detalj slike: Senka Vlahović

EMANACIJA LIRSKE SUŠTINE BIĆA

O Senki Vlahović,

Ukorenjena u nebo

 Msr Milica Jeftimijević Lilić

Poetski izlivi čiste duhovnosti snažno zrače iz diptiha lirskog narativa i višeznačnih stilizovanih fotografija  multimedijalnog umetnika Senke Vlahović, odajući dubokoumno, tanano  biće  koje na lepotu reaguje  stvaranjem nove lepote, jer je  iskusilo i spoznalo   misteriju  sopstvenih traganja: Biti pesnik je velika tajna, i radost.

 

Sinteza reči i slike, iskazana  u   proznoj fakturi  daje  najčešće pesmu u prozi, mali lirski esej, slikanje    rečju. Izuzetno efektne fotografije na kojima je u prvom planu  telo  (muško i žensko) ukorenjeno u  prirodni ambijent, gde dominiraju senke, grane, korenje, sjajna je dopuna ideji sveobuhvatnosti ljudskog (umetničkog) bića koje se samoiskazuje kroz izabranu formu za refleksije  o samospoznaji,  za traganje za lepotom u sveopštoj i individualnoj ljubavi i obasjanju njome.

Naslov Ukorenjeni u nebo, izraz je autorkine poetike  kroz koju progovara svest o metafizičkoj suštini čovekovog bića koje je duhovno koliko i telesno, korenjem povezano sa  zemljom. Preci su ta spona zemaljskog i nebeskog a mi smo to korenje koje izbija i grana se, mi smo svetlost tih nevidljivih senki, koje autorka vidi svuda, čije duhove oseća oko sebe. To večno živo u nama pokreće naš duh i oplođuje ga novim energijama, nadahnjuje na novu kreativnost: Koreni predaka žive pod zemljomi listaju metafizički u mojoj kosi. Rastu stabla što ko čičak hvataju se za oblake. Seni predaka prave svoj životni krug, od korena do lista, neba, vode i nazad, kroz mene i tebe, kroz nas.

U tom smislu sva priroda je upletena u čovekov habitus, sve u kosmosu se prožima, sve je spoj Logosa i Erosa,  a stvar je samo u percepciji subjekta koji obznanjuje svetlost i tamu oko sebe i u sebi. Stoga se lirsko ja ovog diptiha na jedan mudar i lirski ustreptao način pita o sebi, svetu, poeziji, odnosu duha i tela, reči i slike, okrepljujućoj ulozi stvaranja, poezije, koja izranja iz samog bića autorke (čoveka uopšte), jezika i prirode:

 

 

Našla sam te u utrobi majčinoj što pođe na put s mora dalekog i stena, i kamena, i krečnjaka, put vekova i mostova što vodiše ka meni i tebi. Našla sam te u Ocu što kazivaše mudrost iskonsku i radost astralnu. Nađoh te u kozama u šljivama, u potoku manastirskom, u knjigama, slikama, muzici anđeoskoj, u radosti rađanja, našla sam te.

Tu si, u meni nastanjena. Tu ti je mesto, hram tvoj i svileni kutak tvoga bitka.

No, otkriće se dešava tek kad se osvesti smisao i svrha traganja, kad se otpati bunt protiv svega što sputava i unižava čovekovu iskonsku potrebu za uzvišenim, tek kad se u sebi prepoznaju naslage prethodnih slika  utkanih u biće predaka, u korenima koji su oduvek stršili ka nebu i bili svetlosni putokaz ka Apsolutu. Ono je došlo iz iskonske potrebe za «oglašavanjem» sebe u stvorenom, za prenošenjem te Božje iskre iz sebe kao njenog dela, u spoljašnji svet. Stoga Senka Vlahović peva kao i slavuj sa istom  idejom, da se oglasi u onome što je izraz samo njenog bića i radi radosti što to bogato, svetlozarno, plodotvorno sopstvo može uobličiti podobno liku tog sopstva, kao nešto  jedinstveno i originalno. A to što se i drugi u tome mogu pronaći, doživeti ushićenje (kao i potpisnik ovih redova) to je ta vrednost na  koju slavuj dok peva ne misli, niti umetnik dok je u groznici traganja za iskazom, oblikom tog iskaza i konače forme svog dela. Jedno je sigurno, forma i ideja su sasvim adekvatne suštini koja ih je uobličila svesna da je: Samo zrak svetlosti, trenutak u večnosti, kap u moru nebeskom. Da je Logos koji sam sebe  misli, slika rečima:

I pre slike, reč. I posle slike, reč. I u slici, reč. Pretače se, reinkarnira iz jednog oblika u dugi. Njeno veličanstvo reč i njeno podveličanstvo pesma. Pesma u slici, pesma u reči i ona neiskazana, uvek je meni kad u kućicu puževu zavučem se i samo za Boga znam.

Na najlepši način dovedeno je u vezu ono što pojedinac kao Božji izdanak stvara sa večnim Božjim stvaranjem i time se krug zatvara, od  ideje lepote  do kreacije i vizuelizacije ideje, onako kako je to demonstrirao u knjizi Ukorenjeni u nebo, Senke Vlahović,  čime se  upotpunjuje njen stvaralački portret i pokazuju njene nove izražajne mogućnosti na radost  poklonika multimedijalnog koncepta umetnosti. Ovo je  takođe i svojevrsna  oda lepoti i počast svima od kojih je primala lepotu na koju svojim delom odgovara.

PODELITE OVAJ TEKST NA: