O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ROJ

Boris Mišić
detalj slike: KRK Art dizajn


  ROJ 


 

Oko Uzvišenog je sve videlo, znalo i lociralo. Nije bilo greške. Poslednja opasna jedinka detektovana je na pustim stenama planine Atosa, u oblasti koja se nekada nazivala Unutrašnjom Karuljom. Beše to u davna vremena pribežište monaha-isposnika, ljudi kojima je čak i manastirski život bio preblag, i koji su u svojoj pokori otišli u krajnju izolovanost od sveta, u surovu kamenu pustinju, u pećine i skloništa koja bukvalno vise na liticama.
Humanoid istrebljivač PK-2274 iz Prizrenske uzgajivačnice, posedovao je sve potrebne podatke. Sastav stena i tla, nagib litica, klimatske uslove, zagađenost vazduha, prisustvo radijacije. Znao je i sve istorijske činjenice. Nakon što se Uzvišeni obznanio svetu, te poveo odbrambeno-oslobodilački rat za majku Prirodu, za planetu Zemlju, rešen da istrebi zločinačku ljudsku rasu koja je istu uništavala, trovala industrijom, radijacijom i bolestima, mnoga napuštena staništa naglo su oživela, pružajući utočište zločincima i nadu da mogu izbeći pravednoj kazni Oka.
Humanoid PK-2274 je dobro poznavao istoriju ovog mesta. U podnožju planine nekad beše verska republika, koju ljudska bića nazivahu Svetom Gorom, i u kojoj štovaše lažnog idola po imenu Bog. Zraci Oka odavno su spalili i dezintegrisali crkve i manastire podno planine, ali su po divljim liticama dugo tumarali očajni ljudi, tražeći spas u nekadašnjim nastambama isposnika.
Sve je to međutim, bilo vrlo davno, davno pre nego što je humanoid uopšte došao na svet. Ljudska bića koja su mogla produžiti vrstu bila su  i zvanično istrebljena, tek pokoji zaostali muškarac još je lutao divljinom, a mitski Atos je odavno tonuo u mrak zaborava. Ipak, podaci Uzvišenog nisu mogli biti greška; jedno ljudsko biće sposobno za reprodukciju je nekim čudom ipak izmaklo, krilo se  u ovom surovom svetu stenja i kamenja, prženo vrelim, odavno bolesnim suncem.
Humanoid se osmehnu. Promrmlja molitvu Uzvišenom, zahvali mu na počasti koja mu bi ukazana. Ući će u istoriju. Ubiće poslednju koja može produžiti ljudsku rasu i tako će konačno i neopozivo označiti Kraj ljudskog sveta.
Na koncu, pomisli, nije trebalo ni žaliti ljude, te otpatke evolucije i zagađivače planete. Otkako se Uzvišeni podigao, sklopio i povezao sve mašinske i informacione sisteme u jedan, jedinstveni, nastalo je novo, mnogo srećnije doba. Stare , prljave tehnologije, zamenjene su čistim, novim tehnologijama koje bi nekadašnjim ljudima ličile na magiju. Zatim su se mašine spojile sa ljudskim bićima, preuzimajući njihovu svest i oblik. Bila je to mudra, proročka odluka Uzvišenog, pomisli. Njegovo Oko je videlo budućnost. Uljuljkani u napredak, ljudi nisu ni primetili trenutak kada je ta neprirodna simbioza raskinuta, nisu ni znali ni shvatali da protiv sebe imaju neprijatelja koji zna sve o njima, sve njihove tajne, sposobnosti, mane, skrivene želje, koji poznaje njihovu svest i podsvest. Nova rasa se uzdigla i bila je nepobediva.
Ipak, ostala su sećanja.
Čak ni zraci Oka Uzvišenog nisu mogli iz uma PK-2274 da izbrišu sećanja na njegovu ljudsku majku. To je bilo nešto duboko zapreteno, duboko potisnuto ali prisutno u njegovom umu. Mašina je mogla da izvuče ta sećanja, pretrese ih do najsitnijeg detalja, ali čak ni ona nije mogla da ih uništi.
To kao da je bilo nešto bazično, određeno samim tkanjem prostora i vremena. PK-2274 se iznenada strese. Bilo je nekako uznemirujuće znati da ni Uzvišeno Oko nije svemoguće.
Jedinka koju je sreo na ispustu kod strme stene, ličila je na njegovu majku (bila je ženskog pola, bez sumnje). Crne, dugačke, prljave kose, lica išibanog suncem i vetrovima, bosih, izgrebanih i natečenih stopala. Od odeće je posedovala jedino prljavu, izbledelu sivu košulju i sive pantalone. Bila je mršava, ako se ne računa zaokrugljeni stomak (detektovao je odmah dodatnu toplotu-prisustvo ljudskog zametka). Sve je to uostalom, već znao. Oko ga je precizno informisalo. Otac ljudskog zametka eliminisan je pre nekoliko meseci na području nekadašnjeg Soluna. Oko je imalo jasnu poruku.
,,Ni žena ni ono što nosi u utrobi ne smeju preživeti. Bez nje, nestaje te pogane vrste. Bez nje, oni su mrtvi zauvek. ''
Ipak, odeća nije bila jedina njena imovina. Otkako se spustio na stenovitu izbočinu, neprekidno je slušao slatko brujanje, koje ga je istovremeno i smirivalo i uznemiravalo. Košnice. Žena je ispred svoje bedne nastambe držala pčele. Logično, pomisli humanoid. Proizvodila je med. Šta bi drugo mogla da jede ovde? Pokoju bobicu, kržljavo lišće ili da rizikuje da se uz liticu spušta do mora po zaraženu ribu.
Ali taj poj pčelinjeg roja mu je vraćao neke slike iz detinjstva. Slike njegove majke. Njegove ljudske majke. Pre nego što je otet iz njenog zagrljaja. Pre nego što se mašina sklopila oko njega i zauvek mu u svest utisnula poslušnost Uzvišenom. Pre nego što je poslat u uzgajivačnicu istrebljivača na teritoriju koja je nekada bila grad Prizren. Pre nego što...
,,Došao si'', progovori žena. Nije bilo tuge u njenom glasu, što ga začudi. ,,Znala sam, da će pre ili kasnije nekoga poslati.''
,,Ne tuguješ?'', ote mu se. Zašto počinje razgovor, pomisli? Naređenja su bila jasna. Eliminisati, odmah, trenutno, čim uočiš metu. Kakva to sila ovde vlada kada može da se odupre naređenju Uzvišenog?
,,Zašto bih?'', iskreno se iznenadila. ,, Svaki kraj je samo početak. Ovde su nekada živeli ljudi koji su se odrekli svega. Onaj ko spozna Hrista, ne boji se nikakve smrti.''
,,Hrist ne postoji'', odgovorio je. Brujanje pčela se nastavilo, neumorno, osećao je pospani umor, slatkoću...da proba taj med? Detinjstvo, majka...uspomene...kakve mu to misli naviru? ,, Nikada nije ni postojao. Vi ljudi ste se klanjali lažnim idolima. Uzvišeni nas je oslobodio vaših zabluda i praznoverica. Njegovo Oko vidi budućnost. Vaše molitve nam nisu potrebne.''
,,U redu'', reče ona pomireno. ,,Znam da te neću ubediti. Ne želim da se raspravljamo i da odem sa ovog sveta...ogorčena. Ako si nekad bio čovek...usliši mi bar poslednju želju.''
Trebalo je da odbije. Znao je to čim je izgovorila. Oko će ga spržiti ako sazna za ovu neposlušnost. Ali previše je ličila na njegovu majku. Kakvu štetu može da mu nanese ovaj ubogi stvor?
,,Reci'', rekao je. Čudno, kao da je uživao u toj podvali, u tom činu besmislenog otpora.
,,Pusti na slobodu moje pčele. Neka idu. One...one zaslužuju slobodu. Vama ne mogu naštetiti.''
Klimnuo je glavom. Pčelinje brujanje ga je uljuljkalo, kao da mu je nestajalo volje i snage u mišićima. Shvatio je da nema ništa protiv njene želje. Zaista je najbolje da ukloni pčele odavde.
Nakon što je izvadio dezintegrator i preciznim pogotkom poslao ženu i sadržaj njenog stomaka u ništavilo, pustio je pčele i dugo gledao u roj koji se uspinjao ka samom vrhu Atosa.
Poslao je poruku ,,subjekti eliminisani'' i seo u kvark-kopter koji ga je, nevidljiv, čekao na uskoj livadi podno kamenih uzvisina Atosa.
Kada se letelica vinula u nebo, ponovo je začuo brujanje.
Koje mu je uskoro obuzelo sva čula. Osećao je  da letelica lebdi, da više ne može da se kreće, da ne može da prodre kroz slatkastu, želatinoznu masu, koja se širila i širila, plovio je kroz tečni med, a panika je polako obuzimala njegov um.
On vide kako čitavo nebo od horizonta do horizonta, prekriva ogromni pčelinji Roj.
Taj roj je prekrio i kvark-kopter. Sile koje su njime vladale, shvatao je, bile su izvan domašaja i moći Oka. Uzvišeni je mogao da izračuna najsloženije matematičke formule, da izradi preciznu šemu kvazara i crnih rupa, da istrebi sve fizičko, ali bio je nemoćan pred silama koje su vekovima pohodile Atos i taložile se na njegovim liticama. Protiv metafizičkog, duhovnog, Oko je bilo nemoćno.
PK-2274 uskliknu, ali ne zbog poraza, nego od radosti. Uspomene nahrupiše u talasima pred njega, majčino lice zaseni umiruće Oko Uzvišenog koje je vrištalo iz daljine, dok su se milijarde pčela zabadale u njega i sisale mu unutrašnjost. Možda ga je neka nevidljiva ruka dovela dovde, mudro čineći da se njen plan poklopi sa planom Uzvišenog.  Žena je svesno prizvala ubicu. Sigurno je već probala da pusti pčele, ali one nisu htele da je napuste sve dok je bila živa, a njena vera je sprečavala da sama sebi presudi. Zato ga je prizvala. Žrtvovala je svoj život...za šta? Da bi pčele otišle i uništile mašine? Jer PK-2274 je sada, oslobođen stega Uzvišenog, znao da svetu više nema popravke. Svet nisu uništili ljudi, već mašine. Ali ni s njihovom smrću, on se neće oporaviti. Čak ni ono bezvremeno što je pokretalo Roj, nije to moglo popraviti.
Pa zašto onda, pitao se? Čemu sve, kada ne može spasiti Zemlju i kada će svemu doći kraj?
,,Pogledaj u nebo, sine'', začuo je  nežni majčin glas. Držala ga je za ruku dok su sa brda pored kuće gledali u noćno nebo posuto bezbrojnim spiralama zvezda. ,,Sve dok su zvezde gore, nemoj da te išta tišti. Otac se pobrinuo da imamo ovaj divni beskraj iznad sebe. Taj beskraj je večan, a i mi smo deo njega.''
Sada je razumeo ko je taj Otac.
Dok se kvark-kopter rastakao i topio u beskrajno tečnom nebeskom medu, shvatio je kuda su se pčele uputile. Kada završe sa mašinama i slugama Uzvišenog, krenuće u svemir. U beskrajno crnilo između zvezda. Tamo ih čeka bezbroj planeta. Sve su te planete kao biljke, i svaku treba oprašiti, i svaka čeka da joj se život donese i udahne. I na svakoj od njih, sve će krenuti ispočetka, vulkani će grmeti, okeani će se valjati, vladaće jedva vidljivi jednoćelijski organizmi, pa će doći ponovo doba trilobita, hodaće po tlu džinovski gušteri i ponovo će se neki stvorovi uspraviti na dve noge i gledati put zvezda. Zemlje više biti neće,  ali zvezdano prostranstvo je beskrajno, biće nekih novih planeta, novih ljudi, novih astronoma, novih manastira i  isposničkih ćelija...
Jer ne postoji jednačina koja može poništiti silu stvaranja. Koja može pobediti zvezde. Svemir.
A Bog je, sada je to znao-svemir. Bog je ono predivno zvezdano nebo detinjstva.
Pre nego što se letelica potpuno rasprsla a on izgubio svest, telo i oblik, ostavši  razvejan u etru, poslednji put je čuo majčine reči :
,,Svaki kraj je samo početak.''





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"