MODRA NOĆ
U tišini modra noć se šunja
gde se strada, gde misao tone
miris tuge vetar mi donosi
u noćnoj dubini nespokoji zvone
Snovi se kotrljaju u pustom beskraju
gorke me suze bespućima vode
na nevidljivom krstu gledam raspeće
pred senama dubok ambis do slobode
O još jednom samo, o mili Bože
da mi je podići svet nestalih nada
da mi je još jednom ići poljanama
gde je pesma ptica, gde vedrina vlada
SUZA
Vladislavu Petkoviću Disu
Sklupčano umorom telo
spuštam na postelju lednu
i pokrivam rukom lice
pitam svoju sudbinu jadnu
Da l' pevaju plave ptice
da l' postoje tople suze
mrtve grane ne govore
želje hladna raka uze
Zašto oko ne zaplače
zašto suza ne prelije
i sve jade i sve želje
u grobnicu da sabije
Sipi kišo, sipi tiho
nek božija zvona zvone
samo uzdah imao sam
prazne reči i bolove
NA BELOM KRINU
U vremenskoj truleži stojim
slutim reči rane i kasne
dobuju kroz grane otežale sive
i ostavljaju tragove jasne
Vetar zviždi i snažno duva
pramen magle vlagom ispunio zrak
na glavu pada lišće gluvo
u bašti krinova zadah jak
Kradem kâd nebeski u zanosu strasno
al' mokra noć guši mladinu meseca
smrt me gleda strogo i pitomo
iz tužne doline moja jesen jeca
I vraćam se u mračne dubine
prošlost moja s gluvim lišćem minu
dok se grči lice i ječe kiše
smrt ponosna na belom krinu sinu
