detalj slike: KRK Art dizajn

SUNCE MOJE IZ NOVOGA SADA

Sreli smo se na obali reke,

Ispod mosta izvan starog grada,

I bez reči govorili mnogo

Sunce moje iz Novoga Sada

Otišli smo na skriveno mesto,

Gde tišina i samoća vlada,

Grlili se kao u mladosti,

Sunce moje iz Novoga Sada.

Na brežuljku kuća usamljena,

Oko kuće trava raste mlada,

Tu je ljubih do iznemoglosti,

Sunce moje iz Novoga Sada.

Sastanke mi zakazuje tajno,

Da ni jedno od nas ne nastrada,

Uživamo u ljubavi pravoj,

Sunce moje iz Novoga Sada.

U mašti smo šetali kraj mora,

Na obali ne bejaše hlada,

Ja je grlih na pesku kraj vode,

Sunce moje iz Novoga Sada.

Sad maštamo da živimo skupa,

U toj mašti ima čarobnog sklada,

Zaljubljeni delujemo ludo,

Sunce moje iz Novoga Sada.

Nosiće nas opijenost sreće,

Dok u dragoj bude bilo slada,

Opet ću je voditi kraj reke,

Sunce moje iz Novoga Sada.

Novi Sad, Jesen 1990

Stara razglednica Novog Sada

MOJA ISPOVEST

Pružam ti ruku na svakom koraku,

Lepotu tvoju osećam na svetlosti i u mraku.

Skinuo sam duševni teret sa sebe,

Večeras poželeh da ličim na tebe.

Ljubav je sreća, a mržnja tuga,

Sedim u mraku, usamljen, i držim sveću,

Hoću da u tebi imam vernoga druga.

I dok ovo pišem obuzima me ćutanje,

Pomišljam da idem u besciljno lutanje.

Dok noću ležim i nemam san,

Pola mi se noći pretvori u dan.

Ne znam ni kada će mi sve ovo proći,

Možda sam ti mnogo ranije trebao doći.

Kad' sam ti nedavno bio kućni gost,

Propustio sam životnu priliku

Da te istinski zavolim,

Možda sam time ostavio utisak kako sam prost.

Ljudski ponos su ljudski simboli,

A pesma je lek od koje ništa ne boli.

Zbog toga sam sada tužan,

Znam, priznajem, pogrešio sam,

Ostao sam ti dužan.

Imao sam priliku, a ostao naivan,

Sad' uzalud razmišljam, sam sam na sebe kivan.

Znam, ispustio sam životnu priliku

Koja se obično nikada ponovo ne vraća,

Jer naša životna staza sada je sve kraća i kraća.

Kad napišem ovu pesmu rado ću ti je dati,

Nasloviću je tako da se po naslovu može tvojom zvati.

Tokom sledeće noći sanjaću o tebi,

A tek kada se probudim, vratiću se sebi.

Lutaću pospan dugim noćima,

Hoću da ostanem budan u tvojim očima,

A kada ti ponovo dođem i sednem uz’ tebe,

Molim te da me čvrsto zagrliš,

Ne samo radi mene, već i radi sebe.

Jednom sam davno sanjao san tužan,

A tek od juče priznajem,

koliko sam ti ostao dužan.

Ja sada ćutim i ne znam šta činiti,

A osećam da ćeš kad sve pročitaš

Ćutati i ti.

Osećam se kao golman pred praznim golom

Sam sebe sam kaznio užasnim, sopstvenim bolom.

I slutim da si i ti najčešće sama,

I najrađe bih sada da sam uz tebe,

Bilo bi lepše sedeti udvoje,

Da uz sebe imam samo jednu osobu, samo tebe.

A kad grane proleće i polete prve laste,

Ponovo ću razmišljati o tebi,

I moja će ljubav do nebeskih visina

Da izraste.

Od nedavno me bliskost za tebe veže,

A od kad odoh neispunjenih želja,

Postaje mi sve teže i teže.

Eto, kakvi smo mi ne savršeni ljudi

Zaslužujemo da svako sam sebi za ljubav sudi.

Dok ovo pišem sve vreme ćutim,

A molim te nemoj pomisliti,

Da se za bilo čega na tebe ljutim.

Ja sam sebi sopstveni krivac,

U ćutanju ponekad nalazim utehu,

Ti si mi samo otvorila dušu, a ja ostao naivac.

Padaju snegovi, prolaze dani,

A meni se čini da smo se sreli još lani.

Razmišljam usamljen kako bi bilo,

Da mi, kad se ponovo sretnemo,

Odmah sedneš u krilo.

Da se miris tvoga tela na mene prenese

I da me tvoja blizina potpuno odmah zanese.

Neću ti reći više ništa, ne neću,

Reći ću ti samo da želim

Da sa tobom jednoga dana

Podelim tvoju i svoju sreću.

I dok te ponovo ne sretnem,

Imaću mnoge nesanice

I mnogih ludila,

Pomisli i ti na mene,

Kada se noću budeš povremeno budila.

Da li se još sećaš,

Šta znači ljubav krasti,

Zapitajmo se sada oboje,

Hoćemo li se možda nekada

I nas dvoje srasti.

Ja dosta šetam, uživam u lutanju,

A kada stvaram neku pesmicu

Pretežno hodam, zamišljen, u ćutanju.

Priznajem da je sada za mnogo čega već kasno,

Ali iskreno mislim kada ti kažem

I to sasvim otvoreno i glasno,

I možda sada više no ikad' takav trenutak treba,

Kad' slobodno mogu reći

Da bih te mogao voleti od zemlje do neba.

Tražiti ljubav pri prvom susretu,

Odluka je zaista dosta teška,

A ako ne tražiš, saznaćeš kasnije

Da je to bila životna greška.

Nedaj nikome da te rečima laže,

Upitaj svoje srce, iskreno, šta ono kaže.

Ne bih želeo ni s' kim da te delim,

Lepše mi je da te volim telom celim,

Veruješ li i ti da mogu da te želim.

Kada si usamljena u tamnim noćima,

Reci mi iskreno,

Kakav sam ostao u tvojim očima?

Dok budem čekao na taj trenutak,

Skloniću se negde u svoj čarobni kutak.

Napisah ovih stihova dosta,

Moraću da ih brojim,

I dok to budem činio,

Moraću, kao pred crkvom, da usamljen stojim.

I sve je to istina,

A ponešto možda i nije,

A pesma je jedina što može i da se krije.

Ponekad mi se čini da sam predaleko odlutao,

A ponekad, da sam ponešto i svesno prećutao.

A kad sve ovo pročitaš, ne budi ljuta,

Stavi sve to sebi u srce,

Kao u mali džepić letnjeg kaputa.

A ako ti ova pesma nanese neki bol,

Pomisli da sam samo zaželeo da

Jednoga dana budem samo tvoj.

Sad sebi naspi čašu crnoga vina

Da je popijemo zajedno,

Iako smo na velikoj razdaljini,

Biće nam lepše svima,

Da sačekamo prolazak zime,

Uz iskreni pozdrav od tvoga Sime.

Otava, Decembar 2016

Žeželjev most u Novom Sadu

PODELITE OVAJ TEKST NA: