детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАПУТИЋ ЗА МЕЈРИНЕ ОЧИ  
други део

     Ја већ вижлов од осам година, кочоперан, радознао, свима мио у селу. Често сам гледао како Ибро са Мејром усвојеницом журно пролази поред наше куће журним кораком, погурен и жустрог корака да је све главом клатио с лева на десно, мљацкао и нешто мрмљао само њему разумљиво. У џепу од великог и похабаног капута стално је нешто звецкало. Мејра је за њим журно грабила гледајући испред себе, босонога по друмској прашини и често притрчавала да сустигне Ибру. Понекад би заштулала на једној нози кад нагази на оштар шкрљак и промасирала табане. Ибро би се понекад осврнуо и запитао: "Идеш ли шћери моја". "Идем, ту сам бабо, идем" одговарала би изнемоглим гласом Мејра. Журила је а око ногу јој се мотале сиве димијице. Била је чврсто забрађена црвеном марамом до изнад носа а марама са главе навучена преко чела. Никад ми није било јасно како она уопште нешто види испред себе па је зато и ходала погнуте главе како би могла да види.

      Кад би се враћали са свог пута кроз село ишли су лагано и уморно и вукли су се као две сенке по прашњавој цести. Никад нису прошли а да се нису свратили у нашу кућу. "Помаже Бог рођо и рођаче" поздравио би ђеда Јандрију који је стално седео испред камарије као нека скулптура. Ту би се руковали, здравили и питали нешто реда ради. "Окле ти Ибро", пита баба Марија. "Ето Мејра и ја били на нашем путу. Ишли мало на џеназу да дијете матер своју не заборави. Ваља се залити цвијет на гробу, држати се реда и адета да туга мине и да ово несретно дијете бар зна ђе је гроб материн".  "Јесте ли гладни, били појели нешто", запитала би баба. "Нека рођаче, фала, не треба. Бог, вира и душа Марија, ако би имала главицу кисјелог купуса да ми замоташ, то би рахат појео". Баба би му спаковала главицу а они би онда свратили код Бјелића и Бањаца па и тамо иста прича: "Бог, вира и душа ако би имала главицу кисјелог купуса". Тако је ревносно скупљао кисели купус а мени никад није било јасно како толико воли тај купус и шта уопште једу и имају ли ишта још. Беху пука сиротиња. У кућерку од набоја нису имали ни намештај сем једне столице и земљане фуруне и две три посуде.

       Тог лета законачио у нашој кући неки Јово Самарица који је имао 35 коња са којима је на самарима доносио дрва за огрев из Ошљака где нису могли ући камиони и трактори. Сваку туру дрва ја бих слагао у дрвене шпалире. Ту одмах беше Мејрина и Ибрина кућица. Мејра забрађена прилазила би до ограде и знатижељно гледала како ја слажем метерице. Звао биј је да помогне, да приђе. Није хтела или смела и скрушено би се враћала у кућу.Једном сам је молио да ми донесе воде да се напијем. Ништа није рекла. Ја чекајући коње из Ошљака одлутах у Потоке до мојих чобана и кад се вратих нађем улубљен стари лончић пун воде. Донела Мејра, оставила и побегла. Ја после пришао до ограде да вратим лончић и молих је да скине мараму, да покаже лице. Климала би одречно главом и побегла. Једном сам с леђа пришао и стргао јој мараму. Вриснула је, покрила лице длановима и сјурила се у кућу сва у сузама.  Досетим се ја како да уђем код њих у двориште па понесем пар цепаница, оставим, вратим се по још, па по још и тако зачас донесох метар дрва. Ибри би мило па све дрва преноси иза куће да се не виде. Носим и ја са њима па се смејемо и весело крадемо задружне цепанице. Сутрадан Мејра донесе ми питу масленицу без ичега. Појео сам пола и пола дао Мејри. Заједно смо јели. Ја се све нагињао и завлачио поглед да видим како уопште преко мараме ставља залогај у уста. Пролазили дани и недеље ја са Мејром понешто и проговорим, али читавог тог лета нисам успео да јој видим лице и очи.

     Овог тренутка морам у причу да уведем новог, можда и најважнијег јунака приче а он сам има  невероватну судбину која ће се сјединити у једну заједно са мојом и Мејрином.

     Давне 1907.године Нејман Маркус и сестра му Џери Маркус летоваше у Риму и Паризу. При повратку у родни град Далас у срцу Тексаса доведоше неке талијанске и паришке модне креаторе и кројаче и те године подигоше фабрику, модне бутике и магацине и радионице и почеше за богати тексашки и амерички џет-сет да шију све оно што је у Паризу и Риму. То је било дочекано са великим одушевљењем јер богаташи нису морали пловити преко океана да би купили модне крпице и европљанима остављали огроман новац

. Све је текло, расло и блистало док се 1913. године није десио велики пожар. Пострадала фабрика и остало. Непосредно пред пожар сестра Нејмана Маркуса Џери отпочела са серијом капутића за младе кадете и кад је  то све било приготовљено и ти капутићи страдаше и изгореше у пожару. Оно што није сасвим страдало са осталим артиклима би спаковано у велике сандуке и лагеровано у магацине где је све чамило и чекало до првих година иза Другог светског рата. Нови власник нове фабрике Херберт Маркус сву ту робу поклони Црвеном крсту а Црвени крст са још неким намирницама, млеком у праху и жутим кантама жутог сира разасла по сиромашним земљама. Један вели део те робе и хране стигне и у нашу разорену Југославију а онда наш Црвени крст то разасла по сиромашним општинама и срезовима. Негде у пролеће 1955. године стигне тог провијанта и у моје  село. Оде баба Марија на зборно место где се то делило и успела је да добије један капутић Нејмана и Цери Маркуса, кантицу сира и кантицу млека у праху.

     Извади баба капутић, кад оно један рукав заврнут. Обукоше га на мене, одврнуше рукав кад рукави читавих петнаест центиметара дужи од руку. Моја мати Јека узе маказе да скрати рукаве, али баба се испречи и не даде: "Нека болан снашо, штета је резати, нека, порашће њему руке за коју годину." Онај други рукав био нагорео у том давном пожару. Спаковаше капутић у орман а ја наставих са детињством и без тог капутића. Често би ми дошло да га кришом обучем да видим како руке, јесу ли имало порасле. Прошла година а ја на капутић нисам више мислио.

      Мејра и Ибро би често пролазили, свраћали, одлазили, носили купус и све тако редом. Те зиме деси се десет дана пред Божић кад су мој отац Дане и Гусле, кренули са два коња и саоницама у Книн по оно вино. Прешли тамо и назад 16о километара, вино и акију попили, истрошили се ,задужили се.Крчмили вино уочи Божића сељанима само да штету избију. Ја нисам могао да одолим па украдем тих 2о папирних динара, замотам ко што се цигар дувана замотава и прокинем мало с ћошка поставу на мом капутићу и угурам ту новчаницу назад све до леђа испод свилене поставе.Никад нису открили ко украде толики новац. Притајио се и ја, чекао да ми руке порасту. Понекад бих кришом утрчавао у собу и да напипам да ли је моја уштеђевина на сигурном.

   Негде с пролећа те године у нашу кућу свратише Ибро и Мејра, промрзли и гладни. Носила је неке батине опанчиће на босе ноге и неку танку блузицу и тресла се и цвокотала као прут од зиме."Није добро Ибро болан да ово дијете водаш за собом по оваквој студени", придикује баба Марија. "Не могу јој ја Марија ништа. Хоће за мном и са мном. Ђе ја ту и она. Није морала, али навикло дијете ко куче. Шта ћу јој јадан" с уздахом објашњава Ибро. У том часу устаде моја баба, уђе у собу, отвори ормар, извади капутић и пружи Мејри: "Држи дијете, обуци, немој се мрзнути, разбољећеш се па куд ћеш јадна онда". Загрне Мејру а Ибро додаде: "Нијеси требала а вала ти сестро ђе чула и нечула. Бог ће ти платити Марија. Уватила си севапа. Обуче Мејра мој капутић а руке ни до пола рукава па млатарају онако ко пребијени. Одоше две сенке журно. Замакоше иза Брезика а ја згранут и збуњен овим немилим догађајем. Плаче ми се а срце пропиштало, па ми се нека врућа измаглица слегла на чело и очи па пече. У једном часу нестаде моје богатство, мој свет се сруши, моја тајна иза свилене поставе оде другоме. Туговао сам и повлачио се по таванима и подрумима јадан и жалостан. Нико није знао где сам. Понекад би баба упитала: "Ајме снашо ђе је Здраво наш ако за Бога знаш". "Ту је неђе болан. Лежи са Богданом и Браном у појати у сијену. Знаш ти њи, по пет дана би ноћивали у сијену и слами кад је напољу каљаво само да не би прали ноге. Нека их, остави их.Кад изгладне доћи ће. Прође недељу дана а моја туга не јењава.У недељу увече, већ се било смркло одем до Метаљке и до Ибрине ограде и имам шта видети. На сред баште, међу два три реда кукуруза Ибро разапео крст од старих летава а на крст као Христа разапео мој каоутић. Направио плашило за птице од мог капутића Мејмана Маркуза. Као диверзант, све пузећи дођем испод плашила и кидишем на крст ко тигрић, зграбим капутић, тргнем.Зацвили крст од летава и паде по мени, али капутић привезан и закован. Зграбим читав крст са капутићем и са те голготе појурим ка огради. У то часу гомила џукаца и авлијанера устремише се према мени. Протрчим кроз бодљикаву жицу, оставим капутић и сав изгребан и крвав протрчах још једном ту моју стазу коју сам често у мом маратону трчао зарад једног медењака

       Нисам више обилазио Мејру, нисам крао дрва. Ибро је све ређе навраћао. Можда га је било и срамота због капутића. Оста капутић са мојом уштеђевином Мејри. Ваљда ће је наћи једног дана.Ја не купих боје, блокове и оловке.Банкротирах начисто.Живот је текао даље. Заврших гимназију и давне 1967.   године дођох у Нови Сад. Заврших  студије, запослих се на мом  Филозофском факултету. Магистрирах, докторирах, изродих двоје деце и ве увелико пишем и објављујем. У село сам често одлазио да обиђем родитеље , родбину и пријатеље. Мејру и Ибру одавно заборавих, чак ни кућу им тамо више не нађох. Ибро, чујем умро а Мејра отишла за Њемачку са земљацима који су тих година масовно ишли као гастарбајтери по белом свету. Никад више не чух ништа о њој и сасвим заборавих капутић и мојих 20 динара. Много тога сам сложио у кутију од заборава коју ето ових дана отварам и срећу делим са вама што ми долазе успомене из тих бременитих сећања на детињство.

       Давне  1986. године десио се још један важан догађај у мом животу. Те године у мају месецу у мој град Кључ донесох готов рукопис за монографију о граду Кључу и околини. Беху тада и неки дани културе а у моју част било предавање које сам одржао, заједно са рецензентима и новинарима и све је некако било подређено мени. Касабица у зелено рухо обучена, људи весели. То су биле задње године неких срећних времена без политичких турбуленција. Живело се, радило и радовало. Стасале нове генерације. Ја се помало и одродио од Кључа и села, од успомена.  Реших тих година да изучавам и моје порекло, локалитете, археолошка места и историју свог краја. После тог дивног предавања приуштише у хотелу Турист некакво весеље и музику. Ја за важним и видљивим столом, са угледним људима седим и расправљам о гимназијским данима, о животу и раду о плановима за будућност.

     Музика беше нека прегласна и са доста неукуса, лошег звука па се напросто нађох у ситуацији да по пола сата зверњам по оном народу и да се смртно досађујем. У једном тренутку уђоше две старије Муслиманке у димијама и једна млада и наочита девојка. Залепим се за тај призор и гледам како се на смену нагињу једна према другој и нешто гласно довикују како би се чуле. Млада девојка устаде и замени место са присутном женом тако да сам сад јасно могао да је видим. Гледао сам, обарао поглед а онда кришом бих прелетео као по музици и њу да окрзнем погледом. Приметила је то и почела дискретно да кокетира, да се намешта, да забацује густу косу. Вади шминку и огледалце и пуста ме да гледам како пући усне. Призор леп и узбудљив а онда би ме одједном пресекла погледом преко рамена да сам се напросто тргнуо из те комотне позе. Трајало је то неко време док нисмо обоје почели без даха и трептаја да гледамо једно друго. Немо и без даха, са светлим очима које су помало пекле од дима и сузиле па ми се њено дивно лице понекад губило из ока. Знао сам и слутио да се дешава нешто лепо. И ове две госпође су приметиле да се гледамо, насмејале се, устале, изљубиле се са том лепојком и отишле. Оста она сама и даље са укоченим погледом који као да ме мами и приговара. Би ми непријатно и поста ми страшна и помисао да ће јој неко прићи или да ће устати  отићи. Помало ми и нелагодно што седи сама и бејах љут на себе што ништа не предузимам. Реших да јој приђем. Окуражих се, смислих текст за наступ. Из вазне са стола извадим три каранфила и реших се да јој приђем. То часа престаде та одвратна и прегласна музика. Настаде мук у сали и лагани жамор. Ја се поново обесхрабрих и уплаших се да у овом часу не наступим на очиглед свих и индискретно. Вратим цвеће у вазу и истог часа огласи се тај музикант и певач речима: "А сад, даме бирају". Поче нека музика за плес. Лепотица устаје а ја протрнух. Иде према мени. Бацих поглед на кравату и летимично на одело и ципеле, руком загладих преко чела и косе. Стигла, стала испред мене и нешто видим говори, помера усне, ништа не разазнајем. Прилазим још, узимам за топле дланове и прид јој што ближе како бих чуо шта ми говори. Она тај гест протумачи тако да и она приђе к мено што ближе, тако да се стиснусмо једно уз друго. Обли ме нека чудна топлина као кад лети изненада осетиш лаган лахор да ти пређе преко знојног чела. Не видим јој лице, осећам само дланове који се у том часу и они претворише у стисак. Осећам је поред себе, миришем косу и готово да сам носом заронио у праменове густе косе. Знам да треба нешто да проговорим. Везао сам се као нем. Спознадох себе као извиканог враголана по студентским игранкама и журкама, али ту вече нисам осећао своје тело. Само сам осећао њу поред себе. Почех нешто да замуцкујем а она ми рече тик на ухо: "Ћути молим те, не говори ништа. Само ме држи чврсто и играј са мном, играј, играј". Играм шта ћу не  го ћу да играм. Ћутаћу, мислим се ,то ми бар није тешко. Ћутимо и клатимо се. Посматрам и видим да нас сви гледају. Пробах да се мало одлепим од ње, али истог часа ме привуче и настави са својим ритмом. Оборих поглед и помислим: Нека ме гледају а онда ми протутњи мисао да то њу гледају а не мене. Па да, што би мене гледали. Сви је гледају а једино ја не могу јер ми је сувише близу. Што сам видео, видео сам док сам седео преко пута од ње. Траје та музика, њишемо се,  миришемо се а мени дошло да јој причам, да је гледам у очи, да је упознам. Стаде музика, ја опет држ за оне каранфиле па је отпратим до њеног стола и седнем са њом. Све уљудно и каваљерски, придржим столицу док она не седне, привучем моју баш уз њу, решен да не седим поново преко пута. Дигнем руу, зовем конобара. Питам шта ће да пије а она ми рече :"Исто што и ви". Ја онако у шали лупим :"Ја ћу литру ракије". Насмејала се и помислим у том часу фала ти боже што ми оваква глупост излете из уста. Не видех у том свом дотадашњем животу такав осмех и такве зубе. Проструји ми кроз главу стихови из Песме над песмама и реших да то укомпонујем у разговор. Гледам крупне зелене очи и кестењасто густу косу у крупним увојцима. Гледам та сензуална уста, разгледам је а да се не види, гушим у себи та пријатна осећања. То је нека радост кад се нечија лепота очитује ту преда мном, кад се тако топло, штедро и искрено распростире само мени у част. Облива ме нека милина и радост а и стрепња колико ће ови  тренуци трајати и кад ће и да ли ће престати.Ово је то што зову љубав на први поглед. Долази конобар и ја поручих боцу шампањца са две праве чаше све са ледом и замолих да нам у дну сале нађе мирнији стол, што даље од музике. Стиже шампањац а она се обрати конобару. Ја помислих хоће да плати али она у том часу изусти реченицу: "Молим вас однесите то у моју собу 55", и захвали се. Ја знатижељан а сад овим поново убијен у појам. Помислим: Боже сва рајска врата се отварају преда мном. Још смо мало плесали али сад некако загрљени и ослобођени. Ћутке одосмо у собу број 55 а тамо већ Шампањац и они каранфили. Сипам, наздрављам јој она оним дивним осмехом и насмејаним очима и оном дискретном рупицом на бради ми љупко захвали.

       Изађосмо на малу терасу  и уживамо у дрвореду старих кестенова. Ноћ ведра и топла а на том небу звезде сијају и вид се све у ројевима. Пролете једна репатица и ја је замолих да замисли жељу на што је она додала: "Ја имам само једну жељу. Остале звезде нека не лете у моју част а и та једна мало је и мала је у односу на моју жељу". "Лепо си ово рекла а шта ће бити ако се читав месец откачи и прелети преко свода" лупим ја. Допало јој се, насмеја се, допаде се и мени. Пијуцкамо и причам јој и показујем зграду гимназије, моје ђачке несташлуке и питам је да ли зна неког из Кључа. Само те две жене што су биле, то су јој неке даље рођаке. "Шта ће свет рећи што си са мном, да ли ти то смета". Није стигла да одговори, ја се у том часу лупим дланом по челу и проговорих: "Молим те, извини, која моја неучтивост, па нисмо се ни упознали. Ја сам Професор Здравко Малбаша из Рамића. " додајем ја и још понешто набрајам о себи а она ми упаде у реч: "Знам ја ко си ти, добро те знам". "Немогуће, апсолутно немогуће јер такву лепоту да сам ма кад видео ја бих је препознао. Не, никад се нисмо видели, али то сад није ни важно", рекох јој ја мирно и запитах: "Молим те могу ли ја да знам твоје име". "Рећи ћу ти или још боље сам откриј. Па читава чаршија је окићена плакатима и сви знају да је ово са тобом и твојом књигом главна ствар вечерас. Свуда пише твоје име и отуд га знам". "Да, у праву си", додадох а како онда ја да докучим твоје име". Није ми одговорила. Пописмо онако у магновању ту флашу шампањца. Опијени том бајковитом вечери и пићем клонула ми је у наручје. Оридржах је и покушавам да јој помогнем да седне за столић. Узе ме за руку и води до постеље. Седне, скоро да се скљокала проговори: "Дођи, буди ту поре мене. Не иди, загрли ме". Послушах, шта ћу, није ми тешко пало. Загрлисмо се, изљубисмо се ,дограбисмо се. Обоје смо отимали једно од другог, грабили свако за себе  што више оног другог. Никад нећу заборавити тај призор. Гледала ме оним дивним и топлим, сада некако сненим очима, напросто упињући се да ме што боље види. Дахтала је и ширила њене ноздрвице. Дрмала ме та њена страст. Блуза јој напола откопчана, свилена и љубичаста, влажна и топла од зноја и оцртавала јој груди, залепила се за кожу. Нешто је неразговетно говорила. Предали смо се једно другом, спознали праву страст и лепоту. Био сам дотучен, збуњен и готово занемео од толиког таласа страсти да сам се напросто уздигао изнад себе самог и осетио нешто бестелесно и узвишено у свему овом. Рекох себи : "Да то је љубав".

       Касни сати у соби 55. Поручујем поново боцу шампањца. Остављам добар бакшиш конобару за дискрецију. Доведосмо се у ред, истуширасмо, нешто вечерамо и пијуцкамо. Чије се разглас у соби, нека дивна ноћна музика. У једном тренутку је устала, пришла ми и топлим гласом ми рекла: "Имам поклон за тебе". Збуних се у неверици, откуд поклон па упитах: "Како си знала да ћеш ме наћи и да ћу бити са тобом." питам је. "Знала сам одавно, због тебе сам и дошла из Амстердама да те видим. Теби у част сам овде. Теби у част сам ти се предала и опет ћу ако ме желиш. Теби у част овај поклон", и пружи према мени неку велику пљоснату кутију увијену у леп златан папир све са машницом."Шта је ово" питам. "Отвори, погледај". Отварам пажљиво скидам машницу и папир. Срце ми игра у грудима, пун неизвесности и знатижеље. Руком сегнем за поклон, рука ми се укочила, сав сам се удрвенио, нисам могао да  макнем. Гледао сам је нетремице и покушавао да кажем нешто, али ни да замуцам. Гледам неколико тренутака, долазим к себи и из кутије вадим нешто и одједном обневидех од суза. Трљам очне капке, покушавам да схватим и да склоним сузе да бих видео. У рукама ми се нађе мој капутић. Каква је то катарза била у мојој души нисам могао од среће да схватим. "Откуд, како, молим те не могу да верујем. Да ли је то истина. Откуд код тебе. То  је давно, давно твоја бака дала мени. Да, мени. Ја сам мала Мејра . Сачувала сам твој капутић. Однела га са собом у Амстердам и ево ти га сад враћам. Заогрни са њим т твоју дивну срећу. Заогрни са њим оног осмогодишњег дечака.Враћам ти ону прву топлину коју ми је оног хладног мартовског дана подарио. Све до сада у мојој души је топло због овог капутића. Он је твој и из далеког света је стигао до једног дечака а у далек свет поново отишао да греје моју душу. Сад је твој и само твој. Плакао сам и грлио је. Питах се: Боже зар толико има среће у овом сусрету и каквим нитима људска душа треба да се веже за лепоту и за мале  ствари. Знао сам да таква ситница, кад се дигне на ранг ефекције, постаје универзална и са универзалним значењем  Због ове мале ствари и моја душа, и Мејрина душа биле су неизмерно веће од читавог спољашњег света.

         Дуго у зору и ја сам њој направио изненађење. Узео сам је за руку и молио да опипа свилу у дну руба на леђима капутића. То је био још један талас среће кад смо пронашли мојих 2о динара, моју уштеђевину."Нисам знала, нисам знала, па то је невероватно, ти си напросто диван, волим те, волим те. У свитање смо се још задњим осмесима смејали свему, поново се волели и плакали од среће. Тако загрљени заспасмо поред отвореног прозора. Свеж ваздух и мирис цветова са кестенова улазио нам је у собу. Сан од Бога дан, љубављу овенчан и исплетен у златну нит која нас је чврсто везала једно уз друго.

      Пробудисмо се у поодмаклом делу дана. Сиђосмо у бар на еспресо. Некако смо се мало приблали. Рука у руци, једно уз друго. Једва чекам да јој кажем моју одлуку. Мејра, ја те сада не пустам и не дам ником. Где ја ту ћеш и ти. Све нека остане иза нас. Ово је судбина, не квари ову нашу срећу. Ћутала је и у једном тренутку почела да плаче.Отворила је душу и плачним гласом ми екла. "Ја морам већ сутра у Амстердам. Морам. Долазе по мене и то је све јаче од мене. То је мој пасји живот одавно. Ја нисам своја, ни твоја, ни ничија. Ја сам љубави свачија. Не цркнем овог часа морам ти рећи. Давно ме земљаци одведоше у тај проклети град и од мене начинише проститутку. Да љубави, то је мој посао. Сад сам робиња. Откупа за мене нема. Ја сам црна роба, црна краљица, црна кукавица. Потргаше ми моје зарове, мараме и димијице. Открише моју лепоту и разграбише је као сламку на вету.Отимају се за њу. Да љубави, ова коса, ове очи и ова Мејра коју гледаш сам је љуштура. Стигла ме клетва мог покојног оца Хоџе Смаиловића коју и ја сазнадох кад је проклео моју покојну мајку, коју и не запамтих. Други су памтили њену лепоту а та лепота јој дошла главе, као и њеном мужу и љубавнику Видовићу:"Све је то због твојих очију и твоје косе. Очи туђе никад да не виде лепоту твоју. проклета да ти је лепота. Тај страшни аманет доделише и мени као опомену. Мој Ибро ме штитио да мајчине очи и мајчину косу нико више не види на мени. Зато сам као утвара трчала за мојим оцем Ибром. Зато ни теби, оном враголастом дечаку не дадох да ми видиш очи. У том трулом и смрдљивом свету разастреше моју косу, моје осмехе и моје очи по улицама   Амстердама. Свако се нагињао над то врело и мутио, мрсио и пио колико је могао и колико је новца имамо. Оковаше ме и мој живот је у туђим рукама. Нема среће, нема времена за нас двоје. Ја сам се као онај цвет што живи само једну нић отворила и процветала само за тебе. Журно је истрчала из собе и отрчала низ ходник. Отишла. Побегла. Никад је после нисам видео али сам видео праву љубав на први поглед и праву љубав за један дан а вредело је живети читав живот  да би се нашла оваква срећа и љубав која светли толиком снагом и толиком светлошћу да је, чини ми се, и та светлост само њена сенка.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: