НЕПРАВДЕ ПРЕМА ЖЕНАМА НАУЧНИЦАМА

У не тако давној прошлости многе су неправде учињене женама научницама само зато што су биле жене или због њихове националности.

Милева Марић-Ајнштајн је успоставила однос између масе и енергије у облику једначине Е = мс2; Лиза Меитнер је то прво експериментално потврдила; Сесилиа Паине је потврдила такве једначине на сунцу и звездама; а Розалинд Франклин је идентификовала двоструке спирале ДНК и одговориа на суштинско питање о почетку живота на земљи. Судбински је свима њима ускраћена заслужена слава само зато што су жене или због своје националности, док су њихове најближе мушке колеге за исто добили Нобелове награде.

Др Симо Јелача

Милева - студент Милева и Алберт Ајнштајн

Милева Марић-Ајнштајн (1875-1948)

Милева Марић-Ајнштајн, заједно са супругом Албертом Ајнштајном, творци су Теорије релативитета, познате једначине Е=мс2, којом су дефинисали корелативни однос масе и енергије и Фотоелектричног ефекта. Названа Српкиња Мари Кири, Милеви Марић је ускраћена Нобелова награда само зато што је била жена православне вере. Милева Марић је рођена у Тителу, средњу школу учила је у Новом Саду, а математику и физику студирала је на Швајцарском политехничком институту у Цириху 1896-1900, као слободна жена у то време. Из новосадске гимназије, као „изолована ластавица“ међу мушким колегама надимком „Светица“, однела је своју наклоност физици и математици, музички дар и жељу да буде научник. Такође је носила матерински инстинкт и наклоност према свом мужу и породици, као Српкиња. На почетку студија њени професори су били скептични према њој као жени и Српкињи, али на срећу, Милева их је убрзо разуверила. На универзитету је постала дружељубива, спријатељила се, а затим се заљубила у свог колегу Алберта Ајнштајна за којег ће се удати 6. јануара 1903. године. Милева је била одличан студент, а након завршетка универзитета стекла је место асистента код професора Фриедриха Вебера (1).

Очарана открићима радиоактивности 1890. (Хенри Бекерел), рендген 1895. (Роентген), секундарни рендген 1896. (Михаило Пупин), радијума и полонијума 1898. године (Марие & Пиере Кирие), Милева је добила идеју да масу претвори у енергију . Као изузетан математичар, сву своју машту претвара у дела трајне цивилизацијске вредности. Алберт је схватио да је сарађивао са генијем. Само је његова мајка Паулина Ајнштајн, Јеврејка пореклом из богате породице, патолошки мрзела Милеву и говорила је да Српкиња православне вере не може ући у њихову „пристојну породицу“ (2).

На првим предавањима из математике код професора Херманна Минковског Милева и Алберт заинтересовали су се за четвородимензионалну геометрију „Простор-време“. Убрзо потом, Милева је провела један семестар 1897/98. године на Универзитету у Хајделбергу, где је проучавала фотоелектрични ефекат код професора Филипеа Ленарда, фасцинирана брзином атома и удаљеностима на којима се сударају. Након тога, математички је дефинисала Електромагнетну теорију светлости, а од 1901. до 1905. године Теорију релативитета (3), коју ће Алберт објавити у часопису Анален дер Физик 1905. године само под његовим именом, а за Фотоелектрични ефекат је добио Нобелову награду за физику 1921. године. У том периоду родила им се прва ћерка Лисерл, пре него што су се венчали, што је Алберт покушао да сакрије, па ју је Милева дала на усвајање у Каћу, надомак Новог Сада. Познати новосадски добротвор др Лаза Марковић инсистирао је да се о томе не пише (4, 5). Постоје гласине да Алберт чак никада није ни видео своју ћерку. Касније су се родила још два њихова сина: Ханс Алберт 1904. и Едвард 1910. године. Обојица су крштени у Николајевској цркви у Новом Саду, а обојици је кум био др Лаза Марковић. Ханс Алберт, касније, постао је професор на Универзитету Баркли, док је Едвард патио од знакова шизофреније, због којих је Милева морала да проведе остатак живота уз њега. Од тих година Алберт је постао окрутан према њој, називао ју је најгорим увредљивим именима, па чак и тукао (6). Ханс Алберт годинама није разговарао са оцем (7). Алберт и Милева развели су се 28. децембра 1918. године (неки документи показују да се то догодило у фебруару 1919. године). После тога, Алберт се други пут оженио својом нећакињом, ћерком свога стрица и тетке (2, 8). Током многих година успешне сарадње, 1905-1907. година, Ајнштајнови су били у посети, па чак и живели у Новом Саду, у улици Кисачка 20. Уредник Анален дер Физик руски физичар др Абрахам Јофе потврдио је 1905. године да је случајно био сведок оригиналних дела Милеве и Алберта Ајнштајн, потписани као Милева Ајнштајн-Марити, што је био мађаризовани облик презимена Марић, током Аустроугарске. Исти потпис Милеве постојао је и у њеним венчаним документима.

Бројни западни аутори Милеву наводе само као Ајнштајнову прву супругу, док је неки чак дискредитују (9, 10) како би спречили Ајнштајново име као највећег откривача у људској историји. Међутим, од развода од Милеве до његове смрти 1955. године, он није дао ништа важно светској науци (11). Такође је познато да је Ајнштајнов мозак остављен за научно истраживање генија, иако ништа није откривено (7).

Елен Гудмен наводи речи др Стахела која је рекла: „Имали смо мит о Ајнштајну као о светој фигури, док сада свакога дана све више и више као о демону. Ми смо имали мит о његовој жени као о никоме, док се сада њена слика нуди као мит о мученици“ (12). Елен даље каже да у свом животу Алберт, на крају крајева, није био Ајнштајн. Када је амерички физичар др Еван Харис Валкер на годишњем састанку Асоцијације за научна побољшања у Њу Орлеансу 1990. године питао ко је прави оснивач теорије релативитета то је узбуркало научне духове у свету (13). Немац Троемел Плоетз потврдио је да је Милева Марић-Ајнштајн дефинитивно математички дефинисала теорију релативитета (12). Трагично је да је дисертација Милеве Марић са Швајцарског политехничког института нестала (може се рећи да је уклоњена), тако да Алберту ни у будућности не може покварити имиџ и уклонити га са трона на који је постављен обманом.

Керол Барнет упоређује Милеву Марић са Маријом Кири, која је радила и делила Нобелову награду са својим супругом Пјером Киријем, док се према Милеви поступало потпуно другачије (14). Десанка Трбуховић-Ђурић писала је о Милевином трагичном животу (15). Супруга Ханса Алберта Ајнштајна Фрида Кнест, сређујући Милевин стан у Цириху, након Милевине смрти 1948. године, пронашла је писма Алберта и Милеве. Када је то желела да објави 1958. године, детективи Отто Натан и Роберт Шуманн (6) забранили су јој то. Напокон, светлост којом је Милева осветлила планету Земљу и алузије на могућност употребе свемирске енергије у доброчинству излази полако, али сигурно, и можемо очекивати да неће бити тако далек дан када ће научни свет открити признање за стварног генија. До сада, делом професорке др Свенке Савић, биста Милеве Марић стоји у кампусу новосадског универзитета, од 1994. године, установљена је награда „Милева Марић“ за најбоље студенте математике, а једна улица у Новом Саду носи име Милеве Марић. Познато је да је Алберт Ајнштајн добио Нобелову награду 1921. године, за фотоелектрични ефекат, а све заједничке радове потписао је само он, избрисавши Милеву са свих заједничких радова, које је она претходно потписала. Алберту је Израел нудио место председника Израела, али је он исто одбио. Њему је више одговарало признање највећег светског научника, свих времена.

Лисе Меитнер (1878-1968)

Лисе Меитнер је прва на свету која је експериментално успела у фисији атома, ослобађајући огромне количине енергије, према Ајнштајновој једначини Е=м с2. Нобелова награда јој није додељена само зато што је била жена и Јеврејка. Њен дугогодишњи колега и "пријатељ" Отто Хахн намерно је погрешно информисао Нобелов Комитет о њеном доприносу и узео награду за себе и Фритза Страсмана. Само у најновијој биографији Лисе Меитнер, коју је написала Рут Левин Симе 1996. године (16), описан је њен стварни допринос, а елемент Периодног система елемената, атомски број 109, у њену част је назван Меитнериум.

Лисе Меитнер припада бечкој јеврејској породици, у којој су службеницима у њено време забрањивали образовање на универзитету. Поред тога, Лисе је ушла у Бечки универзитет 1901. године. Очарана изванредним предавањима професора Лудвига Болтзмана, оријентисала се за физику. Радила је на Берлинском универзитету од 1907. године, где је убрзо стекла углед и самопоуздање. На научним састанцима Лисе је седела у првим редовима са Албертом Ајнштајном и Максом Планком. Макс Планк је био Лисин ментор за докторат. Проучавала је радиоактивност радијума, торијума и актинијума, као и бета зрачење. Лиса је такође изоловала најстабилнији изотоп протактинијум.

На Берлинском универзитету Лисе је сарађивала са Отом Ханом од 1926. до 1933. године. Избором Хитлера за немачког канцелара, Лисе је отпуштена само зато што је била Јеврејка. Курт Хес, органски хемичар, организовао је њен прогон у Шведску, уз подршку свог „пријатеља“ Ота Хана. Лисино прогонство је било веома тешко. Била је усамљена, без сопствене лабораторије и канцеларије, без икаквог помоћника, а није ни говорила шведски. Поред свега, наставила је да сарађује са Отом, иако је знала шта јој је урадио. У Шведској је Лиса своје истраживање усмерила према неутронима уранијума. Ото Хан је експериментисао са истом врстом материјала, и што год да је добијао, питао је Лису за објашњење. Њихови противници у фундаменталним истраживањима били су Ирена Кири, Фредерик Јолиот и Павле Савић. Лизе Меитнер у Шведској и Ото Хан и Фритз Страсман у Немачкој су истовремено бомбардовали језгро уранијума спорим неутронима барија, за чију реакцију је Лисе дала објашњење. Уочи Божића Лиса Меитнер се састала са својим нећаком Робертом Фрицом у селу близу Стокхолма. На основу Ниелс Борове теорије објаснила је структуру реакције атома уранијума са баријумом на снегу и дефинисала закључак да спори баријумови неутрони улазе у реакцију са језгром уранијума, на који начин долази до фисије. Њен закључак заснован је на чињеници да је тежина новостворене материје мања од збира улазеће материје, а ослобођена је огромна количина енергије. Затим је израчунала ослобођену енергију, што је у корелацији са Ајнштајновом једначином Е = м с2. Такође се присетила свог првог састанка са Албертом Ајнштајном у Салцбургу 1909. године, којим јој је поводом Ајнштајн рекао да би губитак масе требало да буде око 1/5 масе протонског уранијума. Лиса Меитнер са Робертом Фрицом доказала је прву реакцију фисије уранијума. Назвали су је фисија, према енглеском изразу за поделу ћелија у биологији. Своје објашњење Лиса је послала Отоу Хану и Фритзу Страсману, али су га они одмах објавили као своје 6. јануара 1939. године. Лиса није журила да објави свој рад, који се појавило тек пет недеља касније, 11. фебруара 1939, године, иако прекасно за приоритет. Ото Хан и Фриц Страсман нису чак ни поменули Лизино име у својој публикацији, као обавезно поштовање.

Када је откривен 105. елемент Периодног система назван је прво Хахниум, али је исти касније промењен 1997. године у име Дубниум, према месту у Русији где се дати елемент налазио и откривено је.

Лиса је 50 година одржавала добре односе са Џемсом Франком, па када је Френк током 80-их споменуо да је заљубљен у њу, Лиса му је одговорила „Прекасно“. На основу открића Лисе Меитнер направљена је прва атомска бомба, иако је она очекивала да ће се користити искључиво у мирољубиве сврхе. Њен нећак Роберт Фриц је случајно члан тима Пројекта ‘’Манхатан’’. Алберт Ајнштајн је једном рекао да је Лиса Меитнер немачка Марија Кири.

Сесилиа Паине (1900-1980)

Сесилиа Паине је била жена која је прва доказала састав сунца и звезда, као и реакцију у њима. Рођена је 10. маја 1900. године у Вендоверу, у Енглеској, у породици интелектуалаца. Студирала је на Кембриџу, где се после предавања Артура Едингтона оријентисала на астрономију. Сесилиа је урадила докторску дисертацију са професором Шаплеиом на Универзитету Харвард. Пре тога, професор Теодор Лиман ју је одбио, само зато што је била жена. Чак су и њени професори рекли студентима да не похађају њено предавање, а професор Ернест Рутерфорд говорио је чак студентима да јој се смеју (17, 18). Од свих стручњака, само је астроном Едвард Милни подржао Сесилију и бринуо се о пријатељским односима са њом. Бојкотована, Сесилиа је напустила Кембриџ 1923. године и преселила се на Харвард. Срећом, остала је доследна себи.

Сесилиа Паине је говорила латински, италијански, грчки, немачки, француски и енглески. Интересовала ју је формација и трајни ефекти сунца и звезда. У њено време било је познато да се гасови, који слободно теку између звезданих простора прогресивно, згушњавају, формирајући масу у којој се јављају нуклеарне реакције. Те сфере постају толико густе да формирају сунца у чијим орбитама ротирају планете. Веровало се да две трећине сунчеве масе чини гвожђе. Откако је откривена радиоактивност, научници су почели да верују да је уранијум присутан на сунцу и непрекидно гори. Елементи на сунцу идентификовани су спектралном анализом.

Сесилиа Паине је била врло маштовита. Замишљала је себе на сунцу, где је решење налазила много једноставније. Њен ентузијазам је експлодирао. Сесилиа Паине је радила на спектралној анализи звезда. У то време сва рачунања су радили ручно, а особе које су то радиле називале су се рачунарима. На Универзитету Харвард анализирано је стотине хиљада таквих прорачуна. Неки од радника чак нису разумели шта раде. Сесилиа, прозвана госпођом Г, по брачном презимену Гапосцкин, приметила је да се ти завети који се преклапају могу двоструко протумачити. Њено тумачење може се упоредити са реченицом у којој речи нису одвојене: неће је сви разумети, у потпуности разрађену у њеној дисертацији, као нову теорију тумачења. Под претпоставком да је две трећине сунца гвожђе, идентификоваће се двоструке спектралне линије:

Хеисаидиронагаиен. Сесилиа је закључила да је у питању Водоник, као главни састојак сунца (90% водоника и 10% хелијума). Чак и пре него што је одбранила дисертацију, о њеним резултатима почело се расправљати међу научницима, астрофизичарима. По тој теорији Сесилиа Паине је постала прва на свету која је објаснила састав и реакције на сунцу и звездама. Поред тога, истакла је да гвожђе, као стабилан елемент, не може да емитује енергију према Ајнштајновој формули Е = м с2(17).

Сесилиа Паине је такође објаснила начин подизања високих температура на сунцу, што је збунило многе научнике, чак и њеног ментора. Стога је професор Хенри Норис Расел инсистирао на Сесилији да у својој дисертацији напише: „Такве огромне количине водоника на сунцу су у сваком случају нереалне“. Само неколико година касније, након што су и други научници закључили слично, Сесилијини професори су ућуткани, али јој се никада нису извинили. Према Сесилији Паине сунце и звезде су изузетно велике енергетске пумпе, које могу зрачити милијардама година по Ајнштајновој формули Е = м с2 (17). Њено објашњење је да водоник на сунцу постаје све гушћи и температура му расте, тако да се његове језгре спајају и формирају хелијум. Као што је Лиса Меитнер објаснила, а у таквој реакцији, долази до цепања атома, па се део масе претвара у енергију. Тиме 2 + 2 није једнако 4. Разлика је за око 0,7% мања од масе која се претвара у енергију. Сесилиа Паине је открила да се око 4 милиона тона водоника претвара у енергију на сунцу сваке секунде. Будући да је трајање нашег сунца око 11 милијарди година, може се замислити о којој количини енергије размишљамо. Поређења ради, прва атомска бомба користила је само неколико унци уранијума, али је уништила цео град Хирошиму и његов одраз се могао видети до даљине Јупитера. Према Ајнштајновој једначини и теорији Сесилије Паине (17), даљим згушњавањем хелијума на сунцу температура му нарасте и до 100 милиона степени Целзијусових и формира угљеник. Даље, следи стварање кисеоника, силицијума итд. Ти процеси се завршавају колапсом звезда, али изгледа да је то њихова судбина (18).

Сесилиа Паине је живела док њена ћерка није постала астроном и њих две заједно објавили неколико научних радова. Др Овен Гингерич из Смитсониан Центра за астрофизику Харвардског универзитета написала је о дисертацији Сесилије Паине: „Најсјајнији докторат, теза икад написана у астрономији “(18).

Росалинд Франклин (1920-1958)

Росалинд Франклин је прва која је 1952. године открила и дефинисала структуру деоксирибонуклеинске киселине (ДНК), компоненте хромозома, носиоца генетичких информација, чиме је објаснила пренос наследних особина и дала кључно објашњење почетка живота на земљи. У међувремену, Јамес Ватсон (рођ. 1928) и Францис Комптон (р. 1916) тајно су скривали информације од Мауриса Вилкинса (р. 1916) и Нобеловог комитета, и добили Нобелову награду за медицину 1962. године за себе, док Росалинд Франклин није додељено ни заслужено признање чак ни након њене смрти.

Росалинд Франклин рођена је јула 1920. године у Енглеској, студирала је хемију на Универзитету Кембриџу и од 1951. године радила као асистент професора Џона Рендала. Одлучила је да буде научник са својих петнаест година, а испит на универзитету добила је са 18 година. Отац се успротивио њеном универзитетском образовању, али на срећу тетка га је платила. Чим је завршила универзитет, одлучила је да уради докторску дисертацију. До своје 26. године, Росалинд је већ објавила пет научних радова. Она је прва применила кристалографску методу рендгенског зрачења за дефинисање структуре биолошких молекула. Том методом је дефинисала структура ДНК у облику двоструке завојнице. Када је своје необјављене резултате дала на преглед Џемсу Дејвију Ватсону и Крику Маурису Вилкинсу, они су их задржали и објавили као своје властите 1953. године, без њеног знања. Ватсон и Вилкинс су се свету представили као аутори двоструке завојнице ДНК, изостављајући било какво признање стварној ауторки Росалинд Франклин. Розалинд Франклин је три године радила у Француској, а након повратка у Енглеску 1950. године наставила је на Кингс Колеџу у Лондону. У то време женама је било забрањено чак и да ручају са мушкарцима у истим ресторанима (19). Кингс Колеџ је забранио Розалинд Франклин 1953. године да обавља истраживачки рад на структури ДНК, након чега је морала да пређе на вирусе. У новом пољу истраживања Розалинд Франклин је успешно објавила 17 научних радова и практично основала нову научну дисциплину Вирусологија. Током посете Сједињеним Државама утврђено је да је Росалинд Франклин имала рак. Поред тога, наставила је да ради неколико месеци пре смрти 1958. године. Умрла је у 38. години живота. Од 1952. године познато је да је ДНК носилац свих животних информација, иако јој Нобелова награда постхумно није додељена (20).

Напомена: Списак коришћене литературе налази се на крају текста на енглеском језику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: