Povratak
Ovo nije moje skrovište, šaka iz koje sam izašla,
okular kroz koji sam posmatrala nedra zemljice,
grudva koju bih pod jezikom topila kad mi padne
mrak na oči posle izlepljenih letaka za rasprodaju
duše na tezgama za polovne stvari…
Izvoli, krpi.
pred Bogom prišij dugmad i očisti sa cipela izgaženu veru.
Toliko dugo živim da ne mogu iscediti sav bol i oslikati
narednu dekadu kroz koju bih prodisala.
Sobe više ne mirišu na jabuke i cimet,
Ovo nije moje pristanište na kom sam učila prvo puzanje,
ovo je harpun koji te ubije i od kog progledaš.
Više nemam kome da se vratim, a svi su moji, vole me k’o oči so,
oko vrata kače kantar i drže svećnjake.
Pripremaju svečanu gozbu na kojoj mere cigle za naredni pregradni zid.
Edenska balada
Trg grada miriše na pečeno kestenje,
na srozane amplitude dodira.
Na milimetre otuđenosti kao lastiš razvučene u nervu.
Želudac mora svariti miligrame ljubavi protekle iz večernje žiže.
Zaustaviti mikrofoniju dva utrnula tela.
Sine Edenski, ti i ja delimo pune
tanjire i prazan grudni koš.
Sine Edenski, ispod rebra umetnula sam raskol,
rašila kopna ispod krtine,
spremila juriš neba na buktinje.
Za uzvrat spotičeš me iznutriacima tišine,
golicaš genezu ljubavi.
Zemljicu oko mog rebra zgrćeš,
a znaš da ne bi smeo ruke podići od trna mog.
Mahati zastavama, klanjati se predaji,
pokrov tkati utočištu svih raskolnika.
Zar strnjište da neguješ, umesto umilnih svitanja?
Krvnik da budeš i oganj na usnama da gasiš?
Pitaš me od koje bolesti bolujem?
Od one koja podiže iz mrtvih.
Aminujem!
Igleni vrtovi
Pronađete li nekog sličnog mom opisu u iglenim vrtovima,
zaglavljenog između ušica kako vadi iz tabana trnje i
od njega pravi rukoveti, taj je svoju kaznu odslužio.
Milujte ga kao što mene milovali niste,
mene su zarobile kiše, zapljusnuli olujni talasi na rtovima čekanja.
Pronađete li nekog sličnog meni u iglenim vrtovima
kako se raduje grmljavinama iz daljina,
premažite mu kožu smiljem i bosiljem, taj je žarišta ugasio i smrt svoju progutao.
