ПИСМО

 

            У дубини шкриње, годинама прикривана и ушушкавана пепелом заборава, сневају моја писма. И колико год пута сам рањена, повређена, изневерена и разочарана, покушавала да их отргнем од најбољег дела  моје сопствености, да их потопим у реку заборава, спуштала сам рушилачку руку, поражена њиховом лепотом, њиховим невиним сведочанством о једном смисленом периоду мога живота. Писмо ! Траг непролазности ! Печат истинитости !

            Писмо, као израз најтананијих емоција, који се стиска у поверљиви длан и устрептало чека одговор у летњем сутону, испод расцветале крошње јасмина. Или писмо које путује из даљина, помало патинирано од многих дланова кроз које је проходило.

            "На почетку беше слово"....- тако почиње најсветије писмо - "Свето писмо". Ма које садржине, ма којим поводом писано, писмо има свевремени значај јер је запис једне душе, историјског тренутка, путописа, пораза, победе, ултиматума, опраштања, отрежњења, растајања...

            Слово ! Како је моћна снага слова, моћнија често од бујице изговорених речи које протутње као олујна киша и нестану у забораву. Али, слово ! Оно нам неда лагати, неда нам заборављати ( Све и да хоћемо ), стално нас подсећа и мами у неко нестало време, да нас осмехне или ражалости. Колико је слова избрисала суза, изневерена нада. Па ипак и таква писма су каменчићи у мозаицима наших живота.

            Нека писма су дивна књижевна дела, срочена као путописи : "Писма из Норвешке"  ( Исидора Секулић ) или "Писма из Италије" ( Љуба Ненадовић ). Сви велики светски ствараоци, уметници, научници, писали су писма. То су драгоцена сведочанства о животима знаменитих људи који су задужили човечанство, својим изумима, уметничким делима која су бесмртна. Ајнштајн је писао писма својој будућој супрузи-сарадници, Милеви Марић, Бранко Радичевић - Мини Караџић, Јесењин - Исидори Данкан, Доктор Живаго - Лари...Да ли су Цезар и Марко Антоније писали писма Клеопатри или су их чували на пергаменту сопствене душе ?

            Писмо је често  најузвишенија поезија, раскошни репертоар душе, понекад елегични уздах, некада опраштање од илузија, изгубљених надања. Збиља ко није писао и добијао писма, ускраћен је за посебан духовни усклик среће или патње. Какво је то узбуђење када се препозна познати рукопис, када се најпре прочита крај па почетак писма, па се онда ишчитава лагано и тумачи у ритму срца, најчешће како би то душа желела.

            Док сам ишла у Основну школу понекада сам била "голуб писмоноша", доносећи писма мојим комшијама. Сеоски поштар је поверавао мени део својих обавеза. Била су то најчешће, писма која су стизала родитељима од сина који је био на одслужењу војног рока. Памтим озарена лица мајки, њихову устрепталу радост, којима су обасипале доносиоца радосне вести. Писмо ! Понекад сам читала писмо мајкама које су се изговарале да им је нечитак рукопис њиховог сина. Скоро увек почетак писма је био овакав : "Драги моји родитељи, ја сам здраво и добро које и вама желим". А потом су описивани војнички дани и исказивана захвалност за примљени пакет из родитељског дома, описивана су дружења са вршњацима других вера и народности. Често су се, у таквим околностима, одабирали кумови за будућа венчања. Било је то неко срећније време или време заблуда ! Ко зна.

            Писма су гласници поетским емоција, надахнућа, тајни које се скривају од сопственог срца, свега што се не сме открити у непосредном сусрету, изливи љубави, патње, чежње, маштања. Писмо је често било мач који пресеца везу између две душе, два срца, која су се волела, али је време пресудило да се растану заувек. Таква писма су умивана сузама, ишчитавана опет и опет, не би ли се пронашла клица наде из које ће изникнути обновљена срећа. Форма писма је брижљиво бирана. Разликовала су се мушка и женска писма: по садржају, снази емоција, по жељама, илузијама, надањима, очекивањима. Можда су женска писма била "стидљивија", али су увек одавала ноту искрености и недвосмислену пуноћу осећања. Мушка писма су имала другачији рукопис, другачију коверту, форму. Женска писма су често имала мирис парфема, пресовани цветић, понекад на крају пољубац, обрис усана утиснут на крају писма од црвеног кармина. Посебан дар уз писмо, биле су фотографије са посветом. То је и посебно радовање ! Сва надахнута, исписана слова, добијала су потврду, печат, кроз поглед са фотографије и осмехнуте усне. Колико су љубљена, тајна је скривена и од оне која их је љубила.

            Писала сам и добијала писма. Бићу искрена. Добијала сам писма из далеких градова, из других држава, са других континената. У Основној школи, наставница руског језика, нас је повезала са вршњацима из Русије, из Новосибирска. Моја другарица се звала Нина. Писала сам на руском језику који сам одлично говорила и писала. и Сада чувам честитке за Нову годину од моје Нине. Писма из Подгорице, из Сплита, из Цеља су нестала у прошлости. Била су безлична, празна, пуста у односу на писма која сневају на дну шкриње. Као што нестану и бивше љубави, судбина је и љубавних писама. Моја сачувана писма су изузетна уметничка дела, лирске књижевности, изливи снажних емоција, јединствених, непоновљивих, уверљивих, обећавајућих...Таква писма су и бедем на животном путу, када судбина или зла коб, донесе немир, слутњу, крај...То су окови који спутавају ход, приземљују у месту, у коме је канула последња суза. Годинама сам се опирала жељама аутора једне уметничке биографије, да објавим део својих писама. Можда ћу се предомислити у допуњеном издању.

            Одвезујем врпцу на свежњу неповрата. Расуше се писма и успомене. Заискри суза у оку. На писмима додир руку у којима сам сневала и била срећна. Као уметничка дела, која временом добијају на значају, лепоти и непролазности, постоје и у животима човека непролазне успомене. Тај рукопис ! Та господствена форма, облик снова, уметност...

            Затварам писма, везујем их свиленом врпцом и са осмехом спуштам на дно шкриње. Постоје вредности које се не скрнаве имитацијама живота. Добих одговор, зашто се о бедеме моје душе, одбија свака нова илузија или срећа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: