detalj slike: KRK Art dizajn

ŽANROVSKA RAZUĐENOST I VEČNE ISTINE

Jedan pogled na prozu Miloja Popovića Kavaje

Милоје Поповић Каваја

 

 Msr Milica Jeftimijević Lilić

Vest da se ugledni srpski stvaralac, Miloje Popović Kavaja, publicista, diplomata, dugogodišnji rukovodilac „Sava centra“...  upokojio, iznenadila nas je, iako smo znali da je u dubokoj starosti jer on ni po čemu nije nalikovao na starca. Sa toliko životnog elana učestvovao je u intelektualnom životu svog grada da je to bilo  zadivljujuće. On je još samo pre koji mesec, kad smo razgovarali bio pun energije, životnog optimizma, planova. Jednom rečju, delovao je kao neko ko nema nameru skoro da se preseli u večnost za koju se ipak vrlo temeljno i brižno pripremao neumorno radeći, pišući, obrazujući se onako kako je to činio od detinjstva.

Miloje Popović Kavaja je  bio ličnost  koja se veoma brižno odnosi prema izdancima svoga vrlo plodnog duha. Jedan je od retkih koji je od rane mladosti do danas,  pomno ispisivao dnevničke beleške u kojima je i svojevrsna dubinska analiza događaja, ličnosti i prilika u zemlji i svetu.«Romansijer ruši kuću svog života, da bi od njezina kamenja sagradio kuću svog romana“, rekao je Milan Kundera. Mi bismo primenjujući ovaj iskaz na celokupno Kavajino delo, rekli suprotno, pisac od svog dela gradi kuću u kojoj će prebivati zauvek, čak  i nakon prestanka fizičke egzistencije. Pre svega, stoga  što je Popović Kavaja bio čovek konstruktivnih principa, povezivanja, a ne razgradnje, umnožavanja svoga bića kroz nova istraživanja sopstvenih mogućnosti i  stvaralačkih energija koje je ugrađivao u svoja brojna dela iz mnogih sfera života i rada.

Proza Miloja Popovića Kavaje odražava vreme, prostor i misao autora kao centralne figure kojom ih objedinjuje. Njegova ličnost je ono što emanira kreativnost, humanizam, svestranost, pomno poniranje u čoveka ma gde živeo i kom poretku pripadao.  Kao veliki putnik i posmatrač on uočava karakteristične pojave, fenomene, ličnosti  i pojedinosti koje mogu zanimati čitaoca našeg podneblja a često su njegovi tekstovi i priče inspirisani pojavama i značajnim mestima u svetu. Putujući i službujući u inostranstvu, ostavljao je dragocene zapise o udaljenim i neobičnim mestima  u koja mnogi nikako neće moći da kroče.  Danas u savremenim aktuelnim  i ograničavajućim okolnostima i mogućim stalnim novim zaprekama prema svetu, te knjige u kojima nam osvetljava pojedina mesta, zemlje (Tunis,Alžir...) ili kulturu življenja nama dalekih svetova, imaće još veću ulogu  jer su izraz neposrednog uvida u drugo i nepoznato, što je bezmalo san svakog čoveka. Pomenimo samo neke od takvih  knjiga:

 U pričama kojima je darivao gledaoce RTS-a, detalji vezani za istoriju Crne Gore  u zbirci proznih celina Senke i svetlosti Crne Gore bili su česta tema i u njima je uvek spajao prošlost i savremeni trenutak pokazujući umeće lirskog a nadasve slikovitog portretisanja ljudi i prilika.

U knjizi  su se našla i pisma koja je mladi Popović Kavaja slao roditeljima. Posebno je zanimljivo saznanje da mu je majka Velinka, inače učiteljica,  od početka bila neka vrsta cenzora i da je sigurno uticala na ozbiljniji odnos prema napisanom. Čitajući sinovljevo pismo kao „reportažu“, ona ga poučava i govori o njegovom stilu  sa ciljem unapređenja, na šta joj on iskreno odgovara, da nije pisao nikakvu reportažu nego porodično pismo sa namerom da opiše kako trenutno živi. No, sve je to bila dobra škola, retka u to vreme,  i lep putokaz onima koji se tek upuštaju u avanturu zvanu novinarstvo ili spisateljski zanat. A taj zanat Miloje Popović Kavaja je dobro „ispekao“, kombinujući znanja iz oblasti kulture, novinarstva, politike, sociologije i  veliko čitalačko iskustvo, kao  i poznavanje vrhunske literature što je izrodilo nepretenciozan stil blizak razgovornom jeziku, diskretan spoj žurnalističkog i literarnog stila koji njegovim prozama daje poseban šarm i snažnu sugestibilnost.

Sa mnogo pažnje i ljubavi Miloje Popović Kavaja, odnosi se prema zavičaju,  Crnoj Gori, njenim lepotama i znamenitostima. S velikim pijetetom on  govori o ljudima koje zbog određenih zasluga ne bi trebalo zaboraviti, u koje spada i autorov ujak Mirko Obradović koji mu  osvetljava prošlost i znamenitosti zavičaja. Posebna pažnja poklonjena je istorijskim ličnostima, Titu i kralju Aleksandru i drugima iz raznih istorijskih perioda. Autor se osvrnuo na srdačan doček Tita na Žabljaku jer je  tada za tu sredinu to svakako morao biti događaj od prvorazrednog značaja.

U prvi plan svojih proza autor izvlači pouke koje mogu biti od velike važnosti za čoveka modernog doba.  U tom smislu on podseća na Njegoša i njegovo lucidno tumačenje sveta i svoje zemlje. Kavaja evocira njegov  boravak u Napulju kada je okupljenom društvu, po pisanju Ljubomira Nenadović, opisivao lepote Crne Gore, te  da su oduševljeni Italijani namah svi poželeli da tamo otputuju.  Tada  bi im on začas razbio idiličnu sliku opaskom da tamo nema hotela ni luksuza, ali da je to jedinstven prostor koji samo Spartanci mogu pojmiti, čime je apostrofirao da postoji i nešto izvan ovozemaljskih blagodati što je vredno življenja i žrtvovanja. A to nešto je čovek tih krajeva, njegova snaga i upornost kojom  je bio zadivljen i čuveni tragično postradali i nepravedno literarno zapostavljeni književnik i putopisac Grigorije Božović: „Najveća vrednost ovog kraja je čovek, seljak. On je najuporniji i najtvrdokorniji u našem narodu. Mahniti, svesni, durnoviti do  najveće dinarske plahovitosti, čuvar rodne grude. Stvaralac jezika, nosilac predanja, besopogodbeni stub nacionalni. Kao matica. Snažan bez pregibanja, opor i gotov da rekne istinu otvoreno, grubo i tvrdo, i da iza  te reči stoji čak ludo i na svoju štetu. A inače, za dobre dobar i mekan kao duša“ (Grigorije Božović, „Kroz nekadašnju tromeđu“, Dobrilo Aranitović, 2007).

Mnoge od tih osobina nalazimo i u likovima koje Kavaja opisuje.

 Njegovo viđenje prošlosti  pokazuje i jedna od  priča u knjizi, „Osvajači Nikšića“ koja se na  impresivan način dotiče  etike ratovanja i odnosa kralja Nikole prema Turcima koji su bili zaposeli Nikšić. Kada su  Turci bili poraženi u znak priznanja hrabre odbrane grada, on im je obećao miran život ukoliko žele tu ostati ili oružanu  pratnju do granice. Autorski zaključak odnosi se na ovo doba,  na to da je danas vreme nehumanog i necivilizovanog odnosa prema poraženima u ratu, u čemu mu savremene prilike daju za pravo i više nego što  bismo želeli priznati.

Shodno tome, valja istaći da  Kavajine priče uvek imaju dublju moralnu poruku kojom se istovremeno ukazuje i na neki savremni problem u društvu. U odeljku posvećenom Herceg Novom, autor ukazuje na  urbanističku stihijnost i na remećenje prirodnog ambijenta preteranom novogradnjom, što je karakteristično za sve naše sredine. Autor se s nostalgijom seća prvobitnog izgleda grada  gde mu je otac Gojko službovao.

Tu su i priče o svakodnevnim aktivnostima, čitanju  knjiga i komentari njihovog sadržaja. Slično je i sa Pljevljima, za koje kaže da je grad izgubio stari orjentalni izgled a nije dobio ništa novo...

Kao čovek koji je čitav život proveo u gradu, uočavao je pojave i fenomene koje je grad svojim slobodama ili ograničenjima iznedrio, likove koje je takoreći preslikao sa ulica grada,  gledajući na to iz ugla nekoga ko je dobar poznavalac prilika u svetu, Njujorku i drugim velikim gradovima. Njegova knjiga kratkih priča, komentara, njih čak devedeset, nastalih za potrebe kultne emisije Baneta  Vukašinovića, Ulični šetači (1997). U tom smislu u ovoj knjizi on se bavi gradom kao  mestom koje generira događaje i oblikuje ljudske sudbine, praveći poređenje između Njujorka i Beograda i ukazujući na našu balkansku razdešenost, nemarnost i nedoraslost  vremenu  (Beograd i Njujork).

To su, pre svega, njegove vrcave i sugestibilne priče koje su se rađale u dugom vrmenskom periodu, počev od onih koje je, kao što rekosmo,  stvarao za potrebe obraćanja gledaocima Radio Televizije Srbije, potom one koje su nastale kao izraz sećanja na zavičaj ili zbog obrade novih motiva sa putovanja po svetu ili kao reakcija na neke važne društveno-političke događaje ili ličnosti. Dr Zlatko Mandžuka kaže da:

Miloje Popović zna da priča duhovito, ume da se naruga, ali redovno među one kojima se ruga stavlja i nas, među kojima i samog sebe...Konačno, u ovome kratkom navođenju osobenosti ovih zaista zanimljivih priča, rekao bih da je jezik posebne boje, da je svojevrsna mešavina aktuelizovanog jezika i književno stilizovanog jezika, u kome dijalozi, mada retki, igraju posebnu ulogu. To omogućava autoru da prelazi iz naracije u poetsku formu, jedan čitav niz priča nastavlja stihovima, pretvara dakle jedan diskusioni govor u oblik metaforičnog stihovanog govora, a sve je to upravo taj isti jezik, koji je istovremeno jezik i aktuelnog života, i više od aktuelnog života nego medija, a ono što je najbolje medija, a to autor poseduje, jeste upravo pregnantnost, sažetost i postojanje poente, ali i stihovan jezik, koji obezbeđuje ovim pričama nesumnjivu literarnost.

Vrednost knjige je kako u njenoj aktuelnosti, tako i u sveobuhvatnosti materije koju obrađuje. Ona ulazi u sve pore privrednog i društvenog života ove neobične zemlje, tražeći za pojedine pojave objašnjenja čak i u istoriji, kulturi i legendama. Kombinujući razne vrste i metode pristupa – od seriozne analize i komentara, podataka i komparacija do ličnog uvida, opisa, susreta i dijaloga – autor je napravio vrednu knjigu o zemlji za koju se interesuje današnji svet.

Izbegavajući da tekst bude vodič ili bedeker, ili suvoparna analiza kakvih danas dosta imamo, Popović na živ, reporterski i književni način, opisuje aktuelne teme i dileme Južne Koreje, čiji nagli privredni uspon nosi socijalne tenzije i brige. Zato je ova knjiga podjednako interesantna za privrednike i biznismene, kao i za sve druge koje interesuje tajna korejskog uspeha. Kratke priče su kao žanr vrlo izazovne, ali i teške, različite su forme i u novinarstvu i u literaturi. Treba imati puno smisla za figurativnost. Iskazi su mnogih pisaca da pišu opširno zato što nemaju dovoljno vremena na raspolaganju da bi pisali kratko.

 „Moji novinarski mini-memoari“ Miloja Popovića, a povodom stogodišnjice „Politike“, kuća „Prometej“ - Novi Sad perioda u drugoj polovini dvadesetog veka – šezdesetih i sedamdesetih godina – autor je živopisno, kao jednu uzbudljivu priču – prikazao ne samo atmosferu u listu i njegove novinare, već i mnoge prelomne događaje u društvu kojih je bio svedok ili o kojima je izveštavao. Kroz knjigu, sa puno autobiografskih momenata, promiču godine i decenije, sve do današnjih dana, koje su se otkrivale u „Politici“ kao njihovom istorijskom svedoku i zapisničaru. Popović je majstorski, kao neki voditelj kroz vreme i istoriju, sve to verno opisao i dočarao, na novinarski i literarni način, i bez pretenzija da to bude neka istorijska konsideracija. Ali sa željom, kako sam kaže, da njegovi zapisi budu skroman doprinos nezaboravu nekih događaja i ljudi, koje tutanj ovih burnih vremena nemilosrdno i brzo gazi.

Zoran Kolundžija, glavni urednik „Prometeja

 

Čedomir Mirković, književni kritičar, kaže da:

On od toga gradi čitav jedan zanimljiv zaplet, iz koga dolazi vrlo delikatna, sugestivna i suptilna poenta. Druga specifičnost ovih priča jeste njihova dramska napregnutost. Kratke priče su kao žanr vrlo izazovne, ali i teške, različite su forme i u novinarstvu i u literaturi. Treba imati puno smisla za figurativnost. Iskazi su mnogih pisaca da pišu opširno zato što nemaju dovoljno vremena na raspolaganju da bi pisali kratko. Kratka priča traži pregnantnost, svođenje na osnovne činjenice i redovno poentiranje, koje najčešće ne sme da bude poentiranje moralističkog i naravoučenija, već pre svega literarno i dinamično, kada je pre svega ritmično poentiranje onoga što se priča. Miloje Popović ne dozvoljava da njegova priča bude jedna skica koja bi na kraju delovala rasplinuto ili koja bi bila presečena bez te poente koja joj obezbeđuje napregnutost i sugestivnost. Na treće mesto stavljam nešto što bi možda trebalo staviti na pravo mesto, a to je raskošna skala duhovitosti i humora.

Gospodinu Radulu Jovanoviću i njegovoj firmi «Socijalna misao» na ovome poduhvatu. Ono što Miloja Popovića čini satiričarem u punom smislu reči jeste knjiga “ Karađorđe u SIVU, koja zbog svoje originalnosti  zaslužuje punu pažnju i nas kritičara i čitalačke publike. Ja bih je ocenio čak i vrhunskom ocenom, možda ću malo i preterati kada ovo kažem.

Drugi  veliki grad  - urbanih dinosaurusa – jeste Njujork. Njujork živi na zemlji, pod zemljom i nad zemljom.“Zemaljski život  videli smo, pati od stotina boljki koje čine da imućnije odlaze a siromašnji navaljuju. Podzemni život simbolizovan u „ sabveju“ i kompleksima radnji ispod trotoara više je nužda i eksperiment nego trajna orjentacija. Oblakoderi, koji simbolizuju želju urbanih  ljudi da se odlepe od zemlje i osete  sigurnost i  udobnost na visinama, i dalje prestavljaju, za jedan broj arhitekata i urbanista, izlaz iz ćorsokaka.“

Iz ovog kratkog citata iz knjige Urbani dinosaurus, gde se na toposu megapolisa opisuje  i analizira  zapadnjačaka savremena civilizacija, vidimo da je Miloje Popović Kavaja, mislilac i tumač vremena i prostora, a nadasve mentaliteta i ljudskih naravi u okolnostima koje su im donekle nametnute a delom ih sami prave svojim izborima.

 

Privredna komora Dardaneli

Nije slučajno moj dugogodišnji sabesednik Miloje Popović Kavaja - novinar, pisac, pesnik, himnopisac, hroničar, publicista, menadžer, radoznalac, svetski putnik, poliglota, boem, čovek sa aparatom - svojoj najnovijoj i najneobičnijoj knjizi dao naslov „Dardaneli”. Koliko simbolike!

I ovlašni hroničari znaju da je to jedna od prvih kafana u Beogradu, da je bila stecište vedrog duha tog vremena, da su se u njoj sretali Đura Jakšić i Stevan Sremac, i da se do 1901. godine nalazila iza spomenika knezu Mihailu.

Evo, u novome veku, ćaskanje se prenelo na društvene mreže, gde svako može da pokaže vlastiti profil. Miloje Popović Kavaja sabrao je tri hiljade svojih „tvitova”, iz kojih se vidi izuzetno majstorstvo u sažetim, reskim, počesto ironičnim i posve otvorenim opservacijama.

Popovićevi „tvitovi” su svojevrsni aforizmi, jer naš autor, za razliku od mnogih drugih „tviteraša”, koristi čaroliju reči, argumentaciju, nikoga ne vređa, niti psuje. Na primer: „I kad istinu kažeš – možda lažeš.”

Ili: „Bio je Međunarodni dan vrabaca. Pao usred predizborne kampanje. Kandidata sve više, vrabaca sve manje. Kao i penzioneri, čekaju bolje dane.”

Vrcavi, bockavi, duhoviti, neočekivani Milojevi „tvitovi” – kada se ovako zberu - predstavljaju neobičnu hroniku vremena koje je za nama. Doduše, kako se ovde na turbulentnom Balkanu sve besomučno ponavlja, knjiga „Dardaneli” biće aktuelna na mnogaja ljeta.

Zapisuje Kavaja: „Sneg je padao sa neba, ali smeće i divlje deponije su ostale kao delo ljudske nemarnosti. Ako je bio sneg, nije bilo bombardovanja.”

Da, „Dardaneli” ili, ako bih hteo da maštam, pred nama su originalni Kavajini „tvitoneli“!

Milomir Kragović

Autor knjige je bio uključen u sve ove aktivnosti, pa knjiga predstavlja njihov zbir i opis, s tim što se i po povratku u zemlju 1978. uključio u pokret za promociju Teslinog imena. U knjizi su data imena  mnogih Amerikanaca i naših naučnika i poštovalaca Tesle, sa njihovim biografijama i zaslugama. Jedan deo knjige je na engleskom jeziku, a predgovor je napisao tadašnji direktor Teslinog muzeja Vladimir Jelenković. U knjizi, na 230 strana, dati su i mnogi drugi značajni podaci, evidentirani članci i radovi o Tesli, dati su  savremenici i istraživači Teslinog dela, a knjiga je bogata i foto-dokumentacijom. Delo počinje opširnim esejom autora pod nazivom  „Polivalentna ličnost Nikole Tesle“. Izdavač knjige je „Albatros plus“ iz Beograda.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: