„(Kr)istina  i „(B)laž“, Odlomak 2- Dnevnik pacijenta X)

Načelnik Neuropsihijatrijske klinike, tokom vizite, najviše je obraćao pažnju na pacijente sa sindromom podeljene ličnosti. Upozoravao je asistente i stažiste da za takav psihološki rascep ni najsavremenije psihijatrijske i psihoterapeutske metode nisu pouzdane. Ni pacijent, ni onaj koji ga leči ne mogu znati koje će ličnosti u izvesnom trenutku izaći na scenu, bolesne ili zdrave. Drugi problem je kako sve te različite ličnosti na prirodan način vratiti u stabilno i uravnoteženo stanje. Kako ih, tako nepoznate i pacijentu i onom ko ga leči, proučiti i spojiti u normalan psihološki portret jedne osobe.

Nijedan veštački proces ne garantuje izlečenje i može biti suviše bolan za pacijenta.

U onome što je pročitala, ma kako čudno bilo, stažistkinja nije nalazila sindrome bolesno podeljene ličnosti. Razni licemeri i prevrtljivci za nju su bili veći bolesnici...

Šta ako i sama upada u istu zamku? Da li u njenoj psihižive neke ličnosti, koje bi Načelnik proglasio bolesnim? Možda zato pacijenta X više doživljava kao pisca i ne vidi u njemu bolesno biće?

Nije se usudila da o toj opasnoj mogućnosti duže razmišlja. Vratila se na putopisne segmente, u kojima nije bilo takvih zamki. Osim toga, želela je i nešto više da sazna o Barseloni i njenim slavnim arhitektama, a naročito o onom najvećem i najslavnijem, kome je bilo posvećeno jedno celo poglavlje.

Pred neogotskom crkvom Sagrada Familia, zastaje dah, zanemi reč, posmatrač je sićušno zrnce, suviše skučeno i ograničeno da u sebe primi veličinu i bogatstvo ideja nebeskog arhitekte Antonija Gaudija. Hram je posvećen Svetoj porodici. Ne može se ni pretpostaviti kada će biti završen. Izgradnja hrama počela je 1883. godine i prvi put je prekinuta 1926. godine. Posle gotovo pola veka provedenog na realizaciji projekta, završio se jedan od Gaudijevih života. Tramvaj ga je rastavio sa telom, ali ne i sa dušom. Ona je živa i svuda prisutna.  I tramvaji su tugovali. Zbog nenadoknadivog gubitka i zbog zabrane izlaska na ulice. Verujem da su i ulice tugovale zbog istih razloga, sve dok se tramvaji, posle izvesnog vremena, nisu ponovo pojavili na ulicama.

Iz razumljivih, objektivnih razloga, gradnja se prekidala i nastavljala, više puta. Tokom Španskom rata 1936 ne samo da je zaustavljena gradnja nego su uništeni nezavršeni delovi bazilike i Gaudijevi modeli i radionice.  

Kada se završi grandiozna, trofasadna katedrala sa 18 tornjeva, duga 95 i široka 60 metara, moći će da primi 13.000 posetilaca. Gaudi je uspeo da završi apsidu, transept, kriptu,celu istočnu fasadu i jedan toranj na njoj.

Na istočnoj fasadi prikazani su događaji vezani za Hristovo rođenje. Vrata ispod tremova simbolizuju tri glavne hrišćanske teme: veru, nadu i ljubav.

Bele gotovo, prozirne skulpture iznad ulaza, na Vratima ljubavi, lepršavi zanos čini skoro pokretnim. Anđeli samuzičkim instrumentima, meko priljubljeni uz zidove sa obe strane vrata, mogli bi svakog časa da zalebde prema Mariji,Josifu i Isusu... Takav se utisak stiče kada se Hristovo rođenje posmatra iz daljine, tačnije sa platoa ispred hrama. Hor heruvima tako je impresivno prikazan, da i bez glasa prenosi umilne i tople muzičke vibracije, na ceo prizor.

Biblijsku priču o radosnoj vesti, koju najdraži među Božjim izabranicima, Arhanđel Gavrilo, prenosi budućoj majci Spasitelja, vodič je nepotrebno dugo obrazlagao da objasništa prikazuju ova dva lika na pijedastalima, budući da je to opštepoznata biblijska legenda.

Kasnije, kada sam o tome više razmišljao, shvatio sam zašto je to činio. Živim govorom obnavlja se i oživljava taj veliki trenutak u kome se obznanjuje Sveta Istina Božja. Nisu dovoljne molitve u Božjim kućama na zemlji, ni umetnosti poput muzike, slikarstva, književnosti i njima sličnih, da se ta Istina oživi. Potrebna je i energija govora da kroz nju prostruji sećanje, a svako novo sećanje je novi zavet sa Svevišnjim. Energija reči dodiruje akupunkturne tačke mita i oživljava njegove najvitalnije delove. Produžuje prekinute linije i spaja krugove božanskih i ljudskih sudbina i puteva.

Čak su i kameni delovi fasade u Gaudijevoj arhitekturi promenili jedan deo svoje strukture. Meki su, razliveni, skoro tečni. Poput Dalijevih satova.

Najživotvornijim i najmaštovitijim spojevima i prepletima, prirodnih elemenata, stvorena je poetična kosmogonijska predstava, u kojoj materija lebdi, leprša, peva i svetli. Uznosi poj anđela do božanske svetlosti.

Kroz blistavu belinu Svetog čina Krunisanja pod kupolom trema, pretapa se zemaljski pejzaž u nebesku krunu. Tečni kristal kao da izvire iz stena iznad ulaza u pećinu, potom se razliva i ledi oko ulaza koji je, ujedno, i kupola trema.

Dijadema od ledenica je najprirodnija i najblistavija kruna te veličanstvene scene. Iste je boje i penasto tlo kroz koje se, kao kroz prozirnu auru, pretapa ljudsko u sveto i sveto u ljudsko. Gledajući taj prizor, osećao sam kako se materija pretače u duh. Rekao bih čak kako se materija pretače u ljubav...

Iza Bogorodice, Josifa i Isusa, koji stavlja nebesku krunu na glavu svoje zemaljske majke, nazire se nebeska odaja.

Bela čipka od lišća u penastom tlu nije samo ukras nego i novi preobražaj. Početak očvršćavanja supstance i prelazak u novo stanje.

Da li su umetnici i naučnici, za razliku od običnih ljudi,obdareni talentom posebne vrste zato da bi lakše duhovnim ključem otključali tajne fizičkog sveta i da bi prodrli u srž materije toliko da je mogu razlagati, omekšavati, pretvarati u savitljivu, tečnu, penušavu, prozirnu, mogao bih čak reći, osećajnu vrstu života. Tako vidim i osećam materijalni svet, preoblikovan, duhovnim, fizičkim i metafizičkim dodirom. I najviše, naravno, onim koji je kreator svih ovih dodira, božanskim.

Kako veliki Kreator bira one kojima će podariti moć takvog talenta? Čime se on zaslužuje?

Leonardova geometrija osmeha koji zagonetna „Mona Liza” može da usmeri u svaki deo prostora ispred sebe istovremeno, božanske proporcije Mikelanđelovih skulptura usaglašene sa razmerama univerzuma, Mocartova muzika komponovana tako da odgovara ljudskom bioritmu i Gaudijeva liturgija materije da li je to ona harmonija u kojoj su čovek i Bog opet jedno?

Staklo na gornjem delu Vrata ljubavi između kitnjastih dekorativnih elemenata liči na mnoštvo zenica. Crvena, žuta i ljubičasta boja su nalik treptajima. Dominira nežno plava.

Da li nas iz tih plavetnih zenica dotiče umnoženi pogled mađioničara? Inspiratora svih genija. Ako su se u saću zenica spojili i usidrili pogledi mađioničara i njegovog asistenta, onda to znači da mnoštvom treptaja svedoče o ljubavi između čoveka i Boga.

U veoma dugim fusnotama mogla se naći celovita verzija onoga što je u naznakama navedeno na numerisanim stranicama. Iz fusnota se mogao napraviti turistički vodič sa puno detalja, podataka i raznih informacija. Tim pre što su ispod putopisnih poglavlja bile nalepljene i slike iz turističkih prospekata.

Neuhvatljiva Gaudijeva kompozicija ideja izmicala je i oku posmatrača i svim pokušajima da se opiše. Njoj kao čitaocu još manje je bila jasna. I pored toga, ona odluči da u narednoj fusnoti obeleži samo nekoliko segmenata. Ta skraćena verzija ličila je na skelet bez mišića i kože.

Marker je zaškripao. Da li se i on nelagodno osećao što dodiruje ogoljeni skelet? Tako je lako i poletno klizio preko glatkog tkiva. I on je voleo ta bića od slova čija je koža upijalanjegove sokove, slične punomasnoj, hidrantnoj kremi. Ponekad bi njegovi sokovi prodirali u unutrašnje delove tela i mešali se sa venama teksta.

Mislima je pomilovala marker. Bezglasnom molitvom kao da je tražila oproštaj od autora za skrnavljenje izvornog, punokrvnog i sočnog mesa fusnote, bez kojeg se i sam skelet rasuo u gomilu kostiju.

Iz obeleženih delova ona sklopi opiljke iz kojih je njena vizija mogla da dočara tri lica katedrale Sagrada Familia.

Lice okrenuto prema istoku je ono najsjajnije. Na njemu je Gaudi ovekovečio Hristovo rođenje. Hristovo stradanje uklesano je na licu okrenutom zapadu. Njega su uobličile arhitekte posle Gaudijeve smrti. Na licu okrenutom prema jugu biće ispisana arhitektonska povest o Hristovoj pobedi i uzdizanju ka nebu.

Odgonetnula je i to da su na svakoj fasadi Vrata nade na levoj, Vrata vere na desnoj strani, a Vrata ljubavi u sredini.

Nije se upuštala u suptilne opise 18 tornjeva, posvećenih apostolima(12), jevanđelistima(4), Devici Mariji (1) i Isusu Hristu (1). Pokušala je da zamisli toranj posvećen Isusu, visok 170 metara. I tornjeve sa balkonima na kojima sede apostoli, ali nije mogla da stvori ni magloviti obris celine.

Ponovo pročita poslednju rečenicu:

Iz kripte, u kojoj je pohranjeno telo idejnog tvorca katedrale, izlazi Gaudijeva duša da dočeka goste. Ona nadzire buduće radove i raznosi božansku svetlost i svetost u svaku česticu materije, u svaki atom živih bića.

Sa olakšanjem odahnu, jer se na sledećih nekoliko stranica, iz kratkih beležaka i slika iznad njih, mogla dočarati nešto jasnija predstava o još nekim Gaudijevim delima.

O Palati Guelj, građenoj u periodu od 1880. do 1889. godine, pročitala je samo te kratke beleške, ispod slika. Raznovrsnost formi i materijala, u kompoziciji najneobičnijih detalja, potpuno su je opčinili.

Ta palata, ili kuća­čudo, kako je Španci zovu, bila je rezidencija porodice Guelj. Od 1945. godine pretvorena je u Muzej Scenskih umetnosti.

Rezidencijalna zgrada Kasa Batljo građena je u periodu od 1898. do 1906. godine. Pored karakteristika i efekata kuće­čudo,(ili Kuće od kostiju, kako je Španci još zovu), nudila je još jedno fascinantno arhitektonsko ovaploćenje: mitsku priču, ispričanu jezikom materije.

Krovni mozaik je sličan krljuštima reptila, a maleni toranj sa krstom na vrhu, predstavlja ujedno i mač. Po nekim tumačenjima, to je mač Svetog Đorđa zariven u kožu aždaje. Balkoni donjih spratova imaju stubove u obliku kostiju, a balkoni gornjih spratova oblik delova lobanja, što simbolizuje brojne žrtve. Sve one koji su bili aždajin plen. 

Da nije bilo tih preciznih objašnjenja ispod slika, ne bi primetila da fasada, stambene zgrade,Kasa Mila, izgrađene u periodu od 1906. do 1910. godine, liči na strmu morsku stenu sa pećinama, balkoni na serije talasa, a neki dimnjaci na ratnike iz naučno-fantastičnih filmova.

Nemoguće je poverovati da ta zgrada nema nijednu pravu liniju, ni spolja ni unutra.

Pojedine skulpture su urađene tako da se mogu kroz njih videti delovi grada. Iznad jednog stepeništa je luk nepravilnog oblika, karakterističan po tome što su kod njega polukružne linije, lomljene u neku vrstu slova kroz koje se vidi Sagrada Familia. I sama zgrada više liči na skulpturu, nego na građevinski objekat.

Strelica ispod dva reda slika ukazivala je na to da se bliži kraj putopisnog poglavlja. Na narednim stranama ona izdvoji nekoliko odlomaka o Guelj Parku:

Period gradnje od 1900. do 1914. godine... ulaz u park čuva zmaj... do terase oslonjene na 86 dorskih stubova vodi dvostruko spiralno stepenište... terasa je najviša, zvanična, osmatračnica grada... posebno je zanimljiva duga klupa koja vijuga kroz park ...zmaj, bankine stepeništa i klupa ukrašeni su višebojnim porcelanskim pločicama... kuća u kojoj je Gaudi živeo poslednjih 20 godina pretvorena je u muzej... nesvakdašnji vrhovi zgrada, neki čak u obliku pečurke i u zelenilu skriveni bajkoviti paviljoni... deo su rajskog pejzaža...

Posle ovako izmrvljene celine ona se trže, kao da se neka tuđa misao zari u njenu svest. Neka optužba ili opomena zbog istumbanih i napola presečenih redova, prislili je da ponovo pročita izdvojene odlomke. Podsećali su na grubi zmijski splet sastavljen od nagomilanih podataka, iz koga su izvirivale samo bezlične glave. Nije to više bio ni torzo parka. Pre bi se moglo reći da su to bili njegovi izlomljeni komadi i obrisi.

Sledeće redove pročita onako kako su bili napisani.

Slavni barselonski arhitekta pronašao je najidealnije spojeve i veze između orijentalistike, gotike i renesansnog baroka, i u svaki detalj uneo sopstvenu fantaziju. Luksuznim gradivnim elementima, oplemenjenim biljnim i životinjskim svetom, i ekspresionističkim zracima boja, oplemenio je prostor i vreme. Svojim delima zadivio je ljude, ali i prirodi dao šansu da uživa u lepoti ljudskog uma. Uneo je u arhitekturu pokret i omogućio joj večni život kroz pokret. Klupa vijuga kroz park kao zmija, neke fasade odražavaju gibanje talasa na površini vode, balkoni su poput serija talasa, ovalni prozori liče na usta koja zevaju, stubovi na ljudske kosti. Sve ima odlike živih bića ili kretanja.

Zato sva Gaudijeva zdanja liče na veliki san materije, koja lebdi ili pliva. Pluta kroz vreme, kroz svetlost jarkih boja, muziku mozaika i poetiku skulptura.

Stažistkinja se posebno zainteresova za pacijentovo stalno naglašavanje onih delova zgrada koji podsećaju na oko.

Ispod jednog isečka iz turističkog prospekta, na kome je bio prikazan uvećani deo jednog od uglova na vrhu apartmanske zgrade Kasa Mila, pacijent je zapisao:

Ovalni otvor na ovom delu zgrade umesto klasičnog stakla ima ogledalo, izduženo u elipsu slova O. To veliko, visoko podignuto oko zgrade, zajednička je zenica neba i zemlje.

Da smo duže bili u Barseloni bio bih u stanju da satima stojim ispred te zgrade, sve dok u nekom od zalazaka ili izlazaka sunca ne zatrepere dva pogleda u jednom: Gaudijev u Božjem i Božji u Gaudijevom. Izgleda da je na svakom objektu koji je radio Gaudi ostavio prostor za oko u kome se oduhovljena materija i materijalizovani duh naizmenično smenjuju.

Ogledalo na apartmanskoj zgradi Kasa Mila, saće zenica na Vratima ljubavi na Fasadi Hristovog rođenja, i neki drugi specifični otvori na drugim zgradama, zar to nisu raznevrste očiju?

Evo kako je Gaudi opisao svoj san: „Uglovi će nestati, a materija će prikazati sebe u bogatstvu astralnih oblika. Sunce će sijati sa sve četiri strane i biće to vizija Raja”.

Kada se i onaj još nedosanjani ljudski san ostvari, liturgija u katedrali Sagrada Familia zazvučaće kao pesma nebeskih horova. Sa horske galerije zabrujaće glasovi 1500 pevača. Pratiće ih sedam orgulja. Ljudski i božanski san dodirnuće se kroz anđeoske glasove iz sedamsto dečjih grla.

Iz pretposlednje fusnote, na kraju poglavlja, saznala je da je bogati fabrikant porcelana, otmeni grof, humanista modernih shvatanja, Euzebi Guelj bio najveći Gaudijev prijatelj i najveći mecena tadašnje Španije. Jedan od retkih, koji je u Gaudiju prepoznao do tad neviđeni izvor arhitektonskih ideja.

Posle napornog iščitavanja odlaže dnevnik (...)

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: