детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕРИЦА ТАДИЋ: “(КР)ИСТИНА И (Б)ЛАЖ”

 

(Одломак из Приче “Црвена рукавица” – Дневник пацијента X)

 

 

Највећа туристичка атракција Каталоније је приморска област, коју чине три потпуно различите регије, на обали дугој 580 километара. Од француске границе на северу до града Бла­неса протеже се стеновита Коста Брава (дивља обала). Красе је водени рукавци, ртови и увале окружени боровим шумама и рибарским насељима. Од Бланеса према Барселони смењују се најразноврснији морски пејзажи, који су лична карта Косте дел Маресме. Чувена по благом приобалном појасу, са стабилном и топлом климом, и посебно привлачна због песка, који се прелива у златну боју, Коста Дорада је трећа, јужна регија, којом се завршава приморска област.

Близу Бланеса налази се Љорет де Мар, месташце које Шпанци зову морска суза. Стварно и изгледа тако. Као чиста, лазурна суза на образу Каталоније, пуна морске пене преливене сунцем.

Јуче смо посетили музеј Салвадора Далија у Фигерасу, који се налази у Ампурданској равници. Тај мали градић у подножју Пиринеја, на северу Каталоније, у коме се родио Дали, у непосредној је близини и морске обале и Француске. Сувише је мало времена да би се детаљно разгледала његова дела, која су велика загонетка и за врсне познаваоце и тумаче модерног сликарства. Нарочито, ако се има у виду његово изузетно познавање уметничких и научних достигнућа, готово из свих најважнијих области људског знања. Зато не чуди што је овај неу­морни путник по галаксијама духа и креатор невероватних могућности подједнако успешно креирао позоришне костиме, осмишљавао ентеријере, правио скице за накит, писао либрета за балет и оперу, чланке за новине, као и сценарије за филмове. Написао је и неколико књига о свом животу, у којима је само делимично открио неке своје визије и замисли, јер је итекако добро знао да само необјашњиво и тајновито има магично дејство које много више интригира. Недокучиво данас, открива се у будућности. Али ни тада довољно, ако генијалност идеја надраста време.

И Далијев музеј био би ми незамислив у некој другој згради осим ове, која је некад била позориште, не само због тога што је писао драме и што је и у овој уметности иницирао изве­сне иновације, него пре свега зато што авангардни театар има онај поглед који допире тако далеко да чита будућност.

Највише ми се допала сала са увећаном реконструкцијом једне његове изузетно маштовите слике, именоване као: „Лице Ме Вест које се може користити као стан”. Од елемената ентеријера салона урађени су делови портрета. Две импресионистичке слике Париза, окачене на зиду, истовремено су и очи портрета. Софа има облик усана. Камин са два ложишта и сатом обликује нос. Раскриљене завесе су и декор салона и коса, која уоквирује лице, ове некад познате глумице.

Пре него што закорачите у салу имате осећај да вас дочекује глумица Ме Вест, чији вас портрет нетремице гледа. Монтажни трикови су толико ефектни да нисте у стању да приметите ни објасните како се, уколико приђете ближе, њен портрет губи и пред вама се, уместо њеног лика, указује отмено опремљен салон.

У живом сећању остала ми је и слика Гале која гледа у Медитеранско море. Преко њеног нагог тела клизи сенка Далијевог лика. Сенка грли чак и стопало њене леве ноге. Десна нога је приземљена, а лева ослоњена на врхове прстију тако да се јасно види издигнуто стопало. И управо иза тог Галиног стопала, у једној од разнобојних коцкица, која је само део мозаичног склопа слике, уцртан је минијатурни портрет. Но, пошто код овог генија ништа није коначно, ни заустављено и сваки је крај само нови почетак, свако његово дело се трансформише у нови облик. Број трансформација условљен је, поред осталог, и растојањем, које омогућава да се детаљ увећа и постане једини и главни објекат посматрања. За такав подухват није довољно савршенство осликаних детаља, ни чаролија боја. Потребно је много више. Далекосежна визија и врхунска вештина у примени и преплету најразноврснијих знања. Да бисте видели како се мозаична коцкица, са минијатурним портретом, шири и надраста цео мозаик, морате се опрости од Гале, јер ће је на удаљености од двадесет метара, потпуно затамнити И прекрити импозантна глава Абрахама Линколна. Нека ми опрости Абрахам Линколн, али ја сам, иако очаран магичним преображајем, више волео да он остане у својој првобитној величини, у својој маленој коцкици, поред Галиног стопала, И, дас ам могао вратио бих се да бар још једном видим како се, кроз сенку која клизи преко Галиних обнажених рамена, леђа И бедара, сједињују двоје заљубљених. Како се љубе уметник и његово дело. И како тај духовни додир, много јачим спонама од телесног контакта, спаја мушкарца и жену. Галина енергија чула покренула је Далијеву енергију духа. Овај прецизни “фотограф снова” , с’ правом је за себе могао рећи да је, у извесном смислу, “Спаситељ”и чудотворац. Пресликавајући јасно и прецизно снове, преплићући их са јавом, преобразио је голу стварност у надреалистичке призоре и представе. Открио нам, за спољашње око готово невидљиве и неухватљиве искре живота, у стварима и предметима. Зато си његови сатови разобличени и меки. Толико опуштени да се могу савијати и протезати. Они напуштају своје круте форме и цуре кроз време које мере.

 Изузетну вештину показао је у коришћењу монтажних елемената, како оних оригиналних и непатворених, као што су камен, дрво, канап и слично, тако и обрађених делова метала и легура. Учинио је још нешто. Пружио је прилику стварима да уживају у нама. Делови људских тела се издужују, шире и увећавају, да би се претворили у најнеобичније послужавнике за храну, или тацне за воће. Насмејане векне хлеба чврсто се држе за људске главе, док су попрсја испунили трпезаријски столови.

Ако сте романтични, пићем се можете почастити и са једног, посебног места. Превише издужена и под правим углом савијена Вермерова нога, на чијој бутини стоји флаша и чаша, послужиће вам као посебна врста стола.

Свака Далијева слика је нови експеримент. „Сикстинска Мадона”, која је изблиза готово апстрактна и незанимљива слика, сва у сивилу бледих тачкица поентилизма, за обичног посматрача потпуно је незанимљива. Тек кад се од слике одмакнете, отприлике за два корака, и концентрисано је посматрате, откриће вам се лице Рафаелове „Сикстинске Мадоне” . За следе­ће откриће није довољно само подешавање раздаљине за петнаест метара. Ништа нећете видети ако не знате како се слика антиматеријом. Зато се ухо анђела, величине метар и по, које је чиста енергија, указује само посвећеницима те тајне, јер само они могу осетити бруј физичке и метафизичке енергије у истом таласу. У заједничком жубору и ритму...

Ко је то у мени уместо Пикаса, чији смо музеј у Барселони, посетили наредног дана, изабрао Далија?

Ако бих се људски опредељивао, Пикасо би ми био много прихватљиви. Жестоки антифашиста. Одлучан борац против варваризма сваке врсте. Његово монументално дело „Герника” је моћни уметнички протест. Та велика зидна композиција, на којој су представљене митске фигуре у апокалиптичном догађају, настала је после бомбардовања варошице Герника, културног и политичког центра Баска. Бомбардовали су је нацисти 28. априла 1937. године, за време шпанског грађанског рата, на захтев генерала Франка. Митске фигуре повезане заједничком катастрофом, у суморном залеђу црне и беле уз неколико тонова сиве боје, израз су ужаса који паралише. Страх жене у кући која гори, агонија ратника са сломљеним копљем, њисак смртно рањеног коња и избезумљена жена која плаче и у свом безграничном болу гризе марамицу, свевремена су опомена.

Саосећање и идентификацију са својом епохом Пикасо је показао и у својој „плавој фази”, названој тако по меланхолично хладним плавим тоновима који доминирају његовим стваралаштвом у периоду између 1901. и 1904. године. Личности које слика, у том периоду, су углавном безнадежни и унесрећени људи: просјаци, слепи људи, сиромашни уметници, изгубљене жене, улични свирачи и њима слични. Зато на тим сликама нема пејзажа и позадине. Угласте линије испијених тела и суморна, пригушено­плава боја, најуверљивије изражавају њихова осећања. На неким од тих слика препознајемо и уметников аутопортрет као још један вид његове везаности за судбине униженог дела човечанства.

Насупрот њему Дали одаје почаст Хитлеру, сликајући његове портрете, а тиранину Франку шаље честитке за погубљење политичких противника. Како је то само било болно и незамисливо сазнање за слободољубиви свет! Нарочито за надреалисте, који му никад нису опростили. Трагику таквог опредељења прати још нешто суровије. У чисткама Франковог режима, 1936. године погубљен је и његов велики пријатељ из студентских дана, песник, музичар и сликар Гарсија Лорка.

Занимљиво је да се Дали родио 1904. године, баш кад се завршава Пикасова „плава фаза” и почиње „ружичаста фаза” , коју карактеришу топле и ведре боје, а ликове повезује осећај заједничке животне радости.

Ни, среброљубива Гала, чији је параноични страх од комунизма отерао Далија у фашизам, не буди у нормалном човеку лепа осећања. Али та смела Рускиња умела је и могла да се заљуби и у осамдесет трећој години свог живота, што превазилази биолошку и сваку другу реалност на нашој планети. То је изгледа та надреална моћ чула, која је и самог Далија опсесивно привлачила и давала му посебно надахнуће, па чак и онда када је та њена страст била намењена неком другом.

Вероватно сам их зато и заволео. Њена енергија чула и Далијева енергија духа спојили су се у опсесивну љубав која је засенила све њихове пороке. Та љубав се прелила у Далијеве слике и учинила их бесмртним.

Сасвим је могуће да је Елена Ивановна Диаконова ­ Гала, та жена словенске душе и модерних схватања, муза великог генија, у мени потакла још једно размишљање. То размишљање се односило на моју професорку. Њен устрептали занос и романтичарски дух, прожет дубоком осећајношћу, могао би много више да разуме и страственије да воли уметник. Некако, спонтано, ми се наметнула мисао да је она, једноставно, залутала у живот мога стрица и да је то само успутна станица на њеном путу. Само је питање дана када ће кренути ка оном за кога је рођена…

Стажисткиња одлаже дневник. Размишља. Човек који овако пише нема потребу да било шта умишља. Још мање да лаже. Његова љубав према професорки није посредничка и посесивна. Нигде, ни једног наговештаја таквог односа. Напротив! Из сваког пасуса зрачи његово поштовање према њој. Поставља се тако према њој као да је он пут до њене среће, али без патетике, мада је прилично зачуђујућа таква врста сентименталности и сензибилитета за једног мушкарца. Поглед јој се враћа на страну 11.

Хотел Гитарт Парк И само је један од великог броја хотела који припадају породици Гитарт. Сви се радујемо што смо у њему смештени. Окружен је са седам прекрасних базена, тениским игралиштима, као и теренима за друге врсте рекреације, и удаљен само осамсто метара од обале Средоземног мора.

Тај део белешки није много занимљив. Статистички подаци је помало замарају. Окреће страницу. Следе прилично опширни описи музеја и историјских места. Ту нису одговори које тражи.

Листа даље. На следеће две стране пацијент X набраја неке шпанске специјалитете, од којих јој пажњу привлачи сир са артичоком, или цветни сир како га још зову Шпанци, који се допрема са Канарских острва.

Затим пише о томе како су се једне ноћи напили од сангрије. То вино у коме пливају целе јагоде, делови лимуна, јабуке и крушке, и у које се долива тоник и кока кола, како наводи, било им је најслађе у животу. Поред осталог и зато што им је било забрањено, а успели су да прокријумчаре и у собе однесу неколико боца поред будног ока дежурног професора.

Тек после седам прелистаних страна удубљује се у опис, из кога би требало обележити неке делове.

Довољно је рећи Рамбла, и сви који су бар неколико сати провели на миленијумском меандру у центру каталонске престонице, Барселоне, потврдиће да је невидљиви режисер за сусрет одабрао најидеалније место.

Рамбла је пешачка стаза, оивичена високим стаблима, која пролази кроз средиште старог града и спаја Каталонски трг са пристаништем на обали Средоземног мора.

Средином деветнаестог века срушени су средњовековни зидови, у оквиру којих се налазило језгро древног града. Каталонски трг је од тада добио нову улогу. Он је сада срце Барселоне из кога се разливају артерије које повезују стари град са модерним квартовима велеграда, у којима царују раскошна и велелепна здања.

Много сјајних архитеката уткало је своје најблиставије умеће у раскошну повест савремене каталонске престонице, али је Антонио Гауди једини успео да своје ингениозне идеје пренесе и у будуће , још нерођене векове.

Можда ћу о неким Гаудијевим креацијама умети нешто и да напишем. Али не сада. То би ме удаљило од главне теме. Враћам се на отворену сцену живописне авеније, у којој се мешају мириси цвећа са мирисима вина, кафе и егзотичног воћа, и на којој се цвркути птица и брујање фонтана сливају у чаробну мелодију векова повезаних кроз људска дела. Музичари, сликари, глумци и уметници разних профила, стално присутни на овој отвореној сцени, понудиће вам уметничке драгуље, годинама обликоване у радионицама душе.

Разнобојне фасаде зграда на Рамбли, или уз њену непосредну близину, изгледају као разлистане сликовнице. Светложута, окер, нежноплава. Исијавају божанску топлину и нежност. У њих су ушушкани виши спратови. Кроз њихову прозирност слива се трепераво плаветнило и запљускује згуснуте, интензивне боје доњих спратова. Благи пљусак небеске крви упија јаркоцрвена боја.

Да ли сам само ја имао осећај да се кроз додире боја горњих и доњих спратова мешају плава и црвена крв?! Или сам само ја у свему тражио божанско у људском и људско у божанском?!

Да ли су само мени тамнозелене траке, којима су уоквирени прозори неких зграда, биле синоним за младост тренутка кроз који се обнављају те две врсте живота. Људски у божан­ском и божански у људском?!

Рамбла је и велика књига сећања, подељена у пет поглавља (Рамбла Канала, Рамбла Студија, Рамбла Цвећа, Рамбла Центра и Рамбла Свете Монике).

Рамбла Канала полази од Каталонског трга и она је подсетник на прве водене канале и фонтане, чија су имена и данас задржана. Данас су водоскоци најразноврснијих облика посебна атракција Барселоне. Готово да нема значајнијег места или зграде испред којих се не расцветавају блиставе водене капи у шумеће цветове.

За посетиоце су свакако најатрактивније магичне фонтане. Налазе се на чувеном Шпанском тргу. Водене капи из ових фонтана шуме као крила безброј лептирова испод којих плешу грациозне балерине. Незабораван је плес водених балерина на чијим се телима, која обликује и покреће музика, смењују таласи ватрених боја. У тај се плес понекад уплету и зраци залазећег сунца. Видео сам како су на лицу једне девојчице, са пурпурним зрацима заплесале балерине. У њиховим сребрним шљокицама огледао осмех дечака. Убрзо затим, на трепавицама дечака, који је стајао поред ње, затреперио је двобојни ехо. Најпре се чуо тихи одјек, а потом су се одјеци умножили и постали све јачи. Тек тада сам приметио да сребрни одјеци за собом вуку пурпурни ланац. И данас ми сећања разнежи тај ланац пољубаца у боји. И сваки ме залазак сунца подсети на сребрне шљокице.

Неки су ми водоскоци личили на бујне млазеве млека. Шиктали су из дојки земље и распрскавали се у безброј магличастих облика. Неки, опет, на разнобојна руна облака, из којих су излетале шаренокриле птице.

Рамбла Студија чува успомену на прве универзитете. Она се још зове и Рамбла Птица, пошто је данас то и изложбени простор за продају птица.

И трећи део шеталишта, са двоименим обележјем, Рамбла Светог Јозефа или Рамбла Цвећа, повезује бивше и садашње. Прво име је везано за манастир, који је некада био изграђен на том простору. Данас је то простор испуњен мноштвом сталака за цвеће.

По том најлепшем делу шеталишта добила је име и цела авенија.

Рамбла Центра или Рамбла Капућина, увод је повест о Капућинском манастиру и о великом Краљевском тргу. Манастира више нема. Краљевски трг са високим палмама и серијама истоветних зграда, неокласичног стила градње, и очуваним живописним фасадама и данас плени својим шармом. Уз Рамблу Центра, насупрот Краљевском тргу, су још две импозантне зграде: светски позната Опера Лисеу и Палата Гуељ. Ове две зграде су са десне стране, а Краљевски трг са леве.

До старе луке, у којој Колумбо дочекује морепловце, води нас Рамбла Свете Монике. Манастир ове светице сачуван је као део музејске вредности, у истоименом Уметничком Центру.

Колумбова статуа, до које смо се пели лифтом, стоји на металном стубу, високом 50 метара. Сама статуа висока је 7 метара и, супротно очекивањима, поглед јој није усмерен према америчком континенту. Ни рука статуе са испруженим прстом не показује тај смер. Окренута је према Ђенови. Са врха споменика видели смо једну од најлепших панорама града.

У тој се авенији, у којој смо шетајући откривали изворе чаролије и удисали опојне мирисе испреплетаних светова, у вечерњим сатима отварала изложба слика, за нас тада непознатог,

Пака де Бриња...

Лице стажисткиње заблиста. Таман је помислила да је нашла то што тражи, кад је три тачке зауставише. У следећем пасусу пацијент X пише о најзанимљивијим деловима Барселоне и ње-ној историји. Стажисткиња трља уморне очи и већ је спремна да читање одложи за други дан. Листа дневник, унапред - уназад. За тренутак га одложи, протеже се и затвори очи. Покушава мислима да досегне смисао, али су јој мисли узбуркане и мутне. Три тачке су баш тај тренутак и чекале. Издужише се у прсте и кроз мутне мисли дотакоше јој врхове трепавица. Стажисткиња се трже, нагло отвори очи као после нејасног сна, погледа у три тачке, опусти десну руку у којој је чврсто држала маркер црвене боје и настави да чита.

Барселону, данас велики културни центар не само Каталоније него и целе Шпаније, некад древни град Барсино, основао је Ханибалов отац Хамилкар Барка, звани Баркенон. Због изузетно повољног положаја, ову област, између река Љобрегата и Бесоса, на отвореној морској обали, после Картагињана, освајају Римљани. Римски цар Август претворио је град у војно утврђење. После Римљана ређали су се још многи освајачи: Визиготи, Муслимани, Каролински краљеви... У XИ веку се ствара феудална држава Каталонија, а Барселона постаје главни, трговински, политички, друштвени и културни центар, Арагона, Мајорке, Валенсије и још неких кнежевина.

Најлепши део старог града је Готска четврт, а најважнија зграда у Готској четврти  свакако је Катедрала. У њој се осим крипте Свете Еулалије налази и Крстионица у којој је Колумбо покрштавао прве људе које је довео из Америке. И злогласни суд Инквизиције, заседао је у тој катедрали.

Првобитни тробродни унутрашњи простор цркве, промењен је у једнобродни и захваљујући томе она је данас, по величини унутрашњег простора, једна од највећих Готских цркава у свету. Дуга је 93 метра и широка 40 метара. Централни торањ достиже висину од 70 метара, док су осмоугаони торњеви нижи за 20 метара.

Уз цркву се налази и самостан из четрнаестог века. У централном дворишту увек има 13 гусака. Свака гуска представља по једну годину живота Свете Еулалије. Млада хришћан­ка, коју су Римљани до смрти мучили, данас је заштитница града...

Да би нешто више сазнала о човеку, кога је пре доживљавала као писца него као пацијента, често је ишчитавала и фусноте. Но, понекад није била у стању да прати ни основни ток, који се, поред растока у делте фуснота, расипао и на споредне рукавце, у којима се губила концентрација и разводњавала суштина. Тада би, као и овог пута, прочитала само неке делове.

Дневник је био исписан у форми књиге. На свескама, са коцкицама, формата А4. Три боје упућивале су на слојеве приче. Наслови путописних инсерата исписани су зеленим фломастером.

Посебно издвојени путописни фрагменти могли су се спојити у једну књигу. У посебне књиге могли су се издвојити и инсерти чији су наслови били обележени црвеним и жутим фломастером, но они су тек прочитани заједно чинили органску целину.

Знала је да њен начин читања ремети хармонију преци-цизно уклопљених слојева у неку врсту романескног склопа. И поред тога што су јој знатижељу голицале пажљиво биране слике, лепљене испод сваке путописне секвенце, пажњу је усмерила на странице испод црвених и жутих наслова.

У нешто мање расплинутом, али и даље више литерарном, и више имагинативно уобличеном контексту, нашла је пут за неке одговоре.

Сваком ко је бар на трен осетио атмосферу Барселоне, узаврелу од струјања уметничких флуида, токова бурне историје и животног оптимизма, биће јасно како је Пако де Брињо, у једном једином додиру, открио оно што многи нису током целог живота.

Отвореност и срдачност, ватрени темперамент увек спреман за авантуре и за узношење сваког доживљаја, сваке емоције, до врхунца егзалтације и страсног проживљавања, особи­не су које красе готово сваког Каталонца. Опчињава и њихов правдољубиви занос који зна да прерасте у жестоки отпор према свему што угрожава национално достојанство и што није ви­тешки гест.

Једино се пред тим и таквим духом Јеленина душа могла отворити, и бити оно што јесте. Топла, безгранична, ванвремена. Саткана од романтичних снова и узвишених осећања, чезнула је, мени се чинило, баш за таквим витезом срца коме би поклонила своје царство нежности. Све одаје у том царству мирисале би на медењаке доброте, преливене филом од пољубаца. Арома романтике ширила би се, из тог фила, у простор и време и опијала друге људе.

Цела Јеленина душа слила се у тај један једини додир који је усталасао боје на платну Пакове најдраже слике. Била је то једна мала слика из ране младости уметниковог живота. Заборавио сам датум и годину настанка те слике, али се назива одлично сећам. Уснулом медитеранском пејзажу уметник је дао име: „Јутарњи сан”.

Иако је био обасут руменилом јутарњег сунца, ништа на том пејзажу није било будно. Ни море, ни обала. У питомој тишини мале увале одмарао се уснули једрењак. Његова бела је­дра осветљавала су тамне, високе стене изнад увале. Два непрепознатљива лика на једру, окренутом обали, као да су одсликавала сан младог уметника ушушкан у сан пејзажа.

Главе заљубљеног пара окренуте су једна према другој. Њихове профиле, у измаглици, приљубљују косе. Тачније речено, главе младића и девојке, које испуњавају цело платно, грле се косама. Црна, разбашурена коса мушкарца, чији лик се налази на левој страни једра, прошарана је тракама бледожутих сунчевих зрака, и попрскана капима небеског пурпура. Подигнута је изнад његових ушију и чела и издужена у облик шала. На десној страни је глава девојке уз чије се лице припија, размотани тробојни шал од младићеве косе.

Дуга и лепршава коса девојке, боје лешника, личи на расперлијану мараму. Зато су у њој боје више разливене. Осим пурпурне, највидљивије су плава и бела. У плавој су одрази не­ба и мора, а у белој обриси једра. Марамом од своје косе девојка покрива врат и доњу половину младићевог лица. Косе су једини јасан и сигуран знак распознавања. Све остало је нејасно. Али оне истовремено и отежавају распознавање, јер покривају баш оне делове лица који би указали на разлике. Нејасноћу повећава и то што су профили ликова у измаглици.

Вероватно је уметникова идеја била да у центру пажње не буде истицање и нијансирање разлика између полова, него њихова интеграција у нешто више од припадности телу, нешто што узноси, спаја, уједињује до те мере да се разлике губе. Ако је тако, онда и није важно да ли је на откривеној горњој половини лица, на левој страни једра, мушко или женско чело, чије су очи или нос. Исто то важи и за доњу половину лица, на десној страни једра, на којој забуну стварају уста и брада.

Уметнику је, дакле, било важно да дочара љубавни занос, два чедна бића, у трострукој вези: духовној, душевној и телесној. Снага духовног и душевног јединства иницирала је и укидање разлика у телесној сфери...

Неки необјашњиви магнетизам привукао је Јеленине прсте слици. Пако је пришао ближе. Не знам шта је хтео да каже, јер су му речи замрле, а уста остала широм отворена. Укочила му се и полуиспружена десна рука.

Био сам довољно близу да видим како подрхтавају Јеленини прсти. У ували су затреперила једра. На једру, окренутом обали, зашуштале су косе. Најпре је пао шал са лица девојке, а потом се одмотала марама са младићевог лица. Заљубљени пар се окренуо према нама. Главе су им се почеле претапати у један портрет.

Пако је, после шока, покушао да се прибере. Рука му се опустила, али није могао да затвори уста. Гледао је у Јеленине прсте запањено. Нису више били на платну његове слике. Ни слика више није била иста. Кад се прекинуо додир, све се вратило у првобитни положај. Нова група посетилаца улазила је у галерију. Видеће први „Јутарњи сан” , онакав какав је био пре наше посете.

– Молим Вас... – замуцао је Пако.

Професорка га је гледала збуњено, али ништа није рекла.

– Ваше руке...

– Заиста не знам...

– Верујем. Ни ја нисам знао да сте Ви особа из мог младалачког сна.

– „Јутарњег сна”?

– Све је то повезано... да ли бисте ми позирали? Мислим, сликао бих само руке...

Не знам шта је тада мислила професорка, али црвенило на њеном лицу дало ми је сигнал. Подесио сам апарат и у објективу су биле њене уздигнуте руке са отвореним длановима. Тим гестом она је показивала сопствено запрепашћење и чуђење За други снимак, нисам стигао да прецизно подесим апарат. У објективу су се, као кроз маглу, назирали профили Јелене и Па­ка.

Ученици су већ напуштали изложбу. Пришао сам малом сточићу да бих узео још један каталог и визит карту. Те исте вечери, кад смо се вратили у Љорет де Мар, назвао сам Пака де Бриња. На изложби сам га чуо како говори енглески. Ја сам био лош саговорник, па смо се једва разумели.

Знао сам да Шпанци радо иду у Маринеланд, највећи водени парк у Европи, на који заиста могу бити поносни. Рекао сам му да ћемо наредног дана бити тамо.

Целу ноћ нисам могао да спавам. А Јелена и Пако, да ли они спавају, питао сам се. Знао сам да то што радим јесте лудост, али сам исто тако знао да неко мора да продужи линију магије и створи услове за нови сусрет у коме ће се мистерија разрешити. Тај неко могао сам бити само ја, јер сам једино ја, пре мистериозног догађаја у галерији, интуитивно наслућивао да се у Јелениним рукама крије велика тајна. Сада се то потврдило на најуверљивији и најдивнији начин.

И искре које сам и ја, много пре Пака видео, како се у Јелениним рукама претварају у снопове светлости и осветљавају непрозирни просторе, и попут свитаца светле у ноћи, сада су   на правом месту обзнаниле магију.      

(…)

 

 

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: