КАПУТИЋ ЗА МЕЈРИНЕ ОЧИ - први део

Драги моји пријатељи и децо моја. Покушаћу да пустим из своје душе заточену птицу у којој чами читавог мог живота. Пустићу је у свет да не почива у забораву. Ову јабуку нећу само нагристи. Покушаћу да видим њену боју и осетим њен мирис.

 

     Не знам да ли је зов прошлости јачи од наде која се зове будућност. Једино што  знам то је да сад себи постављам то питање. Будућност је нешто што не постоји а прошлост само истрзано сећање на земљу, људе и прапостојбину мојих предака. Тражим их на траси старе римске цесте Салона-Сервитио, негде на локалитету античког града Леусаба, на осамнаестом миљоказу или двадесет седмом километру северно од Пецке или старе Сармаде. Један крак те римске цесте је ишао преко мојих села Ситнице и Змијања, према Бањој Луци. И данас се разазнаје стара калдрма преко Добриње и Раткова и измеђју Бунарева и Кочића, од Чађавице до Бање Луке. То је онај пут којим је 1463. године Хусреф паша ишао са војском ка мом граду Кључу да ухвати потоњег краља босанског Стевана Томашевића и његову прелепу краљицу Јелену Томашевић. Хитао је да пресретне трупе Крсте Франкопана и оконча краљевство српско на тој земљи.

 

       Мој Хан Карантан се нашао у кланцу између планина Димитора и Лисине познат као кланац Штрбина. Хан Карантан није тачно локализован док се нису пронашла два миљоказа са римским бројевима XВИИ и XВИИИ а које су неким чудом после рата доспели на запрези мог ђеда Јандрије које је довезао у село Рамиће доње и уградио их у зид његове појате. Касније су их вратили у Сарајево а ја их се сећамјер сам често баш на том делу зида од појате волео да кријем моје обране орахе и лешнике. Баба је често говорила да су то велико камење донели некакви дивови и оставили у некој црној шуми тамо негде далеко преко планине Шише.Честита старина из Хан Карантана, Марко Дринић од 1о5 година казао је да је те миљоказе одвезао Јандрија на воловима. Дуго се није знало где се налази Хан Карантан са  кланца Штрбине само се причало да се тај пут преко кланца Штрбине звао пут Црне краљице. Ту, између та два миљоказа налазила се прастара и вековна постаја, станица или коначиште (мутатио), давно, давно назван Хан Карантан.

 

       Ко је био и када је живео тај мој далеки и заборављени родоначелник. Много касније открио сам да је живео  од краја 14-ог па до пред крај деведесетих година 15-века. Рођен је баш ту на путу Црне краљице у сред кањона Штрбина. Ту је његов а имој завичај . Предање а и неки писани извори говоре да је већ са 17 година био врстан зидар, ковач и столар. Имао је велико стадо коза и своје торине  и испаше за његово благо на планини Лисини. Чувен у читавим Доњим Крајима или како су стари Латини звали ту област Партес Инфериорес или Доња земља. То је област која је кроз читав средњи век била аутохтона и аутономна и имала је своје кнезове и војводе. То је иста она земља коју данас зовемо Босанска Крајина и у огромном проценту се поклапа са данашњом српском земљом, са Републиком Српском.

 

      По читавој српској земљи прочуо се Каран као велики мајстор па су га пристави великог војводе босанског и читавог русага земље Босне Хрвоја Вукчића силом одвојили од његових стада и првих година 15-ог века одвели на Бобовац и Јајце да зида северне куле недовршеног Бобовца. Остао је ту све до 14о6-те године. Повремено би га пустили и он се враћао кући, надгледао своје козе и коње а потом би одлазио на кулук на Бобовцу све док куле нису озидане до краја. Водио је он са собом групу његових шегрта иргета који су ишли са њим по разним градилиштима.

 

      Првих деценија 15-ог века званични краљ средњовековне Босне био је Твртко ИИ Твртковић који је у роду са великим баном и краљем земље Босне Твртком И Котроманићем. Сви Твртковићи и Котроманићи били су лозе Немањића по женској линији. Суштински господар Босне а посебно Доње земље био је велики војвода Хрвоје  који је држао жупу Мрен и Врбању а и жупу Бањицу са градовима Кључем и Котором, читаву земљу и села у долини Сане од Кључа и Санског моста до Бање Луке са стотину села која му је даривао краљ земље Босне. Велику моћ баш у долини Сане око Кључа и жуме Земљаника (Змијања) држала је њему верна Вукосава која је ту према Јајцу подигла фрањевачку капелу и мању утврду.

 

       Око 143о-те године Вукосавини фрањевци кренуше да траже мог далеког родоначелника Карана. Имао је он и брата Ратка који беше кнез на читавом Змијању и по њему, који је био ситан племић и рођак краља Твртка ИИ Твртковића, име је добило и Ратково а не по Кочићевом Ратку који је живео у првим деценијама 19-ог века. Нађоше Фрањевци Карана где зида велику шкарпину и санира вододерину у намери да начини уставу и створи мало језерце као појило за његове козе и коње. Ухватише га те године под оптужбом да је иноверник и јеретик, да је патарен и богумил и да је присташа јеретичке цркве босанске. Са Караном Фрањевци ухватише Никшу, Стојшу или Стојана, неког именом Кључан(ин) и Гламоч. Одвели су их везане у ланцима у фрањевачки самостан у Фојници а одатле господару читаве Салоне и Диоклецијанове палате, великом војводи Хрвоју који је очито знао за Карана још са зидина Јајца и Бобовца. Зна се у неким изворима да је о тој отмици писано и како су одведени лично папи и предати у руке неке инквизиције која их је ту пред папом мучила, испирала им мозак, постављала и тражила одговоре на 5о постављених питања све док се уз крваве батине нису одрекли свог кривоверја и док нису признали и оно а што нису ни знали да има неке кривице.

 

      Карану и Стојши је изгледа опроштено или су положили овај крвави испит или им је опроштено због њихових златних руку, због којих су заиста и били ухапшени на правди Бога. Негде 1431. године довели су их у Трогир где су зидали Трогирску катедралу и у историјским проверљивим подацима помињу се као главни зидари Трогирске катедрале. Касније се помињу и у Задру и на неким другим градилиштима приморских градова све до 1436.године.

 

      За њега су показали интерес Дубровачке власти и дубровачки трговци и за велико чудо они су га вратили у његов сада звани Тан Карантан или само Крантан, на пут Црне краљице и кањон Штрбину где је наставио да узгаја велика стада коза и тако дубровачким трговцима извозио месо а оно што је био прави смисао јесте у томе што је за Дубровник, па и за босанске владаре и племиће од козје коже штавио, обрађивао кожу и од ње су у дубровачким и владарским писарницама правили пергамент за писање докумената. Тако је Каран основао једну врсту радионице која се надалеко прочула као као Каранов Тан. У исто време снабдевао је становнике са свилом, и зачинима од дубровачких трговаца и дубровачких бродовласника из целог средоземља и далеких земаља. Верује се да је читавих 5о година пре но султан Сулејман Величанствени, на свом дивану пио кафу у свом Тан Карантану..

 

     Ту су временом Каран и Стојша као права браћа основали и неку врсту преноћишта или конака за дубровачке караване и за њихове момке и коње који су са караванима залазили дубоко у босанске планине и руднике где су несметано и слободно трговали још од бана Кулина од 1189.године. Спремали су ту јела и пића и свима је било благоугодно код Стојше и Карана.

 

       Слободно и угодно су живели све до пада Босне у руке Мехмеда освајача 1463. када у мом граду Кључу ухватише задњег босанског краља. За дивно чудо турске власти и цивилни суд нису дирали Карана и Стојшу. Карана, који је већ био прешао 8о-ту годину нису дирали већ напротив он им је био од великог значаја као мартолоз и дербенџија и нису га, као ни Стојшу, нити било кога у читавом Змијању, преводили на ислам. Он им је, као велики зидар, одржавао цесте кроз кланац Штрбину, набављао сено и дрва, месо и све што је требало за турску војску која је туда пролазила. Стојша није био те среће а по свему судећи сам се добровољно јавио да ступи у турске чете и крене на ратишта са турском војском. Дуго је ратовао негде од Црног мора до Румелије, али се успео вратити као способан и велики борац. Чак је при повратку у Тан Карантан постао и чифлук сахибија. Као знатно млађи од Карана добио је и ново име а то је забележено у турском Тапу-дефтеру у којем се пописују његова и Каранова поља, њиве, шуме и пашњаци. Тако се за Каранову њиву Вигњиште, која је заправо мезра, каже да је у поседу Карана Предојевића. За мезру Лучина се каже да је у поседу Стојше Предојевића. Ето, ту сазнајем по први пут право презиме мојих предака. У следећем попису и Тапу-дефтеру се наводе иста имања с тим што се за Стојшину Лучину каже да је у поседу Хасана Предојевића јер Стојша као рајетин и иноверник није могао бити у служби и у исламској вери а да није прешао на другу веру.

 

     Изродили су њих  двојица доста женске и мушке деце и релативно мирно су живели у кланцу Штрбина, заштићени од турског зулума и намета јер су као поданици друге врсте били од велике користи кајмакаму, кадији и свим пашама у Меџлису. Сви Стојшини наследници су одреда постајали исламизирани, ишли у ратове све до Пеште и по угарским беспућима. Женску децу Хасанову (Стојшину) одводили би на турске дворове и хареме. Упркос свему братски корен двеју породица није се кидао и он је био светиња, благо и самосвест да су једно биће, и да су се ти корени и везе чувале с колена на колено.

 

     Турци, чим основаше своје санџаке и кад освојише целу Босну а Херцеговину доста касније по којој су ратовали Хасанови синови и унуци све док и Херцеговина не паде и док не настаде Херцеговачки санџак. Турски цивилни суд Меџлис организовао је своју власт и управу по селима и варошима па у читаву хијерархију од кајмакама,бега,баше и субаше, кадије и других дужносника почеше давати право да и хришћани имају своје представнике по варошима и селима као своје кандидате као управнике имања. Тада им дадоше популарну титулу коџобаша или махалбаша. Од тог времена губи се старо презиме Предојевића и почеше их звати Малбашама.Мал на турском значи имање. Тако стари Каран постаде Малбаша који је слободно управљао својим имањем и читавим Карантаном у кланцу Штрбина Тако се и у потоњим пописима и дефтерима помњу Махалбаше а сви Стојшини (Хасанови) потомци задржаше своје презиме Предојевићи

 

       Изгледа да је било исељавања из Штрбине негде другде, према Лици, Банији и Кордуну, ка Далмацији и Сењу, па и на босанске стране према Посавини и Подрињу. Тако је историк Фрањо Рачки у свом РАД-у ЈАЗУ, половицом 19.века обелоданио неке извештаје још из времена Лаудонова рата. То су били војнички извештаји које заповедник хрватских трупа Јанковић шаље пуковнику Ламбергу: "Ноћас су нам са онијех (босанских) страна у наше чете пребегоше Поповићи, Шоботе, Малбаше и Предојевићи". У роману чувеног писца Мирка Божића Курлани, у додатку роману има Посвета цркви Свете Госпе у којој се вели. "Сам околиш цркве одавна населише породице Малбаша, Предојевића и породице талијанске Луиђи и Де Лонге.

 

      Видимо да су се потомци Каранови и Стојшини Малбаше и Предојевићи чврсто држали заједно и да се братство није кидало упркос свим ратним недаћама и животним страдањима. То је био братско исконско пмћење и аманет браће Стојше и Карана.   Они су били ти који су на путу Црне краљице и римске Леусабе, у кланцу Штрбина  изградили своје моћно гнездо и за време Турака. Тако је превагу над  Тан радионицом козјих кожа, полако превагу преузимала друмска кафана или друмски Хан, како га Турци назваше. Хан Карантан беше први хотел, пансион, преноћиште и коначиште за војске, трговце и путнике намернике.

 

       Кроз дуги низ година увек је неко остајао на огњишту од Каранових потомака ли неисламизираних потомака Стојшиних асанових  да води и брине се о чувеном Хану Карантану После Босанско-херцеговачког устанка 1875-1878. године, један од Предојевића, Ибрахим бег Предојевић, који је био познат и признад на двору султанову, као војник и војни стратег за ратовање. Одлучи чим изби устанак у Босни да пошаље сина јединца право на ратиште да се кали и челичи и да у правом рату стекне у потврди војничке вештине. На самом почетку устанка у Црним Потоцима, нашао се млади Предојевић у мом граду Кључу, у типичној касаби у којој су релативно добро живели хришћани и исламизирани. Млади и свилени Предојевић из кадифе и свиле нашао се у срцу злослутне и злоћудне касабе о којој није знао ништа и која је почела да га круни и тањи. да га меље и уништава. Био је ожењен прелепом Фатмом која је кажу била Српкиња и због тога паде у немилост Кајмакамову. Још га поврх свега кључки трговци набедише да је неком великом газди из рода Мијача украо две златне пушке. Хапсили га и приводили све до бихаћке тврђаве и затварали у њене ћелије, мучили га где је јадан и умро.

 

      Иза тог младог бега Предојевића остала ћерка коју су због невиђене лепоте, сераскери, као дар, одвели у Цариград неком високом достојнику и команданту турских јуришних трупа. Овај се са њом настани у Бихаћу по војним дужностима где је у једном окршају са устаницима и убијен на Црним потоцима. Та прелепа Предојевићка, после мужевљеве погибије удаде се за једног честитог Хоџу Смаиловића са службом у бајковитој Саници и у новој џамији коју градише годинама. Причало се по читавој Босни и у Порти о тој џамији и кад је била готова хоџа као интелектуалац и верник новог времена, образован и европејац, дозволио збо дугова у које је био запао због џамије, дозволи и уведе обичај кумовања за џамију, па чак и хришћанин Србин или како су говорили, Влај, може кумовати и сваки који да највише блага. Највише новца даде неки дични, високи и стасити јунак од рода Видовића, за којег нико није знао одакле се појавио и одакле му толико злато. Видовић је био смртно заљубљен у младу Предојевићку, потоњу хоџиницу, још док је била са мужем ратником на бихаћкој тврђави. Ишао за њом, пратио је и кришом јој прилазио док је није обљубио. Не узе јадан оно што му вера не даде, али оно што срцу прирасте неда се покидати без великог и смртног бола. Убрзо се прочуло да му Видовић обљуби хоџиницу и оскрнави светињу. Ходимица била пред сам пород и разнеше гласови по касаби питање чије ли је, копиле ли је или хоџина ил Видовића је плод у њеној утроби. Једног дана потегоше ножеве један на другога, исекоше се бесомучно и саму хоџиницу ранише, али срећа јој припаде па преживи овав крвави двобој. Саранише Видовићи и читав Будељ јунака Видовића а Саничани даше велику џеназу хоџи Смаиовићу. Читав крај је запамтио задње речи умирућег хоџе: "Све је то због твојих очију и твоје косе, очи ти више нико не видио и не родила проклетнице никог са твојим очима".

 

      Породила се млада хоџиница Предојевићка. Рођену њену ћерку, после њене смрти, усвоји Ибро Предојевић кога Муслимани зваше Ибро Пихура. Нико не зна откуд се он ту створио као неки дух, као незнанац и зашто се баш ту нашао и населио уз царски друм и цесту којом сам трчао мој маратон за суве медњаке.Ко му даде и додели тако убогом ту девојчицу. Испредали сељани разне бајке, те да је његова, те да ју је нашао, да је изгубљена у неком џелепу. Било је све под велом тајне и не сазнаде се да је прелепа хоџиница родила ту девојчицу. Она је Ибрина и ничија вше. Она је све што ми оста од колена и рода мога, сво моје благо и богатство", понављао би свуда Ибро.

 

      Одавно се беху покидале нити памћења између Малбаша и Предојевића. Мом ђеду Јандрији и оцу Дани никад није било јасно што тај Ибро Предојевић,кад год би са својом Мејром а Мејра је то дивно име које дадоше детету после трагедије оца и мајке јој, кад год би свратио у нашу кућу, говорио: "Помоз ти Бог рођаче", или "Рођо мој". Дуго времена је прошло док нисам схватио да је Ибро схватио за наше вековно братство Малбаша и Предојевића. Сазнадох и наслутих то почетком деведесетих година кад сам почео да истражујем историју наших корена. Пре тога и мени је као и свима био велика загонетка и ником није било јасно откуд дође и насели се ту поред нас Малбаша којих је било око пет кућа и преко 30 душа. Нека сила га везала уз нас као куче што се веже уз руку и дарежљиво срце свог господара.

 

    Кућерак Ибрин и Мејрин беше тик уз прашњави друм, уз стару римску и турску калдрму, на Метаљки и путу за Калабе а испод села Красуље које је на том месту било и давне 1353. године кда га са 5о села, па и мојим селом Помничино Доње (Рамићи Доњи) босански краљ дарује великом кнезу Павлу Вукославићу, кнезу Змијања или жупе Земљаника.

 

     Судбина их је јаким и чудним крвним нитима држала једне уз друге, као и њихове потомке све док под новим временом и новим господарима и идеологијама, та крвна и судбинска веза није почела бледети и јењавати, док се нису почели одрођавати и заборавити једни друге.. Чудно је и то што се моји Малбаше после другог светског рата населише баш ту у средњовековно Помничино. Шта их је то истерало и извело из кланца Штрбине и скренуло са пута Црне краљице. Развејаше се по белом свету. Нека тајна сила и промисао водила је и Ибру да се насели у то средњовековно село Красуље. Малбаше не памте више своје крвне сроднике. Мене је срећа и Бог мој и творац мој, просветлише и би ми дато да то наслутим тек деведесетих година а први пут сад док ово пишем проговорих и изнесох пред лице и суд пријатеља мојих и деце моје. Срећа би моја била огромна да сам то знао коју деценију раније јер тада на мојој души не би било моралне дилеме учиних ли велики грех и не осудих ли душу своју на црно чистилиште. Сад  покушавам да повежем покидане нити и да спојим неким смислом и истином наше братске судбине и братску крв потомцима мојим како бих показао да је моје памћење и откривена истина, д је наша прошлост смисленија од наше садашњости и будућности.

 

      Моја прича и моје надахнуће део су мог детињства о којем проговорих понешто пријатељима својим и деци својој. Она је расла упоредо са мном као диван знамен и загонетка запитаној и радозналој мојој дечјој души.Сад откриван зашто је имала ту магијску снагу којом ме је везала нераскидиво и судбински.

      Сав овај историјски контекст и дискурс био је нужан како бих на прави пиједестал људског поштења и моралне жртве признао себи самом и свим другима. Сад је време и сад морам да проговорим и да пред вама разастрем златна слова како бих са исконском љубављу и искрено почео да причам причу: КАПУТИЋ ЗА МЕЈРИНЕ ОЧИ.

Наставиће се ... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: