О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


КИША КОЈА ДОНОСИ МИР

Никола Раусављевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Успомена

 

Сјајила ноћ је у подстанарској соби

старога града ту покрај реке.

Светлуцавост коже, белина груди,

танки обриси вековне чежње

стапају полумрак са мирисом тела.

 

Далеки возови довлаче јесен,

мирис дрвореда тумара крајем,

улице пусте мемљиво снију.

 

Из лампе у углу цури светлост,

абажур одолева полутмини,

слике са зида нас гледају немо,

дрхтаво, ил' ми се то само чини

док урањам у жељу стварносну,

давну, тек овенчану срећом.

 

Јутро односи све боје ноћи,

врелину тела, дрхтавост душе.

И као фотографију у прашњавом раму,

успомену љубави чува једино загрљај.




Слика

 

Кроз њене паркове пролазим,

носе ме ветрови пут сивог неба,

губим се, нестајем, одлазим

изван граница њеног постојања.

Кроз кишне дане пловим,

облаци крију зборано чело,

ко врео дах на хладном ветру

губи се све што се знало, живело и хтело.

Крива сам ломио огледала,

па све жеље од мене одлазе,

у инат све сам кише попио

да јој не квасе образе.

 

А она,

она је имала потребу за црвеним капутом,

за сликом неког старог сликара са севера,

за кишом препуном неизрецивих жеља.

Она је маштала

о тој киши која доноси мир

и односи учмалост постојања без љубави.

Њени су погледи били сетни,

понекад сретни, вечито снени.

Њено је небо било боје распуклог нара.

Њене су руке носиле дах севера

и шапат возова,

а кораци нису познавали границе

између планине и равнице

вођени кривим путевима

до старе, жуте железнице.

Њени су осмеси будили пролеће,

стављали печат бесмртности на једно столеће

и потајно исписивали судбине на точку среће.

 

Све остало стало је у распон

између једног кишобрана и једне баре,

под један капут, на једном платну

уоквиреном љубављу.




Уна

 

Ноћас се опет трезним

од тебе Уна,

од неких прошлих векова,

од изгубљених делова сећања.

Мада су давно минуле жеље,

моји су снови саткани од твоје косе

и увек ме ветрови негде на север носе,

где нема ничега,

ни путева, ни стаза,

већ само јато птица,

тамо где возови нестају

у дугим пољима равница,

где стоји фотографија

уоквирена у дрвеном раму,

а с друге стране лица

огледало гледа у страну

и ишчезава.

Возови нестају Уна,

бледе као хрбати књига.

Једино посвета стоји

-Од једног професора за једну студенткињу-

као напомена

пре првог чина.

 

 

 

Опрости

 

Бездани дна у свету прозирности.

Злости над судбом што ткају пакости.

Кости отупеле од суза убогости

и прости дани без спокоја свечујности.

Опрости кад затрубе трубе и зацвиле јецаји.

Опрости безбожности кад руке склопи у молитву.

Опрости уздаху кад зна да је при крају.

Опрости себи што кријеш златокрилу утву.

Опраштају људи који умеју да дају.

Опрости издисају, онима што знају

само пакости да дају, опрости спознају

да не знају да трају.

Душама које знају да ткају

само злости – опрости!


 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"