detalj slike: KRK Art dizajn

SPOMENAR, intimni prtljag tajanstva, žudnje i traganja

Danas se mnogi vraćaju da zavire u svoje davno odložene, skrivene ili zaključane uspomene i priče iz mladosti koje svedoče o ljubavima koje smo imali, o putevima kojima smo išli, izvorima koje smo otkrivali, brežuljcima na koje smo se peli, o ulicama kojima smo šetali. I sam, u dubini lepih osećanja ali i prijatnih sećanja, preplavljen toplim emocijama povodom uspomena i vremena svoje mladosti, povremeno se, ispunjen uzbudljivim trenucima, đavolskim slučajnostima, zaglavim u nekom vremenu i nekoj priči iz koje posmatram ovaj današnji svet izgubljenih, zalutalih i okasnelih duša. Tada zažalim što u mladosti nisam bio poverljiviji prema svojoj nezrelosti, jer zrelost izbegava avanture i svaki vid nezrele komocije. Slike iz takvog vremena iskazuju puno poštovanje prema jednom vremenu, ljudskoj prirodi i njenoj emociji, koja je, gotovo neverovatno, uvek bila spremna na ljubav, prijateljstvo, na nov početak. Jedna od tako najdražih uspomena, koja nosi duboke tragove realnosti i postojanosti, ali i trepet snažnih ličnih doživljavanja i emocija, bio je spomenar.

Kao sklonište i utočište, kao trajna uspomena na mladost, spomenar je važan deo siciokulturnog nasleđa. Oni su i značajan izvor informacija o vremenu u kojem su nastajali, a mogu biti vredna građa sociolozima, etnolozima, istoričarima, umetnicima. Imenica spomenar izvedena je preko sinonima leksikon i album, dok jedan broj teoretičara smatra da je ovaj termin nastao od dve reči: spomen i dar. Ne sporeći validnost ovih tumačenja, spomenari su slika stvarnosti ostvarivana iz autobiografskih uspomena i imaginativnih narativnih opservacija. To nešto malo, duboko, daleko, skoro svečano i posebno, davalo je ljudskom životu poseban smisao i značenje. Spomenari nose u svom biću aromatične asocijacije svog vremena i vlastiti emotivni univerzum dosledne mere ukusa, razumevanja i vrednovanja. Ovaj iskustveni prtljag prošlosti, uzdrhtale emocionalne rascvetalosti, bio je intimni koordinatni sistem ljubavi i tajanstva, žudnje i traganja.

Tradicija pisanja spomenara datira još od početka šesnaestog veka. Postoji značajna razlika između vremena prvih i poslednjih spomenara, kako po formi, tako i po sadržini. Prvi spomenari – scrapbook, ličili su na kutijice sa upisima na papiru, nalik pismima. Bili su to kratki intimni dnevnici, sa stihovima, receptima, koje su popunjavali bliski prijatelji ili poznate ličnosti. Spomenari iz tog perioda imali su „veću ozbiljnost” nego kasniji, jer ih nisu koristili mlađi ljudi već zrele osobe. Poruke su pisane olovkom i mastilom i to krasnopisom. Ispunjavali su se godinama i kao takvi ostajali kao uspomena u trajnom vlasništvu. Devojke su u tim sveskama čuvale svoje tajne sve do udaje, pa se u njima mogu naći divne ljubavne izjave i literarni citati. Kao dokument života i misli, bili su narativ jednog vremena, sredine i života, sa toplinom i emocijom koju nikad ne može imati savremeni čovek. Kasnije spomenari postaju sveske, od najobičnijih do vrlo skupocenih i umetnički urađenih za tu svrhu, čiji dekor i dizajn sugerišu viziju jednog vremena u kome je duh otvorene i komotne, izazovne i pronicljive improvizacije i komunikacije bio dominantan pečat.

Ideja o takvoj formi komunikacije javlja se kao čista želja neopterećena sujetom, iz duboke, bezdane praznine, koja obesmišljava svaku sadržinu nalik današnjem obrascu odnosa mladih. Generacija koja u čekanju boljih vremena traći vreme zlatne mladosti jasnije se odredila prema sopstvenom sazrevanju i preko spomenara ulazi u sklad sa sobom i sa svetom oko sebe. Žudnja za lepšim, punijim i dubljim sadržajima bila je po mnogo čemu racionalna. To je nada da će neko ući u njihov život i duševno ih preseliti na neko lepše i bolje mesto. U takvoj svakodnevici spomenari su im omogućavali da izraze skiveni aspekt svog bića, da podele tajni šapat svojih duša. Oni su u toj svojoj sveščici slagali reči, misli, emocije i sudbine u postojanu građevinu nade i očekivanja. Bila je to lozinka koja je otvarala generacijski kôd, a ponekad i srce. Male tajne, prva pisma, prvi dodiri i poljupci, sitni nestašluci, prvi tragovi sazrevanja, sve je to lepo spakovano u mali spomenar ukrasnih korica.

Ako bih pokušao da precizno definišem ovaj kuturološki fenomen, rekao bih da je spomenar oblik spontanog kulturnog aktivizma, autentičnog svedočanstva tipološke forme, nastao kombinacijom lapidarnih, dokumentarističkih narativa, uspomena na prijateljstvo, pun svetlosti, ljudske radosti, nade, čežnje i raskošne emocije. Taj intimni dnevnik, koji je imao snažno uporište u realnom životu, sačinjen od realno nerealnih fragmenata objedinjenih u obliku ankete, pun je romantičarske rafiniranosti, emocionalne raskoši, mirisa i darova mladosti, ali i setne patetike. Bio je to najkraći, najjednostavniji i najefikasniji način da se pronađe put do emocija, snažnih doživljaja, i svet otvorenih mogućnosti. Spomenari su karakteristični za određeni uzrast kao odgovor na neke socijalne potrebe i interes vremena i običaja tradicionalne kulture. Zanimljivi su i po tome što ih, koliko god imali sličnosti, krase i razlike, kako u pitanjima, tako i u tekstualnim izkazima. Pored udžbenika, bio je obavezna knjiga u školskoj torbi jer se nikad nije znalo kada će se pojaviti željena simpatija kojoj treba doturiti spomenar na upisivanje.

Ljubav je glavni pokretač i nadahnuće za ovakav vid međusobne komunikacije. Spomenar je bio velika kapija preko koje se ulazilo u tajne ljubavi. Izrasli iz kulturnih okolnosti i individualne kreativnosti, spomenari su imali svoju formu pitanja na koja su odgovarali izabrani prijatelji. Bila su to uobičajena pitanja koja oslikavaju mentalitetsku matricu i karakter tih generacija, ali i maštu njihovog autora: ime i prezime; godina i mesto rođenja; adresa; horoskopski znak; visina; težina; hobi; omiljeni sportski klub; najbolji drug i drugarica; omiljena knjiga; muzika i omiljeni pevač/omiljena pevačica, pa do pitanja: ime simpatije, i slično. Za razliku od današnjih generacija, nenametljiva, diskretna radoznalost u spomenarskim pitanjima povlačila je jednostavnost, otmenost, smirenost i prisnost u odgovorima. Bio je to fini, uglađeni šarm. Bez ikakvog tehnološkog luksuza današnjih generacija, ovakva pitanja su bila jedini put, način i veština traganja do vlastite duše; stvaranje čarolije putem magije sopstvene igre. Spomenari su približavali stvarnost, pomažući da se ona učini očiglednijom, neposrednijom, intimnijom, ponekad na prelep, povremeno na urnebesan i komičan način, ali naseljen šarmantno uvrnutim mladim likovima punim života. Pitanja i odgovori pisani u ritmu srca bili su sentiment i inspiracija za tihost i diskretnost.

Koliko je iskrenih i zaljubljenih duša patilo zbog odgovora, koliko ljubavi ostvareno i bračnih zajednica zasnovano zaslugom ovakvog obrasca ponašanja. U odgovorima je bilo toliko lucidne poetike, narativne fikcije, imaginacije i majstorije dosetljivosti, iz kojih isijava autentična kreativnost mutnih slika i predstava koje postoje samo kao slutnja. Bilo je tu boemske identifikacije, poetske melanholije i egzibicije. Čudna je bila ta njihova alhemija emocija. Ona se doima kao privid živog sna, sa dosta nabujale životne energije. Svaki odgovor imao je više lica, a istinsko je samo jedno: lice strasti. Tu pulsaciju kondenzovane energije razbijala je putena nežnost puna savršene igre koja donosi radost, a bez radosti nema treptaja mladosti. Svako je sebe kreirao kao nekakav lik iz omiljenog romana ili filma. Uostalom, kao lični mit, i pusti snovi su snovi, kao što su i neostvarene želje deo mladosti. Po svemu sudeći, bilo je tu i sanjara, kojima je opis stvarnosti važniji od stvarnosti. Čega sve nije bilo u ovoj spontanoj improvizaciji i razigranoj predstavi!

U potrazi za ljubavlju i za svim onim što pokreće svakog čoveka, bilo je centralno i glavno pitanje: Imaš li simpatiju i kako se zove? Bio je to puls i damar koji izbacuje zaljubljene iz mira ravnodušnosti. Ne odvajajući se od svojih likova žudnje, počesto omađijani, svako je, manje-više spontano, nastojao da otkrije duplo dno u kome njegova simpatija taji svoje zadnje misli i želje. To je tačka sa koje počinje da se čuje i oseća svest i samosvest, san i java, želja i fikcija, a uznesena stanja stvaraju duh u kome se teško prosuđuje i misli. S nestrpljenjem se čekao trenutak kada će simpatija završiti upisivanje, a srce ti kuca sto na sat i jedva preživiš veče. A nakon toga, ili je selo veselo ili gde igračke, tu i plačke, malo suza, malo gušenja u jastuku od plača.

Bio je to krotak, nestašan, bezbrižan i bezazlen način da se emocija upakuje i zahtev za prijateljstvo pošalje, jednako koliko i svojevrsni snovidi pozivi i varijacije jednog istog motiva i postupka. U tim neveštim iskušenjima bilo je u svemu i pomalo grotesknih i pastoralnih situacija i osećajnosti koja prevazilazi egzistencijalnu teskobu. Magična i tajanstvena ženska bića, u stegnutoj patrijarhalnoj sredini, puna želja i žudnje, setnih sudbina, pukih snova, spontane prirode, uvek su imala maleni prostor za sopstvenu samospoznaju i pravo na sopstveni izbor. Možda je ta nejasna slika bila samo delimična predstava znatno složenije realnosti. Možemo li sa ove vremenske distance osetiti, ući u dubinu njihovih raznovidih i ponesenih duša i srca, dok trepere nad izazovom koji pulsira, živi i preliva se preko života kao u spojenim sudovima?

Spomenare krase mnoge sličnosti, ali i razlike. Osim tekstualnih iskaza, upisivali su se stihovi, šale, književni citati o ljubavi, prijateljstvu, prolaznosti života. Mnogi su upisivali sugestije, predloge, žalbe, upozorenja, pa i neke tajne. Bili su to kaleidoskopi sa raznim zanimljivim pričama. To su netradicionalni lični iskazi, ponekad i rimovani. Kod pojedinih spomenara mogli su se naći i podlisci o školi, profesorima, prijateljima, šaljivi list. Naravno, najveći broj spomenara, gde je granica bila mašta, bio je izlepljen fotografijama poznatih glumaca, pevača, sportista, crtežima, ilustracijama, presovanim cvećem, ljubavnim pesmama, isečcima iz časopisa i novina, čipkom, ukrasnim trakama, tragovima karmina sa usana, nalepnicama. Svako je tražio svoje zrno radosti koje će ugraditi u tu sveščicu. Za upisivanje se koristila obična olovka, olovka u boji, tuš, flomaster, nalivpero. U nekima su postojale prazne stranice na koje bi se unosio stih, ljubavna pesmica, izreka ili neki crtež.

Postojali su personalni i javni spomenari, sa ličnim i opštim slikama stvarnosti i intimne naracije. Kao sveska tajni i ukoričena knjiga ljubavi, kao poetska partitura hipersenzibilnih emocija, lični spomenar je bio skriven od očiju roditelja i prijatelja, upakovan i elegantno sklonjen kao najveća dragocenost koju niko ne može pronaći, dok su javni bili dostupni svakom. Inače, u spomenare su se više upisivali nastavnici nego roditelji. Mnogi poseduju spomenare iz osnovne i srednje škole i kasnije. Sentimentalna vrednost ovakvih beležnica obznanjuje se mnogo godina kasnije kad će njihovim vlasnicima izmamiti osmeh, melanholičnu emociju i uzdah na prvu simpatiju, ljubav ili dugotrajno prijateljstvo. Treba istaći da su u to vreme spomenari bili potrebniji devojkama nego momcima. Romantične spomenare, pre pojave savremene tehnologije, zamenjuju leksikoni i albumi. Tako je izgledao Fejsbuk starijih generacija, koji je išao od klupe do klupe i iz koga se saznavalo štošta.

Iako iskrenije, lepše i romantičnije udvaranje i zavođenje u to vreme bio je pošten terenski rad. Slala su se ljubavna pisma, a odgovor se dugo čekao. Najveći je problem bio kako doturiti pismo ili spomenar svojoj simpatiji. Trebalo je imati osobu od poverenja kako već narednog dana čitava škola ne bi pričala o tome, a tek ako bi za taj blam saznali roditelji... Najvažnije je bilo sačuvati tajnu u najužem krugu drugova i ponekog radoznalog učitelja. Pa ipak, preko spomenara se najbolje i najduže čuvala neka tajna. U ličnom kontaktu sa svojom simpatijom momci su morali prodati dobru foru koja će je zavesti odmah, na licu mesta; morao si biti brz, dovitljiv na šalama, ako je to već karta na koju igraš. Bili su to heroji, nepokorni pobunjenici protiv lokalnih ograničenja i najčešće omiljeni ženski likovi, koji se istinski otkrivaju preko prirode svojih igara i zadovoljstava. Budući da se u to vreme mnogo više nego danas cenilo prijateljstvo, drugarstvo i međusobno poverenje, bilo je mnogo tajni koje nikad nisu otkrivene.

Analizirajući ovaj fenomen, ne mogu se oteti utisku da su spomenari, kao kulturni žanr i belezi prošlosti, a kasnije leksikoni, imali književnoumetničke karakteristike. Dodajući životu književnoumetničke elemente, mogu se smatrati delom usmene i pisane književne tradicije. Bili su to neponovljivi poetski lirski narativi i iskazi dragocene vrednosti, koji na literaran način ispovedaju i transponuju život u mikroeseje. Pisalo se o najvažnijim životnim vrednostima toga doba: o ljubavi, domovini, radu, sreći, prijateljstvu, prolaznosti, iskrenosti. A tek šta reći na izvanredne crteže i likovne motive, ostavljene kao uspomene u koricama spomenara. U tim kreacijama bilo je svega: od radosti, do pesimizma i melanholije. Bilo je to emotivno i duhovno bokorenje i pritvorna patrijarhalna idiličnost. Ova mera neobičnosti razotkriva povratnu istinu normalnosti i nadarenosti jedne čestite generacije, iako nam danas ovo štivo deluje pomalo naivno, ali opet privlačno i zanimljivo.

Živimo u podeljenoj i hibridnoj realnosti, u delikatnim vremenima i u licemernom svetu, koji iz različitih razloga zaboravlja neke dobre vitalne ljudske vrednosti. Ljubav kao najveći ukras života dosta je ugrožena, iako najbolje odražava prirodu ljudskog postojanja i smisao življenja. Vreme u kome su egzistirali spomenari vrednovalo je mnoge dragocenosti iskrenije, smislenije i temeljnije. Digitalizacija, društvene mreže, savremena sredstva za komunikaciju podržavaju neke druge slike nezamislive generacijama od pre samo pedesetak godina. Mladi danas ne ispuštaju ajfon, ajped, tablet i šta sve ne iz ruku. Kad sede, drže ih kao što se nekad držala Biblija, Kuran ili Talmud, pri molitvi, u krilu, na spojenim dlanovima. Zato su spomenari, uz otvaranje vidika, više unosili iskrene životne radosti, gradili autentične mostove, nego što danas virtuelna stvarnost to može postići i dostići.

Pripovedanjem o ljudima i događajima, preko kojih se može sagledati celokupni kontekst duhovne i kulturne klime, spomenari, kao neka relikvija, trajno svedoče o vremenu u kome ljudi nisu bili svesni svoje bezbrižne komocije i sreće. Oni su podsetnici na sve što su ljudi na svom putu kroz vreme već zaboravili, trajno svedočeći i opominjući da ljubav mora ostati privilegija svih nas, pa makar i u nekoj obeshrabrujućoj, transhumanističkoj budućnosti. Oni potentno svedoče o vremenu i vrednostima kojih više nema, o iskustvima koja imaju ljudski oblik i karakter, noseći u sebi prividnu lakoću autonomije života i osećajnost satkanu od prolaznosti. Za mnoge danas neprocenjiva uspomena i vrednost, spomenari se s ljubalju prelistavaju, kao jedan od oblika osmišljenog i ulepšanog života. Kao najdublje iskustvo jedne egzistencije i autentičan izraz stvaralačke kreacije čoveka svedoče o našoj ukupnoj pripadnosti istorijskom vremenu i potencijalnim kulturnim katalozima budućnosti.

Kao i ostale tradicijske tvorevine i obrasci naše spontane kulture, spomenari ostaju kao lep dokument uspomena na divna drugarstva, neraskidiva prijateljstva, stare ljubavi, nezaceljene rane, ako nikako drugačije, a ono bar kao odložene sveske u nekoj kutiji na tavanu. Kao verna slika bolećive nostalgije i romantičarske tradicije, oni danas postaju zabavne sveske, istiniti kao sam život, puni romantičnih stihova naših predaka. S prošlošću koja postaje deo nas i onih što će posle nas da dođu, spomenari će lucidno, autentično, senzibilno i inteligentno ispisivati svoju egzistenciju kroz ekspresiju vlastite dokumentarne arheologije. Ukoliko budemo bagatelisali ovo zaveštanje, zanemarićemo suštinu samih sebe.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: