NEPRAVDE PREMA ŽENAMA NAUČNICAMA

U ne tako davnoj prošlosti mnoge su nepravde učinjene ženama naučnicama samo zato što su bile žene ili zbog njihove nacionalnosti.

Mileva Marić-Ajnštajn je uspostavila odnos između mase i energije u obliku jednačine E = ms2; Liza Meitner je to prvo eksperimentalno potvrdila; Sesilia Paine je potvrdila takve jednačine na suncu i zvezdama; a Rozalind Franklin je identifikovala dvostruke spirale DNK i odgovoria na suštinsko pitanje o početku života na zemlji. Sudbinski je svima njima uskraćena zaslužena slava samo zato što su žene ili zbog svoje nacionalnosti, dok su njihove najbliže muške kolege za isto dobili Nobelove nagrade.

Dr Simo Jelača

Mileva - student Mileva i Albert Ajnštajn

Mileva Marić-Ajnštajn (1875-1948)

Mileva Marić-Ajnštajn, zajedno sa suprugom Albertom Ajnštajnom, tvorci su Teorije relativiteta, poznate jednačine E=ms2, kojom su definisali korelativni odnos mase i energije i Fotoelektričnog efekta. Nazvana Srpkinja Mari Kiri, Milevi Marić je uskraćena Nobelova nagrada samo zato što je bila žena pravoslavne vere. Mileva Marić je rođena u Titelu, srednju školu učila je u Novom Sadu, a matematiku i fiziku studirala je na Švajcarskom politehničkom institutu u Cirihu 1896-1900, kao slobodna žena u to vreme. Iz novosadske gimnazije, kao „izolovana lastavica“ među muškim kolegama nadimkom „Svetica“, odnela je svoju naklonost fizici i matematici, muzički dar i želju da bude naučnik. Takođe je nosila materinski instinkt i naklonost prema svom mužu i porodici, kao Srpkinja. Na početku studija njeni profesori su bili skeptični prema njoj kao ženi i Srpkinji, ali na sreću, Mileva ih je ubrzo razuverila. Na univerzitetu je postala druželjubiva, sprijateljila se, a zatim se zaljubila u svog kolegu Alberta Ajnštajna za kojeg će se udati 6. januara 1903. godine. Mileva je bila odličan student, a nakon završetka univerziteta stekla je mesto asistenta kod profesora Friedriha Vebera (1).

Očarana otkrićima radioaktivnosti 1890. (Henri Bekerel), rendgen 1895. (Roentgen), sekundarni rendgen 1896. (Mihailo Pupin), radijuma i polonijuma 1898. godine (Marie & Piere Kirie), Mileva je dobila ideju da masu pretvori u energiju . Kao izuzetan matematičar, svu svoju maštu pretvara u dela trajne civilizacijske vrednosti. Albert je shvatio da je sarađivao sa genijem. Samo je njegova majka Paulina Ajnštajn, Jevrejka poreklom iz bogate porodice, patološki mrzela Milevu i govorila je da Srpkinja pravoslavne vere ne može ući u njihovu „pristojnu porodicu“ (2).

Na prvim predavanjima iz matematike kod profesora Hermanna Minkovskog Mileva i Albert zainteresovali su se za četvorodimenzionalnu geometriju „Prostor-vreme“. Ubrzo potom, Mileva je provela jedan semestar 1897/98. godine na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je proučavala fotoelektrični efekat kod profesora Filipea Lenarda, fascinirana brzinom atoma i udaljenostima na kojima se sudaraju. Nakon toga, matematički je definisala Elektromagnetnu teoriju svetlosti, a od 1901. do 1905. godine Teoriju relativiteta (3), koju će Albert objaviti u časopisu Analen der Fizik 1905. godine samo pod njegovim imenom, a za Fotoelektrični efekat je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1921. godine. U tom periodu rodila im se prva ćerka Liserl, pre nego što su se venčali, što je Albert pokušao da sakrije, pa ju je Mileva dala na usvajanje u Kaću, nadomak Novog Sada. Poznati novosadski dobrotvor dr Laza Marković insistirao je da se o tome ne piše (4, 5). Postoje glasine da Albert čak nikada nije ni video svoju ćerku. Kasnije su se rodila još dva njihova sina: Hans Albert 1904. i Edvard 1910. godine. Obojica su kršteni u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu, a obojici je kum bio dr Laza Marković. Hans Albert, kasnije, postao je profesor na Univerzitetu Barkli, dok je Edvard patio od znakova šizofrenije, zbog kojih je Mileva morala da provede ostatak života uz njega. Od tih godina Albert je postao okrutan prema njoj, nazivao ju je najgorim uvredljivim imenima, pa čak i tukao (6). Hans Albert godinama nije razgovarao sa ocem (7). Albert i Mileva razveli su se 28. decembra 1918. godine (neki dokumenti pokazuju da se to dogodilo u februaru 1919. godine). Posle toga, Albert se drugi put oženio svojom nećakinjom, ćerkom svoga strica i tetke (2, 8). Tokom mnogih godina uspešne saradnje, 1905-1907. godina, Ajnštajnovi su bili u poseti, pa čak i živeli u Novom Sadu, u ulici Kisačka 20. Urednik Analen der Fizik ruski fizičar dr Abraham Jofe potvrdio je 1905. godine da je slučajno bio svedok originalnih dela Mileve i Alberta Ajnštajn, potpisani kao Mileva Ajnštajn-Mariti, što je bio mađarizovani oblik prezimena Marić, tokom Austrougarske. Isti potpis Mileve postojao je i u njenim venčanim dokumentima.

Brojni zapadni autori Milevu navode samo kao Ajnštajnovu prvu suprugu, dok je neki čak diskredituju (9, 10) kako bi sprečili Ajnštajnovo ime kao najvećeg otkrivača u ljudskoj istoriji. Međutim, od razvoda od Mileve do njegove smrti 1955. godine, on nije dao ništa važno svetskoj nauci (11). Takođe je poznato da je Ajnštajnov mozak ostavljen za naučno istraživanje genija, iako ništa nije otkriveno (7).

Elen Gudmen navodi reči dr Stahela koja je rekla: „Imali smo mit o Ajnštajnu kao o svetoj figuri, dok sada svakoga dana sve više i više kao o demonu. Mi smo imali mit o njegovoj ženi kao o nikome, dok se sada njena slika nudi kao mit o mučenici“ (12). Elen dalje kaže da u svom životu Albert, na kraju krajeva, nije bio Ajnštajn. Kada je američki fizičar dr Evan Haris Valker na godišnjem sastanku Asocijacije za naučna poboljšanja u Nju Orleansu 1990. godine pitao ko je pravi osnivač teorije relativiteta to je uzburkalo naučne duhove u svetu (13). Nemac Troemel Ploetz potvrdio je da je Mileva Marić-Ajnštajn definitivno matematički definisala teoriju relativiteta (12). Tragično je da je disertacija Mileve Marić sa Švajcarskog politehničkog instituta nestala (može se reći da je uklonjena), tako da Albertu ni u budućnosti ne može pokvariti imidž i ukloniti ga sa trona na koji je postavljen obmanom.

Kerol Barnet upoređuje Milevu Marić sa Marijom Kiri, koja je radila i delila Nobelovu nagradu sa svojim suprugom Pjerom Kirijem, dok se prema Milevi postupalo potpuno drugačije (14). Desanka Trbuhović-Đurić pisala je o Milevinom tragičnom životu (15). Supruga Hansa Alberta Ajnštajna Frida Knest, sređujući Milevin stan u Cirihu, nakon Milevine smrti 1948. godine, pronašla je pisma Alberta i Mileve. Kada je to želela da objavi 1958. godine, detektivi Otto Natan i Robert Šumann (6) zabranili su joj to. Napokon, svetlost kojom je Mileva osvetlila planetu Zemlju i aluzije na mogućnost upotrebe svemirske energije u dobročinstvu izlazi polako, ali sigurno, i možemo očekivati da neće biti tako dalek dan kada će naučni svet otkriti priznanje za stvarnog genija. Do sada, delom profesorke dr Svenke Savić, bista Mileve Marić stoji u kampusu novosadskog univerziteta, od 1994. godine, ustanovljena je nagrada „Mileva Marić“ za najbolje studente matematike, a jedna ulica u Novom Sadu nosi ime Mileve Marić. Poznato je da je Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu 1921. godine, za fotoelektrični efekat, a sve zajedničke radove potpisao je samo on, izbrisavši Milevu sa svih zajedničkih radova, koje je ona prethodno potpisala. Albertu je Izrael nudio mesto predsednika Izraela, ali je on isto odbio. Njemu je više odgovaralo priznanje najvećeg svetskog naučnika, svih vremena.

Lise Meitner (1878-1968)

Lise Meitner je prva na svetu koja je eksperimentalno uspela u fisiji atoma, oslobađajući ogromne količine energije, prema Ajnštajnovoj jednačini E=m s2. Nobelova nagrada joj nije dodeljena samo zato što je bila žena i Jevrejka. Njen dugogodišnji kolega i "prijatelj" Otto Hahn namerno je pogrešno informisao Nobelov Komitet o njenom doprinosu i uzeo nagradu za sebe i Fritza Strasmana. Samo u najnovijoj biografiji Lise Meitner, koju je napisala Rut Levin Sime 1996. godine (16), opisan je njen stvarni doprinos, a element Periodnog sistema elemenata, atomski broj 109, u njenu čast je nazvan Meitnerium.

Lise Meitner pripada bečkoj jevrejskoj porodici, u kojoj su službenicima u njeno vreme zabranjivali obrazovanje na univerzitetu. Pored toga, Lise je ušla u Bečki univerzitet 1901. godine. Očarana izvanrednim predavanjima profesora Ludviga Boltzmana, orijentisala se za fiziku. Radila je na Berlinskom univerzitetu od 1907. godine, gde je ubrzo stekla ugled i samopouzdanje. Na naučnim sastancima Lise je sedela u prvim redovima sa Albertom Ajnštajnom i Maksom Plankom. Maks Plank je bio Lisin mentor za doktorat. Proučavala je radioaktivnost radijuma, torijuma i aktinijuma, kao i beta zračenje. Lisa je takođe izolovala najstabilniji izotop protaktinijum.

Na Berlinskom univerzitetu Lise je sarađivala sa Otom Hanom od 1926. do 1933. godine. Izborom Hitlera za nemačkog kancelara, Lise je otpuštena samo zato što je bila Jevrejka. Kurt Hes, organski hemičar, organizovao je njen progon u Švedsku, uz podršku svog „prijatelja“ Ota Hana. Lisino progonstvo je bilo veoma teško. Bila je usamljena, bez sopstvene laboratorije i kancelarije, bez ikakvog pomoćnika, a nije ni govorila švedski. Pored svega, nastavila je da sarađuje sa Otom, iako je znala šta joj je uradio. U Švedskoj je Lisa svoje istraživanje usmerila prema neutronima uranijuma. Oto Han je eksperimentisao sa istom vrstom materijala, i što god da je dobijao, pitao je Lisu za objašnjenje. Njihovi protivnici u fundamentalnim istraživanjima bili su Irena Kiri, Frederik Joliot i Pavle Savić. Lize Meitner u Švedskoj i Oto Han i Fritz Strasman u Nemačkoj su istovremeno bombardovali jezgro uranijuma sporim neutronima barija, za čiju reakciju je Lise dala objašnjenje. Uoči Božića Lisa Meitner se sastala sa svojim nećakom Robertom Fricom u selu blizu Stokholma. Na osnovu Niels Borove teorije objasnila je strukturu reakcije atoma uranijuma sa barijumom na snegu i definisala zaključak da spori barijumovi neutroni ulaze u reakciju sa jezgrom uranijuma, na koji način dolazi do fisije. Njen zaključak zasnovan je na činjenici da je težina novostvorene materije manja od zbira ulazeće materije, a oslobođena je ogromna količina energije. Zatim je izračunala oslobođenu energiju, što je u korelaciji sa Ajnštajnovom jednačinom E = m s2. Takođe se prisetila svog prvog sastanka sa Albertom Ajnštajnom u Salcburgu 1909. godine, kojim joj je povodom Ajnštajn rekao da bi gubitak mase trebalo da bude oko 1/5 mase protonskog uranijuma. Lisa Meitner sa Robertom Fricom dokazala je prvu reakciju fisije uranijuma. Nazvali su je fisija, prema engleskom izrazu za podelu ćelija u biologiji. Svoje objašnjenje Lisa je poslala Otou Hanu i Fritzu Strasmanu, ali su ga oni odmah objavili kao svoje 6. januara 1939. godine. Lisa nije žurila da objavi svoj rad, koji se pojavilo tek pet nedelja kasnije, 11. februara 1939, godine, iako prekasno za prioritet. Oto Han i Fric Strasman nisu čak ni pomenuli Lizino ime u svojoj publikaciji, kao obavezno poštovanje.

Kada je otkriven 105. element Periodnog sistema nazvan je prvo Hahnium, ali je isti kasnije promenjen 1997. godine u ime Dubnium, prema mestu u Rusiji gde se dati element nalazio i otkriveno je.

Lisa je 50 godina održavala dobre odnose sa Džemsom Frankom, pa kada je Frenk tokom 80-ih spomenuo da je zaljubljen u nju, Lisa mu je odgovorila „Prekasno“. Na osnovu otkrića Lise Meitner napravljena je prva atomska bomba, iako je ona očekivala da će se koristiti isključivo u miroljubive svrhe. Njen nećak Robert Fric je slučajno član tima Projekta ‘’Manhatan’’. Albert Ajnštajn je jednom rekao da je Lisa Meitner nemačka Marija Kiri.

Sesilia Paine (1900-1980)

Sesilia Paine je bila žena koja je prva dokazala sastav sunca i zvezda, kao i reakciju u njima. Rođena je 10. maja 1900. godine u Vendoveru, u Engleskoj, u porodici intelektualaca. Studirala je na Kembridžu, gde se posle predavanja Artura Edingtona orijentisala na astronomiju. Sesilia je uradila doktorsku disertaciju sa profesorom Šapleiom na Univerzitetu Harvard. Pre toga, profesor Teodor Liman ju je odbio, samo zato što je bila žena. Čak su i njeni profesori rekli studentima da ne pohađaju njeno predavanje, a profesor Ernest Ruterford govorio je čak studentima da joj se smeju (17, 18). Od svih stručnjaka, samo je astronom Edvard Milni podržao Sesiliju i brinuo se o prijateljskim odnosima sa njom. Bojkotovana, Sesilia je napustila Kembridž 1923. godine i preselila se na Harvard. Srećom, ostala je dosledna sebi.

Sesilia Paine je govorila latinski, italijanski, grčki, nemački, francuski i engleski. Interesovala ju je formacija i trajni efekti sunca i zvezda. U njeno vreme bilo je poznato da se gasovi, koji slobodno teku između zvezdanih prostora progresivno, zgušnjavaju, formirajući masu u kojoj se javljaju nuklearne reakcije. Te sfere postaju toliko guste da formiraju sunca u čijim orbitama rotiraju planete. Verovalo se da dve trećine sunčeve mase čini gvožđe. Otkako je otkrivena radioaktivnost, naučnici su počeli da veruju da je uranijum prisutan na suncu i neprekidno gori. Elementi na suncu identifikovani su spektralnom analizom.

Sesilia Paine je bila vrlo maštovita. Zamišljala je sebe na suncu, gde je rešenje nalazila mnogo jednostavnije. Njen entuzijazam je eksplodirao. Sesilia Paine je radila na spektralnoj analizi zvezda. U to vreme sva računanja su radili ručno, a osobe koje su to radile nazivale su se računarima. Na Univerzitetu Harvard analizirano je stotine hiljada takvih proračuna. Neki od radnika čak nisu razumeli šta rade. Sesilia, prozvana gospođom G, po bračnom prezimenu Gaposckin, primetila je da se ti zaveti koji se preklapaju mogu dvostruko protumačiti. Njeno tumačenje može se uporediti sa rečenicom u kojoj reči nisu odvojene: neće je svi razumeti, u potpunosti razrađenu u njenoj disertaciji, kao novu teoriju tumačenja. Pod pretpostavkom da je dve trećine sunca gvožđe, identifikovaće se dvostruke spektralne linije:

Heisaidironagaien. Sesilia je zaključila da je u pitanju Vodonik, kao glavni sastojak sunca (90% vodonika i 10% helijuma). Čak i pre nego što je odbranila disertaciju, o njenim rezultatima počelo se raspravljati među naučnicima, astrofizičarima. Po toj teoriji Sesilia Paine je postala prva na svetu koja je objasnila sastav i reakcije na suncu i zvezdama. Pored toga, istakla je da gvožđe, kao stabilan element, ne može da emituje energiju prema Ajnštajnovoj formuli E = m s2(17).

Sesilia Paine je takođe objasnila način podizanja visokih temperatura na suncu, što je zbunilo mnoge naučnike, čak i njenog mentora. Stoga je profesor Henri Noris Rasel insistirao na Sesiliji da u svojoj disertaciji napiše: „Takve ogromne količine vodonika na suncu su u svakom slučaju nerealne“. Samo nekoliko godina kasnije, nakon što su i drugi naučnici zaključili slično, Sesilijini profesori su ućutkani, ali joj se nikada nisu izvinili. Prema Sesiliji Paine sunce i zvezde su izuzetno velike energetske pumpe, koje mogu zračiti milijardama godina po Ajnštajnovoj formuli E = m s2 (17). Njeno objašnjenje je da vodonik na suncu postaje sve gušći i temperatura mu raste, tako da se njegove jezgre spajaju i formiraju helijum. Kao što je Lisa Meitner objasnila, a u takvoj reakciji, dolazi do cepanja atoma, pa se deo mase pretvara u energiju. Time 2 + 2 nije jednako 4. Razlika je za oko 0,7% manja od mase koja se pretvara u energiju. Sesilia Paine je otkrila da se oko 4 miliona tona vodonika pretvara u energiju na suncu svake sekunde. Budući da je trajanje našeg sunca oko 11 milijardi godina, može se zamisliti o kojoj količini energije razmišljamo. Poređenja radi, prva atomska bomba koristila je samo nekoliko unci uranijuma, ali je uništila ceo grad Hirošimu i njegov odraz se mogao videti do daljine Jupitera. Prema Ajnštajnovoj jednačini i teoriji Sesilije Paine (17), daljim zgušnjavanjem helijuma na suncu temperatura mu naraste i do 100 miliona stepeni Celzijusovih i formira ugljenik. Dalje, sledi stvaranje kiseonika, silicijuma itd. Ti procesi se završavaju kolapsom zvezda, ali izgleda da je to njihova sudbina (18).

Sesilia Paine je živela dok njena ćerka nije postala astronom i njih dve zajedno objavili nekoliko naučnih radova. Dr Oven Gingerič iz Smitsonian Centra za astrofiziku Harvardskog univerziteta napisala je o disertaciji Sesilije Paine: „Najsjajniji doktorat, teza ikad napisana u astronomiji “(18).

Rosalind Franklin (1920-1958)

Rosalind Franklin je prva koja je 1952. godine otkrila i definisala strukturu deoksiribonukleinske kiseline (DNK), komponente hromozoma, nosioca genetičkih informacija, čime je objasnila prenos naslednih osobina i dala ključno objašnjenje početka života na zemlji. U međuvremenu, James Vatson (rođ. 1928) i Francis Kompton (r. 1916) tajno su skrivali informacije od Maurisa Vilkinsa (r. 1916) i Nobelovog komiteta, i dobili Nobelovu nagradu za medicinu 1962. godine za sebe, dok Rosalind Franklin nije dodeljeno ni zasluženo priznanje čak ni nakon njene smrti.

Rosalind Franklin rođena je jula 1920. godine u Engleskoj, studirala je hemiju na Univerzitetu Kembridžu i od 1951. godine radila kao asistent profesora Džona Rendala. Odlučila je da bude naučnik sa svojih petnaest godina, a ispit na univerzitetu dobila je sa 18 godina. Otac se usprotivio njenom univerzitetskom obrazovanju, ali na sreću tetka ga je platila. Čim je završila univerzitet, odlučila je da uradi doktorsku disertaciju. Do svoje 26. godine, Rosalind je već objavila pet naučnih radova. Ona je prva primenila kristalografsku metodu rendgenskog zračenja za definisanje strukture bioloških molekula. Tom metodom je definisala struktura DNK u obliku dvostruke zavojnice. Kada je svoje neobjavljene rezultate dala na pregled Džemsu Dejviju Vatsonu i Kriku Maurisu Vilkinsu, oni su ih zadržali i objavili kao svoje vlastite 1953. godine, bez njenog znanja. Vatson i Vilkins su se svetu predstavili kao autori dvostruke zavojnice DNK, izostavljajući bilo kakvo priznanje stvarnoj autorki Rosalind Franklin. Rozalind Franklin je tri godine radila u Francuskoj, a nakon povratka u Englesku 1950. godine nastavila je na Kings Koledžu u Londonu. U to vreme ženama je bilo zabranjeno čak i da ručaju sa muškarcima u istim restoranima (19). Kings Koledž je zabranio Rozalind Franklin 1953. godine da obavlja istraživački rad na strukturi DNK, nakon čega je morala da pređe na viruse. U novom polju istraživanja Rozalind Franklin je uspešno objavila 17 naučnih radova i praktično osnovala novu naučnu disciplinu Virusologija. Tokom posete Sjedinjenim Državama utvrđeno je da je Rosalind Franklin imala rak. Pored toga, nastavila je da radi nekoliko meseci pre smrti 1958. godine. Umrla je u 38. godini života. Od 1952. godine poznato je da je DNK nosilac svih životnih informacija, iako joj Nobelova nagrada posthumno nije dodeljena (20).

Napomena: Spisak korišćene literature nalazi se na kraju teksta na engleskom jeziku.

PODELITE OVAJ TEKST NA: