Успомена
Сјајила ноћ је у подстанарској соби
старога града ту покрај реке.
Светлуцавост коже, белина груди,
танки обриси вековне чежње
стапају полумрак са мирисом тела.
Далеки возови довлаче јесен,
мирис дрвореда тумара крајем,
улице пусте мемљиво снију.
Из лампе у углу цури светлост,
абажур одолева полутмини,
слике са зида нас гледају немо,
дрхтаво, ил' ми се то само чини
док урањам у жељу стварносну,
давну, тек овенчану срећом.
Јутро односи све боје ноћи,
врелину тела, дрхтавост душе.
И као фотографију у прашњавом раму,
успомену љубави чува једино загрљај.
Слика
Кроз њене паркове пролазим,
носе ме ветрови пут сивог неба,
губим се, нестајем, одлазим
изван граница њеног постојања.
Кроз кишне дане пловим,
облаци крију зборано чело,
ко врео дах на хладном ветру
губи се све што се знало, живело и хтело.
Крива сам ломио огледала,
па све жеље од мене одлазе,
у инат све сам кише попио
да јој не квасе образе.
А она,
она је имала потребу за црвеним капутом,
за сликом неког старог сликара са севера,
за кишом препуном неизрецивих жеља.
Она је маштала
о тој киши која доноси мир
и односи учмалост постојања без љубави.
Њени су погледи били сетни,
понекад сретни, вечито снени.
Њено је небо било боје распуклог нара.
Њене су руке носиле дах севера
и шапат возова,
а кораци нису познавали границе
између планине и равнице
вођени кривим путевима
до старе, жуте железнице.
Њени су осмеси будили пролеће,
стављали печат бесмртности на једно столеће
и потајно исписивали судбине на точку среће.
Све остало стало је у распон
између једног кишобрана и једне баре,
под један капут, на једном платну
уоквиреном љубављу.
Уна
Ноћас се опет трезним
од тебе Уна,
од неких прошлих векова,
од изгубљених делова сећања.
Мада су давно минуле жеље,
моји су снови саткани од твоје косе
и увек ме ветрови негде на север носе,
где нема ничега,
ни путева, ни стаза,
већ само јато птица,
тамо где возови нестају
у дугим пољима равница,
где стоји фотографија
уоквирена у дрвеном раму,
а с друге стране лица
огледало гледа у страну
и ишчезава.
Возови нестају Уна,
бледе као хрбати књига.
Једино посвета стоји
-Од једног професора за једну студенткињу-
као напомена
пре првог чина.
Опрости
Бездани дна у свету прозирности.
Злости над судбом што ткају пакости.
Кости отупеле од суза убогости
и прости дани без спокоја свечујности.
Опрости кад затрубе трубе и зацвиле јецаји.
Опрости безбожности кад руке склопи у молитву.
Опрости уздаху кад зна да је при крају.
Опрости себи што кријеш златокрилу утву.
Опраштају људи који умеју да дају.
Опрости издисају, онима што знају
само пакости да дају, опрости спознају
да не знају да трају.
Душама које знају да ткају
само злости – опрости!
