детаљ слике: КРК Арт дизајн

СПОМЕНАР, интимни пртљаг тајанства, жудње и трагања

Данас се многи враћају да завире у своје давно одложене, скривене или закључане успомене и приче из младости које сведоче о љубавима које смо имали, о путевима којима смо ишли, изворима које смо откривали, брежуљцима на које смо се пели, о улицама којима смо шетали. И сам, у дубини лепих осећања али и пријатних сећања, преплављен топлим емоцијама поводом успомена и времена своје младости, повремено се, испуњен узбудљивим тренуцима, ђаволским случајностима, заглавим у неком времену и некој причи из које посматрам овај данашњи свет изгубљених, залуталих и окаснелих душа. Тада зажалим што у младости нисам био поверљивији према својој незрелости, јер зрелост избегава авантуре и сваки вид незреле комоције. Слике из таквог времена исказују пуно поштовање према једном времену, људској природи и њеној емоцији, која је, готово невероватно, увек била спремна на љубав, пријатељство, на нов почетак. Једна од тако најдражих успомена, која носи дубоке трагове реалности и постојаности, али и трепет снажних личних доживљавања и емоција, био је споменар.

Као склониште и уточиште, као трајна успомена на младост, споменар је важан део сициокултурног наслеђа. Они су и значајан извор информација о времену у којем су настајали, а могу бити вредна грађа социолозима, етнолозима, историчарима, уметницима. Именица споменар изведена је преко синонима лексикон и албум, док један број теоретичара сматра да је овај термин настао од две речи: спомен и дар. Не спорећи валидност ових тумачења, споменари су слика стварности остваривана из аутобиографских успомена и имагинативних наративних опсервација. То нешто мало, дубоко, далеко, скоро свечано и посебно, давало је људском животу посебан смисао и значење. Споменари носе у свом бићу ароматичне асоцијације свог времена и властити емотивни универзум доследне мере укуса, разумевања и вредновања. Овај искуствени пртљаг прошлости, уздрхтале емоционалне расцветалости, био је интимни координатни систем љубави и тајанства, жудње и трагања.

Традиција писања споменара датира још од почетка шеснаестог века. Постоји значајна разлика између времена првих и последњих споменара, како по форми, тако и по садржини. Први споменари – сцрапбоок, личили су на кутијице са уписима на папиру, налик писмима. Били су то кратки интимни дневници, са стиховима, рецептима, које су попуњавали блиски пријатељи или познате личности. Споменари из тог периода имали су „већу озбиљност” него каснији, јер их нису користили млађи људи већ зреле особе. Поруке су писане оловком и мастилом и то краснописом. Испуњавали су се годинама и као такви остајали као успомена у трајном власништву. Девојке су у тим свескама чувале своје тајне све до удаје, па се у њима могу наћи дивне љубавне изјаве и литерарни цитати. Као документ живота и мисли, били су наратив једног времена, средине и живота, са топлином и емоцијом коју никад не може имати савремени човек. Касније споменари постају свеске, од најобичнијих до врло скупоцених и уметнички урађених за ту сврху, чији декор и дизајн сугеришу визију једног времена у коме је дух отворене и комотне, изазовне и проницљиве импровизације и комуникације био доминантан печат.

Идеја о таквој форми комуникације јавља се као чиста жеља неоптерећена сујетом, из дубоке, бездане празнине, која обесмишљава сваку садржину налик данашњем обрасцу односа младих. Генерација која у чекању бољих времена траћи време златне младости јасније се одредила према сопственом сазревању и преко споменара улази у склад са собом и са светом око себе. Жудња за лепшим, пунијим и дубљим садржајима била је по много чему рационална. То је нада да ће неко ући у њихов живот и душевно их преселити на неко лепше и боље место. У таквој свакодневици споменари су им омогућавали да изразе скивени аспект свог бића, да поделе тајни шапат својих душа. Они су у тој својој свешчици слагали речи, мисли, емоције и судбине у постојану грађевину наде и очекивања. Била је то лозинка која је отварала генерацијски кôд, а понекад и срце. Мале тајне, прва писма, први додири и пољупци, ситни несташлуци, први трагови сазревања, све је то лепо спаковано у мали споменар украсних корица.

Ако бих покушао да прецизно дефинишем овај кутуролошки феномен, рекао бих да је споменар облик спонтаног културног активизма, аутентичног сведочанства типолошке форме, настао комбинацијом лапидарних, документаристичких наратива, успомена на пријатељство, пун светлости, људске радости, наде, чежње и раскошне емоције. Тај интимни дневник, који је имао снажно упориште у реалном животу, сачињен од реално нереалних фрагмената обједињених у облику анкете, пун је романтичарске рафинираности, емоционалне раскоши, мириса и дарова младости, али и сетне патетике. Био је то најкраћи, најједноставнији и најефикаснији начин да се пронађе пут до емоција, снажних доживљаја, и свет отворених могућности. Споменари су карактеристични за одређени узраст као одговор на неке социјалне потребе и интерес времена и обичаја традиционалне културе. Занимљиви су и по томе што их, колико год имали сличности, красе и разлике, како у питањима, тако и у текстуалним изказима. Поред уџбеника, био је обавезна књига у школској торби јер се никад није знало када ће се појавити жељена симпатија којој треба дотурити споменар на уписивање.

Љубав је главни покретач и надахнуће за овакав вид међусобне комуникације. Споменар је био велика капија преко које се улазило у тајне љубави. Израсли из културних околности и индивидуалне креативности, споменари су имали своју форму питања на која су одговарали изабрани пријатељи. Била су то уобичајена питања која осликавају менталитетску матрицу и карактер тих генерација, али и машту њиховог аутора: име и презиме; година и место рођења; адреса; хороскопски знак; висина; тежина; хоби; омиљени спортски клуб; најбољи друг и другарица; омиљена књига; музика и омиљени певач/омиљена певачица, па до питања: име симпатије, и слично. За разлику од данашњих генерација, ненаметљива, дискретна радозналост у споменарским питањима повлачила је једноставност, отменост, смиреност и присност у одговорима. Био је то фини, углађени шарм. Без икаквог технолошког луксуза данашњих генерација, оваква питања су била једини пут, начин и вештина трагања до властите душе; стварање чаролије путем магије сопствене игре. Споменари су приближавали стварност, помажући да се она учини очигледнијом, непосреднијом, интимнијом, понекад на прелеп, повремено на урнебесан и комичан начин, али насељен шармантно уврнутим младим ликовима пуним живота. Питања и одговори писани у ритму срца били су сентимент и инспирација за тихост и дискретност.

Колико је искрених и заљубљених душа патило због одговора, колико љубави остварено и брачних заједница засновано заслугом оваквог обрасца понашања. У одговорима је било толико луцидне поетике, наративне фикције, имагинације и мајсторије досетљивости, из којих исијава аутентична креативност мутних слика и представа које постоје само као слутња. Било је ту боемске идентификације, поетске меланхолије и егзибиције. Чудна је била та њихова алхемија емоција. Она се доима као привид живог сна, са доста набујале животне енергије. Сваки одговор имао је више лица, а истинско је само једно: лице страсти. Ту пулсацију кондензоване енергије разбијала је путена нежност пуна савршене игре која доноси радост, а без радости нема трептаја младости. Свако је себе креирао као некакав лик из омиљеног романа или филма. Уосталом, као лични мит, и пусти снови су снови, као што су и неостварене жеље део младости. По свему судећи, било је ту и сањара, којима је опис стварности важнији од стварности. Чега све није било у овој спонтаној импровизацији и разиграној представи!

У потрази за љубављу и за свим оним што покреће сваког човека, било је централно и главно питање: Имаш ли симпатију и како се зове? Био је то пулс и дамар који избацује заљубљене из мира равнодушности. Не одвајајући се од својих ликова жудње, почесто омађијани, свако је, мање-више спонтано, настојао да открије дупло дно у коме његова симпатија таји своје задње мисли и жеље. То је тачка са које почиње да се чује и осећа свест и самосвест, сан и јава, жеља и фикција, а узнесена стања стварају дух у коме се тешко просуђује и мисли. С нестрпљењем се чекао тренутак када ће симпатија завршити уписивање, а срце ти куца сто на сат и једва преживиш вече. А након тога, или је село весело или где играчке, ту и плачке, мало суза, мало гушења у јастуку од плача.

Био је то кротак, несташан, безбрижан и безазлен начин да се емоција упакује и захтев за пријатељство пошаље, једнако колико и својеврсни сновиди позиви и варијације једног истог мотива и поступка. У тим невештим искушењима било је у свему и помало гротескних и пасторалних ситуација и осећајности која превазилази егзистенцијалну тескобу. Магична и тајанствена женска бића, у стегнутој патријархалној средини, пуна жеља и жудње, сетних судбина, пуких снова, спонтане природе, увек су имала малени простор за сопствену самоспознају и право на сопствени избор. Можда је та нејасна слика била само делимична представа знатно сложеније реалности. Можемо ли са ове временске дистанце осетити, ући у дубину њихових разновидих и понесених душа и срца, док трепере над изазовом који пулсира, живи и прелива се преко живота као у спојеним судовима?

Споменаре красе многе сличности, али и разлике. Осим текстуалних исказа, уписивали су се стихови, шале, књижевни цитати о љубави, пријатељству, пролазности живота. Многи су уписивали сугестије, предлоге, жалбе, упозорења, па и неке тајне. Били су то калеидоскопи са разним занимљивим причама. То су нетрадиционални лични искази, понекад и римовани. Код појединих споменара могли су се наћи и подлисци о школи, професорима, пријатељима, шаљиви лист. Наравно, највећи број споменара, где је граница била машта, био је излепљен фотографијама познатих глумаца, певача, спортиста, цртежима, илустрацијама, пресованим цвећем, љубавним песмама, исечцима из часописа и новина, чипком, украсним тракама, траговима кармина са усана, налепницама. Свако је тражио своје зрно радости које ће уградити у ту свешчицу. За уписивање се користила обична оловка, оловка у боји, туш, фломастер, наливперо. У некима су постојале празне странице на које би се уносио стих, љубавна песмица, изрека или неки цртеж.

Постојали су персонални и јавни споменари, са личним и општим сликама стварности и интимне нарације. Као свеска тајни и укоричена књига љубави, као поетска партитура хиперсензибилних емоција, лични споменар је био скривен од очију родитеља и пријатеља, упакован и елегантно склоњен као највећа драгоценост коју нико не може пронаћи, док су јавни били доступни сваком. Иначе, у споменаре су се више уписивали наставници него родитељи. Многи поседују споменаре из основне и средње школе и касније. Сентиментална вредност оваквих бележница обзнањује се много година касније кад ће њиховим власницима измамити осмех, меланхоличну емоцију и уздах на прву симпатију, љубав или дуготрајно пријатељство. Треба истаћи да су у то време споменари били потребнији девојкама него момцима. Романтичне споменаре, пре појаве савремене технологије, замењују лексикони и албуми. Тако је изгледао Фејсбук старијих генерација, који је ишао од клупе до клупе и из кога се сазнавало штошта.

Иако искреније, лепше и романтичније удварање и завођење у то време био је поштен теренски рад. Слала су се љубавна писма, а одговор се дуго чекао. Највећи је проблем био како дотурити писмо или споменар својој симпатији. Требало је имати особу од поверења како већ наредног дана читава школа не би причала о томе, а тек ако би за тај блам сазнали родитељи... Најважније је било сачувати тајну у најужем кругу другова и понеког радозналог учитеља. Па ипак, преко споменара се најбоље и најдуже чувала нека тајна. У личном контакту са својом симпатијом момци су морали продати добру фору која ће је завести одмах, на лицу места; морао си бити брз, довитљив на шалама, ако је то већ карта на коју играш. Били су то хероји, непокорни побуњеници против локалних ограничења и најчешће омиљени женски ликови, који се истински откривају преко природе својих игара и задовољстава. Будући да се у то време много више него данас ценило пријатељство, другарство и међусобно поверење, било је много тајни које никад нису откривене.

Анализирајући овај феномен, не могу се отети утиску да су споменари, као културни жанр и белези прошлости, а касније лексикони, имали књижевноуметничке карактеристике. Додајући животу књижевноуметничке елементе, могу се сматрати делом усмене и писане књижевне традиције. Били су то непоновљиви поетски лирски наративи и искази драгоцене вредности, који на литераран начин исповедају и транспонују живот у микроесеје. Писало се о најважнијим животним вредностима тога доба: о љубави, домовини, раду, срећи, пријатељству, пролазности, искрености. А тек шта рећи на изванредне цртеже и ликовне мотиве, остављене као успомене у корицама споменара. У тим креацијама било је свега: од радости, до песимизма и меланхолије. Било је то емотивно и духовно бокорење и притворна патријархална идиличност. Ова мера необичности разоткрива повратну истину нормалности и надарености једне честите генерације, иако нам данас ово штиво делује помало наивно, али опет привлачно и занимљиво.

Живимо у подељеној и хибридној реалности, у деликатним временима и у лицемерном свету, који из различитих разлога заборавља неке добре виталне људске вредности. Љубав као највећи украс живота доста је угрожена, иако најбоље одражава природу људског постојања и смисао живљења. Време у коме су егзистирали споменари вредновало је многе драгоцености искреније, смисленије и темељније. Дигитализација, друштвене мреже, савремена средства за комуникацију подржавају неке друге слике незамисливе генерацијама од пре само педесетак година. Млади данас не испуштају ајфон, ајпед, таблет и шта све не из руку. Кад седе, држе их као што се некад држала Библија, Куран или Талмуд, при молитви, у крилу, на спојеним длановима. Зато су споменари, уз отварање видика, више уносили искрене животне радости, градили аутентичне мостове, него што данас виртуелна стварност то може постићи и достићи.

Приповедањем о људима и догађајима, преко којих се може сагледати целокупни контекст духовне и културне климе, споменари, као нека реликвија, трајно сведоче о времену у коме људи нису били свесни своје безбрижне комоције и среће. Они су подсетници на све што су људи на свом путу кроз време већ заборавили, трајно сведочећи и опомињући да љубав мора остати привилегија свих нас, па макар и у некој обесхрабрујућој, трансхуманистичкој будућности. Они потентно сведоче о времену и вредностима којих више нема, о искуствима која имају људски облик и карактер, носећи у себи привидну лакоћу аутономије живота и осећајност саткану од пролазности. За многе данас непроцењива успомена и вредност, споменари се с љубаљу прелиставају, као један од облика осмишљеног и улепшаног живота. Као најдубље искуство једне егзистенције и аутентичан израз стваралачке креације човека сведоче о нашој укупној припадности историјском времену и потенцијалним културним каталозима будућности.

Као и остале традицијске творевине и обрасци наше спонтане културе, споменари остају као леп документ успомена на дивна другарства, нераскидива пријатељства, старе љубави, незацељене ране, ако никако другачије, а оно бар као одложене свеске у некој кутији на тавану. Као верна слика болећиве носталгије и романтичарске традиције, они данас постају забавне свеске, истинити као сам живот, пуни романтичних стихова наших предака. С прошлошћу која постаје део нас и оних што ће после нас да дођу, споменари ће луцидно, аутентично, сензибилно и интелигентно исписивати своју егзистенцију кроз експресију властите документарне археологије. Уколико будемо багателисали ово завештање, занемарићемо суштину самих себе.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: