РОДНИ ГРАДЕ МОЈ

У БОЛУ, У ТИШИНИ, У ПРОПИЛЕЈУ

Ево,

дошао је и овај дан

када се растајемо нас двоје,

родни граде мој...

Одстранили су те из мене

као жучну кесу с каменом.

Као да никад нисмо ни постали круг.

Још увек смо двоје у једном,

али не целина и не исто,

заједно али одвојени светови

као крв и кост, домаћин и гост...

Дао си ми живот – живот сам ти дао,

родни граде мој.

Дали смо све од себе

и остали рањени и узнемирени

нашим опитима,

нашим описима,

нашим сновима...

Не могу више ни да разумем

ни да прихватим

како и даље негујеш и подржаваш

оне који нас воле

а који то не знају да покажу

и

оне који нас не воле

и који то не знају да прикрију.

Не могу више да дишем

и живим с тим

да је овде истина

оно што се износи шапатом а не гласним говором.

Ништа неуобичајено:

ја сам само још један од оних

који умиру несхваћени у свом родном граду

у теснацу

између сатане и сутона,

блуда и заблуда, проклетства и судбине,

између раскола и расплета,

лидера и дилера,

богова и робова...

И шта сад? И како даље? И куда...

...кад природа више не трпи

логику усамљеништва;

кад жудим за мотивом

који асоцира на покрет...

Остаје ми још само,

родни граде мој,

да верујем

у божји кантар, благостање и Пут светлости,

јер онај који верује налази живот

и тамо где га други не виде:

у болу, у тишини, у Пропилеју...

Вуковар, 4-25. 4. 2010.

 

 

САГРАДА ФАМИЛИА

 

 

Кажем:

све је могуће и немогуће

у истом тренутку;

и кажем:

само мртви немају страх...

Кажем:

ваздух нам је познат

али није наш;

и кажем:

кад имамо све,

понекад то изгледа као да немамо ништа...

Кажем:

породица је отменост сенке Сунца.

На том Точку вечног круга

почиње све и завршава се све...

и поново почиње све и...

И кажем:

о кћери, лунарна девојчице моја,

како сам само био срећан

кад си се ти родила;

и кажем:

како сам само био поносан

што си ме научила да би требало живети

само за чудновате тренутке,

окупане мирисом тек покошене траве...

И кажем:

од твог рођења свакодневно понављам

мантру сродних душа:

Фамилиа! Саграда Фамилиа!;

због тебе љубим

породицу, свету породицу

истовремено

и чисту...

и етеричну...

и врелу...

и алхемичну...

као ваздух,

као ветар,

као ватра,

као вода...

 

 

Београд, 16. 5. 2005.

 

 

ЉУБИМ СВА ИСКУШЕЊА

КОЈА СУ МИ СУЂЕНА

 

 

Кажем: љубим сва искушења

која су ми суђена.

Њихове жртве чине ме слободним

иако не знам

ни где су им логори,

ни где су им гробови,

ни ко су били робови,

а ко богови…

Љубим сва искушења

која су ми суђена

у славу стварног живота

који се свакодневно,

и божански и сатански,

 обрушава на нас.

 

 

Београд, 2003.

 

УСАМЉЕНОСТ

 

Постоји сврха и доброг и лошег,

но, плашећи се ружних ствари,

пропуштамо оне добре…

Звучи дирљиво, уверљиво и увредљиво.

Та вечна енигма: коме припадамо,

дурском или молском окружењу –

доноси нам, на крају, усамљеност

као благослов.

Сви смо бар једном прошли кроз шуму

да бисмо касније, поново,

изашли на чистину…

Усамљеност је

родитељски састанак с Богом.

За некога је она физичка бол,

а за некога… просветљење.

 

                                               Авала, 2001.

 

 

 

СТИД

 

 

И опет кажем:

снажне изједа стид,

а слабе страх...

Стид је највећа тајна

коју скривамо,

зато што ни бес,

ни страх,

ни најбоље скривена издаја

не долазе из пожуде,

ни из похлепе,

ни из слабости,

већ из стида...

Стид је попут

најудаљеније звезде (у сазвежђу),

светли, а не греје...

Стид можда никада

нећемо моћи да разумемо,

али смо више него свесни

његове моћи над нама...

Камен који је годинама у води,

изнутра је сув...

(и) вода није продрла у њега...

Тако је и са људима

који су вековима опхрвани стидом:

изнутра су још увек некако живи,

али светлост не може да продре у њих.

Осакаћени су тиме

исто као да су без слуха или вида...

Шта тек рећи о онима који немају

ни страха, ни срама, ни стида...

 

 

Београд, 2013. 

илустрације: ilij@saula - apstract art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: