PISMO
U dubini škrinje, godinama prikrivana i ušuškavana pepelom zaborava, snevaju moja pisma. I koliko god puta sam ranjena, povređena, izneverena i razočarana, pokušavala da ih otrgnem od najboljeg dela moje sopstvenosti, da ih potopim u reku zaborava, spuštala sam rušilačku ruku, poražena njihovom lepotom, njihovim nevinim svedočanstvom o jednom smislenom periodu moga života. Pismo ! Trag neprolaznosti ! Pečat istinitosti !
Pismo, kao izraz najtananijih emocija, koji se stiska u poverljivi dlan i ustreptalo čeka odgovor u letnjem sutonu, ispod rascvetale krošnje jasmina. Ili pismo koje putuje iz daljina, pomalo patinirano od mnogih dlanova kroz koje je prohodilo.
"Na početku beše slovo"....- tako počinje najsvetije pismo - "Sveto pismo". Ma koje sadržine, ma kojim povodom pisano, pismo ima svevremeni značaj jer je zapis jedne duše, istorijskog trenutka, putopisa, poraza, pobede, ultimatuma, opraštanja, otrežnjenja, rastajanja...
Slovo ! Kako je moćna snaga slova, moćnija često od bujice izgovorenih reči koje protutnje kao olujna kiša i nestanu u zaboravu. Ali, slovo ! Ono nam neda lagati, neda nam zaboravljati ( Sve i da hoćemo ), stalno nas podseća i mami u neko nestalo vreme, da nas osmehne ili ražalosti. Koliko je slova izbrisala suza, izneverena nada. Pa ipak i takva pisma su kamenčići u mozaicima naših života.
Neka pisma su divna književna dela, sročena kao putopisi : "Pisma iz Norveške" ( Isidora Sekulić ) ili "Pisma iz Italije" ( Ljuba Nenadović ). Svi veliki svetski stvaraoci, umetnici, naučnici, pisali su pisma. To su dragocena svedočanstva o životima znamenitih ljudi koji su zadužili čovečanstvo, svojim izumima, umetničkim delima koja su besmrtna. Ajnštajn je pisao pisma svojoj budućoj supruzi-saradnici, Milevi Marić, Branko Radičević - Mini Karadžić, Jesenjin - Isidori Dankan, Doktor Živago - Lari...Da li su Cezar i Marko Antonije pisali pisma Kleopatri ili su ih čuvali na pergamentu sopstvene duše ?
Pismo je često najuzvišenija poezija, raskošni repertoar duše, ponekad elegični uzdah, nekada opraštanje od iluzija, izgubljenih nadanja. Zbilja ko nije pisao i dobijao pisma, uskraćen je za poseban duhovni usklik sreće ili patnje. Kakvo je to uzbuđenje kada se prepozna poznati rukopis, kada se najpre pročita kraj pa početak pisma, pa se onda iščitava lagano i tumači u ritmu srca, najčešće kako bi to duša želela.
Dok sam išla u Osnovnu školu ponekada sam bila "golub pismonoša", donoseći pisma mojim komšijama. Seoski poštar je poveravao meni deo svojih obaveza. Bila su to najčešće, pisma koja su stizala roditeljima od sina koji je bio na odsluženju vojnog roka. Pamtim ozarena lica majki, njihovu ustreptalu radost, kojima su obasipale donosioca radosne vesti. Pismo ! Ponekad sam čitala pismo majkama koje su se izgovarale da im je nečitak rukopis njihovog sina. Skoro uvek početak pisma je bio ovakav : "Dragi moji roditelji, ja sam zdravo i dobro koje i vama želim". A potom su opisivani vojnički dani i iskazivana zahvalnost za primljeni paket iz roditeljskog doma, opisivana su druženja sa vršnjacima drugih vera i narodnosti. Često su se, u takvim okolnostima, odabirali kumovi za buduća venčanja. Bilo je to neko srećnije vreme ili vreme zabluda ! Ko zna.
Pisma su glasnici poetskim emocija, nadahnuća, tajni koje se skrivaju od sopstvenog srca, svega što se ne sme otkriti u neposrednom susretu, izlivi ljubavi, patnje, čežnje, maštanja. Pismo je često bilo mač koji preseca vezu između dve duše, dva srca, koja su se volela, ali je vreme presudilo da se rastanu zauvek. Takva pisma su umivana suzama, iščitavana opet i opet, ne bi li se pronašla klica nade iz koje će izniknuti obnovljena sreća. Forma pisma je brižljivo birana. Razlikovala su se muška i ženska pisma: po sadržaju, snazi emocija, po željama, iluzijama, nadanjima, očekivanjima. Možda su ženska pisma bila "stidljivija", ali su uvek odavala notu iskrenosti i nedvosmislenu punoću osećanja. Muška pisma su imala drugačiji rukopis, drugačiju kovertu, formu. Ženska pisma su često imala miris parfema, presovani cvetić, ponekad na kraju poljubac, obris usana utisnut na kraju pisma od crvenog karmina. Poseban dar uz pismo, bile su fotografije sa posvetom. To je i posebno radovanje ! Sva nadahnuta, ispisana slova, dobijala su potvrdu, pečat, kroz pogled sa fotografije i osmehnute usne. Koliko su ljubljena, tajna je skrivena i od one koja ih je ljubila.
Pisala sam i dobijala pisma. Biću iskrena. Dobijala sam pisma iz dalekih gradova, iz drugih država, sa drugih kontinenata. U Osnovnoj školi, nastavnica ruskog jezika, nas je povezala sa vršnjacima iz Rusije, iz Novosibirska. Moja drugarica se zvala Nina. Pisala sam na ruskom jeziku koji sam odlično govorila i pisala. i Sada čuvam čestitke za Novu godinu od moje Nine. Pisma iz Podgorice, iz Splita, iz Celja su nestala u prošlosti. Bila su bezlična, prazna, pusta u odnosu na pisma koja snevaju na dnu škrinje. Kao što nestanu i bivše ljubavi, sudbina je i ljubavnih pisama. Moja sačuvana pisma su izuzetna umetnička dela, lirske književnosti, izlivi snažnih emocija, jedinstvenih, neponovljivih, uverljivih, obećavajućih...Takva pisma su i bedem na životnom putu, kada sudbina ili zla kob, donese nemir, slutnju, kraj...To su okovi koji sputavaju hod, prizemljuju u mestu, u kome je kanula poslednja suza. Godinama sam se opirala željama autora jedne umetničke biografije, da objavim deo svojih pisama. Možda ću se predomisliti u dopunjenom izdanju.
Odvezujem vrpcu na svežnju nepovrata. Rasuše se pisma i uspomene. Zaiskri suza u oku. Na pismima dodir ruku u kojima sam snevala i bila srećna. Kao umetnička dela, koja vremenom dobijaju na značaju, lepoti i neprolaznosti, postoje i u životima čoveka neprolazne uspomene. Taj rukopis ! Ta gospodstvena forma, oblik snova, umetnost...
Zatvaram pisma, vezujem ih svilenom vrpcom i sa osmehom spuštam na dno škrinje. Postoje vrednosti koje se ne skrnave imitacijama života. Dobih odgovor, zašto se o bedeme moje duše, odbija svaka nova iluzija ili sreća.