RODNI GRADE MOJ

U BOLU, U TIŠINI, U PROPILEJU

Evo,

došao je i ovaj dan

kada se rastajemo nas dvoje,

rodni grade moj...

Odstranili su te iz mene

kao žučnu kesu s kamenom.

Kao da nikad nismo ni postali krug.

Još uvek smo dvoje u jednom,

ali ne celina i ne isto,

zajedno ali odvojeni svetovi

kao krv i kost, domaćin i gost...

Dao si mi život – život sam ti dao,

rodni grade moj.

Dali smo sve od sebe

i ostali ranjeni i uznemireni

našim opitima,

našim opisima,

našim snovima...

Ne mogu više ni da razumem

ni da prihvatim

kako i dalje neguješ i podržavaš

one koji nas vole

a koji to ne znaju da pokažu

i

one koji nas ne vole

i koji to ne znaju da prikriju.

Ne mogu više da dišem

i živim s tim

da je ovde istina

ono što se iznosi šapatom a ne glasnim govorom.

Ništa neuobičajeno:

ja sam samo još jedan od onih

koji umiru neshvaćeni u svom rodnom gradu

u tesnacu

između satane i sutona,

bluda i zabluda, prokletstva i sudbine,

između raskola i raspleta,

lidera i dilera,

bogova i robova...

I šta sad? I kako dalje? I kuda...

...kad priroda više ne trpi

logiku usamljeništva;

kad žudim za motivom

koji asocira na pokret...

Ostaje mi još samo,

rodni grade moj,

da verujem

u božji kantar, blagostanje i Put svetlosti,

jer onaj koji veruje nalazi život

i tamo gde ga drugi ne vide:

u bolu, u tišini, u Propileju...

Vukovar, 4-25. 4. 2010.

 

 

SAGRADA FAMILIA

 

 

Kažem:

sve je moguće i nemoguće

u istom trenutku;

i kažem:

samo mrtvi nemaju strah...

Kažem:

vazduh nam je poznat

ali nije naš;

i kažem:

kad imamo sve,

ponekad to izgleda kao da nemamo ništa...

Kažem:

porodica je otmenost senke Sunca.

Na tom Točku večnog kruga

počinje sve i završava se sve...

i ponovo počinje sve i...

I kažem:

o kćeri, lunarna devojčice moja,

kako sam samo bio srećan

kad si se ti rodila;

i kažem:

kako sam samo bio ponosan

što si me naučila da bi trebalo živeti

samo za čudnovate trenutke,

okupane mirisom tek pokošene trave...

I kažem:

od tvog rođenja svakodnevno ponavljam

mantru srodnih duša:

Familia! Sagrada Familia!;

zbog tebe ljubim

porodicu, svetu porodicu

istovremeno

i čistu...

i eteričnu...

i vrelu...

i alhemičnu...

kao vazduh,

kao vetar,

kao vatra,

kao voda...

 

 

Beograd, 16. 5. 2005.

 

 

LjUBIM SVA ISKUŠENjA

KOJA SU MI SUĐENA

 

 

Kažem: ljubim sva iskušenja

koja su mi suđena.

Njihove žrtve čine me slobodnim

iako ne znam

ni gde su im logori,

ni gde su im grobovi,

ni ko su bili robovi,

a ko bogovi…

Ljubim sva iskušenja

koja su mi suđena

u slavu stvarnog života

koji se svakodnevno,

i božanski i satanski,

 obrušava na nas.

 

 

Beograd, 2003.

 

USAMLjENOST

 

Postoji svrha i dobrog i lošeg,

no, plašeći se ružnih stvari,

propuštamo one dobre…

Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo.

Ta večna enigma: kome pripadamo,

durskom ili molskom okruženju –

donosi nam, na kraju, usamljenost

kao blagoslov.

Svi smo bar jednom prošli kroz šumu

da bismo kasnije, ponovo,

izašli na čistinu…

Usamljenost je

roditeljski sastanak s Bogom.

Za nekoga je ona fizička bol,

a za nekoga… prosvetljenje.

 

                                               Avala, 2001.

 

 

 

STID

 

 

I opet kažem:

snažne izjeda stid,

a slabe strah...

Stid je najveća tajna

koju skrivamo,

zato što ni bes,

ni strah,

ni najbolje skrivena izdaja

ne dolaze iz požude,

ni iz pohlepe,

ni iz slabosti,

već iz stida...

Stid je poput

najudaljenije zvezde (u sazvežđu),

svetli, a ne greje...

Stid možda nikada

nećemo moći da razumemo,

ali smo više nego svesni

njegove moći nad nama...

Kamen koji je godinama u vodi,

iznutra je suv...

(i) voda nije prodrla u njega...

Tako je i sa ljudima

koji su vekovima ophrvani stidom:

iznutra su još uvek nekako živi,

ali svetlost ne može da prodre u njih.

Osakaćeni su time

isto kao da su bez sluha ili vida...

Šta tek reći o onima koji nemaju

ni straha, ni srama, ni stida...

 

 

Beograd, 2013. 

ilustracije: ilij@saula - apstract art

PODELITE OVAJ TEKST NA: