KAPUTIĆ ZA MEJRINE OČI - prvi deo

Dragi moji prijatelji i deco moja. Pokušaću da pustim iz svoje duše zatočenu pticu u kojoj čami čitavog mog života. Pustiću je u svet da ne počiva u zaboravu. Ovu jabuku neću samo nagristi. Pokušaću da vidim njenu boju i osetim njen miris.

 

     Ne znam da li je zov prošlosti jači od nade koja se zove budućnost. Jedino što  znam to je da sad sebi postavljam to pitanje. Budućnost je nešto što ne postoji a prošlost samo istrzano sećanje na zemlju, ljude i prapostojbinu mojih predaka. Tražim ih na trasi stare rimske ceste Salona-Servitio, negde na lokalitetu antičkog grada Leusaba, na osamnaestom miljokazu ili dvadeset sedmom kilometru severno od Pecke ili stare Sarmade. Jedan krak te rimske ceste je išao preko mojih sela Sitnice i Zmijanja, prema Banjoj Luci. I danas se razaznaje stara kaldrma preko Dobrinje i Ratkova i izmeđju Bunareva i Kočića, od Čađavice do Banje Luke. To je onaj put kojim je 1463. godine Husref paša išao sa vojskom ka mom gradu Ključu da uhvati potonjeg kralja bosanskog Stevana Tomaševića i njegovu prelepu kraljicu Jelenu Tomašević. Hitao je da presretne trupe Krste Frankopana i okonča kraljevstvo srpsko na toj zemlji.

 

       Moj Han Karantan se našao u klancu između planina Dimitora i Lisine poznat kao klanac Štrbina. Han Karantan nije tačno lokalizovan dok se nisu pronašla dva miljokaza sa rimskim brojevima XVII i XVIII a koje su nekim čudom posle rata dospeli na zaprezi mog đeda Jandrije koje je dovezao u selo Ramiće donje i ugradio ih u zid njegove pojate. Kasnije su ih vratili u Sarajevo a ja ih se sećamjer sam često baš na tom delu zida od pojate voleo da krijem moje obrane orahe i lešnike. Baba je često govorila da su to veliko kamenje doneli nekakvi divovi i ostavili u nekoj crnoj šumi tamo negde daleko preko planine Šiše.Čestita starina iz Han Karantana, Marko Drinić od 1o5 godina kazao je da je te miljokaze odvezao Jandrija na volovima. Dugo se nije znalo gde se nalazi Han Karantan sa  klanca Štrbine samo se pričalo da se taj put preko klanca Štrbine zvao put Crne kraljice. Tu, između ta dva miljokaza nalazila se prastara i vekovna postaja, stanica ili konačište (mutatio), davno, davno nazvan Han Karantan.

 

       Ko je bio i kada je živeo taj moj daleki i zaboravljeni rodonačelnik. Mnogo kasnije otkrio sam da je živeo  od kraja 14-og pa do pred kraj devedesetih godina 15-veka. Rođen je baš tu na putu Crne kraljice u sred kanjona Štrbina. Tu je njegov a imoj zavičaj . Predanje a i neki pisani izvori govore da je već sa 17 godina bio vrstan zidar, kovač i stolar. Imao je veliko stado koza i svoje torine  i ispaše za njegovo blago na planini Lisini. Čuven u čitavim Donjim Krajima ili kako su stari Latini zvali tu oblast Partes Inferiores ili Donja zemlja. To je oblast koja je kroz čitav srednji vek bila autohtona i autonomna i imala je svoje knezove i vojvode. To je ista ona zemlja koju danas zovemo Bosanska Krajina i u ogromnom procentu se poklapa sa današnjom srpskom zemljom, sa Republikom Srpskom.

 

      Po čitavoj srpskoj zemlji pročuo se Karan kao veliki majstor pa su ga pristavi velikog vojvode bosanskog i čitavog rusaga zemlje Bosne Hrvoja Vukčića silom odvojili od njegovih stada i prvih godina 15-og veka odveli na Bobovac i Jajce da zida severne kule nedovršenog Bobovca. Ostao je tu sve do 14o6-te godine. Povremeno bi ga pustili i on se vraćao kući, nadgledao svoje koze i konje a potom bi odlazio na kuluk na Bobovcu sve dok kule nisu ozidane do kraja. Vodio je on sa sobom grupu njegovih šegrta irgeta koji su išli sa njim po raznim gradilištima.

 

      Prvih decenija 15-og veka zvanični kralj srednjovekovne Bosne bio je Tvrtko II Tvrtković koji je u rodu sa velikim banom i kraljem zemlje Bosne Tvrtkom I Kotromanićem. Svi Tvrtkovići i Kotromanići bili su loze Nemanjića po ženskoj liniji. Suštinski gospodar Bosne a posebno Donje zemlje bio je veliki vojvoda Hrvoje  koji je držao župu Mren i Vrbanju a i župu Banjicu sa gradovima Ključem i Kotorom, čitavu zemlju i sela u dolini Sane od Ključa i Sanskog mosta do Banje Luke sa stotinu sela koja mu je darivao kralj zemlje Bosne. Veliku moć baš u dolini Sane oko Ključa i žume Zemljanika (Zmijanja) držala je njemu verna Vukosava koja je tu prema Jajcu podigla franjevačku kapelu i manju utvrdu.

 

       Oko 143o-te godine Vukosavini franjevci krenuše da traže mog dalekog rodonačelnika Karana. Imao je on i brata Ratka koji beše knez na čitavom Zmijanju i po njemu, koji je bio sitan plemić i rođak kralja Tvrtka II Tvrtkovića, ime je dobilo i Ratkovo a ne po Kočićevom Ratku koji je živeo u prvim decenijama 19-og veka. Nađoše Franjevci Karana gde zida veliku škarpinu i sanira vododerinu u nameri da načini ustavu i stvori malo jezerce kao pojilo za njegove koze i konje. Uhvatiše ga te godine pod optužbom da je inovernik i jeretik, da je pataren i bogumil i da je pristaša jeretičke crkve bosanske. Sa Karanom Franjevci uhvatiše Nikšu, Stojšu ili Stojana, nekog imenom Ključan(in) i Glamoč. Odveli su ih vezane u lancima u franjevački samostan u Fojnici a odatle gospodaru čitave Salone i Dioklecijanove palate, velikom vojvodi Hrvoju koji je očito znao za Karana još sa zidina Jajca i Bobovca. Zna se u nekim izvorima da je o toj otmici pisano i kako su odvedeni lično papi i predati u ruke neke inkvizicije koja ih je tu pred papom mučila, ispirala im mozak, postavljala i tražila odgovore na 5o postavljenih pitanja sve dok se uz krvave batine nisu odrekli svog krivoverja i dok nisu priznali i ono a što nisu ni znali da ima neke krivice.

 

      Karanu i Stojši je izgleda oprošteno ili su položili ovaj krvavi ispit ili im je oprošteno zbog njihovih zlatnih ruku, zbog kojih su zaista i bili uhapšeni na pravdi Boga. Negde 1431. godine doveli su ih u Trogir gde su zidali Trogirsku katedralu i u istorijskim proverljivim podacima pominju se kao glavni zidari Trogirske katedrale. Kasnije se pominju i u Zadru i na nekim drugim gradilištima primorskih gradova sve do 1436.godine.

 

      Za njega su pokazali interes Dubrovačke vlasti i dubrovački trgovci i za veliko čudo oni su ga vratili u njegov sada zvani Tan Karantan ili samo Krantan, na put Crne kraljice i kanjon Štrbinu gde je nastavio da uzgaja velika stada koza i tako dubrovačkim trgovcima izvozio meso a ono što je bio pravi smisao jeste u tome što je za Dubrovnik, pa i za bosanske vladare i plemiće od kozje kože štavio, obrađivao kožu i od nje su u dubrovačkim i vladarskim pisarnicama pravili pergament za pisanje dokumenata. Tako je Karan osnovao jednu vrstu radionice koja se nadaleko pročula kao kao Karanov Tan. U isto vreme snabdevao je stanovnike sa svilom, i začinima od dubrovačkih trgovaca i dubrovačkih brodovlasnika iz celog sredozemlja i dalekih zemalja. Veruje se da je čitavih 5o godina pre no sultan Sulejman Veličanstveni, na svom divanu pio kafu u svom Tan Karantanu..

 

     Tu su vremenom Karan i Stojša kao prava braća osnovali i neku vrstu prenoćišta ili konaka za dubrovačke karavane i za njihove momke i konje koji su sa karavanima zalazili duboko u bosanske planine i rudnike gde su nesmetano i slobodno trgovali još od bana Kulina od 1189.godine. Spremali su tu jela i pića i svima je bilo blagougodno kod Stojše i Karana.

 

       Slobodno i ugodno su živeli sve do pada Bosne u ruke Mehmeda osvajača 1463. kada u mom gradu Ključu uhvatiše zadnjeg bosanskog kralja. Za divno čudo turske vlasti i civilni sud nisu dirali Karana i Stojšu. Karana, koji je već bio prešao 8o-tu godinu nisu dirali već naprotiv on im je bio od velikog značaja kao martoloz i derbendžija i nisu ga, kao ni Stojšu, niti bilo koga u čitavom Zmijanju, prevodili na islam. On im je, kao veliki zidar, održavao ceste kroz klanac Štrbinu, nabavljao seno i drva, meso i sve što je trebalo za tursku vojsku koja je tuda prolazila. Stojša nije bio te sreće a po svemu sudeći sam se dobrovoljno javio da stupi u turske čete i krene na ratišta sa turskom vojskom. Dugo je ratovao negde od Crnog mora do Rumelije, ali se uspeo vratiti kao sposoban i veliki borac. Čak je pri povratku u Tan Karantan postao i čifluk sahibija. Kao znatno mlađi od Karana dobio je i novo ime a to je zabeleženo u turskom Tapu-defteru u kojem se popisuju njegova i Karanova polja, njive, šume i pašnjaci. Tako se za Karanovu njivu Vignjište, koja je zapravo mezra, kaže da je u posedu Karana Predojevića. Za mezru Lučina se kaže da je u posedu Stojše Predojevića. Eto, tu saznajem po prvi put pravo prezime mojih predaka. U sledećem popisu i Tapu-defteru se navode ista imanja s tim što se za Stojšinu Lučinu kaže da je u posedu Hasana Predojevića jer Stojša kao rajetin i inovernik nije mogao biti u službi i u islamskoj veri a da nije prešao na drugu veru.

 

     Izrodili su njih  dvojica dosta ženske i muške dece i relativno mirno su živeli u klancu Štrbina, zaštićeni od turskog zuluma i nameta jer su kao podanici druge vrste bili od velike koristi kajmakamu, kadiji i svim pašama u Medžlisu. Svi Stojšini naslednici su odreda postajali islamizirani, išli u ratove sve do Pešte i po ugarskim bespućima. Žensku decu Hasanovu (Stojšinu) odvodili bi na turske dvorove i hareme. Uprkos svemu bratski koren dveju porodica nije se kidao i on je bio svetinja, blago i samosvest da su jedno biće, i da su se ti koreni i veze čuvale s kolena na koleno.

 

     Turci, čim osnovaše svoje sandžake i kad osvojiše celu Bosnu a Hercegovinu dosta kasnije po kojoj su ratovali Hasanovi sinovi i unuci sve dok i Hercegovina ne pade i dok ne nastade Hercegovački sandžak. Turski civilni sud Medžlis organizovao je svoju vlast i upravu po selima i varošima pa u čitavu hijerarhiju od kajmakama,bega,baše i subaše, kadije i drugih dužnosnika počeše davati pravo da i hrišćani imaju svoje predstavnike po varošima i selima kao svoje kandidate kao upravnike imanja. Tada im dadoše popularnu titulu kodžobaša ili mahalbaša. Od tog vremena gubi se staro prezime Predojevića i počeše ih zvati Malbašama.Mal na turskom znači imanje. Tako stari Karan postade Malbaša koji je slobodno upravljao svojim imanjem i čitavim Karantanom u klancu Štrbina Tako se i u potonjim popisima i defterima pomnju Mahalbaše a svi Stojšini (Hasanovi) potomci zadržaše svoje prezime Predojevići

 

       Izgleda da je bilo iseljavanja iz Štrbine negde drugde, prema Lici, Baniji i Kordunu, ka Dalmaciji i Senju, pa i na bosanske strane prema Posavini i Podrinju. Tako je istorik Franjo Rački u svom RAD-u JAZU, polovicom 19.veka obelodanio neke izveštaje još iz vremena Laudonova rata. To su bili vojnički izveštaji koje zapovednik hrvatskih trupa Janković šalje pukovniku Lambergu: "Noćas su nam sa onijeh (bosanskih) strana u naše čete prebegoše Popovići, Šobote, Malbaše i Predojevići". U romanu čuvenog pisca Mirka Božića Kurlani, u dodatku romanu ima Posveta crkvi Svete Gospe u kojoj se veli. "Sam okoliš crkve odavna naseliše porodice Malbaša, Predojevića i porodice talijanske Luiđi i De Longe.

 

      Vidimo da su se potomci Karanovi i Stojšini Malbaše i Predojevići čvrsto držali zajedno i da se bratstvo nije kidalo uprkos svim ratnim nedaćama i životnim stradanjima. To je bio bratsko iskonsko pmćenje i amanet braće Stojše i Karana.   Oni su bili ti koji su na putu Crne kraljice i rimske Leusabe, u klancu Štrbina  izgradili svoje moćno gnezdo i za vreme Turaka. Tako je prevagu nad  Tan radionicom kozjih koža, polako prevagu preuzimala drumska kafana ili drumski Han, kako ga Turci nazvaše. Han Karantan beše prvi hotel, pansion, prenoćište i konačište za vojske, trgovce i putnike namernike.

 

       Kroz dugi niz godina uvek je neko ostajao na ognjištu od Karanovih potomaka li neislamiziranih potomaka Stojšinih asanovih  da vodi i brine se o čuvenom Hanu Karantanu Posle Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875-1878. godine, jedan od Predojevića, Ibrahim beg Predojević, koji je bio poznat i priznad na dvoru sultanovu, kao vojnik i vojni strateg za ratovanje. Odluči čim izbi ustanak u Bosni da pošalje sina jedinca pravo na ratište da se kali i čeliči i da u pravom ratu stekne u potvrdi vojničke veštine. Na samom početku ustanka u Crnim Potocima, našao se mladi Predojević u mom gradu Ključu, u tipičnoj kasabi u kojoj su relativno dobro živeli hrišćani i islamizirani. Mladi i svileni Predojević iz kadife i svile našao se u srcu zloslutne i zloćudne kasabe o kojoj nije znao ništa i koja je počela da ga kruni i tanji. da ga melje i uništava. Bio je oženjen prelepom Fatmom koja je kažu bila Srpkinja i zbog toga pade u nemilost Kajmakamovu. Još ga povrh svega ključki trgovci nabediše da je nekom velikom gazdi iz roda Mijača ukrao dve zlatne puške. Hapsili ga i privodili sve do bihaćke tvrđave i zatvarali u njene ćelije, mučili ga gde je jadan i umro.

 

      Iza tog mladog bega Predojevića ostala ćerka koju su zbog neviđene lepote, seraskeri, kao dar, odveli u Carigrad nekom visokom dostojniku i komandantu turskih jurišnih trupa. Ovaj se sa njom nastani u Bihaću po vojnim dužnostima gde je u jednom okršaju sa ustanicima i ubijen na Crnim potocima. Ta prelepa Predojevićka, posle muževljeve pogibije udade se za jednog čestitog Hodžu Smailovića sa službom u bajkovitoj Sanici i u novoj džamiji koju gradiše godinama. Pričalo se po čitavoj Bosni i u Porti o toj džamiji i kad je bila gotova hodža kao intelektualac i vernik novog vremena, obrazovan i evropejac, dozvolio zbo dugova u koje je bio zapao zbog džamije, dozvoli i uvede običaj kumovanja za džamiju, pa čak i hrišćanin Srbin ili kako su govorili, Vlaj, može kumovati i svaki koji da najviše blaga. Najviše novca dade neki dični, visoki i stasiti junak od roda Vidovića, za kojeg niko nije znao odakle se pojavio i odakle mu toliko zlato. Vidović je bio smrtno zaljubljen u mladu Predojevićku, potonju hodžinicu, još dok je bila sa mužem ratnikom na bihaćkoj tvrđavi. Išao za njom, pratio je i krišom joj prilazio dok je nije obljubio. Ne uze jadan ono što mu vera ne dade, ali ono što srcu priraste neda se pokidati bez velikog i smrtnog bola. Ubrzo se pročulo da mu Vidović obljubi hodžinicu i oskrnavi svetinju. Hodimica bila pred sam porod i razneše glasovi po kasabi pitanje čije li je, kopile li je ili hodžina il Vidovića je plod u njenoj utrobi. Jednog dana potegoše noževe jedan na drugoga, isekoše se besomučno i samu hodžinicu raniše, ali sreća joj pripade pa preživi ovav krvavi dvoboj. Saraniše Vidovići i čitav Budelj junaka Vidovića a Saničani daše veliku dženazu hodži Smaioviću. Čitav kraj je zapamtio zadnje reči umirućeg hodže: "Sve je to zbog tvojih očiju i tvoje kose, oči ti više niko ne vidio i ne rodila prokletnice nikog sa tvojim očima".

 

      Porodila se mlada hodžinica Predojevićka. Rođenu njenu ćerku, posle njene smrti, usvoji Ibro Predojević koga Muslimani zvaše Ibro Pihura. Niko ne zna otkud se on tu stvorio kao neki duh, kao neznanac i zašto se baš tu našao i naselio uz carski drum i cestu kojom sam trčao moj maraton za suve mednjake.Ko mu dade i dodeli tako ubogom tu devojčicu. Ispredali seljani razne bajke, te da je njegova, te da ju je našao, da je izgubljena u nekom dželepu. Bilo je sve pod velom tajne i ne saznade se da je prelepa hodžinica rodila tu devojčicu. Ona je Ibrina i ničija vše. Ona je sve što mi osta od kolena i roda moga, svo moje blago i bogatstvo", ponavljao bi svuda Ibro.

 

      Odavno se behu pokidale niti pamćenja između Malbaša i Predojevića. Mom đedu Jandriji i ocu Dani nikad nije bilo jasno što taj Ibro Predojević,kad god bi sa svojom Mejrom a Mejra je to divno ime koje dadoše detetu posle tragedije oca i majke joj, kad god bi svratio u našu kuću, govorio: "Pomoz ti Bog rođače", ili "Rođo moj". Dugo vremena je prošlo dok nisam shvatio da je Ibro shvatio za naše vekovno bratstvo Malbaša i Predojevića. Saznadoh i naslutih to početkom devedesetih godina kad sam počeo da istražujem istoriju naših korena. Pre toga i meni je kao i svima bio velika zagonetka i nikom nije bilo jasno otkud dođe i naseli se tu pored nas Malbaša kojih je bilo oko pet kuća i preko 30 duša. Neka sila ga vezala uz nas kao kuče što se veže uz ruku i darežljivo srce svog gospodara.

 

    Kućerak Ibrin i Mejrin beše tik uz prašnjavi drum, uz staru rimsku i tursku kaldrmu, na Metaljki i putu za Kalabe a ispod sela Krasulje koje je na tom mestu bilo i davne 1353. godine kda ga sa 5o sela, pa i mojim selom Pomničino Donje (Ramići Donji) bosanski kralj daruje velikom knezu Pavlu Vukoslaviću, knezu Zmijanja ili župe Zemljanika.

 

     Sudbina ih je jakim i čudnim krvnim nitima držala jedne uz druge, kao i njihove potomke sve dok pod novim vremenom i novim gospodarima i ideologijama, ta krvna i sudbinska veza nije počela bledeti i jenjavati, dok se nisu počeli odrođavati i zaboraviti jedni druge.. Čudno je i to što se moji Malbaše posle drugog svetskog rata naseliše baš tu u srednjovekovno Pomničino. Šta ih je to isteralo i izvelo iz klanca Štrbine i skrenulo sa puta Crne kraljice. Razvejaše se po belom svetu. Neka tajna sila i promisao vodila je i Ibru da se naseli u to srednjovekovno selo Krasulje. Malbaše ne pamte više svoje krvne srodnike. Mene je sreća i Bog moj i tvorac moj, prosvetliše i bi mi dato da to naslutim tek devedesetih godina a prvi put sad dok ovo pišem progovorih i iznesoh pred lice i sud prijatelja mojih i dece moje. Sreća bi moja bila ogromna da sam to znao koju deceniju ranije jer tada na mojoj duši ne bi bilo moralne dileme učinih li veliki greh i ne osudih li dušu svoju na crno čistilište. Sad  pokušavam da povežem pokidane niti i da spojim nekim smislom i istinom naše bratske sudbine i bratsku krv potomcima mojim kako bih pokazao da je moje pamćenje i otkrivena istina, d je naša prošlost smislenija od naše sadašnjosti i budućnosti.

 

      Moja priča i moje nadahnuće deo su mog detinjstva o kojem progovorih ponešto prijateljima svojim i deci svojoj. Ona je rasla uporedo sa mnom kao divan znamen i zagonetka zapitanoj i radoznaloj mojoj dečjoj duši.Sad otkrivan zašto je imala tu magijsku snagu kojom me je vezala neraskidivo i sudbinski.

      Sav ovaj istorijski kontekst i diskurs bio je nužan kako bih na pravi pijedestal ljudskog poštenja i moralne žrtve priznao sebi samom i svim drugima. Sad je vreme i sad moram da progovorim i da pred vama razastrem zlatna slova kako bih sa iskonskom ljubavlju i iskreno počeo da pričam priču: KAPUTIĆ ZA MEJRINE OČI.

Nastaviće se ... 

PODELITE OVAJ TEKST NA: