О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КОРИТА

Борис Мишић



 КОРИТА

                                                               

 

Како је пут одмицао, како су се све више приближавали свом одредишту, Срђану се сама идеја све мање допадала. Кришом је погледавао у Војкана и његово прерано остарело, алкохолом и недаћама измучено лице, није му уливало спокој и поверење.

Добро, не може грешити душу, често му је Војкан био од користи, умео је да ископа сулуде и занимљиве приче из најзабитијих кутака Босне, коју је Војкан, мислио је, заиста прешао целу, буквално сваки метар исте, a које су му доносиле добре репортаже и чланке и још бољи конто на рачуну. Успевао је да обрлати локалце који би их пуштали у средиште мистерије и говорили им и шта знају и шта не знају. Ипак, то је све, чинило му се, било прилично давно. Ствари су почеле да се понављају. Грмечке и мањачке кориде, Међугорје, пирамиде и ванземаљци у Високом, Титини подземни бункери у Коњицу и Жељавама, дрекавци, вукодлаци и вампири, аветињско војно постројење на врх Клековаче, све су то већ прошли хиљаду пута. Никог то више није занимало. Војкан је све више пио, губио је везе и контакте, а Срђану се,уколико ускоро не пронађу истински добру причу, смешило прекомандовање у таблоид у коме се списак мистерија завршавао тиме са ким је познати певач преварио жену, и да ли је актуелна старлета уградила нове силиконе, и у који део тела.

,,Имам праву причу за тебе'', уверавао га је Војкан. ,,Само још овај пут, пођи са мном, молим те. Ако се ништа не деси, отерај ме заувек у материну. Али, Срђане...'', глас му је подрхтавао, очи грозничаво сијале, од узбуђења за које је  Срђан мислио да сасвим сигурно није од пића. ,,Овако нешто никад ниси видео. Такав крај. Још је јужније од Дрвара, неких тридесетак километара. Веруј ми. Нећеш се покајати.''

Ни сам није знао зашто је пристао. Ни на пут, ни да искеша поприличну суму за тамо неког бика. Опет је погледао сумњичаво Војкана. Ваљда ме неће увалити у неку глупост, попут оних досадних корида, помисли.

Али пејзаж није наговештавао никакву могућност одржавања кориде.

Када су прошли Дрвар, ушли у подручје општине Босанско Грахово, прошли села Ресановце и нешто живље Пећи, наступила је необична и готово потпуна тишина.

На том путу једноставно-није било ничега.Никога.

Било је кућа поред пута, и обновљених и рушевних из последњег рата, али није било људи. Није било аутомобила који би пролазили поред њих, долазили им у сусрет. Нису се чуле ни птице, ни друге животиње. Средином тог пејзажа пружало се поље обрубљено бреговима и брдима, а са обе стране дизале су се високе планине, камене, ћутљиве, далеке. Срђан се стресе, осети неку језу.

Ушли су у град, десно од њих чекао их је мотел, али они продужише лево, према свом одредишту. Селу нимало мистичног имена, помисли Срђан.

Корита. Коме је пало на памет тако површно и безначајно име?

Питао је Војкана, како је село добило име. Војкан слегну раменима. ,,Откуд знам?'', рече. ,,Ово је крашки крај. Има доста увала, вртача. Неке можда имају облик корита. Можда по томе.'' Нешто, међутим, у Војкановом погледу, говорило му је да он зна више него што говори. Али пошто није изгледао спреман да каже нешто више, Срђан није инсистирао.

Село је било мало, тек покоја обновљена кућа. Пејзаж огроман, широк. Ливаде, кршеви, брегови, осећај бескрајног, самотног, изгубљеног простора. Хоризонтом су доминирале две планине. Иза њих, дугачка и ћудљива, дивља и кршна, уздизала се Динара, граница између држава, регија, светова и цивилизација.

Испред њих дизао се Јадовник. Готово потпуно без вегетације, с понеким кржљавим растињем и шумама тек под највишим врховима, изгорео од бројних пожара, дизао се сив, безвремен, каменомодра маса вечности изнад мора заталасане траве. Врхове су му чиниле групе необичних камених громада, пореданих једна за другом у готово архитектонски правилним размацима.

,,Одозго'', показа Војкан руком на чудне врхове Јадовника.  ,,Одозго ће доћи.''

Срђан се поново стресе.

У близини је било и православних и католичких цркава, али Срђан је јасно осећао да то нема више никаквог значаја на овом месту. У животу није упознао овако пуст, самотан и од свих потпуно заборављени крај. Овде свеци, попови и фратри нису значили ништа. Овом тишином и овим каменом  владали су другачији богови.

Ћутљиви домаћин је без речи узео новац, извео крупног, јаког бика, довео га у пространу увалу, где га је и припео. Срђану није промакло да је бику нешто намакнуто на очи. Домаћин се вратио у кућу, и када су га поново угледали, носио је са собом тешку мацолу.

Иако је одјекнуо само један, туп и снажан ударац, и бик готово безгласно пао, Срђан се ипак исповраћао у траву.

,,Добио си шта си хтео'', домаћин по први пут проговори, гледајући у Срђана љутито и узнемирено. ,,Сад можеш да снимаш. Са мном сте завршили посао. Кад обавите шта имате, одлазите.''

Срђан прогунђа нешто себи у браду, али гледајући снажне сељачке руке како држе крваву мацолу, одустаде од псовке коју је хтео изговорити.

Чекали су сатима, сунце је већ било у зениту снаге, и Срђан помисли да је све узалуд, никад на луђе путовање није пошао, у ово тескобно, туробно, празно и од живота чинило се, заувек одузето место. Окрену се према Војкану, да му каже да батали новац, договор, да пале одавде, јер ништа се неће догодити, а онда

Засијаше светла.

Један за другим, на сваком врху Јадовника појављивао се круг светла, блештава мала сунца која су се дотицала, расла, играла неку величанствену, људском уму несхватљиву игру.

Срђан је био ван себе од узбуђења. Са оваквим фотографијама, мислио је, постаће најачи медијски магнат не у држави, него у региону.

Шкљоцао је и шкљоцао, док су светла расла и расла, постајући право сунце, огромно, чисто и блиставо, које је заклонило и Јадовник и Динару , читаво пространство, и које је своју дугу, златну, светлосну руку пружило ка жртвованом бику.

Руку, схвати Срђан, помисливши да халуцинира  Сунце је...пружило руку?

Али вид га није преварио. Пред њим, изнад њега, око њега, свуда, стајао је џин, сав од блиставог злата, косе су му биле течни праменови светлости, очи ужарене пећнице, руке огромни светлосни зраци, а телом су му јуриле сунчеве олује и протуберанце.

Срђан врисну кад  та моћна рука нагло заокрену, и уместо бика дохвати његово сићушно тело, спрживши га у секунди, истопивши га температуром од неколико милиона степени.

Пре него што му је мозак потпуно испарио из главе, пре него што му је ум потонуо у ужарену пећницу светлости, учинило му се да чује Војканов глас, наједном диваљ, махнит:

,,Глупи мајмуне, знаш ли сада зашто се зову Корита? Поздрави правог Бога, поздрави истинског Бога светлости и сунца! Поздрави Кора!''


Војкан без речи уђе у кућу, дограби са стола чашицу љуте и истресе је у себе.

Домаћин га погледа. Опрао је руке, више нису биле крваве. Војкан помисли да је сигурно и мацола већ била чиста. Домаћин је био темељан и уредан. Пружио је половину пара Војкану.

,,Жао ми је бика'', проговори Војкан после дуге тишине. ,,Али другачије га нисам могао довести.Иако је порицао, увек је падао на приче о жртвовању животиња.''

,,Њега ти није жао?'', човек подиже обрву. ,,Зар нисте били пријатељи?''

,,Пријатељи?'', Војкан се насмеја. ,, С тим пацовом? Немој да ме зезаш. Тај је живео од наших несрећа и сиротиње, још од рата. За њега смо били само дивљаци из резервата, о којима је снимао филмове који су му доносили зараду. '' Поново се насмеја. ,,Више није режисер. Сада је добио главну улогу. Видео је како је и с друге стране камере, како је бол стварна и сурова.''

Домаћин се насмеши. Тргнули су по још једну љуту.

,,Шта ћеш с колима?'', упита га Војкан.

,,Искористићу неке делове.'', рече човек. ,,Осталог ћу се решити вечерас. Има овде пећина и понора у које се и веће ствари могу сместити.''

,,Али неко ће видети.'', побуни се Војкан. ,,Питаће се где су нестала кола од посетилаца. А нису их видели да одлазе.''

Човек се по први пут гласно, грлено, насмеја. ,,Видеће?'', упита. Руком показа кроз прозор, на огромна, пуста пространства, дивље планине и море траве и камења. ,,Ко? Орлови? Поскоци?''

,, Да, у праву си.'', рече Војкан. Устаде да крене.

,,Остаћеш?'', упита домаћин. ,,Не, преноћићу у граду, у мотелу.'', одговори Војкан. ,,Сутра идем за Бањалуку.''

,,Да те одбацим до града?'', понуди се човек. ,,Не, хвала'', одговори Војкан. ,,Није толико далеко. Полако ћу, ногу за ногом. Треба ми мало да будем сам.''

Човек климну главом, већ незаинтересован, окрене се од Војкана, посвети се неком свом, само њему знаном послу. Војкан махну руком у знак поздрава и изађе.

Стајао је поред увале, посматрајући беживотно биковско тело на које су се већ скупљале муве и ситне зверчице. Осећао је  смрад лешине, али није му сметао. Нешто друго је заокупљало његову пажњу.

На врховима Јадовника сићушна светла су се полако гасила, као и сунце које је замицало иза неба. Војкан помисли да та светла сада тону у починак. Он се осмехну; да, свакако, након укусне вечере следи им заслужен одмор.

Том дрипцу сам заправо учинио услугу, помисли Војкан. Услугу које његов ситни, малограђански ум није био ни свестан. Част коју је вредело доживети, и по цену да жив изгори.

Теби се молим, моћни Коре, промрмља тихо Војкан. Када будем умирао, да ми учиниш такву част. Да ме не затрпају у сандук, у хлад земље, да ми не распу пепео по реци. Желим да умрем окупан у светлости сунца, да последње што моје очи виде буде блиставо, течно злато светлости, а не тама и мрак.Учини ми то Коре, јер знаш да те никад нисам напустио, заклео сам се њиховом Богу само да не бих изазивао сумњу, али не припадам њима, не вуку ме цркве и катедрале, мој олтар је камен, планина, сунце и небо, а мој једини Бог је Огањ. Мој једини Бог си ти Коре.

Са врха Јадовника згасну сунце, нестадоше и светла, али као да се зачу тихо, мрмољеће зујање пре него што утонуше иза каменитих врхова. Војкан то зујање схвати као одобравање, поклони се још једном и полако, срећан, запути се према граду и мотелу.

 

Jадовник_Новица Алорић
 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"