detalj slike: KRK Art dizajn

KAPUTIĆ ZA MEJRINE OČI  
drugi deo

     Ja već vižlov od osam godina, kočoperan, radoznao, svima mio u selu. Često sam gledao kako Ibro sa Mejrom usvojenicom žurno prolazi pored naše kuće žurnim korakom, poguren i žustrog koraka da je sve glavom klatio s leva na desno, mljackao i nešto mrmljao samo njemu razumljivo. U džepu od velikog i pohabanog kaputa stalno je nešto zveckalo. Mejra je za njim žurno grabila gledajući ispred sebe, bosonoga po drumskoj prašini i često pritrčavala da sustigne Ibru. Ponekad bi zaštulala na jednoj nozi kad nagazi na oštar škrljak i promasirala tabane. Ibro bi se ponekad osvrnuo i zapitao: "Ideš li šćeri moja". "Idem, tu sam babo, idem" odgovarala bi iznemoglim glasom Mejra. Žurila je a oko nogu joj se motale sive dimijice. Bila je čvrsto zabrađena crvenom maramom do iznad nosa a marama sa glave navučena preko čela. Nikad mi nije bilo jasno kako ona uopšte nešto vidi ispred sebe pa je zato i hodala pognute glave kako bi mogla da vidi.

      Kad bi se vraćali sa svog puta kroz selo išli su lagano i umorno i vukli su se kao dve senke po prašnjavoj cesti. Nikad nisu prošli a da se nisu svratili u našu kuću. "Pomaže Bog rođo i rođače" pozdravio bi đeda Jandriju koji je stalno sedeo ispred kamarije kao neka skulptura. Tu bi se rukovali, zdravili i pitali nešto reda radi. "Okle ti Ibro", pita baba Marija. "Eto Mejra i ja bili na našem putu. Išli malo na dženazu da dijete mater svoju ne zaboravi. Valja se zaliti cvijet na grobu, držati se reda i adeta da tuga mine i da ovo nesretno dijete bar zna đe je grob materin".  "Jeste li gladni, bili pojeli nešto", zapitala bi baba. "Neka rođače, fala, ne treba. Bog, vira i duša Marija, ako bi imala glavicu kisjelog kupusa da mi zamotaš, to bi rahat pojeo". Baba bi mu spakovala glavicu a oni bi onda svratili kod Bjelića i Banjaca pa i tamo ista priča: "Bog, vira i duša ako bi imala glavicu kisjelog kupusa". Tako je revnosno skupljao kiseli kupus a meni nikad nije bilo jasno kako toliko voli taj kupus i šta uopšte jedu i imaju li išta još. Behu puka sirotinja. U kućerku od naboja nisu imali ni nameštaj sem jedne stolice i zemljane furune i dve tri posude.

       Tog leta zakonačio u našoj kući neki Jovo Samarica koji je imao 35 konja sa kojima je na samarima donosio drva za ogrev iz Ošljaka gde nisu mogli ući kamioni i traktori. Svaku turu drva ja bih slagao u drvene špalire. Tu odmah beše Mejrina i Ibrina kućica. Mejra zabrađena prilazila bi do ograde i znatiželjno gledala kako ja slažem meterice. Zvao bij je da pomogne, da priđe. Nije htela ili smela i skrušeno bi se vraćala u kuću.Jednom sam je molio da mi donese vode da se napijem. Ništa nije rekla. Ja čekajući konje iz Ošljaka odlutah u Potoke do mojih čobana i kad se vratih nađem ulubljen stari lončić pun vode. Donela Mejra, ostavila i pobegla. Ja posle prišao do ograde da vratim lončić i molih je da skine maramu, da pokaže lice. Klimala bi odrečno glavom i pobegla. Jednom sam s leđa prišao i strgao joj maramu. Vrisnula je, pokrila lice dlanovima i sjurila se u kuću sva u suzama.  Dosetim se ja kako da uđem kod njih u dvorište pa ponesem par cepanica, ostavim, vratim se po još, pa po još i tako začas donesoh metar drva. Ibri bi milo pa sve drva prenosi iza kuće da se ne vide. Nosim i ja sa njima pa se smejemo i veselo krademo zadružne cepanice. Sutradan Mejra donese mi pitu maslenicu bez ičega. Pojeo sam pola i pola dao Mejri. Zajedno smo jeli. Ja se sve naginjao i zavlačio pogled da vidim kako uopšte preko marame stavlja zalogaj u usta. Prolazili dani i nedelje ja sa Mejrom ponešto i progovorim, ali čitavog tog leta nisam uspeo da joj vidim lice i oči.

     Ovog trenutka moram u priču da uvedem novog, možda i najvažnijeg junaka priče a on sam ima  neverovatnu sudbinu koja će se sjediniti u jednu zajedno sa mojom i Mejrinom.

     Davne 1907.godine Nejman Markus i sestra mu Džeri Markus letovaše u Rimu i Parizu. Pri povratku u rodni grad Dalas u srcu Teksasa dovedoše neke talijanske i pariške modne kreatore i krojače i te godine podigoše fabriku, modne butike i magacine i radionice i počeše za bogati teksaški i američki džet-set da šiju sve ono što je u Parizu i Rimu. To je bilo dočekano sa velikim oduševljenjem jer bogataši nisu morali ploviti preko okeana da bi kupili modne krpice i evropljanima ostavljali ogroman novac

. Sve je teklo, raslo i blistalo dok se 1913. godine nije desio veliki požar. Postradala fabrika i ostalo. Neposredno pred požar sestra Nejmana Markusa Džeri otpočela sa serijom kaputića za mlade kadete i kad je  to sve bilo prigotovljeno i ti kaputići stradaše i izgoreše u požaru. Ono što nije sasvim stradalo sa ostalim artiklima bi spakovano u velike sanduke i lagerovano u magacine gde je sve čamilo i čekalo do prvih godina iza Drugog svetskog rata. Novi vlasnik nove fabrike Herbert Markus svu tu robu pokloni Crvenom krstu a Crveni krst sa još nekim namirnicama, mlekom u prahu i žutim kantama žutog sira razasla po siromašnim zemljama. Jedan veli deo te robe i hrane stigne i u našu razorenu Jugoslaviju a onda naš Crveni krst to razasla po siromašnim opštinama i srezovima. Negde u proleće 1955. godine stigne tog provijanta i u moje  selo. Ode baba Marija na zborno mesto gde se to delilo i uspela je da dobije jedan kaputić Nejmana i Ceri Markusa, kanticu sira i kanticu mleka u prahu.

     Izvadi baba kaputić, kad ono jedan rukav zavrnut. Obukoše ga na mene, odvrnuše rukav kad rukavi čitavih petnaest centimetara duži od ruku. Moja mati Jeka uze makaze da skrati rukave, ali baba se ispreči i ne dade: "Neka bolan snašo, šteta je rezati, neka, porašće njemu ruke za koju godinu." Onaj drugi rukav bio nagoreo u tom davnom požaru. Spakovaše kaputić u orman a ja nastavih sa detinjstvom i bez tog kaputića. Često bi mi došlo da ga krišom obučem da vidim kako ruke, jesu li imalo porasle. Prošla godina a ja na kaputić nisam više mislio.

      Mejra i Ibro bi često prolazili, svraćali, odlazili, nosili kupus i sve tako redom. Te zime desi se deset dana pred Božić kad su moj otac Dane i Gusle, krenuli sa dva konja i saonicama u Knin po ono vino. Prešli tamo i nazad 16o kilometara, vino i akiju popili, istrošili se ,zadužili se.Krčmili vino uoči Božića seljanima samo da štetu izbiju. Ja nisam mogao da odolim pa ukradem tih 2o papirnih dinara, zamotam ko što se cigar duvana zamotava i prokinem malo s ćoška postavu na mom kaputiću i uguram tu novčanicu nazad sve do leđa ispod svilene postave.Nikad nisu otkrili ko ukrade toliki novac. Pritajio se i ja, čekao da mi ruke porastu. Ponekad bih krišom utrčavao u sobu i da napipam da li je moja ušteđevina na sigurnom.

   Negde s proleća te godine u našu kuću svratiše Ibro i Mejra, promrzli i gladni. Nosila je neke batine opančiće na bose noge i neku tanku bluzicu i tresla se i cvokotala kao prut od zime."Nije dobro Ibro bolan da ovo dijete vodaš za sobom po ovakvoj studeni", pridikuje baba Marija. "Ne mogu joj ja Marija ništa. Hoće za mnom i sa mnom. Đe ja tu i ona. Nije morala, ali naviklo dijete ko kuče. Šta ću joj jadan" s uzdahom objašnjava Ibro. U tom času ustade moja baba, uđe u sobu, otvori ormar, izvadi kaputić i pruži Mejri: "Drži dijete, obuci, nemoj se mrznuti, razboljećeš se pa kud ćeš jadna onda". Zagrne Mejru a Ibro dodade: "Nijesi trebala a vala ti sestro đe čula i nečula. Bog će ti platiti Marija. Uvatila si sevapa. Obuče Mejra moj kaputić a ruke ni do pola rukava pa mlataraju onako ko prebijeni. Odoše dve senke žurno. Zamakoše iza Brezika a ja zgranut i zbunjen ovim nemilim događajem. Plače mi se a srce propištalo, pa mi se neka vruća izmaglica slegla na čelo i oči pa peče. U jednom času nestade moje bogatstvo, moj svet se sruši, moja tajna iza svilene postave ode drugome. Tugovao sam i povlačio se po tavanima i podrumima jadan i žalostan. Niko nije znao gde sam. Ponekad bi baba upitala: "Ajme snašo đe je Zdravo naš ako za Boga znaš". "Tu je neđe bolan. Leži sa Bogdanom i Branom u pojati u sijenu. Znaš ti nji, po pet dana bi noćivali u sijenu i slami kad je napolju kaljavo samo da ne bi prali noge. Neka ih, ostavi ih.Kad izgladne doći će. Prođe nedelju dana a moja tuga ne jenjava.U nedelju uveče, već se bilo smrklo odem do Metaljke i do Ibrine ograde i imam šta videti. Na sred bašte, među dva tri reda kukuruza Ibro razapeo krst od starih letava a na krst kao Hrista razapeo moj kaoutić. Napravio plašilo za ptice od mog kaputića Mejmana Markuza. Kao diverzant, sve puzeći dođem ispod plašila i kidišem na krst ko tigrić, zgrabim kaputić, trgnem.Zacvili krst od letava i pade po meni, ali kaputić privezan i zakovan. Zgrabim čitav krst sa kaputićem i sa te golgote pojurim ka ogradi. U to času gomila džukaca i avlijanera ustremiše se prema meni. Protrčim kroz bodljikavu žicu, ostavim kaputić i sav izgreban i krvav protrčah još jednom tu moju stazu koju sam često u mom maratonu trčao zarad jednog medenjaka

       Nisam više obilazio Mejru, nisam krao drva. Ibro je sve ređe navraćao. Možda ga je bilo i sramota zbog kaputića. Osta kaputić sa mojom ušteđevinom Mejri. Valjda će je naći jednog dana.Ja ne kupih boje, blokove i olovke.Bankrotirah načisto.Život je tekao dalje. Završih gimnaziju i davne 1967.   godine dođoh u Novi Sad. Završih  studije, zaposlih se na mom  Filozofskom fakultetu. Magistrirah, doktorirah, izrodih dvoje dece i ve uveliko pišem i objavljujem. U selo sam često odlazio da obiđem roditelje , rodbinu i prijatelje. Mejru i Ibru odavno zaboravih, čak ni kuću im tamo više ne nađoh. Ibro, čujem umro a Mejra otišla za Njemačku sa zemljacima koji su tih godina masovno išli kao gastarbajteri po belom svetu. Nikad više ne čuh ništa o njoj i sasvim zaboravih kaputić i mojih 20 dinara. Mnogo toga sam složio u kutiju od zaborava koju eto ovih dana otvaram i sreću delim sa vama što mi dolaze uspomene iz tih bremenitih sećanja na detinjstvo.

       Davne  1986. godine desio se još jedan važan događaj u mom životu. Te godine u maju mesecu u moj grad Ključ donesoh gotov rukopis za monografiju o gradu Ključu i okolini. Behu tada i neki dani kulture a u moju čast bilo predavanje koje sam održao, zajedno sa recenzentima i novinarima i sve je nekako bilo podređeno meni. Kasabica u zeleno ruho obučena, ljudi veseli. To su bile zadnje godine nekih srećnih vremena bez političkih turbulencija. Živelo se, radilo i radovalo. Stasale nove generacije. Ja se pomalo i odrodio od Ključa i sela, od uspomena.  Reših tih godina da izučavam i moje poreklo, lokalitete, arheološka mesta i istoriju svog kraja. Posle tog divnog predavanja priuštiše u hotelu Turist nekakvo veselje i muziku. Ja za važnim i vidljivim stolom, sa uglednim ljudima sedim i raspravljam o gimnazijskim danima, o životu i radu o planovima za budućnost.

     Muzika beše neka preglasna i sa dosta neukusa, lošeg zvuka pa se naprosto nađoh u situaciji da po pola sata zvernjam po onom narodu i da se smrtno dosađujem. U jednom trenutku uđoše dve starije Muslimanke u dimijama i jedna mlada i naočita devojka. Zalepim se za taj prizor i gledam kako se na smenu naginju jedna prema drugoj i nešto glasno dovikuju kako bi se čule. Mlada devojka ustade i zameni mesto sa prisutnom ženom tako da sam sad jasno mogao da je vidim. Gledao sam, obarao pogled a onda krišom bih preleteo kao po muzici i nju da okrznem pogledom. Primetila je to i počela diskretno da koketira, da se namešta, da zabacuje gustu kosu. Vadi šminku i ogledalce i pusta me da gledam kako pući usne. Prizor lep i uzbudljiv a onda bi me odjednom presekla pogledom preko ramena da sam se naprosto trgnuo iz te komotne poze. Trajalo je to neko vreme dok nismo oboje počeli bez daha i treptaja da gledamo jedno drugo. Nemo i bez daha, sa svetlim očima koje su pomalo pekle od dima i suzile pa mi se njeno divno lice ponekad gubilo iz oka. Znao sam i slutio da se dešava nešto lepo. I ove dve gospođe su primetile da se gledamo, nasmejale se, ustale, izljubile se sa tom lepojkom i otišle. Osta ona sama i dalje sa ukočenim pogledom koji kao da me mami i prigovara. Bi mi neprijatno i posta mi strašna i pomisao da će joj neko prići ili da će ustati  otići. Pomalo mi i nelagodno što sedi sama i bejah ljut na sebe što ništa ne preduzimam. Reših da joj priđem. Okuražih se, smislih tekst za nastup. Iz vazne sa stola izvadim tri karanfila i reših se da joj priđem. To časa prestade ta odvratna i preglasna muzika. Nastade muk u sali i lagani žamor. Ja se ponovo obeshrabrih i uplaših se da u ovom času ne nastupim na očigled svih i indiskretno. Vratim cveće u vazu i istog časa oglasi se taj muzikant i pevač rečima: "A sad, dame biraju". Poče neka muzika za ples. Lepotica ustaje a ja protrnuh. Ide prema meni. Bacih pogled na kravatu i letimično na odelo i cipele, rukom zagladih preko čela i kose. Stigla, stala ispred mene i nešto vidim govori, pomera usne, ništa ne razaznajem. Prilazim još, uzimam za tople dlanove i prid joj što bliže kako bih čuo šta mi govori. Ona taj gest protumači tako da i ona priđe k meno što bliže, tako da se stisnusmo jedno uz drugo. Obli me neka čudna toplina kao kad leti iznenada osetiš lagan lahor da ti pređe preko znojnog čela. Ne vidim joj lice, osećam samo dlanove koji se u tom času i oni pretvoriše u stisak. Osećam je pored sebe, mirišem kosu i gotovo da sam nosom zaronio u pramenove guste kose. Znam da treba nešto da progovorim. Vezao sam se kao nem. Spoznadoh sebe kao izvikanog vragolana po studentskim igrankama i žurkama, ali tu veče nisam osećao svoje telo. Samo sam osećao nju pored sebe. Počeh nešto da zamuckujem a ona mi reče tik na uho: "Ćuti molim te, ne govori ništa. Samo me drži čvrsto i igraj sa mnom, igraj, igraj". Igram šta ću ne  go ću da igram. Ćutaću, mislim se ,to mi bar nije teško. Ćutimo i klatimo se. Posmatram i vidim da nas svi gledaju. Probah da se malo odlepim od nje, ali istog časa me privuče i nastavi sa svojim ritmom. Oborih pogled i pomislim: Neka me gledaju a onda mi protutnji misao da to nju gledaju a ne mene. Pa da, što bi mene gledali. Svi je gledaju a jedino ja ne mogu jer mi je suviše blizu. Što sam video, video sam dok sam sedeo preko puta od nje. Traje ta muzika, njišemo se,  mirišemo se a meni došlo da joj pričam, da je gledam u oči, da je upoznam. Stade muzika, ja opet drž za one karanfile pa je otpratim do njenog stola i sednem sa njom. Sve uljudno i kavaljerski, pridržim stolicu dok ona ne sedne, privučem moju baš uz nju, rešen da ne sedim ponovo preko puta. Dignem ruu, zovem konobara. Pitam šta će da pije a ona mi reče :"Isto što i vi". Ja onako u šali lupim :"Ja ću litru rakije". Nasmejala se i pomislim u tom času fala ti bože što mi ovakva glupost izlete iz usta. Ne videh u tom svom dotadašnjem životu takav osmeh i takve zube. Prostruji mi kroz glavu stihovi iz Pesme nad pesmama i reših da to ukomponujem u razgovor. Gledam krupne zelene oči i kestenjasto gustu kosu u krupnim uvojcima. Gledam ta senzualna usta, razgledam je a da se ne vidi, gušim u sebi ta prijatna osećanja. To je neka radost kad se nečija lepota očituje tu preda mnom, kad se tako toplo, štedro i iskreno rasprostire samo meni u čast. Obliva me neka milina i radost a i strepnja koliko će ovi  trenuci trajati i kad će i da li će prestati.Ovo je to što zovu ljubav na prvi pogled. Dolazi konobar i ja poručih bocu šampanjca sa dve prave čaše sve sa ledom i zamolih da nam u dnu sale nađe mirniji stol, što dalje od muzike. Stiže šampanjac a ona se obrati konobaru. Ja pomislih hoće da plati ali ona u tom času izusti rečenicu: "Molim vas odnesite to u moju sobu 55", i zahvali se. Ja znatiželjan a sad ovim ponovo ubijen u pojam. Pomislim: Bože sva rajska vrata se otvaraju preda mnom. Još smo malo plesali ali sad nekako zagrljeni i oslobođeni. Ćutke odosmo u sobu broj 55 a tamo već Šampanjac i oni karanfili. Sipam, nazdravljam joj ona onim divnim osmehom i nasmejanim očima i onom diskretnom rupicom na bradi mi ljupko zahvali.

       Izađosmo na malu terasu  i uživamo u drvoredu starih kestenova. Noć vedra i topla a na tom nebu zvezde sijaju i vid se sve u rojevima. Prolete jedna repatica i ja je zamolih da zamisli želju na što je ona dodala: "Ja imam samo jednu želju. Ostale zvezde neka ne lete u moju čast a i ta jedna malo je i mala je u odnosu na moju želju". "Lepo si ovo rekla a šta će biti ako se čitav mesec otkači i preleti preko svoda" lupim ja. Dopalo joj se, nasmeja se, dopade se i meni. Pijuckamo i pričam joj i pokazujem zgradu gimnazije, moje đačke nestašluke i pitam je da li zna nekog iz Ključa. Samo te dve žene što su bile, to su joj neke dalje rođake. "Šta će svet reći što si sa mnom, da li ti to smeta". Nije stigla da odgovori, ja se u tom času lupim dlanom po čelu i progovorih: "Molim te, izvini, koja moja neučtivost, pa nismo se ni upoznali. Ja sam Profesor Zdravko Malbaša iz Ramića. " dodajem ja i još ponešto nabrajam o sebi a ona mi upade u reč: "Znam ja ko si ti, dobro te znam". "Nemoguće, apsolutno nemoguće jer takvu lepotu da sam ma kad video ja bih je prepoznao. Ne, nikad se nismo videli, ali to sad nije ni važno", rekoh joj ja mirno i zapitah: "Molim te mogu li ja da znam tvoje ime". "Reći ću ti ili još bolje sam otkrij. Pa čitava čaršija je okićena plakatima i svi znaju da je ovo sa tobom i tvojom knjigom glavna stvar večeras. Svuda piše tvoje ime i otud ga znam". "Da, u pravu si", dodadoh a kako onda ja da dokučim tvoje ime". Nije mi odgovorila. Popismo onako u magnovanju tu flašu šampanjca. Opijeni tom bajkovitom večeri i pićem klonula mi je u naručje. Oridržah je i pokušavam da joj pomognem da sedne za stolić. Uze me za ruku i vodi do postelje. Sedne, skoro da se skljokala progovori: "Dođi, budi tu pore mene. Ne idi, zagrli me". Poslušah, šta ću, nije mi teško palo. Zagrlismo se, izljubismo se ,dograbismo se. Oboje smo otimali jedno od drugog, grabili svako za sebe  što više onog drugog. Nikad neću zaboraviti taj prizor. Gledala me onim divnim i toplim, sada nekako snenim očima, naprosto upinjući se da me što bolje vidi. Dahtala je i širila njene nozdrvice. Drmala me ta njena strast. Bluza joj napola otkopčana, svilena i ljubičasta, vlažna i topla od znoja i ocrtavala joj grudi, zalepila se za kožu. Nešto je nerazgovetno govorila. Predali smo se jedno drugom, spoznali pravu strast i lepotu. Bio sam dotučen, zbunjen i gotovo zanemeo od tolikog talasa strasti da sam se naprosto uzdigao iznad sebe samog i osetio nešto bestelesno i uzvišeno u svemu ovom. Rekoh sebi : "Da to je ljubav".

       Kasni sati u sobi 55. Poručujem ponovo bocu šampanjca. Ostavljam dobar bakšiš konobaru za diskreciju. Dovedosmo se u red, istuširasmo, nešto večeramo i pijuckamo. Čije se razglas u sobi, neka divna noćna muzika. U jednom trenutku je ustala, prišla mi i toplim glasom mi rekla: "Imam poklon za tebe". Zbunih se u neverici, otkud poklon pa upitah: "Kako si znala da ćeš me naći i da ću biti sa tobom." pitam je. "Znala sam odavno, zbog tebe sam i došla iz Amsterdama da te vidim. Tebi u čast sam ovde. Tebi u čast sam ti se predala i opet ću ako me želiš. Tebi u čast ovaj poklon", i pruži prema meni neku veliku pljosnatu kutiju uvijenu u lep zlatan papir sve sa mašnicom."Šta je ovo" pitam. "Otvori, pogledaj". Otvaram pažljivo skidam mašnicu i papir. Srce mi igra u grudima, pun neizvesnosti i znatiželje. Rukom segnem za poklon, ruka mi se ukočila, sav sam se udrvenio, nisam mogao da  maknem. Gledao sam je netremice i pokušavao da kažem nešto, ali ni da zamucam. Gledam nekoliko trenutaka, dolazim k sebi i iz kutije vadim nešto i odjednom obnevideh od suza. Trljam očne kapke, pokušavam da shvatim i da sklonim suze da bih video. U rukama mi se nađe moj kaputić. Kakva je to katarza bila u mojoj duši nisam mogao od sreće da shvatim. "Otkud, kako, molim te ne mogu da verujem. Da li je to istina. Otkud kod tebe. To  je davno, davno tvoja baka dala meni. Da, meni. Ja sam mala Mejra . Sačuvala sam tvoj kaputić. Odnela ga sa sobom u Amsterdam i evo ti ga sad vraćam. Zaogrni sa njim t tvoju divnu sreću. Zaogrni sa njim onog osmogodišnjeg dečaka.Vraćam ti onu prvu toplinu koju mi je onog hladnog martovskog dana podario. Sve do sada u mojoj duši je toplo zbog ovog kaputića. On je tvoj i iz dalekog sveta je stigao do jednog dečaka a u dalek svet ponovo otišao da greje moju dušu. Sad je tvoj i samo tvoj. Plakao sam i grlio je. Pitah se: Bože zar toliko ima sreće u ovom susretu i kakvim nitima ljudska duša treba da se veže za lepotu i za male  stvari. Znao sam da takva sitnica, kad se digne na rang efekcije, postaje univerzalna i sa univerzalnim značenjem  Zbog ove male stvari i moja duša, i Mejrina duša bile su neizmerno veće od čitavog spoljašnjeg sveta.

         Dugo u zoru i ja sam njoj napravio iznenađenje. Uzeo sam je za ruku i molio da opipa svilu u dnu ruba na leđima kaputića. To je bio još jedan talas sreće kad smo pronašli mojih 2o dinara, moju ušteđevinu."Nisam znala, nisam znala, pa to je neverovatno, ti si naprosto divan, volim te, volim te. U svitanje smo se još zadnjim osmesima smejali svemu, ponovo se voleli i plakali od sreće. Tako zagrljeni zaspasmo pored otvorenog prozora. Svež vazduh i miris cvetova sa kestenova ulazio nam je u sobu. San od Boga dan, ljubavlju ovenčan i ispleten u zlatnu nit koja nas je čvrsto vezala jedno uz drugo.

      Probudismo se u poodmaklom delu dana. Siđosmo u bar na espreso. Nekako smo se malo priblali. Ruka u ruci, jedno uz drugo. Jedva čekam da joj kažem moju odluku. Mejra, ja te sada ne pustam i ne dam nikom. Gde ja tu ćeš i ti. Sve neka ostane iza nas. Ovo je sudbina, ne kvari ovu našu sreću. Ćutala je i u jednom trenutku počela da plače.Otvorila je dušu i plačnim glasom mi ekla. "Ja moram već sutra u Amsterdam. Moram. Dolaze po mene i to je sve jače od mene. To je moj pasji život odavno. Ja nisam svoja, ni tvoja, ni ničija. Ja sam ljubavi svačija. Ne crknem ovog časa moram ti reći. Davno me zemljaci odvedoše u taj prokleti grad i od mene načiniše prostitutku. Da ljubavi, to je moj posao. Sad sam robinja. Otkupa za mene nema. Ja sam crna roba, crna kraljica, crna kukavica. Potrgaše mi moje zarove, marame i dimijice. Otkriše moju lepotu i razgrabiše je kao slamku na vetu.Otimaju se za nju. Da ljubavi, ova kosa, ove oči i ova Mejra koju gledaš sam je ljuštura. Stigla me kletva mog pokojnog oca Hodže Smailovića koju i ja saznadoh kad je prokleo moju pokojnu majku, koju i ne zapamtih. Drugi su pamtili njenu lepotu a ta lepota joj došla glave, kao i njenom mužu i ljubavniku Vidoviću:"Sve je to zbog tvojih očiju i tvoje kose. Oči tuđe nikad da ne vide lepotu tvoju. prokleta da ti je lepota. Taj strašni amanet dodeliše i meni kao opomenu. Moj Ibro me štitio da majčine oči i majčinu kosu niko više ne vidi na meni. Zato sam kao utvara trčala za mojim ocem Ibrom. Zato ni tebi, onom vragolastom dečaku ne dadoh da mi vidiš oči. U tom trulom i smrdljivom svetu razastreše moju kosu, moje osmehe i moje oči po ulicama   Amsterdama. Svako se naginjao nad to vrelo i mutio, mrsio i pio koliko je mogao i koliko je novca imamo. Okovaše me i moj život je u tuđim rukama. Nema sreće, nema vremena za nas dvoje. Ja sam se kao onaj cvet što živi samo jednu nić otvorila i procvetala samo za tebe. Žurno je istrčala iz sobe i otrčala niz hodnik. Otišla. Pobegla. Nikad je posle nisam video ali sam video pravu ljubav na prvi pogled i pravu ljubav za jedan dan a vredelo je živeti čitav život  da bi se našla ovakva sreća i ljubav koja svetli tolikom snagom i tolikom svetlošću da je, čini mi se, i ta svetlost samo njena senka.

PODELITE OVAJ TEKST NA: