детаљ слике: КРК Арт дизајн

СУНЦЕ МОЈЕ ИЗ НОВОГА САДА

Срели смо се на обали реке,

Испод моста изван старог града,

И без речи говорили много

Сунце моје из Новога Сада

Отишли смо на скривено место,

Где тишина и самоћа влада,

Грлили се као у младости,

Сунце моје из Новога Сада.

На брежуљку кућа усамљена,

Око куће трава расте млада,

Ту је љубих до изнемоглости,

Сунце моје из Новога Сада.

Састанке ми заказује тајно,

Да ни једно од нас не настрада,

Уживамо у љубави правој,

Сунце моје из Новога Сада.

У машти смо шетали крај мора,

На обали не бејаше хладa,

Ја је грлих на песку крај воде,

Сунце моје из Новога Сада.

Сад маштамо да живимо скупа,

У тој машти има чаробног склада,

Заљубљени делујемо лудо,

Сунце моје из Новога Сада.

Носиће нас опијеност среће,

Док у драгој буде било слада,

Опет ћу је водити крај реке,

Сунце моје из Новога Сада.

Нови Сад, Јесен 1990

Стара разгледница Новог Сада

МОЈА ИСПОВЕСТ

Пружам ти руку на сваком кораку,

Лепоту твоју осећам на светлости и у мраку.

Скинуо сам душевни терет са себе,

Вечерас пожелех да личим на тебе.

Љубав је срећа, а мржња туга,

Седим у мраку, усамљен, и држим свећу,

Хоћу да у теби имам вернога друга.

И док ово пишем обузима ме ћутање,

Помишљам да идем у бесциљно лутање.

Док ноћу лежим и немам сан,

Пола ми се ноћи претвори у дан.

Не знам ни када ће ми све ово проћи,

Можда сам ти много раније требао доћи.

Кад' сам ти недавно био кућни гост,

Пропустио сам животну прилику

Да те истински заволим,

Можда сам тиме оставио утисак како сам прост.

Људски понос су људски симболи,

А песма је лек од које ништа не боли.

Због тога сам сада тужан,

Знам, признајем, погрешио сам,

Остао сам ти дужан.

Имао сам прилику, а остао наиван,

Сад' узалуд размишљам, сам сам на себе киван.

Знам, испустио сам животну прилику

Која се обично никада поново не враћа,

Јер наша животна стаза сада је све краћа и краћа.

Кад напишем ову песму радо ћу ти је дати,

Насловићу је тако да се по наслову може твојом звати.

Током следеће ноћи сањаћу о теби,

А тек када се пробудим, вратићу се себи.

Лутаћу поспан дугим ноћима,

Хоћу да останем будан у твојим очима,

А када ти поново дођем и седнем уз’ тебе,

Молим те да ме чврсто загрлиш,

Не само ради мене, већ и ради себе.

Једном сам давно сањао сан тужан,

А тек од јуче признајем,

колико сам ти остао дужан.

Ја сада ћутим и не знам шта чинити,

А осећам да ћеш кад све прочиташ

Ћутати и ти.

Осећам се као голман пред празним голом

Сам себе сам казнио ужасним, сопственим болом.

И слутим да си и ти најчешће сама,

И најрађе бих сада да сам уз тебе,

Било би лепше седети удвоје,

Да уз себе имам само једну особу, само тебе.

А кад гране пролеће и полете прве ласте,

Поново ћу размишљати о теби,

И моја ће љубав до небеских висина

Да израсте.

Од недавно ме блискост за тебе веже,

А од кад одох неиспуњених жеља,

Постаје ми све теже и теже.

Ето, какви смо ми не савршени људи

Заслужујемо да свако сам себи за љубав суди.

Док ово пишем све време ћутим,

А молим те немој помислити,

Да се за било чега на тебе љутим.

Ја сам себи сопствени кривац,

У ћутању понекад налазим утеху,

Ти си ми само отворила душу, а ја остао наивац.

Падају снегови, пролазе дани,

А мени се чини да смо се срели још лани.

Размишљам усамљен како би било,

Да ми, кад се поново сретнемо,

Одмах седнеш у крило.

Да се мирис твога тела на мене пренесе

И да ме твоја близина потпуно одмах занесе.

Нећу ти рећи више ништа, не нећу,

Рећи ћу ти само да желим

Да са тобом једнога дана

Поделим твоју и своју срећу.

И док те поново не сретнем,

Имаћу многе несанице

И многих лудила,

Помисли и ти на мене,

Када се ноћу будеш повремено будила.

Да ли се још сећаш,

Шта значи љубав красти,

Запитајмо се сада обоје,

Хоћемо ли се можда некада

И нас двоје срасти.

Ја доста шетам, уживам у лутању,

А када стварам неку песмицу

Претежно ходам, замишљен, у ћутању.

Признајем да је сада за много чега већ касно,

Али искрено мислим када ти кажем

И то сасвим отворено и гласно,

И можда сада више но икад' такав тренутак треба,

Кад' слободно могу рећи

Да бих те могао волети од земље до неба.

Тражити љубав при првом сусрету,

Одлука је заиста доста тешка,

А ако не тражиш, сазнаћеш касније

Да је то била животна грешка.

Недај никоме да те речима лаже,

Упитај своје срце, искрено, шта оно каже.

Не бих желео ни с' ким да те делим,

Лепше ми је да те волим телом целим,

Верујеш ли и ти да могу да те желим.

Када си усамљена у тамним ноћима,

Реци ми искрено,

Какав сам остао у твојим очима?

Док будем чекао на тај тренутак,

Склонићу се негде у свој чаробни кутак.

Написах ових стихова доста,

Мораћу да их бројим,

И док то будем чинио,

Мораћу, као пред црквом, да усамљен стојим.

И све је то истина,

А понешто можда и није,

А песма је једина што може и да се крије.

Понекад ми се чини да сам предалеко одлутао,

А понекад, да сам понешто и свесно прећутао.

А кад све ово прочиташ, не буди љута,

Стави све то себи у срце,

Као у мали џепић летњег капута.

А ако ти ова песма нанесе неки бол,

Помисли да сам само зажелео да

Једнога дана будем само твој.

Сад себи наспи чашу црнога вина

Да је попијемо заједно,

Иако смо на великој раздаљини,

Биће нам лепше свима,

Да сачекамо пролазак зиме,

Уз искрени поздрав од твога Симе.

Отава, Децембар 2016

Жежељев мост у Новом Саду

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: