„(Кр)истина  и „(Б)лаж“, Одломак 2- Дневник пацијента X)

Начелник Неуропсихијатријске клинике, током визите, највише је обраћао пажњу на пацијенте са синдромом подељене личности. Упозоравао је асистенте и стажисте да за такав психолошки расцеп ни најсавременије психијатријске и психотерапеутске методе нису поуздане. Ни пацијент, ни онај који га лечи не могу знати које ће личности у извесном тренутку изаћи на сцену, болесне или здраве. Други проблем је како све те различите личности на природан начин вратити у стабилно и уравнотежено стање. Како их, тако непознате и пацијенту и оном ко га лечи, проучити и спојити у нормалан психолошки портрет једне особе.

Ниједан вештачки процес не гарантује излечење и може бити сувише болан за пацијента.

У ономе што је прочитала, ма како чудно било, стажисткиња није налазила синдроме болесно подељене личности. Разни лицемери и превртљивци за њу су били већи болесници...

Шта ако и сама упада у исту замку? Да ли у њеној психиживе неке личности, које би Начелник прогласио болесним? Можда зато пацијента X више доживљава као писца и не види у њему болесно биће?

Није се усудила да о тој опасној могућности дуже размишља. Вратила се на путописне сегменте, у којима није било таквих замки. Осим тога, желела је и нешто више да сазна о Барселони и њеним славним архитектама, а нарочито о оном највећем и најславнијем, коме је било посвећено једно цело поглавље.

Пред неоготском црквом Саграда Фамилиа, застаје дах, занеми реч, посматрач је сићушно зрнце, сувише скучено и ограничено да у себе прими величину и богатство идеја небеског архитекте Антонија Гаудија. Храм је посвећен Светој породици. Не може се ни претпоставити када ће бити завршен. Изградња храма почела је 1883. године и први пут је прекинута 1926. године. После готово пола века проведеног на реализацији пројекта, завршио се један од Гаудијевих живота. Трамвај га је раставио са телом, али не и са душом. Она је жива и свуда присутна.  И трамваји су туговали. Због ненадокнадивог губитка и због забране изласка на улице. Верујем да су и улице туговале због истих разлога, све док се трамваји, после извесног времена, нису поново појавили на улицама.

Из разумљивих, објективних разлога, градња се прекидала и настављала, више пута. Током Шпанском рата 1936 не само да је заустављена градња него су уништени незавршени делови базилике и Гаудијеви модели и радионице.  

Када се заврши грандиозна, трофасадна катедрала са 18 торњева, дуга 95 и широка 60 метара, моћи ће да прими 13.000 посетилаца. Гауди је успео да заврши апсиду, трансепт, крипту,целу источну фасаду и један торањ на њој.

На источној фасади приказани су догађаји везани за Христово рођење. Врата испод тремова симболизују три главне хришћанске теме: веру, наду и љубав.

Беле готово, прозирне скулптуре изнад улаза, на Вратима љубави, лепршави занос чини скоро покретним. Анђели самузичким инструментима, меко приљубљени уз зидове са обе стране врата, могли би сваког часа да залебде према Марији,Јосифу и Исусу... Такав се утисак стиче када се Христово рођење посматра из даљине, тачније са платоа испред храма. Хор херувима тако је импресивно приказан, да и без гласа преноси умилне и топле музичке вибрације, на цео призор.

Библијску причу о радосној вести, коју најдражи међу Божјим изабраницима, Арханђел Гаврило, преноси будућој мајци Спаситеља, водич је непотребно дуго образлагао да објасништа приказују ова два лика на пиједасталима, будући да је то општепозната библијска легенда.

Касније, када сам о томе више размишљао, схватио сам зашто је то чинио. Живим говором обнавља се и оживљава тај велики тренутак у коме се обзнањује Света Истина Божја. Нису довољне молитве у Божјим кућама на земљи, ни уметности попут музике, сликарства, књижевности и њима сличних, да се та Истина оживи. Потребна је и енергија говора да кроз њу проструји сећање, а свако ново сећање је нови завет са Свевишњим. Енергија речи додирује акупунктурне тачке мита и оживљава његове највиталније делове. Продужује прекинуте линије и спаја кругове божанских и људских судбина и путева.

Чак су и камени делови фасаде у Гаудијевој архитектури променили један део своје структуре. Меки су, разливени, скоро течни. Попут Далијевих сатова.

Најживотворнијим и најмаштовитијим спојевима и преплетима, природних елемената, створена је поетична космогонијска представа, у којој материја лебди, лепрша, пева и светли. Узноси пој анђела до божанске светлости.

Кроз блиставу белину Светог чина Крунисања под куполом трема, претапа се земаљски пејзаж у небеску круну. Течни кристал као да извире из стена изнад улаза у пећину, потом се разлива и леди око улаза који је, уједно, и купола трема.

Дијадема од леденица је најприроднија и најблиставија круна те величанствене сцене. Исте је боје и пенасто тло кроз које се, као кроз прозирну ауру, претапа људско у свето и свето у људско. Гледајући тај призор, осећао сам како се материја претаче у дух. Рекао бих чак како се материја претаче у љубав...

Иза Богородице, Јосифа и Исуса, који ставља небеску круну на главу своје земаљске мајке, назире се небеска одаја.

Бела чипка од лишћа у пенастом тлу није само украс него и нови преображај. Почетак очвршћавања супстанце и прелазак у ново стање.

Да ли су уметници и научници, за разлику од обичних људи,обдарени талентом посебне врсте зато да би лакше духовним кључем откључали тајне физичког света и да би продрли у срж материје толико да је могу разлагати, омекшавати, претварати у савитљиву, течну, пенушаву, прозирну, могао бих чак рећи, осећајну врсту живота. Тако видим и осећам материјални свет, преобликован, духовним, физичким и метафизичким додиром. И највише, наравно, оним који је креатор свих ових додира, божанским.

Како велики Креатор бира оне којима ће подарити моћ таквог талента? Чиме се он заслужује?

Леонардова геометрија осмеха који загонетна „Мона Лиза” може да усмери у сваки део простора испред себе истовремено, божанске пропорције Микеланђелових скулптура усаглашене са размерама универзума, Моцартова музика компонована тако да одговара људском биоритму и Гаудијева литургија материје да ли је то она хармонија у којој су човек и Бог опет једно?

Стакло на горњем делу Врата љубави између китњастих декоративних елемената личи на мноштво зеница. Црвена, жута и љубичаста боја су налик трептајима. Доминира нежно плава.

Да ли нас из тих плаветних зеница дотиче умножени поглед мађионичара? Инспиратора свих генија. Ако су се у саћу зеница спојили и усидрили погледи мађионичара и његовог асистента, онда то значи да мноштвом трептаја сведоче о љубави између човека и Бога.

У веома дугим фуснотама могла се наћи целовита верзија онога што је у назнакама наведено на нумерисаним страницама. Из фуснота се могао направити туристички водич са пуно детаља, података и разних информација. Тим пре што су испод путописних поглавља биле налепљене и слике из туристичких проспеката.

Неухватљива Гаудијева композиција идеја измицала је и оку посматрача и свим покушајима да се опише. Њој као читаоцу још мање је била јасна. И поред тога, она одлучи да у наредној фусноти обележи само неколико сегмената. Та скраћена верзија личила је на скелет без мишића и коже.

Маркер је зашкрипао. Да ли се и он нелагодно осећао што додирује огољени скелет? Тако је лако и полетно клизио преко глатког ткива. И он је волео та бића од слова чија је кожа упијалањегове сокове, сличне пуномасној, хидрантној креми. Понекад би његови сокови продирали у унутрашње делове тела и мешали се са венама текста.

Мислима је помиловала маркер. Безгласном молитвом као да је тражила опроштај од аутора за скрнављење изворног, пунокрвног и сочног меса фусноте, без којег се и сам скелет расуо у гомилу костију.

Из обележених делова она склопи опиљке из којих је њена визија могла да дочара три лица катедрале Саграда Фамилиа.

Лице окренуто према истоку је оно најсјајније. На њему је Гауди овековечио Христово рођење. Христово страдање уклесано је на лицу окренутом западу. Њега су уобличиле архитекте после Гаудијеве смрти. На лицу окренутом према југу биће исписана архитектонска повест о Христовој победи и уздизању ка небу.

Одгонетнула је и то да су на свакој фасади Врата наде на левој, Врата вере на десној страни, а Врата љубави у средини.

Није се упуштала у суптилне описе 18 торњева, посвећених апостолима(12), јеванђелистима(4), Девици Марији (1) и Исусу Христу (1). Покушала је да замисли торањ посвећен Исусу, висок 170 метара. И торњеве са балконима на којима седе апостоли, али није могла да створи ни магловити обрис целине.

Поново прочита последњу реченицу:

Из крипте, у којој је похрањено тело идејног творца катедрале, излази Гаудијева душа да дочека госте. Она надзире будуће радове и разноси божанску светлост и светост у сваку честицу материје, у сваки атом живих бића.

Са олакшањем одахну, јер се на следећих неколико страница, из кратких бележака и слика изнад њих, могла дочарати нешто јаснија представа о још неким Гаудијевим делима.

О Палати Гуељ, грађеној у периоду од 1880. до 1889. године, прочитала је само те кратке белешке, испод слика. Разноврсност форми и материјала, у композицији најнеобичнијих детаља, потпуно су је опчинили.

Та палата, или кућа­чудо, како је Шпанци зову, била је резиденција породице Гуељ. Од 1945. године претворена је у Музеј Сценских уметности.

Резиденцијална зграда Каса Батљо грађена је у периоду од 1898. до 1906. године. Поред карактеристика и ефеката куће­чудо,(или Куће од костију, како је Шпанци још зову), нудила је још једно фасцинантно архитектонско оваплоћење: митску причу, испричану језиком материје.

Кровни мозаик је сличан крљуштима рептила, а малени торањ са крстом на врху, представља уједно и мач. По неким тумачењима, то је мач Светог Ђорђа заривен у кожу аждаје. Балкони доњих спратова имају стубове у облику костију, а балкони горњих спратова облик делова лобања, што симболизује бројне жртве. Све оне који су били аждајин плен. 

Да није било тих прецизних објашњења испод слика, не би приметила да фасада, стамбене зграде,Каса Мила, изграђене у периоду од 1906. до 1910. године, личи на стрму морску стену са пећинама, балкони на серије таласа, а неки димњаци на ратнике из научно-фантастичних филмова.

Немогуће је поверовати да та зграда нема ниједну праву линију, ни споља ни унутра.

Поједине скулптуре су урађене тако да се могу кроз њих видети делови града. Изнад једног степеништа је лук неправилног облика, карактеристичан по томе што су код њега полукружне линије, ломљене у неку врсту слова кроз које се види Саграда Фамилиа. И сама зграда више личи на скулптуру, него на грађевински објекат.

Стрелица испод два реда слика указивала је на то да се ближи крај путописног поглавља. На наредним странама она издвоји неколико одломака о Гуељ Парку:

Период градње од 1900. до 1914. године... улаз у парк чува змај... до терасе ослоњене на 86 дорских стубова води двоструко спирално степениште... тераса је највиша, званична, осматрачница града... посебно је занимљива дуга клупа која вијуга кроз парк ...змај, банкине степеништа и клупа украшени су вишебојним порцеланским плочицама... кућа у којој је Гауди живео последњих 20 година претворена је у музеј... несвакдашњи врхови зграда, неки чак у облику печурке и у зеленилу скривени бајковити павиљони... део су рајског пејзажа...

После овако измрвљене целине она се трже, као да се нека туђа мисао зари у њену свест. Нека оптужба или опомена због истумбаних и напола пресечених редова, прислили је да поново прочита издвојене одломке. Подсећали су на груби змијски сплет састављен од нагомиланих података, из кога су извиривале само безличне главе. Није то више био ни торзо парка. Пре би се могло рећи да су то били његови изломљени комади и обриси.

Следеће редове прочита онако како су били написани.

Славни барселонски архитекта пронашао је најидеалније спојеве и везе између оријенталистике, готике и ренесансног барока, и у сваки детаљ унео сопствену фантазију. Луксузним градивним елементима, оплемењеним биљним и животињским светом, и експресионистичким зрацима боја, оплеменио је простор и време. Својим делима задивио је људе, али и природи дао шансу да ужива у лепоти људског ума. Унео је у архитектуру покрет и омогућио јој вечни живот кроз покрет. Клупа вијуга кроз парк као змија, неке фасаде одражавају гибање таласа на површини воде, балкони су попут серија таласа, овални прозори личе на уста која зевају, стубови на људске кости. Све има одлике живих бића или кретања.

Зато сва Гаудијева здања личе на велики сан материје, која лебди или плива. Плута кроз време, кроз светлост јарких боја, музику мозаика и поетику скулптура.

Стажисткиња се посебно заинтересова за пацијентово стално наглашавање оних делова зграда који подсећају на око.

Испод једног исечка из туристичког проспекта, на коме је био приказан увећани део једног од углова на врху апартманске зграде Каса Мила, пацијент је записао:

Овални отвор на овом делу зграде уместо класичног стакла има огледало, издужено у елипсу слова О. То велико, високо подигнуто око зграде, заједничка је зеница неба и земље.

Да смо дуже били у Барселони био бих у стању да сатима стојим испред те зграде, све док у неком од залазака или излазака сунца не затрепере два погледа у једном: Гаудијев у Божјем и Божји у Гаудијевом. Изгледа да је на сваком објекту који је радио Гауди оставио простор за око у коме се одуховљена материја и материјализовани дух наизменично смењују.

Огледало на апартманској згради Каса Мила, саће зеница на Вратима љубави на Фасади Христовог рођења, и неки други специфични отвори на другим зградама, зар то нису разневрсте очију?

Ево како је Гауди описао свој сан: „Углови ће нестати, а материја ће приказати себе у богатству астралних облика. Сунце ће сијати са све четири стране и биће то визија Раја”.

Када се и онај још недосањани људски сан оствари, литургија у катедрали Саграда Фамилиа зазвучаће као песма небеских хорова. Са хорске галерије забрујаће гласови 1500 певача. Пратиће их седам оргуља. Људски и божански сан додирнуће се кроз анђеоске гласове из седамсто дечјих грла.

Из претпоследње фусноте, на крају поглавља, сазнала је да је богати фабрикант порцелана, отмени гроф, хуманиста модерних схватања, Еузеби Гуељ био највећи Гаудијев пријатељ и највећи мецена тадашње Шпаније. Један од ретких, који је у Гаудију препознао до тад невиђени извор архитектонских идеја.

После напорног ишчитавања одлаже дневник (...)

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: