НАДМЕНОСТ ПАПИРНЕ ПРИНЦЕЗЕ
„... ух, баш тешко и мучно ми је писати, одговорити на низове твојих скривених порука, којима ме прогониш и мамиш, потезима вештог луткара, обликујеш и дрско, као размажена девојчица, бацаш ту презрену и брзо омражену играчку. Пре неколико ноћи, које су месецима трајале, позвала си ме, да плешемо по звезданом небу, и спремио сам кочије да те пренесу, али ниси их сачекала....“
„Да, прва мисао ми је била, свакоме се догоди тренутак слабости, свако од нас устукне пред поривом гордости, једноставно одустане, јер ко сме нарушавати слободну вољу, ко сме да највиши Божји дар, мери земаљским пролазним очима?
„Већ сам и заборавио тај тренутак. Пресечена мачем, воља пала је на колена и одвукла се у сопствени кавез. Брисао сам крв, ушивао ране, зацељивао сваку невидљиву рану, надао се и молио да дође светлост тренутка када се заборави. Не, ниједног тренутка ја нисам видео папирну круну, ни сјај, можда с времена на време, попут болова пред временске непогоде, нешто би попут копља натопљеног отровом за непријатеље, успавало ме, клекнуо бих, осетио се немоћан, али корачао сам, не тако сигурно, али сам корачао.“
„Нестао сам, једноставно сам испарио као капи на ужареном бетону. Нека непозната сила, носила ме је у броду, из луке у луку, до... Блаженог незнања, непостојања, ваљда је то и циљ, када сопственим умом ниси снажан да пресечеш окове, нестаћеш. Срећан? Не и да, парадоксални одговор, или врхунска глупост, да, јер ничега се не сећам, не, понекад осетим да у мени неко живи, можда мој изгубљени ја или...“
Мирним покретима исцртавао је нека слова, неког непознатог језика, смирено, правилних покрета. Као, да знацима, можда умрлог језика, исписује степеник, по степеник, корача ка високом небу, замагљеном тамном бојом или наталоженом прљавштином, папира... Чинило се да слова показују ковчег, брод, високо сунце и дан и...
