KORITA

                                                               

 

Kako je put odmicao, kako su se sve više približavali svom odredištu, Srđanu se sama ideja sve manje dopadala. Krišom je pogledavao u Vojkana i njegovo prerano ostarelo, alkoholom i nedaćama izmučeno lice, nije mu ulivalo spokoj i poverenje.

Dobro, ne može grešiti dušu, često mu je Vojkan bio od koristi, umeo je da iskopa sulude i zanimljive priče iz najzabitijih kutaka Bosne, koju je Vojkan, mislio je, zaista prešao celu, bukvalno svaki metar iste, a koje su mu donosile dobre reportaže i članke i još bolji konto na računu. Uspevao je da obrlati lokalce koji bi ih puštali u središte misterije i govorili im i šta znaju i šta ne znaju. Ipak, to je sve, činilo mu se, bilo prilično davno. Stvari su počele da se ponavljaju. Grmečke i manjačke koride, Međugorje, piramide i vanzemaljci u Visokom, Titini podzemni bunkeri u Konjicu i Željavama, drekavci, vukodlaci i vampiri, avetinjsko vojno postrojenje na vrh Klekovače, sve su to već prošli hiljadu puta. Nikog to više nije zanimalo. Vojkan je sve više pio, gubio je veze i kontakte, a Srđanu se,ukoliko uskoro ne pronađu istinski dobru priču, smešilo prekomandovanje u tabloid u kome se spisak misterija završavao time sa kim je poznati pevač prevario ženu, i da li je aktuelna starleta ugradila nove silikone, i u koji deo tela.

,,Imam pravu priču za tebe'', uveravao ga je Vojkan. ,,Samo još ovaj put, pođi sa mnom, molim te. Ako se ništa ne desi, oteraj me zauvek u materinu. Ali, Srđane...'', glas mu je podrhtavao, oči grozničavo sijale, od uzbuđenja za koje je  Srđan mislio da sasvim sigurno nije od pića. ,,Ovako nešto nikad nisi video. Takav kraj. Još je južnije od Drvara, nekih tridesetak kilometara. Veruj mi. Nećeš se pokajati.''

Ni sam nije znao zašto je pristao. Ni na put, ni da iskeša popriličnu sumu za tamo nekog bika. Opet je pogledao sumnjičavo Vojkana. Valjda me neće uvaliti u neku glupost, poput onih dosadnih korida, pomisli.

Ali pejzaž nije nagoveštavao nikakvu mogućnost održavanja koride.

Kada su prošli Drvar, ušli u područje opštine Bosansko Grahovo, prošli sela Resanovce i nešto življe Peći, nastupila je neobična i gotovo potpuna tišina.

Na tom putu jednostavno-nije bilo ničega.Nikoga.

Bilo je kuća pored puta, i obnovljenih i ruševnih iz poslednjeg rata, ali nije bilo ljudi. Nije bilo automobila koji bi prolazili pored njih, dolazili im u susret. Nisu se čule ni ptice, ni druge životinje. Sredinom tog pejzaža pružalo se polje obrubljeno bregovima i brdima, a sa obe strane dizale su se visoke planine, kamene, ćutljive, daleke. Srđan se strese, oseti neku jezu.

Ušli su u grad, desno od njih čekao ih je motel, ali oni produžiše levo, prema svom odredištu. Selu nimalo mističnog imena, pomisli Srđan.

Korita. Kome je palo na pamet tako površno i beznačajno ime?

Pitao je Vojkana, kako je selo dobilo ime. Vojkan slegnu ramenima. ,,Otkud znam?'', reče. ,,Ovo je kraški kraj. Ima dosta uvala, vrtača. Neke možda imaju oblik korita. Možda po tome.'' Nešto, međutim, u Vojkanovom pogledu, govorilo mu je da on zna više nego što govori. Ali pošto nije izgledao spreman da kaže nešto više, Srđan nije insistirao.

Selo je bilo malo, tek pokoja obnovljena kuća. Pejzaž ogroman, širok. Livade, krševi, bregovi, osećaj beskrajnog, samotnog, izgubljenog prostora. Horizontom su dominirale dve planine. Iza njih, dugačka i ćudljiva, divlja i kršna, uzdizala se Dinara, granica između država, regija, svetova i civilizacija.

Ispred njih dizao se Jadovnik. Gotovo potpuno bez vegetacije, s ponekim kržljavim rastinjem i šumama tek pod najvišim vrhovima, izgoreo od brojnih požara, dizao se siv, bezvremen, kamenomodra masa večnosti iznad mora zatalasane trave. Vrhove su mu činile grupe neobičnih kamenih gromada, poredanih jedna za drugom u gotovo arhitektonski pravilnim razmacima.

,,Odozgo'', pokaza Vojkan rukom na čudne vrhove Jadovnika.  ,,Odozgo će doći.''

Srđan se ponovo strese.

U blizini je bilo i pravoslavnih i katoličkih crkava, ali Srđan je jasno osećao da to nema više nikakvog značaja na ovom mestu. U životu nije upoznao ovako pust, samotan i od svih potpuno zaboravljeni kraj. Ovde sveci, popovi i fratri nisu značili ništa. Ovom tišinom i ovim kamenom  vladali su drugačiji bogovi.

Ćutljivi domaćin je bez reči uzeo novac, izveo krupnog, jakog bika, doveo ga u prostranu uvalu, gde ga je i pripeo. Srđanu nije promaklo da je biku nešto namaknuto na oči. Domaćin se vratio u kuću, i kada su ga ponovo ugledali, nosio je sa sobom tešku macolu.

Iako je odjeknuo samo jedan, tup i snažan udarac, i bik gotovo bezglasno pao, Srđan se ipak ispovraćao u travu.

,,Dobio si šta si hteo'', domaćin po prvi put progovori, gledajući u Srđana ljutito i uznemireno. ,,Sad možeš da snimaš. Sa mnom ste završili posao. Kad obavite šta imate, odlazite.''

Srđan progunđa nešto sebi u bradu, ali gledajući snažne seljačke ruke kako drže krvavu macolu, odustade od psovke koju je hteo izgovoriti.

Čekali su satima, sunce je već bilo u zenitu snage, i Srđan pomisli da je sve uzalud, nikad na luđe putovanje nije pošao, u ovo teskobno, turobno, prazno i od života činilo se, zauvek oduzeto mesto. Okrenu se prema Vojkanu, da mu kaže da batali novac, dogovor, da pale odavde, jer ništa se neće dogoditi, a onda

Zasijaše svetla.

Jedan za drugim, na svakom vrhu Jadovnika pojavljivao se krug svetla, bleštava mala sunca koja su se doticala, rasla, igrala neku veličanstvenu, ljudskom umu neshvatljivu igru.

Srđan je bio van sebe od uzbuđenja. Sa ovakvim fotografijama, mislio je, postaće najači medijski magnat ne u državi, nego u regionu.

Škljocao je i škljocao, dok su svetla rasla i rasla, postajući pravo sunce, ogromno, čisto i blistavo, koje je zaklonilo i Jadovnik i Dinaru , čitavo prostranstvo, i koje je svoju dugu, zlatnu, svetlosnu ruku pružilo ka žrtvovanom biku.

Ruku, shvati Srđan, pomislivši da halucinira  Sunce je...pružilo ruku?

Ali vid ga nije prevario. Pred njim, iznad njega, oko njega, svuda, stajao je džin, sav od blistavog zlata, kose su mu bile tečni pramenovi svetlosti, oči užarene pećnice, ruke ogromni svetlosni zraci, a telom su mu jurile sunčeve oluje i protuberance.

Srđan vrisnu kad  ta moćna ruka naglo zaokrenu, i umesto bika dohvati njegovo sićušno telo, sprživši ga u sekundi, istopivši ga temperaturom od nekoliko miliona stepeni.

Pre nego što mu je mozak potpuno ispario iz glave, pre nego što mu je um potonuo u užarenu pećnicu svetlosti, učinilo mu se da čuje Vojkanov glas, najednom divalj, mahnit:

,,Glupi majmune, znaš li sada zašto se zovu Korita? Pozdravi pravog Boga, pozdravi istinskog Boga svetlosti i sunca! Pozdravi Kora!''

Vojkan bez reči uđe u kuću, dograbi sa stola čašicu ljute i istrese je u sebe.

Domaćin ga pogleda. Oprao je ruke, više nisu bile krvave. Vojkan pomisli da je sigurno i macola već bila čista. Domaćin je bio temeljan i uredan. Pružio je polovinu para Vojkanu.

,,Žao mi je bika'', progovori Vojkan posle duge tišine. ,,Ali drugačije ga nisam mogao dovesti.Iako je poricao, uvek je padao na priče o žrtvovanju životinja.''

,,Njega ti nije žao?'', čovek podiže obrvu. ,,Zar niste bili prijatelji?''

,,Prijatelji?'', Vojkan se nasmeja. ,, S tim pacovom? Nemoj da me zezaš. Taj je živeo od naših nesreća i sirotinje, još od rata. Za njega smo bili samo divljaci iz rezervata, o kojima je snimao filmove koji su mu donosili zaradu. '' Ponovo se nasmeja. ,,Više nije režiser. Sada je dobio glavnu ulogu. Video je kako je i s druge strane kamere, kako je bol stvarna i surova.''

Domaćin se nasmeši. Trgnuli su po još jednu ljutu.

,,Šta ćeš s kolima?'', upita ga Vojkan.

,,Iskoristiću neke delove.'', reče čovek. ,,Ostalog ću se rešiti večeras. Ima ovde pećina i ponora u koje se i veće stvari mogu smestiti.''

,,Ali neko će videti.'', pobuni se Vojkan. ,,Pitaće se gde su nestala kola od posetilaca. A nisu ih videli da odlaze.''

Čovek se po prvi put glasno, grleno, nasmeja. ,,Videće?'', upita. Rukom pokaza kroz prozor, na ogromna, pusta prostranstva, divlje planine i more trave i kamenja. ,,Ko? Orlovi? Poskoci?''

,, Da, u pravu si.'', reče Vojkan. Ustade da krene.

,,Ostaćeš?'', upita domaćin. ,,Ne, prenoćiću u gradu, u motelu.'', odgovori Vojkan. ,,Sutra idem za Banjaluku.''

,,Da te odbacim do grada?'', ponudi se čovek. ,,Ne, hvala'', odgovori Vojkan. ,,Nije toliko daleko. Polako ću, nogu za nogom. Treba mi malo da budem sam.''

Čovek klimnu glavom, već nezainteresovan, okrene se od Vojkana, posveti se nekom svom, samo njemu znanom poslu. Vojkan mahnu rukom u znak pozdrava i izađe.

Stajao je pored uvale, posmatrajući beživotno bikovsko telo na koje su se već skupljale muve i sitne zverčice. Osećao je  smrad lešine, ali nije mu smetao. Nešto drugo je zaokupljalo njegovu pažnju.

Na vrhovima Jadovnika sićušna svetla su se polako gasila, kao i sunce koje je zamicalo iza neba. Vojkan pomisli da ta svetla sada tonu u počinak. On se osmehnu; da, svakako, nakon ukusne večere sledi im zaslužen odmor.

Tom dripcu sam zapravo učinio uslugu, pomisli Vojkan. Uslugu koje njegov sitni, malograđanski um nije bio ni svestan. Čast koju je vredelo doživeti, i po cenu da živ izgori.

Tebi se molim, moćni Kore, promrmlja tiho Vojkan. Kada budem umirao, da mi učiniš takvu čast. Da me ne zatrpaju u sanduk, u hlad zemlje, da mi ne raspu pepeo po reci. Želim da umrem okupan u svetlosti sunca, da poslednje što moje oči vide bude blistavo, tečno zlato svetlosti, a ne tama i mrak.Učini mi to Kore, jer znaš da te nikad nisam napustio, zakleo sam se njihovom Bogu samo da ne bih izazivao sumnju, ali ne pripadam njima, ne vuku me crkve i katedrale, moj oltar je kamen, planina, sunce i nebo, a moj jedini Bog je Oganj. Moj jedini Bog si ti Kore.

Sa vrha Jadovnika zgasnu sunce, nestadoše i svetla, ali kao da se začu tiho, mrmoljeće zujanje pre nego što utonuše iza kamenitih vrhova. Vojkan to zujanje shvati kao odobravanje, pokloni se još jednom i polako, srećan, zaputi se prema gradu i motelu.

 

Jадовник_Новица Алорић

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: