетику која се касније формулисала. Навешћу и једну своју причу која, можда, најбоље илуструје овај процес. Прича се зове Ђаволово писмо, у њој старији човек из доколице почиње да прави укрштенице. Одједном му падне напамет да примени косо читање и он, заправо, открива све о себи, чак и дан властите смрти. Хтела сам, заправо, да кажем, да у нама постоји то колективно несвесно знање које нам се кроз процес стварања разоткрива, које сам, такође, дефинисала као свезнање, пишући на сличну тему о поезији Братислава Р.Милановића.

 

Подсетимо да Фројд каже:

"У несвесном ништа се не завршава, ништа не пролази, ништа се не заборавља. Значи све је ту, треба га само потражити, осветлити, освестити."

 

А у књизи “Путопис коже”, СКЗ, 2004. постоји песма Индиго душе у којој говорим о том морању да се каже то нешто што је већ у нама а што практични живот потискује, зато поезија тражи осаму, понирање у себе:

 

Гунђа мелодија нерођеног стиха

Утихнута, просута кроз вене,

зове ме, удваја се, ремети мир

дисања ритам слути је и тражи

хитро је ноге прескачу у трку

до новог јутра, предаха ил’ несна

до плодног часа сусрета са собом

кад леђа свему окренем нехајно

како бих боље свој име чула

 

Из прапостања траже моје лице

Да зацрта се у Индигу Душе

Што примисмо је на крају почетка -

Одговор чуван у искуству претка!

 

За чиме је трагала Милица Лилић, па је посегнула за поезијом?

За одгонетањем тајне постојања, живота као непознанице и сопствености као потпуне енигме. Све је то почело врло рано, уочавала сам један несклад између онога што се прокламује као живот и онога како се живи, колика су одступања од правила, видела сам борбу људи са самима собом, па се и мени то разоткрило као бојно поље на којем се морам изборити са оним шта јесам и шта се од мене очекује.

Имала сам на уму мисао Достојевског, Човек је на земљи биће које се тек развија, те према томе није завршено, него прелазно биће... Желела сам да будем биће које је заокружено, а нескромно могу рећи да сада то и јесам.

Осећала сам да сам у много чему другачија. Прво сам сматрала то неким својим дефектом. Видела сам да не мислим и не поступам као већина и скривала сам ту своју „другачијост“ да бих се уклопила, да бих била прихваћена. Но, није ишло, није пријало. Морала сам да истражим шта је то што се дубоко у мени скрива, што је имало неку силину која је тражила да буде обликована и исказана.

Први покушаји нису били охрабрујући. Будући да сам била велики читач од кад знам за себе, то што бих прочитала као продукте своје почетничке авантуре писања, није било на нивоу очекиваног. И то је било болно, рађало је незадовољство собом. Чудило ме је како је могуће да резултат није бољи с обзиром на уложени труд. Но, била сам млада и нисам схватала да фали животно исксутво које најбоље исклеше ум и карактер и које је пресудно за уметнички развој, што се касније и потврдило.

Моја песма Холограм битка, која је у мојој новој књизи “Кодирано знање”, (објавиће је Бесједа из Бањалуке), даје одговор:

 

Оне, песме, одувек биле су ту

Постављене изнутра

Ко таблица Мендељејевог система –

Испрограмирана структура бића

Светлосни холограм битка.

Нисам их могла заобићи

Не регисртовати.

 

Није ме заобићи могло:

Понирање у бездан себе,

Препознавање структуре бића

Ма како оглушивала се

Тражила виши смисао у Другом

Ниподаштавала домете Сопства.

 

Но, сведочити лична открића

Макар и безначајна била,

Што често исијавала су,

Из тмине извлачила и мост била

Између мене и света

(Од којег сад бих што даље)

Та мала просветљења –

Та попуњена поља

Унапред Дате Структуре Бића,

Знак сврхе свете су

И њеног испуњења

Дарована за спознаје

Чудесног вазнесења –

Након битака сталних,

Заблуда ил’ отрежњења –

Пут мој била су,

Те поглед уназад

Све појашњава

Угао виђења мења.

Каква су ваша промишљања на тему смисла постојања, и у крајњој линији, да ли сте пронашли одговор на питање, шта је то човек?

То је неминовно, бавити се тим темама, но, нити је смисао нешто што је строго дефинисано, фиксирано, нити је човек константа, датост, нешто што се не мења. Онај елементарни смисао, имати породицу, пријатеље, бити успешан - то да, али онај унутарњи смисао бића је много сложенији, и није га лако наћи нити остварити, јер кад стигнете до једне тачке коју сте сматрали врхом своје остварености, то јест испуњеног смисла, Ви сте одједном празни као да ништа нисте постигли и морате све из почетка:

 

Враћам се себи

Ко путник с дуге пловидбе обали,

Преко херменеутике,

Разумевања и тумачења текста

И право у средиште себе

Те с неверицом питам,

Где сам то била,

Странствовала, од обала бића

Залутала неосетно

Носећи бреме свакодневља

Позобаних сати

Што минуше мимо ума

Тек ножем шарајући графите пролазности

А мноштво мисли, речи

Прегажених у трку

Ко бисери кад клизну

Низ прса падајући

Све је нестало без еха

Тај мртви део мене

Неосветљене...

 

 

Уметник се зато не задржи само на једном делу, већ у себи проналази нове изворе, нове изазове, па на крају, и нове празнине које га гоне да истражује, да долази до неочекиваних спознаја и самоспознаја и да опет искушава своје стваралачке моћи. Ја сам за тај повратак себи, нашла израз себеизвир, јер све је у нама, и оно што смо доласком на свет донели у свом бићу и оно шо смо искуством и учењем унели у себе, и то се онда сједињено и амалгамисано враћа кроз уметничко дело, поезију, слику, музику...

На крају, открила сам да су речи велико и отворено море које ме позива да стално зароним дубоко и да тамо проналазим кристале духа, да их обликујем, нижем и да ме то увек изнова обнавља и лечи. Пронашла сам лепоту и могућност не само да уживам у њој већ и да је стварам. Довољно јак смисао да му се посвети цео живот!

 

Што се поимања о човеку тиче, у песми Шифра послужила сам се речима Карла Јасперса, „Човек је сам себи шифра“, што је сасвим тачно. У овим годинама имам многе одговоре и умем да одгонетнем ту шифру сопства. Уосталом, давно сам написала песму Успостављање бића, у којој развијам ту тему, то морање да човек конституише себе, свакодневно, увек изнова.

Дакле, да упркос карактеру и настојању да буде цео, стабилан, то танано биће у њему трепери и могу га пореметити многе ствари, нарочито трагични догађаји какве ми на овом балканском тлу проживљавамо. Као и у личном животу. А, уосталом, Мартин Хајдегер је записао да: „Дефиниција суштине човека никад не представља одговор него суштинско питање“.

 

Заправо, све то је већ сублмирано у речима Исуса Христоса, (Јеванђеље по Јовану), „Ја сам Пут, Истина и Живот“... Ето то је човек, трагање на земаљском путу којим се кроз Живот остварује у добру или га пориче оваплоћујући се као Истина, Једно и непоновљиво бивање. Трудила сам са да, осим што ми је та особина вољом Господа у доброј мери урођена, да стално будем на путу добра и истине.

 

Може ли једно да обзнани све

Укупност Бића, синтезу људског

Ко вода у чаши,

океану што истост значи, суштину.

Човек је тамно дно земљино

Из којег ватра бије

Али и мук се сав сабије

И вуче га у понор,

Из њега стално израња

И прети да га сломи.

 

Танано биће ко јасика

Енигма одувек себи

И сав је живот недовољан

Да то се спозна, открије.

Рођењем самим одређено,

Људско биће никад није

Истост, једно,

Увек другачије

Бива из часа у час,

Живот цели,

Све га мења, обликује...

 

Из Ваше ране фазе стварања примећујемо да сте прогресивно почели да се у уметности остварујете из бола. То није неуобичајено, али нас занима да чујемо нешто више о том процесу, како сте Ви своје немире преводили у уметност?

Његошевски речено, „Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала...“

Удар је заиста био силовит, неочекиван. Живот је уступио место смрти. Требало је наћи одговор на то, зашто се умире кад није време. Зашто човек нестаје кад је у пуној снази. Зашто је на мој и живот моје породице, одједном, пала огромна рампа која је прекинула дотадашњи ток. Много тишине у гласности смрти.

Друга искушења која су пратила изненадни губитак супруга, тражила су снагу и акцију. Дан је протицао у борби са свакодневним животом а ноћ у борби са празнином живота у прегласним крицима душе и мисли које се нису могле зауздати. Проживела сам оно што је Кавафи унео у своју песму:

 

„Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог

мора.

Наћи ће се други град бољи од овог.

Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;

и срце ми је – као леш – покопано.

Докле ће ми ум остати у овој тмини.

Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,

црне рушевине свог живота спазим, овде.”

                                                              (Кавафи)

 

Поезија се, срећом, огласила спасоносно. Иако сам ја већ била потврђени стваралац, превасходно као тумач литературе и песник, мој прави стваралачки импулс тек тада проваљује из мене свом снагом и ја тек од тад, дакле после 1992. године, пишем праве снажне песме. Недуго потом долазе и велики историјски ломови, који богате мој имагинативи свет и траже одговре у виду поезије. Најзад, и напуштање куће у Приштини и мењање средине, што све одјекује у мом писању, и срећом даје добре резултате судећи по начину на који сам овде била прихваћена, објављивање књига, наступи позитвине критике...

 

Урони свесно у нови час смрти што ти се лепљиво хвата даха,

Обнажена, ничим нескривена кроз врат дана, тело века, узима маха.

Стегни је рукама, одмери снагу, отми је зраком што јој измиче,

Сачувај згранутог ума бистрину и узрасти до песме над одром.

Јововски дуби траг самосазнања

Све наук скривен у потаји има.

Понеси пепео као твоји пре, кад расељени бежаху пред хајком,

Урасти у нови смисао Дома, обновљен одазови се себи...

 

Моја стална жеђ за знањем, учењем терала ме је да истражујем а Београд је имао шта да понуди и ја сам се опорављала, богатила себе и свој уметнички исказ. Била сам врло често у жиријима и тако је много књига долазило до мене, као и сусрети са умним људима који су односом према мени потврђивали да сам на добром путу, на путу оздрављења и самоостварења.

 

То Васкрс циклично бива –

 

Винеш се подигнут руком

Блаженог испуњења

Сусретом једним

Да славиш моћи хтења

Онога ко помно прати

Клонућа и Успења –

Те опет животу врати.

 

На шта реагује Ваше биће, шта Вас отвара?

 

О, много тога, и то је један благослов од Бога, дао ми је високи регистар фреквенција на које моје биће резонира. У глобалу, то је лепота, у додиру са лепотом све у мени оживи, озари се и трансформише. Зато су књиге у мом детињству биле мој највернији пратилац, ту сам налазила толико лепоте коју нисам видела око себе.

Наравно, лепота света ме је увек фасцинирала, људског лица, такође, али она духовна лепота је била још снажнији подстицај и верујем да ме је то највише обликовало и усмеравало. Лепота људске мисли, речи, духовних садржаја у које спада и музика која је изузетно важна за мене. Имам и песму на ту тему.

Морам рећи, да се некада много више држало до онога шта и како се каже, па и моји родитељи су држали до тога и ја сам то усвајала. Код нас је постојао обичај да се на славама домаћини бираним речима обраћају гостима и захваљују им и ја сам тај образац и несвесно усвојила, и кад је дошло време да пред публиком говорим ја сам већ имала модел, став и свест о томе шта треба рећи. Стога је темизовање речи у мојој поезији, природно и нужно, много је песама које осликавају реч као моћну полугу у креацији уметничког дела.

 

Дођу ми однекуд речи

Блистави корали живи,

и траже да их нижем

у дан уденем сиви

да плане и он сјајем

од којег плане душа

кад отвори се врело

после предугих суша…

 

 

Поред љубавне поезије, код Вас је једнако заступљена и родољубива, заправо је можемо дефинисати као косовко певање. С обзиром на то да сте са подручја Косова и Метохије, шта за Вас значи заробљена историја на простору који се отима, светиње којима се тргује, земља која је по природи ствари мултиетничка, а сада, насилно, скоро у рукама само једног народа, уз мале изузетке?

Сведоци смо, нажалост, да се светска историја исписује на кожи малих народа, тако се потом уз помоћ „великих“ стварају нове државе да би првенствено служиле њиховим циљевима. Да би се најмоћнији обрачунали поткусуривање се врши земљом и судбином малих народа, њиховом историјом, у овом случају нашом, свим оним што означава трајање у времену. Српску историју која траје више од 7 529 година, кроји земља која чије постојање траје тек неколико стотина година, што је потпуни апсурд.

Живећи тамо сведочила сам да народи увек могу да нађу заједнички језик, да их исто поднебље зближава, даје им сличне карактеристике. Тако су и српски и албански народ опстајали док им они велики не би дали сигнал за нешто што ће прво њима донети корист, и хтели или не уђу у то змијско коло.

Кад се освесте од опијености како их штити најмоћнија земља биће прекасно. Зна се да на Западу све има цену и то велику. Албанци ће морати, пре или касније, да плате тај велики дуг. Има изрека,“ Не радуј се Швеђанима ни кад ти дарове носе“. Но, то није наш проблем, наш је да у постојећим околностима заштитимо своје културно, материјално и духовно наслеђе.

Смешни су покушаји да се српски манастири представе као њихови кад су на зидовима тих манастира српски ктитори, иако сам и то видела у окружењу, да су прекречени, како би се сакрила истина. Још смешнији су напори да се праисторијски трагови њима приписују, па цео свет није слеп нити увек наклоњен обманама. Многи светски научници износе чињенице које то најдиректније оповргавају.

Но, ми смо превасходно дужни, да свако на свој начин, сведочимо истину. Готово сви песници и књижевници са Косова и Метохије пишу свесни нужности да се сачувају српски топоними, истините приче и историјске чињенице.

Ја, такође. Моја поезија јесте великим делом, баш то, косовскометохијско певање, ту је највише поема у којима је спојено документаристичко и лирско, књига „Путопис коже“, то потврђује као и спев „Чарање“ који је баш то, поетизована српска историја, са најдубљим освртом на прилике у нашем завичају.

 

АКО ТЕ ОТУЂЕ

 

"Смрт моја зависи од певања птица

А немам ја дома ни имена"!

Сад кад измакла сам снајперу,

Комшијској ками,

Нахушканој хорди

Смрт моја је небитна,

Небитнија од титраја сенке

Под Месецом

Што над свима је,

Јер моје име без твог не опстаје

Нит' моје било без твога се чује

Нит' ум мој без тебе умствује,

„Косово равно, рано крвава.“

 

Ако те отуђе, замреће

Молитве апостола пред Творцем,

Ослепеће Тројеручица свевида

А прогледаће Дечански

Да зло види.

 

 

Ако те одсеку,

Нећемо зацелити ко рука Дамаскину

Јер нема силе да ту рану споји.

Ако те отуђе, Косово,

Никада више нећемо бити своји, цели

Нити ће бити исти свемир васцели.

 

У Удружењу књижевника сте, пре неки дан, представили књигу изабраних песама „Ил вото ди Пенелопе“, која је на енглеском и италијанском, објављена у Италији, у преводу са енглеског (преводиоци са српског били су Лазар Мацура и Дениса Кондић) од стране Клаудије Пичино, једне од најпознатијих савремених светских песникиња.

Том приликом уручена Вам је и награда за успешну каријеру у виду медаље, Премио ала царриера „Цитта дел Галатео“, културне асоцијације Вербумландиарт, што указује на то да се Ваша поезија у Италији високо котира. Судећи по десетинама награда које сте добили у свету, стиче се утисак да сте у свету признатији него о својој земљи…

 

Можда на први поглед изгледа тако, мада не могу бити незадовољна наградама које су ми и овде додељене, а посебно публиком која ме верно прати, што ми је, заправо, главна награда јер показује да оно што радим одјекује у другима. Поменула бих да су моје књижевне вечери, рецимо на Коларцу, увек биле максимално посећене, потом у сали Цркве Светог Марка која је заиста велика, такође.

 

Врло сам захвална преводиоцима моје поезије, посебно изванредној песникињи и врло цењеној у свету Клаудији Пичино, која се постарала око свега везаног за књигу. Она је, такође, и овде позната, има књиге на српском језику, као и Ређини Реста која својим конкурсима афирмише савремено стваралаштво песника из целог света.

 

Напомињем да је ово моја друга књига објављена у Италији. Претходно је 2015. објављена Ил фуоцо еи веробо/ Ватра и слово у издању ЦЕЦОП едизиони. Користим прилику да се захвалим свима који ми на тај начин указују поштовање. Међутим, укуси су различити и свако бира према свом нахођењу.

Знамо сви да је наша културна сцена озбиљно клановски испарцелисана и да се ствари одвијају по неписаним правилима. Ја нисам пропагатор ничијих идеја (многи песници су се ту озбиљно потрудили у афирмисању појединих идеологија/ глобализам, феминизам, хомосексуалност/ антисрпски став...) те сходно томе нисам на „првој борбеној линији“, али то је мој избор, бити свој са свим последицама таквог става.

Срећом, свет је из неког разлога прихватио моје стваралаштво те сам се стицајем околности, или најзад и милошћу судбине, нашла у клану озбиљних љубитеља вредности поезије и то ми је врло лепа сатисфакција.

 

Не можемо а да не приметимо да сте имали добар одазив публике и овом приликом, а да осим у “Политици“, Радио Београду и „Јединству“, вест о Вашем успеху није била вредна пажње, чак ни у националној телевизији РТС, у којој сте провели петнаест радних година као уредник сложених пројеката. Како то тумачите, ако знамо да се тамо у њиховим емисијама из културе нађу и они са знатно мањим књижевним референцама?

Да, то је лепо запажање. Мени је то што сам била у РТС-у, минус, а не плус, тако се испоставило. Ипак, то више говори о њима него о мени. Да сам ја којим случајем тамо, а да је неко из редакције, на страни тако лепо прихваћен, ја бих с великом радошћу то објавила, напокон, ради се о некоме из Србије.

Но, срећом, праве вредности увек себи прокрче пут. У односу на свет који је то рекао за моју поезију, преводима мојих књига које излазе у свету, песама и критика на, безмало, тридесет светских језика, избором моје поезије за антологије светског песништва, укључивањем мог мишљења кроз рад иностраних жирија, интервјуима и, наравно, наградама, од Италије, Немачке, Турске, Бугарске, Румуније до Индије и Мексика, не допушта ми да се осврћем на мале локалне пакости.

Својевремено је Чедомир Мирковић на Коларцу рекао шта је требало о мом разноликом стваралачком ангажману и то ми је довољно. Он је свакако знао шта је шта. А позив покојног академика Владете Јеротића да пишем поговор за његову књигу, “Изазови и одговори“, као и оно што је о мом делу рекао на прослави јубилеја, мог обележавања четрдесетогодишњице књижевне каријере, довољан је разлог да се осећам задовољно и прихваћено.

Најзад, моји бивши студенти са Универзитета у Приштини, који су сада и сами ствараоци, пишу ми да су поносни на мене, потврђују да је вредело борити се.

 

Поред новог рукописа песама, шта сте још припремили за сајам књига који би требало да се одржи у септембру?

Ту је књига мојих сто изабраних љубавних песама под називом „Моје најљубавније „ скупљених из свих мојих књига, као и нове. Песме су сада у сасвим новом контексту и биће занимљиве за тумачење мог односа према љубави као највећој покретачкој сили. Рецензије су писале проф. др Мирјана Стакић и песникиња и есејисткиња Верица Тадић. Издавач је београдска угледна издавачка кућа „Алма“.

Поред тога, пред читаоцима ће се наћи и један избор из мојих књижевних критика, рецензија и научних радова на разне теме. Рецензент је књижевни критичар Видак Масловарић а издавач ће бити Књижевна радионица „Кордун“ чији власник је наш познати књижевник и сликар Илија Шаула.

 

Какву поруку бисте са овим резултатима и искуством могли дати некоме ко је тек закорачио у књижевне воде?

Само храбро и стрпљиво, верујте себи, ослушкујте глас сопственог бића, радите вредно и не одустајте од жељених циљева.

Хвала на пажљиво изабраним питањима и уступљеном простору у Балкан ин - у.

 

Разговор водила Драгана Лилић

Извор: БАЛКАН ИН

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: