О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


РОДНИ ГРАДЕ МОЈ

Зоран Богнар


РОДНИ ГРАДЕ МОЈ

У БОЛУ, У ТИШИНИ, У ПРОПИЛЕЈУ


Ево,

дошао је и овај дан

када се растајемо нас двоје,

родни граде мој...

Одстранили су те из мене

као жучну кесу с каменом.

Као да никад нисмо ни постали круг.

Још увек смо двоје у једном,

али не целина и не исто,

заједно али одвојени светови

као крв и кост, домаћин и гост...

Дао си ми живот – живот сам ти дао,

родни граде мој.

Дали смо све од себе

и остали рањени и узнемирени

нашим опитима,

нашим описима,

нашим сновима...

Не могу више ни да разумем

ни да прихватим

како и даље негујеш и подржаваш

оне који нас воле

а који то не знају да покажу

и

оне који нас не воле

и који то не знају да прикрију.

Не могу више да дишем

и живим с тим

да је овде истина

оно што се износи шапатом а не гласним говором.

Ништа неуобичајено:

ја сам само још један од оних

који умиру несхваћени у свом родном граду

у теснацу

између сатане и сутона,

блуда и заблуда, проклетства и судбине,

између раскола и расплета,

лидера и дилера,

богова и робова...

И шта сад? И како даље? И куда...

...кад природа више не трпи

логику усамљеништва;

кад жудим за мотивом

који асоцира на покрет...

Остаје ми још само,

родни граде мој,

да верујем

у божји кантар, благостање и Пут светлости,

јер онај који верује налази живот

и тамо где га други не виде:

у болу, у тишини, у Пропилеју...


Вуковар, 4-25. 4. 2010.

 

 



САГРАДА ФАМИЛИА

 

 

Кажем:

све је могуће и немогуће

у истом тренутку;

и кажем:

само мртви немају страх...

Кажем:

ваздух нам је познат

али није наш;

и кажем:

кад имамо све,

понекад то изгледа као да немамо ништа...

Кажем:

породица је отменост сенке Сунца.

На том Точку вечног круга

почиње све и завршава се све...

и поново почиње све и...

И кажем:

о кћери, лунарна девојчице моја,

како сам само био срећан

кад си се ти родила;

и кажем:

како сам само био поносан

што си ме научила да би требало живети

само за чудновате тренутке,

окупане мирисом тек покошене траве...

И кажем:

од твог рођења свакодневно понављам

мантру сродних душа:

Фамилиа! Саграда Фамилиа!;

због тебе љубим

породицу, свету породицу

истовремено

и чисту...

и етеричну...

и врелу...

и алхемичну...

као ваздух,

као ветар,

као ватра,

као вода...

 

 

Београд, 16. 5. 2005.

 

 


ЉУБИМ СВА ИСКУШЕЊА

КОЈА СУ МИ СУЂЕНА

 

 

Кажем: љубим сва искушења

која су ми суђена.

Њихове жртве чине ме слободним

иако не знам

ни где су им логори,

ни где су им гробови,

ни ко су били робови,

а ко богови…

Љубим сва искушења

која су ми суђена

у славу стварног живота

који се свакодневно,

и божански и сатански,

 обрушава на нас.

 

 

Београд, 2003.


 

УСАМЉЕНОСТ

 


Постоји сврха и доброг и лошег,

но, плашећи се ружних ствари,

пропуштамо оне добре…

Звучи дирљиво, уверљиво и увредљиво.

Та вечна енигма: коме припадамо,

дурском или молском окружењу –

доноси нам, на крају, усамљеност

као благослов.

Сви смо бар једном прошли кроз шуму

да бисмо касније, поново,

изашли на чистину…

Усамљеност је

родитељски састанак с Богом.

За некога је она физичка бол,

а за некога… просветљење.

 

                                               Авала, 2001.


 

 

 

СТИД

 

 

И опет кажем:

снажне изједа стид,

а слабе страх...

Стид је највећа тајна

коју скривамо,

зато што ни бес,

ни страх,

ни најбоље скривена издаја

не долазе из пожуде,

ни из похлепе,

ни из слабости,

већ из стида...


Стид је попут

најудаљеније звезде (у сазвежђу),

светли, а не греје...

Стид можда никада

нећемо моћи да разумемо,

али смо више него свесни

његове моћи над нама...

Камен који је годинама у води,

изнутра је сув...

(и) вода није продрла у њега...

Тако је и са људима

који су вековима опхрвани стидом:

изнутра су још увек некако живи,

али светлост не може да продре у њих.

Осакаћени су тиме

исто као да су без слуха или вида...


Шта тек рећи о онима који немају

ни страха, ни срама, ни стида...

 

 

Београд, 2013. 



илустрације: ilij@saula - apstract art





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"