детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖАНРОВСКА РАЗУЂЕНОСТ И ВЕЧНЕ ИСТИНЕ

Један поглед на прозу Милоја Поповића Каваје

Милоје Поповић Каваја

 

 Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Вест да се угледни српски стваралац, Милоје Поповић Каваја, публициста, дипломата, дугогодишњи руководилац „Сава центра“...  упокојио, изненадила нас је, иако смо знали да је у дубокој старости јер он ни по чему није наликовао на старца. Са толико животног елана учествовао је у интелектуалном животу свог града да је то било  задивљујуће. Он је још само пре који месец, кад смо разговарали био пун енергије, животног оптимизма, планова. Једном речју, деловао је као неко ко нема намеру скоро да се пресели у вечност за коју се ипак врло темељно и брижно припремао неуморно радећи, пишући, образујући се онако како је то чинио од детињства.

Милоје Поповић Каваја је  био личност  која се веома брижно односи према изданцима свога врло плодног духа. Један је од ретких који је од ране младости до данас,  помно исписивао дневничке белешке у којима је и својеврсна дубинска анализа догађаја, личности и прилика у земљи и свету.«Романсијер руши кућу свог живота, да би од њезина камења саградио кућу свог романа“, рекао је Милан Кундера. Ми бисмо примењујући овај исказ на целокупно Кавајино дело, рекли супротно, писац од свог дела гради кућу у којој ће пребивати заувек, чак  и након престанка физичке егзистенције. Пре свега, стога  што је Поповић Каваја био човек конструктивних принципа, повезивања, а не разградње, умножавања свога бића кроз нова истраживања сопствених могућности и  стваралачких енергија које је уграђивао у своја бројна дела из многих сфера живота и рада.

Проза Милоја Поповића Каваје одражава време, простор и мисао аутора као централнe фигурe којом их обједињује. Његова личност је оно што еманира креативност, хуманизам, свестраност, помно понирање у човека ма где живео и ком поретку припадао.  Као велики путник и посматрач он уочава карактеристичне појаве, феномене, личности  и појединoсти које могу занимати читаоца нашег поднебља а често су његови текстови и приче инспирисани појавама и значајним местима у свету. Путујући и службујући у иностранству, остављао је драгоцене записе о удаљеним и необичним местима  у која многи никако неће моћи да кроче.  Данас у сaвременим актуелним  и oграничавајућим околностима и могућим сталним новим запрекама према свету, те књиге у којима нам осветљава поједина места, земље (Тунис,Алжир...) или културу живљења нама далеких светова, имаће још већу улогу  јер су израз непосредног увида у друго и непознато, што је безмало сан сваког човека. Поменимо само неке од таквих  књига:

 У причама којима је даривао гледаоце РТС-а, детаљи везани за историју Црне Горе  у збирци прозних целина Сенке и светлости Црне Горе били су честа тема и у њима је увек спајао прошлост и савремени тренутак показујући умеће лирског а надасве сликовитог портретисања људи и прилика.

У књизи  су се нашла и писма која је млади Поповић Каваја слао родитељима. Посебно је занимљиво сазнање да му је мајка Велинка, иначе учитељица,  од почетка била нека врста цензора и да је сигурно утицала на озбиљнији однос према написаном. Читајући синовљево писмо као „репортажу“, она га поучава и говори о његовом стилу  са циљем унапређења, на шта јој он искрено одговара, да није писао никакву репортажу него породично писмо са намером да опише како тренутно живи. Но, све је то била добра школа, ретка у то време,  и леп путоказ онима који се тек упуштају у авантуру звану новинарство или списатељски занат. А тај занат Милоје Поповић Каваја је добро „испекао“, комбинујући знања из области културе, новинарства, политике, социологије и  велико читалачко искуство, као  и познавање врхунске литературе што је изродило непретенциозан стил близак разговорном језику, дискретан спој журналистичког и литерарног стила који његовим прозама даје посебан шарм и снажну сугестибилност.

Са много пажње и љубави Милоје Поповић Каваја, односи се према завичају,  Црној Гори, њеним лепотама и знаменитостима. С великим пијететом он  говори о људима које због одређених заслуга не би требало заборавити, у које спада и ауторов ујак Мирко Обрадовић који му  осветљава прошлост и знаменитости завичаја. Посебна пажња поклоњена је историјским личностима, Титу и краљу Александру и другима из разних историјских периода. Аутор се осврнуо на срдачан дочек Тита на Жабљаку јер је  тада за ту средину то свакако морао бити догађај од прворазредног значаја.

У први план својих проза аутор извлачи поуке које могу бити од велике важности за човека модерног доба.  У том смислу он подсећа на Његоша и његово луцидно тумачење света и своје земље. Каваја евоцира његов  боравак у Напуљу када је окупљеном друштву, по писању Љубомира Ненадовић, описивао лепоте Црне Горе, те  да су одушевљени Италијани намах сви пожелели да тамо отпутују.  Тада  би им он зачас разбио идиличну слику опаском да тамо нема хотела ни луксуза, али да је то јединствен простор који само Спартанци могу појмити, чиме је апострофирао да постоји и нешто изван овоземаљских благодати што је вредно живљења и жртвовања. А то нешто је човек тих крајева, његова снага и упорност којом  је био задивљен и чувени трагично пострадали и неправедно литерарно запостављени књижевник и путописац Григорије Божовић: „Највећа вредност овог краја је човек, сељак. Он је најупорнији и најтврдокорнији у нашем народу. Махнити, свесни, дурновити до  највеће динарске плаховитости, чувар родне груде. Стваралац језика, носилац предања, бесопогодбени стуб национални. Као матица. Снажан без прегибања, опор и готов да рекне истину отворено, грубо и тврдо, и да иза  те речи стоји чак лудо и на своју штету. А иначе, за добре добар и мекан као душа“ (Григорије Божовић, „Кроз некадашњу тромеђу“, Добрило Аранитовић, 2007).

Многе од тих особина налазимо и у ликовима које Каваја описује.

 Његово виђење прошлости  показује и једна од  прича у књизи, „Освајачи Никшића“ која се на  импресиван начин дотиче  етике ратовања и односа краља Николе према Турцима који су били запосели Никшић. Када су  Турци били поражени у знак признања храбре одбране града, он им је обећао миран живот уколико желе ту остати или оружану  пратњу до границе. Ауторски закључак односи се на ово доба,  на то да је данас време нехуманог и нецивилизованог односа према пораженима у рату, у чему му савремене прилике дају за право и више него што  бисмо желели признати.

Сходно томе, ваља истаћи да  Кавајине приче увек имају дубљу моралну поруку којом се истовремено указује и на неки савремни проблем у друштву. У одељку посвећеном Херцег Новом, аутор указује на  урбанистичку стихијност и на ремећење природног амбијента претераном новоградњом, што је карактеристично за све наше средине. Аутор се с носталгијом сећа првобитног изгледа града  где му је отац Гојко службовао.

Ту су и приче о свакодневним активностима, читању  књига и коментари њиховог садржаја. Слично је и са Пљевљима, за које каже да је град изгубио стари орјентални изглед а није добио ништа ново...

Као човек који је читав живот провео у граду, уочавао је појаве и феномене које је град својим слободама или ограничењима изнедрио, ликове које је такорећи пресликао са улица града,  гледајући на то из угла некога ко је добар познавалац прилика у свету, Њујорку и другим великим градовима. Његова књига кратких прича, коментара, њих чак деведесет, насталих за потребе култне емисије Банета  Вукашиновића, Улични шетачи (1997). У том смислу у овој књизи он се бави градом као  местом које генерира догађаје и обликује људске судбине, правећи поређење између Њујорка и Београда и указујући на нашу балканску раздешеност, немарност и недораслост  времену  (Београд и Њујорк).

То су, пре свега, његове врцаве и сугестибилне приче које су се рађале у дугом врменском периоду, почев од оних које је, као што рекосмо,  стварао за потребе обраћања гледаоцима Радио Телевизије Србије, потом оне које су настале као израз сећања на завичај или због обраде нових мотива са путовања по свету или као реакција на неке важне друштвено-политичке догађаје или личности. Др Златко Манџука каже да:

Милоје Поповић зна да прича духовито, уме да се наруга, али редовно међу оне којима се руга ставља и нас, међу којима и самог себе...Коначно, у овоме кратком навођењу особености ових заиста занимљивих прича, рекао бих да је језик посебне боје, да је својеврсна мешавина актуелизованог језика и књижевно стилизованог језика, у коме дијалози, мада ретки, играју посебну улогу. То омогућава аутору да прелази из нарације у поетску форму, један читав низ прича наставља стиховима, претвара дакле један дискусиони говор у облик метафоричног стихованог говора, а све је то управо тај исти језик, који је истовремено језик и актуелног живота, и више од актуелног живота него медија, а оно што је најбоље медија, а то аутор поседује, јесте управо прегнантност, сажетост и постојање поенте, али и стихован језик, који обезбеђује овим причама несумњиву литерарност.

Вредност књиге је како у њеној актуелности, тако и у свеобухватности материје коју обрађује. Она улази у све поре привредног и друштвеног живота ове необичне земље, тражећи за поједине појаве објашњења чак и у историји, култури и легендама. Комбинујући разне врсте и методе приступа – од сериозне анализе и коментара, података и компарација до личног увида, описа, сусрета и дијалога – аутор је направио вредну књигу о земљи за коју се интересује данашњи свет.

Избегавајући да текст буде водич или бедекер, или сувопарна анализа каквих данас доста имамо, Поповић на жив, репортерски и књижевни начин, описује актуелне теме и дилеме Јужне Кореје, чији нагли привредни успон носи социјалне тензије и бриге. Зато је ова књига подједнако интересантна за привреднике и бизнисмене, као и за све друге које интересује тајна корејског успеха. Кратке приче су као жанр врло изазовне, али и тешке, различите су форме и у новинарству и у литератури. Треба имати пуно смисла за фигуративност. Искази су многих писаца да пишу опширно зато што немају довољно времена на располагању да би писали кратко.

 „Моји новинарски мини-мемоари“ Милоја Поповића, а поводом стогодишњице „Политике“, кућа „Прометеј“ - Нови Сад периода у другој половини двадесетог века – шездесетих и седамдесетих година – аутор је живописно, као једну узбудљиву причу – приказао не само атмосферу у листу и његове новинаре, већ и многе преломне догађаје у друштву којих је био сведок или о којима је извештавао. Кроз књигу, са пуно аутобиографских момената, промичу године и деценије, све до данашњих дана, које су се откривале у „Политици“ као њиховом историјском сведоку и записничару. Поповић је мајсторски, као неки водитељ кроз време и историју, све то верно описао и дочарао, на новинарски и литерарни начин, и без претензија да то буде нека историјска консидерација. Али са жељом, како сам каже, да његови записи буду скроман допринос незабораву неких догађаја и људи, које тутањ ових бурних времена немилосрдно и брзо гази.

Зоран Колунџија, главни уредник „Прометеја

 

Чедомир Мирковић, књижевни критичар, каже да:

Он од тога гради читав један занимљив заплет, из кога долази врло деликатна, сугестивна и суптилна поента. Друга специфичност ових прича јесте њихова драмска напрегнутост. Кратке приче су као жанр врло изазовне, али и тешке, различите су форме и у новинарству и у литератури. Треба имати пуно смисла за фигуративност. Искази су многих писаца да пишу опширно зато што немају довољно времена на располагању да би писали кратко. Кратка прича тражи прегнантност, свођење на основне чињенице и редовно поентирање, које најчешће не сме да буде поентирање моралистичког и наравоученија, већ пре свега литерарно и динамично, када је пре свега ритмично поентирање онога што се прича. Милоје Поповић не дозвољава да његова прича буде једна скица која би на крају деловала расплинуто или која би била пресечена без те поенте која јој обезбеђује напрегнутост и сугестивност. На треће место стављам нешто што би можда требало ставити на право место, а то је раскошна скала духовитости и хумора.

Господину Радулу Јовановићу и његовој фирми «Социјална мисао» на овоме подухвату. Оно што Милоја Поповића чини сатиричарем у пуном смислу речи јесте књига “ Карађорђе у СИВУ, која због своје оригиналности  заслужује пуну пажњу и нас критичара и читалачке публике. Ја бих је оценио чак и врхунском оценом, можда ћу мало и претерати када ово кажем.

Други  велики град  - урбаних диносауруса – јесте Њујорк. Њујорк живи на земљи, под земљом и над земљом.“Земаљски живот  видели смо, пати од стотина бољки које чине да имућније одлазе а сиромашнји наваљују. Подземни живот симболизован у „ сабвеју“ и комплексима радњи испод тротоара више је нужда и експеримент него трајна орјентација. Облакодери, који симболизују жељу урбаних  људи да се одлепе од земље и осете  сигурност и  удобност на висинама, и даље престављају, за један број архитеката и урбаниста, излаз из ћорсокака.“

Из овог кратког цитата из књиге Урбани диносаурус, где се на топосу мегаполиса описује  и анализира  западњачака савремена цивилизација, видимо да је Милоје Поповић Каваја, мислилац и тумач времена и простора, а надасве менталитета и људских нарави у околностима које су им донекле наметнуте а делом их сами праве својим изборима.

 

Привредна комора Дарданели

Није случајно мој дугогодишњи сабеседник Милоје Поповић Каваја - новинар, писац, песник, химнописац, хроничар, публициста, менаџер, радозналац, светски путник, полиглота, боем, човек са апаратом - својој најновијој и најнеобичнијој књизи дао наслов „Дарданели”. Колико симболике!

И овлашни хроничари знају да је то једна од првих кафана у Београду, да је била стециште ведрог духа тог времена, да су се у њој сретали Ђура Јакшић и Стеван Сремац, и да се до 1901. године налазила иза споменика кнезу Михаилу.

Ево, у новоме веку, ћаскање се пренело на друштвене мреже, где свако може да покаже властити профил. Милоје Поповић Каваја сабрао је три хиљаде својих „твитова”, из којих се види изузетно мајсторство у сажетим, реским, почесто ироничним и посве отвореним опсервацијама.

Поповићеви „твитови” су својеврсни афоризми, јер наш аутор, за разлику од многих других „твитераша”, користи чаролију речи, аргументацију, никога не вређа, нити псује. На пример: „И кад истину кажеш – можда лажеш.”

Или: „Био је Међународни дан врабаца. Пао усред предизборне кампање. Кандидата све више, врабаца све мање. Као и пензионери, чекају боље дане.”

Врцави, боцкави, духовити, неочекивани Милојеви „твитови” – када се овако зберу - представљају необичну хронику времена које је за нама. Додуше, како се овде на турбулентном Балкану све бесомучно понавља, књига „Дарданели” биће актуелна на многаја љета.

Записује Каваја: „Снег је падао са неба, али смеће и дивље депоније су остале као дело људске немарности. Ако је био снег, није било бомбардовања.”

Да, „Дарданели” или, ако бих хтео да маштам, пред нама су оригинални Кавајини „твитонели“!

Миломир Краговић

Аутор књиге је био укључен у све ове активности, па књига представља њихов збир и опис, с тим што се и по повратку у земљу 1978. укључио у покрет за промоцију Теслиног имена. У књизи су дата имена  многих Американаца и наших научника и поштовалаца Тесле, са њиховим биографијама и заслугама. Један део књиге је на енглеском језику, а предговор је написао тадашњи директор Теслиног музеја Владимир Јеленковић. У књизи, на 230 страна, дати су и многи други значајни подаци, евидентирани чланци и радови о Тесли, дати су  савременици и истраживачи Теслиног дела, а књига је богата и фото-документацијом. Дело почиње опширним есејом аутора под називом  „Поливалентна личност Николе Тесле“. Издавач књиге је „Албатрос плус“ из Београда.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: