detalj slike: KRK Art dizajn

VERICA TADIĆ: “(KR)ISTINA I (B)LAŽ”

 

(Odlomak iz Priče “Crvena rukavica” – Dnevnik pacijenta X)

 

 

Najveća turistička atrakcija Katalonije je primorska oblast, koju čine tri potpuno različite regije, na obali dugoj 580 kilometara. Od francuske granice na severu do grada Bla­nesa proteže se stenovita Kosta Brava (divlja obala). Krase je vodeni rukavci, rtovi i uvale okruženi borovim šumama i ribarskim naseljima. Od Blanesa prema Barseloni smenjuju se najraznovrsniji morski pejzaži, koji su lična karta Koste del Maresme. Čuvena po blagom priobalnom pojasu, sa stabilnom i toplom klimom, i posebno privlačna zbog peska, koji se preliva u zlatnu boju, Kosta Dorada je treća, južna regija, kojom se završava primorska oblast.

Blizu Blanesa nalazi se Ljoret de Mar, mestašce koje Španci zovu morska suza. Stvarno i izgleda tako. Kao čista, lazurna suza na obrazu Katalonije, puna morske pene prelivene suncem.

Juče smo posetili muzej Salvadora Dalija u Figerasu, koji se nalazi u Ampurdanskoj ravnici. Taj mali gradić u podnožju Pirineja, na severu Katalonije, u kome se rodio Dali, u neposrednoj je blizini i morske obale i Francuske. Suviše je malo vremena da bi se detaljno razgledala njegova dela, koja su velika zagonetka i za vrsne poznavaoce i tumače modernog slikarstva. Naročito, ako se ima u vidu njegovo izuzetno poznavanje umetničkih i naučnih dostignuća, gotovo iz svih najvažnijih oblasti ljudskog znanja. Zato ne čudi što je ovaj neu­morni putnik po galaksijama duha i kreator neverovatnih mogućnosti podjednako uspešno kreirao pozorišne kostime, osmišljavao enterijere, pravio skice za nakit, pisao libreta za balet i operu, članke za novine, kao i scenarije za filmove. Napisao je i nekoliko knjiga o svom životu, u kojima je samo delimično otkrio neke svoje vizije i zamisli, jer je itekako dobro znao da samo neobjašnjivo i tajnovito ima magično dejstvo koje mnogo više intrigira. Nedokučivo danas, otkriva se u budućnosti. Ali ni tada dovoljno, ako genijalnost ideja nadrasta vreme.

I Dalijev muzej bio bi mi nezamisliv u nekoj drugoj zgradi osim ove, koja je nekad bila pozorište, ne samo zbog toga što je pisao drame i što je i u ovoj umetnosti inicirao izve­sne inovacije, nego pre svega zato što avangardni teatar ima onaj pogled koji dopire tako daleko da čita budućnost.

Najviše mi se dopala sala sa uvećanom rekonstrukcijom jedne njegove izuzetno maštovite slike, imenovane kao: „Lice Me Vest koje se može koristiti kao stan”. Od elemenata enterijera salona urađeni su delovi portreta. Dve impresionističke slike Pariza, okačene na zidu, istovremeno su i oči portreta. Sofa ima oblik usana. Kamin sa dva ložišta i satom oblikuje nos. Raskriljene zavese su i dekor salona i kosa, koja uokviruje lice, ove nekad poznate glumice.

Pre nego što zakoračite u salu imate osećaj da vas dočekuje glumica Me Vest, čiji vas portret netremice gleda. Montažni trikovi su toliko efektni da niste u stanju da primetite ni objasnite kako se, ukoliko priđete bliže, njen portret gubi i pred vama se, umesto njenog lika, ukazuje otmeno opremljen salon.

U živom sećanju ostala mi je i slika Gale koja gleda u Mediteransko more. Preko njenog nagog tela klizi senka Dalijevog lika. Senka grli čak i stopalo njene leve noge. Desna noga je prizemljena, a leva oslonjena na vrhove prstiju tako da se jasno vidi izdignuto stopalo. I upravo iza tog Galinog stopala, u jednoj od raznobojnih kockica, koja je samo deo mozaičnog sklopa slike, ucrtan je minijaturni portret. No, pošto kod ovog genija ništa nije konačno, ni zaustavljeno i svaki je kraj samo novi početak, svako njegovo delo se transformiše u novi oblik. Broj transformacija uslovljen je, pored ostalog, i rastojanjem, koje omogućava da se detalj uveća i postane jedini i glavni objekat posmatranja. Za takav poduhvat nije dovoljno savršenstvo oslikanih detalja, ni čarolija boja. Potrebno je mnogo više. Dalekosežna vizija i vrhunska veština u primeni i prepletu najraznovrsnijih znanja. Da biste videli kako se mozaična kockica, sa minijaturnim portretom, širi i nadrasta ceo mozaik, morate se oprosti od Gale, jer će je na udaljenosti od dvadeset metara, potpuno zatamniti I prekriti impozantna glava Abrahama Linkolna. Neka mi oprosti Abraham Linkoln, ali ja sam, iako očaran magičnim preobražajem, više voleo da on ostane u svojoj prvobitnoj veličini, u svojoj malenoj kockici, pored Galinog stopala, I, das am mogao vratio bih se da bar još jednom vidim kako se, kroz senku koja klizi preko Galinih obnaženih ramena, leđa I bedara, sjedinjuju dvoje zaljubljenih. Kako se ljube umetnik i njegovo delo. I kako taj duhovni dodir, mnogo jačim sponama od telesnog kontakta, spaja muškarca i ženu. Galina energija čula pokrenula je Dalijevu energiju duha. Ovaj precizni “fotograf snova” , s’ pravom je za sebe mogao reći da je, u izvesnom smislu, “Spasitelj”i čudotvorac. Preslikavajući jasno i precizno snove, preplićući ih sa javom, preobrazio je golu stvarnost u nadrealističke prizore i predstave. Otkrio nam, za spoljašnje oko gotovo nevidljive i neuhvatljive iskre života, u stvarima i predmetima. Zato si njegovi satovi razobličeni i meki. Toliko opušteni da se mogu savijati i protezati. Oni napuštaju svoje krute forme i cure kroz vreme koje mere.

 Izuzetnu veštinu pokazao je u korišćenju montažnih elemenata, kako onih originalnih i nepatvorenih, kao što su kamen, drvo, kanap i slično, tako i obrađenih delova metala i legura. Učinio je još nešto. Pružio je priliku stvarima da uživaju u nama. Delovi ljudskih tela se izdužuju, šire i uvećavaju, da bi se pretvorili u najneobičnije poslužavnike za hranu, ili tacne za voće. Nasmejane vekne hleba čvrsto se drže za ljudske glave, dok su poprsja ispunili trpezarijski stolovi.

Ako ste romantični, pićem se možete počastiti i sa jednog, posebnog mesta. Previše izdužena i pod pravim uglom savijena Vermerova noga, na čijoj butini stoji flaša i čaša, poslužiće vam kao posebna vrsta stola.

Svaka Dalijeva slika je novi eksperiment. „Sikstinska Madona”, koja je izbliza gotovo apstraktna i nezanimljiva slika, sva u sivilu bledih tačkica poentilizma, za običnog posmatrača potpuno je nezanimljiva. Tek kad se od slike odmaknete, otprilike za dva koraka, i koncentrisano je posmatrate, otkriće vam se lice Rafaelove „Sikstinske Madone” . Za slede­će otkriće nije dovoljno samo podešavanje razdaljine za petnaest metara. Ništa nećete videti ako ne znate kako se slika antimaterijom. Zato se uho anđela, veličine metar i po, koje je čista energija, ukazuje samo posvećenicima te tajne, jer samo oni mogu osetiti bruj fizičke i metafizičke energije u istom talasu. U zajedničkom žuboru i ritmu...

Ko je to u meni umesto Pikasa, čiji smo muzej u Barseloni, posetili narednog dana, izabrao Dalija?

Ako bih se ljudski opredeljivao, Pikaso bi mi bio mnogo prihvatljivi. Žestoki antifašista. Odlučan borac protiv varvarizma svake vrste. Njegovo monumentalno delo „Gernika” je moćni umetnički protest. Ta velika zidna kompozicija, na kojoj su predstavljene mitske figure u apokaliptičnom događaju, nastala je posle bombardovanja varošice Gernika, kulturnog i političkog centra Baska. Bombardovali su je nacisti 28. aprila 1937. godine, za vreme španskog građanskog rata, na zahtev generala Franka. Mitske figure povezane zajedničkom katastrofom, u sumornom zaleđu crne i bele uz nekoliko tonova sive boje, izraz su užasa koji parališe. Strah žene u kući koja gori, agonija ratnika sa slomljenim kopljem, njisak smrtno ranjenog konja i izbezumljena žena koja plače i u svom bezgraničnom bolu grize maramicu, svevremena su opomena.

Saosećanje i identifikaciju sa svojom epohom Pikaso je pokazao i u svojoj „plavoj fazi”, nazvanoj tako po melanholično hladnim plavim tonovima koji dominiraju njegovim stvaralaštvom u periodu između 1901. i 1904. godine. Ličnosti koje slika, u tom periodu, su uglavnom beznadežni i unesrećeni ljudi: prosjaci, slepi ljudi, siromašni umetnici, izgubljene žene, ulični svirači i njima slični. Zato na tim slikama nema pejzaža i pozadine. Uglaste linije ispijenih tela i sumorna, prigušeno­plava boja, najuverljivije izražavaju njihova osećanja. Na nekim od tih slika prepoznajemo i umetnikov autoportret kao još jedan vid njegove vezanosti za sudbine uniženog dela čovečanstva.

Nasuprot njemu Dali odaje počast Hitleru, slikajući njegove portrete, a tiraninu Franku šalje čestitke za pogubljenje političkih protivnika. Kako je to samo bilo bolno i nezamislivo saznanje za slobodoljubivi svet! Naročito za nadrealiste, koji mu nikad nisu oprostili. Tragiku takvog opredeljenja prati još nešto surovije. U čistkama Frankovog režima, 1936. godine pogubljen je i njegov veliki prijatelj iz studentskih dana, pesnik, muzičar i slikar Garsija Lorka.

Zanimljivo je da se Dali rodio 1904. godine, baš kad se završava Pikasova „plava faza” i počinje „ružičasta faza” , koju karakterišu tople i vedre boje, a likove povezuje osećaj zajedničke životne radosti.

Ni, srebroljubiva Gala, čiji je paranoični strah od komunizma oterao Dalija u fašizam, ne budi u normalnom čoveku lepa osećanja. Ali ta smela Ruskinja umela je i mogla da se zaljubi i u osamdeset trećoj godini svog života, što prevazilazi biološku i svaku drugu realnost na našoj planeti. To je izgleda ta nadrealna moć čula, koja je i samog Dalija opsesivno privlačila i davala mu posebno nadahnuće, pa čak i onda kada je ta njena strast bila namenjena nekom drugom.

Verovatno sam ih zato i zavoleo. Njena energija čula i Dalijeva energija duha spojili su se u opsesivnu ljubav koja je zasenila sve njihove poroke. Ta ljubav se prelila u Dalijeve slike i učinila ih besmrtnim.

Sasvim je moguće da je Elena Ivanovna Diakonova ­ Gala, ta žena slovenske duše i modernih shvatanja, muza velikog genija, u meni potakla još jedno razmišljanje. To razmišljanje se odnosilo na moju profesorku. Njen ustreptali zanos i romantičarski duh, prožet dubokom osećajnošću, mogao bi mnogo više da razume i strastvenije da voli umetnik. Nekako, spontano, mi se nametnula misao da je ona, jednostavno, zalutala u život moga strica i da je to samo usputna stanica na njenom putu. Samo je pitanje dana kada će krenuti ka onom za koga je rođena…

Stažistkinja odlaže dnevnik. Razmišlja. Čovek koji ovako piše nema potrebu da bilo šta umišlja. Još manje da laže. Njegova ljubav prema profesorki nije posrednička i posesivna. Nigde, ni jednog nagoveštaja takvog odnosa. Naprotiv! Iz svakog pasusa zrači njegovo poštovanje prema njoj. Postavlja se tako prema njoj kao da je on put do njene sreće, ali bez patetike, mada je prilično začuđujuća takva vrsta sentimentalnosti i senzibiliteta za jednog muškarca. Pogled joj se vraća na stranu 11.

Hotel Gitart Park I samo je jedan od velikog broja hotela koji pripadaju porodici Gitart. Svi se radujemo što smo u njemu smešteni. Okružen je sa sedam prekrasnih bazena, teniskim igralištima, kao i terenima za druge vrste rekreacije, i udaljen samo osamsto metara od obale Sredozemnog mora.

Taj deo beleški nije mnogo zanimljiv. Statistički podaci je pomalo zamaraju. Okreće stranicu. Slede prilično opširni opisi muzeja i istorijskih mesta. Tu nisu odgovori koje traži.

Lista dalje. Na sledeće dve strane pacijent X nabraja neke španske specijalitete, od kojih joj pažnju privlači sir sa artičokom, ili cvetni sir kako ga još zovu Španci, koji se doprema sa Kanarskih ostrva.

Zatim piše o tome kako su se jedne noći napili od sangrije. To vino u kome plivaju cele jagode, delovi limuna, jabuke i kruške, i u koje se doliva tonik i koka kola, kako navodi, bilo im je najslađe u životu. Pored ostalog i zato što im je bilo zabranjeno, a uspeli su da prokrijumčare i u sobe odnesu nekoliko boca pored budnog oka dežurnog profesora.

Tek posle sedam prelistanih strana udubljuje se u opis, iz koga bi trebalo obeležiti neke delove.

Dovoljno je reći Rambla, i svi koji su bar nekoliko sati proveli na milenijumskom meandru u centru katalonske prestonice, Barselone, potvrdiće da je nevidljivi režiser za susret odabrao najidealnije mesto.

Rambla je pešačka staza, oivičena visokim stablima, koja prolazi kroz središte starog grada i spaja Katalonski trg sa pristaništem na obali Sredozemnog mora.

Sredinom devetnaestog veka srušeni su srednjovekovni zidovi, u okviru kojih se nalazilo jezgro drevnog grada. Katalonski trg je od tada dobio novu ulogu. On je sada srce Barselone iz koga se razlivaju arterije koje povezuju stari grad sa modernim kvartovima velegrada, u kojima caruju raskošna i velelepna zdanja.

Mnogo sjajnih arhitekata utkalo je svoje najblistavije umeće u raskošnu povest savremene katalonske prestonice, ali je Antonio Gaudi jedini uspeo da svoje ingeniozne ideje prenese i u buduće , još nerođene vekove.

Možda ću o nekim Gaudijevim kreacijama umeti nešto i da napišem. Ali ne sada. To bi me udaljilo od glavne teme. Vraćam se na otvorenu scenu živopisne avenije, u kojoj se mešaju mirisi cveća sa mirisima vina, kafe i egzotičnog voća, i na kojoj se cvrkuti ptica i brujanje fontana slivaju u čarobnu melodiju vekova povezanih kroz ljudska dela. Muzičari, slikari, glumci i umetnici raznih profila, stalno prisutni na ovoj otvorenoj sceni, ponudiće vam umetničke dragulje, godinama oblikovane u radionicama duše.

Raznobojne fasade zgrada na Rambli, ili uz njenu neposrednu blizinu, izgledaju kao razlistane slikovnice. Svetložuta, oker, nežnoplava. Isijavaju božansku toplinu i nežnost. U njih su ušuškani viši spratovi. Kroz njihovu prozirnost sliva se treperavo plavetnilo i zapljuskuje zgusnute, intenzivne boje donjih spratova. Blagi pljusak nebeske krvi upija jarkocrvena boja.

Da li sam samo ja imao osećaj da se kroz dodire boja gornjih i donjih spratova mešaju plava i crvena krv?! Ili sam samo ja u svemu tražio božansko u ljudskom i ljudsko u božanskom?!

Da li su samo meni tamnozelene trake, kojima su uokvireni prozori nekih zgrada, bile sinonim za mladost trenutka kroz koji se obnavljaju te dve vrste života. Ljudski u božan­skom i božanski u ljudskom?!

Rambla je i velika knjiga sećanja, podeljena u pet poglavlja (Rambla Kanala, Rambla Studija, Rambla Cveća, Rambla Centra i Rambla Svete Monike).

Rambla Kanala polazi od Katalonskog trga i ona je podsetnik na prve vodene kanale i fontane, čija su imena i danas zadržana. Danas su vodoskoci najraznovrsnijih oblika posebna atrakcija Barselone. Gotovo da nema značajnijeg mesta ili zgrade ispred kojih se ne rascvetavaju blistave vodene kapi u šumeće cvetove.

Za posetioce su svakako najatraktivnije magične fontane. Nalaze se na čuvenom Španskom trgu. Vodene kapi iz ovih fontana šume kao krila bezbroj leptirova ispod kojih plešu graciozne balerine. Nezaboravan je ples vodenih balerina na čijim se telima, koja oblikuje i pokreće muzika, smenjuju talasi vatrenih boja. U taj se ples ponekad upletu i zraci zalazećeg sunca. Video sam kako su na licu jedne devojčice, sa purpurnim zracima zaplesale balerine. U njihovim srebrnim šljokicama ogledao osmeh dečaka. Ubrzo zatim, na trepavicama dečaka, koji je stajao pored nje, zatreperio je dvobojni eho. Najpre se čuo tihi odjek, a potom su se odjeci umnožili i postali sve jači. Tek tada sam primetio da srebrni odjeci za sobom vuku purpurni lanac. I danas mi sećanja razneži taj lanac poljubaca u boji. I svaki me zalazak sunca podseti na srebrne šljokice.

Neki su mi vodoskoci ličili na bujne mlazeve mleka. Šiktali su iz dojki zemlje i rasprskavali se u bezbroj magličastih oblika. Neki, opet, na raznobojna runa oblaka, iz kojih su izletale šarenokrile ptice.

Rambla Studija čuva uspomenu na prve univerzitete. Ona se još zove i Rambla Ptica, pošto je danas to i izložbeni prostor za prodaju ptica.

I treći deo šetališta, sa dvoimenim obeležjem, Rambla Svetog Jozefa ili Rambla Cveća, povezuje bivše i sadašnje. Prvo ime je vezano za manastir, koji je nekada bio izgrađen na tom prostoru. Danas je to prostor ispunjen mnoštvom stalaka za cveće.

Po tom najlepšem delu šetališta dobila je ime i cela avenija.

Rambla Centra ili Rambla Kapućina, uvod je povest o Kapućinskom manastiru i o velikom Kraljevskom trgu. Manastira više nema. Kraljevski trg sa visokim palmama i serijama istovetnih zgrada, neoklasičnog stila gradnje, i očuvanim živopisnim fasadama i danas pleni svojim šarmom. Uz Ramblu Centra, nasuprot Kraljevskom trgu, su još dve impozantne zgrade: svetski poznata Opera Liseu i Palata Guelj. Ove dve zgrade su sa desne strane, a Kraljevski trg sa leve.

Do stare luke, u kojoj Kolumbo dočekuje moreplovce, vodi nas Rambla Svete Monike. Manastir ove svetice sačuvan je kao deo muzejske vrednosti, u istoimenom Umetničkom Centru.

Kolumbova statua, do koje smo se peli liftom, stoji na metalnom stubu, visokom 50 metara. Sama statua visoka je 7 metara i, suprotno očekivanjima, pogled joj nije usmeren prema američkom kontinentu. Ni ruka statue sa ispruženim prstom ne pokazuje taj smer. Okrenuta je prema Đenovi. Sa vrha spomenika videli smo jednu od najlepših panorama grada.

U toj se aveniji, u kojoj smo šetajući otkrivali izvore čarolije i udisali opojne mirise isprepletanih svetova, u večernjim satima otvarala izložba slika, za nas tada nepoznatog,

Paka de Brinja...

Lice stažistkinje zablista. Taman je pomislila da je našla to što traži, kad je tri tačke zaustaviše. U sledećem pasusu pacijent X piše o najzanimljivijim delovima Barselone i nje-noj istoriji. Stažistkinja trlja umorne oči i već je spremna da čitanje odloži za drugi dan. Lista dnevnik, unapred - unazad. Za trenutak ga odloži, proteže se i zatvori oči. Pokušava mislima da dosegne smisao, ali su joj misli uzburkane i mutne. Tri tačke su baš taj trenutak i čekale. Izdužiše se u prste i kroz mutne misli dotakoše joj vrhove trepavica. Stažistkinja se trže, naglo otvori oči kao posle nejasnog sna, pogleda u tri tačke, opusti desnu ruku u kojoj je čvrsto držala marker crvene boje i nastavi da čita.

Barselonu, danas veliki kulturni centar ne samo Katalonije nego i cele Španije, nekad drevni grad Barsino, osnovao je Hanibalov otac Hamilkar Barka, zvani Barkenon. Zbog izuzetno povoljnog položaja, ovu oblast, između reka Ljobregata i Besosa, na otvorenoj morskoj obali, posle Kartaginjana, osvajaju Rimljani. Rimski car Avgust pretvorio je grad u vojno utvrđenje. Posle Rimljana ređali su se još mnogi osvajači: Vizigoti, Muslimani, Karolinski kraljevi... U XI veku se stvara feudalna država Katalonija, a Barselona postaje glavni, trgovinski, politički, društveni i kulturni centar, Aragona, Majorke, Valensije i još nekih kneževina.

Najlepši deo starog grada je Gotska četvrt, a najvažnija zgrada u Gotskoj četvrti  svakako je Katedrala. U njoj se osim kripte Svete Eulalije nalazi i Krstionica u kojoj je Kolumbo pokrštavao prve ljude koje je doveo iz Amerike. I zloglasni sud Inkvizicije, zasedao je u toj katedrali.

Prvobitni trobrodni unutrašnji prostor crkve, promenjen je u jednobrodni i zahvaljujući tome ona je danas, po veličini unutrašnjeg prostora, jedna od najvećih Gotskih crkava u svetu. Duga je 93 metra i široka 40 metara. Centralni toranj dostiže visinu od 70 metara, dok su osmougaoni tornjevi niži za 20 metara.

Uz crkvu se nalazi i samostan iz četrnaestog veka. U centralnom dvorištu uvek ima 13 gusaka. Svaka guska predstavlja po jednu godinu života Svete Eulalije. Mlada hrišćan­ka, koju su Rimljani do smrti mučili, danas je zaštitnica grada...

Da bi nešto više saznala o čoveku, koga je pre doživljavala kao pisca nego kao pacijenta, često je iščitavala i fusnote. No, ponekad nije bila u stanju da prati ni osnovni tok, koji se, pored rastoka u delte fusnota, rasipao i na sporedne rukavce, u kojima se gubila koncentracija i razvodnjavala suština. Tada bi, kao i ovog puta, pročitala samo neke delove.

Dnevnik je bio ispisan u formi knjige. Na sveskama, sa kockicama, formata A4. Tri boje upućivale su na slojeve priče. Naslovi putopisnih inserata ispisani su zelenim flomasterom.

Posebno izdvojeni putopisni fragmenti mogli su se spojiti u jednu knjigu. U posebne knjige mogli su se izdvojiti i inserti čiji su naslovi bili obeleženi crvenim i žutim flomasterom, no oni su tek pročitani zajedno činili organsku celinu.

Znala je da njen način čitanja remeti harmoniju preci-cizno uklopljenih slojeva u neku vrstu romanesknog sklopa. I pored toga što su joj znatiželju golicale pažljivo birane slike, lepljene ispod svake putopisne sekvence, pažnju je usmerila na stranice ispod crvenih i žutih naslova.

U nešto manje rasplinutom, ali i dalje više literarnom, i više imaginativno uobličenom kontekstu, našla je put za neke odgovore.

Svakom ko je bar na tren osetio atmosferu Barselone, uzavrelu od strujanja umetničkih fluida, tokova burne istorije i životnog optimizma, biće jasno kako je Pako de Brinjo, u jednom jedinom dodiru, otkrio ono što mnogi nisu tokom celog života.

Otvorenost i srdačnost, vatreni temperament uvek spreman za avanture i za uznošenje svakog doživljaja, svake emocije, do vrhunca egzaltacije i strasnog proživljavanja, osobi­ne su koje krase gotovo svakog Katalonca. Opčinjava i njihov pravdoljubivi zanos koji zna da preraste u žestoki otpor prema svemu što ugrožava nacionalno dostojanstvo i što nije vi­teški gest.

Jedino se pred tim i takvim duhom Jelenina duša mogla otvoriti, i biti ono što jeste. Topla, bezgranična, vanvremena. Satkana od romantičnih snova i uzvišenih osećanja, čeznula je, meni se činilo, baš za takvim vitezom srca kome bi poklonila svoje carstvo nežnosti. Sve odaje u tom carstvu mirisale bi na medenjake dobrote, prelivene filom od poljubaca. Aroma romantike širila bi se, iz tog fila, u prostor i vreme i opijala druge ljude.

Cela Jelenina duša slila se u taj jedan jedini dodir koji je ustalasao boje na platnu Pakove najdraže slike. Bila je to jedna mala slika iz rane mladosti umetnikovog života. Zaboravio sam datum i godinu nastanka te slike, ali se naziva odlično sećam. Usnulom mediteranskom pejzažu umetnik je dao ime: „Jutarnji san”.

Iako je bio obasut rumenilom jutarnjeg sunca, ništa na tom pejzažu nije bilo budno. Ni more, ni obala. U pitomoj tišini male uvale odmarao se usnuli jedrenjak. Njegova bela je­dra osvetljavala su tamne, visoke stene iznad uvale. Dva neprepoznatljiva lika na jedru, okrenutom obali, kao da su odslikavala san mladog umetnika ušuškan u san pejzaža.

Glave zaljubljenog para okrenute su jedna prema drugoj. Njihove profile, u izmaglici, priljubljuju kose. Tačnije rečeno, glave mladića i devojke, koje ispunjavaju celo platno, grle se kosama. Crna, razbašurena kosa muškarca, čiji lik se nalazi na levoj strani jedra, prošarana je trakama bledožutih sunčevih zraka, i poprskana kapima nebeskog purpura. Podignuta je iznad njegovih ušiju i čela i izdužena u oblik šala. Na desnoj strani je glava devojke uz čije se lice pripija, razmotani trobojni šal od mladićeve kose.

Duga i lepršava kosa devojke, boje lešnika, liči na rasperlijanu maramu. Zato su u njoj boje više razlivene. Osim purpurne, najvidljivije su plava i bela. U plavoj su odrazi ne­ba i mora, a u beloj obrisi jedra. Maramom od svoje kose devojka pokriva vrat i donju polovinu mladićevog lica. Kose su jedini jasan i siguran znak raspoznavanja. Sve ostalo je nejasno. Ali one istovremeno i otežavaju raspoznavanje, jer pokrivaju baš one delove lica koji bi ukazali na razlike. Nejasnoću povećava i to što su profili likova u izmaglici.

Verovatno je umetnikova ideja bila da u centru pažnje ne bude isticanje i nijansiranje razlika između polova, nego njihova integracija u nešto više od pripadnosti telu, nešto što uznosi, spaja, ujedinjuje do te mere da se razlike gube. Ako je tako, onda i nije važno da li je na otkrivenoj gornjoj polovini lica, na levoj strani jedra, muško ili žensko čelo, čije su oči ili nos. Isto to važi i za donju polovinu lica, na desnoj strani jedra, na kojoj zabunu stvaraju usta i brada.

Umetniku je, dakle, bilo važno da dočara ljubavni zanos, dva čedna bića, u trostrukoj vezi: duhovnoj, duševnoj i telesnoj. Snaga duhovnog i duševnog jedinstva inicirala je i ukidanje razlika u telesnoj sferi...

Neki neobjašnjivi magnetizam privukao je Jelenine prste slici. Pako je prišao bliže. Ne znam šta je hteo da kaže, jer su mu reči zamrle, a usta ostala širom otvorena. Ukočila mu se i poluispružena desna ruka.

Bio sam dovoljno blizu da vidim kako podrhtavaju Jelenini prsti. U uvali su zatreperila jedra. Na jedru, okrenutom obali, zašuštale su kose. Najpre je pao šal sa lica devojke, a potom se odmotala marama sa mladićevog lica. Zaljubljeni par se okrenuo prema nama. Glave su im se počele pretapati u jedan portret.

Pako je, posle šoka, pokušao da se pribere. Ruka mu se opustila, ali nije mogao da zatvori usta. Gledao je u Jelenine prste zapanjeno. Nisu više bili na platnu njegove slike. Ni slika više nije bila ista. Kad se prekinuo dodir, sve se vratilo u prvobitni položaj. Nova grupa posetilaca ulazila je u galeriju. Videće prvi „Jutarnji san” , onakav kakav je bio pre naše posete.

– Molim Vas... – zamucao je Pako.

Profesorka ga je gledala zbunjeno, ali ništa nije rekla.

– Vaše ruke...

– Zaista ne znam...

– Verujem. Ni ja nisam znao da ste Vi osoba iz mog mladalačkog sna.

– „Jutarnjeg sna”?

– Sve je to povezano... da li biste mi pozirali? Mislim, slikao bih samo ruke...

Ne znam šta je tada mislila profesorka, ali crvenilo na njenom licu dalo mi je signal. Podesio sam aparat i u objektivu su bile njene uzdignute ruke sa otvorenim dlanovima. Tim gestom ona je pokazivala sopstveno zaprepašćenje i čuđenje Za drugi snimak, nisam stigao da precizno podesim aparat. U objektivu su se, kao kroz maglu, nazirali profili Jelene i Pa­ka.

Učenici su već napuštali izložbu. Prišao sam malom stočiću da bih uzeo još jedan katalog i vizit kartu. Te iste večeri, kad smo se vratili u Ljoret de Mar, nazvao sam Paka de Brinja. Na izložbi sam ga čuo kako govori engleski. Ja sam bio loš sagovornik, pa smo se jedva razumeli.

Znao sam da Španci rado idu u Marineland, najveći vodeni park u Evropi, na koji zaista mogu biti ponosni. Rekao sam mu da ćemo narednog dana biti tamo.

Celu noć nisam mogao da spavam. A Jelena i Pako, da li oni spavaju, pitao sam se. Znao sam da to što radim jeste ludost, ali sam isto tako znao da neko mora da produži liniju magije i stvori uslove za novi susret u kome će se misterija razrešiti. Taj neko mogao sam biti samo ja, jer sam jedino ja, pre misterioznog događaja u galeriji, intuitivno naslućivao da se u Jeleninim rukama krije velika tajna. Sada se to potvrdilo na najuverljiviji i najdivniji način.

I iskre koje sam i ja, mnogo pre Paka video, kako se u Jeleninim rukama pretvaraju u snopove svetlosti i osvetljavaju neprozirni prostore, i poput svitaca svetle u noći, sada su   na pravom mestu obznanile magiju.      

(…)

 

 

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: