Повратак
Ово није моје скровиште, шака из које сам изашла,
окулар кроз који сам посматрала недра земљице,
грудва коју бих под језиком топила кад ми падне
мрак на очи после излепљених летака за распродају
душе на тезгама за половне ствари…
Изволи, крпи.
пред Богом пришиј дугмад и очисти са ципела изгажену веру.
Толико дуго живим да не могу исцедити сав бол и осликати
наредну декаду кроз коју бих продисала.
Собе више не миришу на јабуке и цимет,
Ово није моје пристаниште на ком сам учила прво пузање,
ово је харпун који те убије и од ког прогледаш.
Више немам коме да се вратим, а сви су моји, воле ме к’о очи со,
oко врата каче кантар и држе свећњаке.
Припремају свечану гозбу на којој мере цигле за наредни преградни зид.
Еденска балада
Трг града мирише на печено кестење,
на срозане амплитуде додира.
На милиметре отуђености као ластиш развучене у нерву.
Желудац мора сварити милиграме љубави протекле из вечерње жиже.
Зауставити микрофонију два утрнула тела.
Сине Еденски, ти и ја делимо пуне
тањире и празан грудни кош.
Сине Еденски, испод ребра уметнула сам раскол,
рашила копна испод кртине,
спремила јуриш неба на буктиње.
За узврат спотичеш ме изнутриацима тишине,
голицаш генезу љубави.
Земљицу око мог ребра згрћеш,
а знаш да не би смео руке подићи од трна мог.
Махати заставама, клањати се предаји,
покров ткати уточишту свих расколника.
Зар стрњиште да негујеш, уместо умилних свитања?
Kрвник да будеш и огањ на уснама да гасиш?
Питаш ме од које болести болујем?
Од оне која подиже из мртвих.
Аминујем!
Иглени вртови
Пронађете ли неког сличног мом опису у игленим вртовима,
заглављеног између ушица како вади из табана трње и
од њега прави руковети, тај је своју казну одслужио.
Милујте га као што мене миловали нисте,
мене су заробиле кише, запљуснули олујни таласи на ртовима чекања.
Пронађете ли неког сличног мени у игленим вртовима
како се радује грмљавинама из даљина,
премажите му кожу смиљем и босиљем, тај је жаришта угасио и смрт своју прогутао.
