МОДРА НОЋ
У тишини модра ноћ се шуња
где се страда, где мисао тоне
мирис туге ветар ми доноси
у ноћној дубини неспокоји звоне
Снови се котрљају у пустом бескрају
горке ме сузе беспућима воде
на невидљивом крсту гледам распеће
пред сенама дубок амбис до слободе
О још једном само, о мили Боже
да ми је подићи свет несталих нада
да ми је још једном ићи пољанама
где је песма птица, где ведрина влада
СУЗА
Владиславу Петковићу Дису
Склупчано умором тело
спуштам на постељу ледну
и покривам руком лице
питам своју судбину јадну
Да л' певају плаве птице
да л' постоје топле сузе
мртве гране не говоре
жеље хладна рака узе
Зашто око не заплаче
зашто суза не прелије
и све јаде и све жеље
у гробницу да сабије
Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове
НА БЕЛОМ КРИНУ
У временској трулежи стојим
слутим речи ране и касне
добују кроз гране отежале сиве
и остављају трагове јасне
Ветар звижди и снажно дува
прамен магле влагом испунио зрак
на главу пада лишће глуво
у башти кринова задах јак
Крадем кâд небески у заносу страсно
ал' мокра ноћ гуши младину месеца
смрт ме гледа строго и питомо
из тужне долине моја јесен јеца
И враћам се у мрачне дубине
прошлост моја с глувим лишћем мину
док се грчи лице и јече кише
смрт поносна на белом крину сину
