Uspomena
Sjajila noć je u podstanarskoj sobi
staroga grada tu pokraj reke.
Svetlucavost kože, belina grudi,
tanki obrisi vekovne čežnje
stapaju polumrak sa mirisom tela.
Daleki vozovi dovlače jesen,
miris drvoreda tumara krajem,
ulice puste memljivo sniju.
Iz lampe u uglu curi svetlost,
abažur odoleva polutmini,
slike sa zida nas gledaju nemo,
drhtavo, il' mi se to samo čini
dok uranjam u želju stvarnosnu,
davnu, tek ovenčanu srećom.
Jutro odnosi sve boje noći,
vrelinu tela, drhtavost duše.
I kao fotografiju u prašnjavom ramu,
uspomenu ljubavi čuva jedino zagrljaj.
Slika
Kroz njene parkove prolazim,
nose me vetrovi put sivog neba,
gubim se, nestajem, odlazim
izvan granica njenog postojanja.
Kroz kišne dane plovim,
oblaci kriju zborano čelo,
ko vreo dah na hladnom vetru
gubi se sve što se znalo, živelo i htelo.
Kriva sam lomio ogledala,
pa sve želje od mene odlaze,
u inat sve sam kiše popio
da joj ne kvase obraze.
A ona,
ona je imala potrebu za crvenim kaputom,
za slikom nekog starog slikara sa severa,
za kišom prepunom neizrecivih želja.
Ona je maštala
o toj kiši koja donosi mir
i odnosi učmalost postojanja bez ljubavi.
Njeni su pogledi bili setni,
ponekad sretni, večito sneni.
Njeno je nebo bilo boje raspuklog nara.
Njene su ruke nosile dah severa
i šapat vozova,
a koraci nisu poznavali granice
između planine i ravnice
vođeni krivim putevima
do stare, žute železnice.
Njeni su osmesi budili proleće,
stavljali pečat besmrtnosti na jedno stoleće
i potajno ispisivali sudbine na točku sreće.
Sve ostalo stalo je u raspon
između jednog kišobrana i jedne bare,
pod jedan kaput, na jednom platnu
uokvirenom ljubavlju.
Una
Noćas se opet treznim
od tebe Una,
od nekih prošlih vekova,
od izgubljenih delova sećanja.
Mada su davno minule želje,
moji su snovi satkani od tvoje kose
i uvek me vetrovi negde na sever nose,
gde nema ničega,
ni puteva, ni staza,
već samo jato ptica,
tamo gde vozovi nestaju
u dugim poljima ravnica,
gde stoji fotografija
uokvirena u drvenom ramu,
a s druge strane lica
ogledalo gleda u stranu
i iščezava.
Vozovi nestaju Una,
blede kao hrbati knjiga.
Jedino posveta stoji
-Od jednog profesora za jednu studentkinju-
kao napomena
pre prvog čina.
Oprosti
Bezdani dna u svetu prozirnosti.
Zlosti nad sudbom što tkaju pakosti.
Kosti otupele od suza ubogosti
i prosti dani bez spokoja svečujnosti.
Oprosti kad zatrube trube i zacvile jecaji.
Oprosti bezbožnosti kad ruke sklopi u molitvu.
Oprosti uzdahu kad zna da je pri kraju.
Oprosti sebi što kriješ zlatokrilu utvu.
Opraštaju ljudi koji umeju da daju.
Oprosti izdisaju, onima što znaju
samo pakosti da daju, oprosti spoznaju
da ne znaju da traju.
Dušama koje znaju da tkaju
samo zlosti – oprosti!
