NADMENOST PAPIRNE PRINCEZE
„... uh, baš teško i mučno mi je pisati, odgovoriti na nizove tvojih skrivenih poruka, kojima me progoniš i mamiš, potezima veštog lutkara, oblikuješ i drsko, kao razmažena devojčica, bacaš tu prezrenu i brzo omraženu igračku. Pre nekoliko noći, koje su mesecima trajale, pozvala si me, da plešemo po zvezdanom nebu, i spremio sam kočije da te prenesu, ali nisi ih sačekala....“
„Da, prva misao mi je bila, svakome se dogodi trenutak slabosti, svako od nas ustukne pred porivom gordosti, jednostavno odustane, jer ko sme narušavati slobodnu volju, ko sme da najviši Božji dar, meri zemaljskim prolaznim očima?
„Već sam i zaboravio taj trenutak. Presečena mačem, volja pala je na kolena i odvukla se u sopstveni kavez. Brisao sam krv, ušivao rane, zaceljivao svaku nevidljivu ranu, nadao se i molio da dođe svetlost trenutka kada se zaboravi. Ne, nijednog trenutka ja nisam video papirnu krunu, ni sjaj, možda s vremena na vreme, poput bolova pred vremenske nepogode, nešto bi poput koplja natopljenog otrovom za neprijatelje, uspavalo me, kleknuo bih, osetio se nemoćan, ali koračao sam, ne tako sigurno, ali sam koračao.“
„Nestao sam, jednostavno sam ispario kao kapi na užarenom betonu. Neka nepoznata sila, nosila me je u brodu, iz luke u luku, do... Blaženog neznanja, nepostojanja, valjda je to i cilj, kada sopstvenim umom nisi snažan da presečeš okove, nestaćeš. Srećan? Ne i da, paradoksalni odgovor, ili vrhunska glupost, da, jer ničega se ne sećam, ne, ponekad osetim da u meni neko živi, možda moj izgubljeni ja ili...“
Mirnim pokretima iscrtavao je neka slova, nekog nepoznatog jezika, smireno, pravilnih pokreta. Kao, da znacima, možda umrlog jezika, ispisuje stepenik, po stepenik, korača ka visokom nebu, zamagljenom tamnom bojom ili nataloženom prljavštinom, papira... Činilo se da slova pokazuju kovčeg, brod, visoko sunce i dan i...
