О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


РОЈ

Борис Мишић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


  РОЈ 


 

Око Узвишеног је све видело, знало и лоцирало. Није било грешке. Последња опасна јединка детектована је на пустим стенама планине Атоса, у области која се некада називала Унутрашњом Каруљом. Беше то у давна времена прибежиште монаха-испосника, људи којима је чак и манастирски живот био преблаг, и који су у својој покори отишли у крајњу изолованост од света, у сурову камену пустињу, у пећине и склоништа која буквално висе на литицама.
Хуманоид истребљивач ПК-2274 из Призренске узгајивачнице, поседовао је све потребне податке. Састав стена и тла, нагиб литица, климатске услове, загађеност ваздуха, присуство радијације. Знао је и све историјске чињенице. Након што се Узвишени обзнанио свету, те повео одбрамбено-ослободилачки рат за мајку Природу, за планету Земљу, решен да истреби злочиначку људску расу која је исту уништавала, тровала индустријом, радијацијом и болестима, многа напуштена станишта нагло су оживела, пружајући уточиште злочинцима и наду да могу избећи праведној казни Ока.
Хуманоид ПК-2274 је добро познавао историју овог места. У подножју планине некад беше верска република, коју људска бића називаху Светом Гором, и у којој штоваше лажног идола по имену Бог. Зраци Ока одавно су спалили и дезинтегрисали цркве и манастире подно планине, али су по дивљим литицама дуго тумарали очајни људи, тражећи спас у некадашњим настамбама испосника.
Све је то међутим, било врло давно, давно пре него што је хуманоид уопште дошао на свет. Људска бића која су могла продужити врсту била су  и званично истребљена, тек покоји заостали мушкарац још је лутао дивљином, а митски Атос је одавно тонуо у мрак заборава. Ипак, подаци Узвишеног нису могли бити грешка; једно људско биће способно за репродукцију је неким чудом ипак измакло, крило се  у овом суровом свету стења и камења, пржено врелим, одавно болесним сунцем.
Хуманоид се осмехну. Промрмља молитву Узвишеном, захвали му на почасти која му би указана. Ући ће у историју. Убиће последњу која може продужити људску расу и тако ће коначно и неопозиво означити Крај људског света.
На концу, помисли, није требало ни жалити људе, те отпатке еволуције и загађиваче планете. Откако се Узвишени подигао, склопио и повезао све машинске и информационе системе у један, јединствени, настало је ново, много срећније доба. Старе , прљаве технологије, замењене су чистим, новим технологијама које би некадашњим људима личиле на магију. Затим су се машине спојиле са људским бићима, преузимајући њихову свест и облик. Била је то мудра, пророчка одлука Узвишеног, помисли. Његово Око је видело будућност. Уљуљкани у напредак, људи нису ни приметили тренутак када је та неприродна симбиоза раскинута, нису ни знали ни схватали да против себе имају непријатеља који зна све о њима, све њихове тајне, способности, мане, скривене жеље, који познаје њихову свест и подсвест. Нова раса се уздигла и била је непобедива.
Ипак, остала су сећања.
Чак ни зраци Ока Узвишеног нису могли из ума ПК-2274 да избришу сећања на његову људску мајку. То је било нешто дубоко запретено, дубоко потиснуто али присутно у његовом уму. Машина је могла да извуче та сећања, претресе их до најситнијег детаља, али чак ни она није могла да их уништи.
То као да је било нешто базично, одређено самим ткањем простора и времена. ПК-2274 се изненада стресе. Било је некако узнемирујуће знати да ни Узвишено Око није свемогуће.
Јединка коју је срео на испусту код стрме стене, личила је на његову мајку (била је женског пола, без сумње). Црне, дугачке, прљаве косе, лица ишибаног сунцем и ветровима, босих, изгребаних и натечених стопала. Од одеће је поседовала једино прљаву, избледелу сиву кошуљу и сиве панталоне. Била је мршава, ако се не рачуна заокругљени стомак (детектовао је одмах додатну топлоту-присуство људског заметка). Све је то уосталом, већ знао. Око га је прецизно информисало. Отац људског заметка елиминисан је пре неколико месеци на подручју некадашњег Солуна. Око је имало јасну поруку.
,,Ни жена ни оно што носи у утроби не смеју преживети. Без ње, нестаје те погане врсте. Без ње, они су мртви заувек. ''
Ипак, одећа није била једина њена имовина. Откако се спустио на стеновиту избочину, непрекидно је слушао слатко брујање, које га је истовремено и смиривало и узнемиравало. Кошнице. Жена је испред своје бедне настамбе држала пчеле. Логично, помисли хуманоид. Производила је мед. Шта би друго могла да једе овде? Покоју бобицу, кржљаво лишће или да ризикује да се уз литицу спушта до мора по заражену рибу.
Али тај пој пчелињег роја му је враћао неке слике из детињства. Слике његове мајке. Његове људске мајке. Пре него што је отет из њеног загрљаја. Пре него што се машина склопила око њега и заувек му у свест утиснула послушност Узвишеном. Пре него што је послат у узгајивачницу истребљивача на територију која је некада била град Призрен. Пре него што...
,,Дошао си'', проговори жена. Није било туге у њеном гласу, што га зачуди. ,,Знала сам, да ће пре или касније некога послати.''
,,Не тугујеш?'', оте му се. Зашто почиње разговор, помисли? Наређења су била јасна. Елиминисати, одмах, тренутно, чим уочиш мету. Каква то сила овде влада када може да се одупре наређењу Узвишеног?
,,Зашто бих?'', искрено се изненадила. ,, Сваки крај је само почетак. Овде су некада живели људи који су се одрекли свега. Онај ко спозна Христа, не боји се никакве смрти.''
,,Христ не постоји'', одговорио је. Брујање пчела се наставило, неуморно, осећао је поспани умор, слаткоћу...да проба тај мед? Детињство, мајка...успомене...какве му то мисли навиру? ,, Никада није ни постојао. Ви људи сте се клањали лажним идолима. Узвишени нас је ослободио ваших заблуда и празноверица. Његово Око види будућност. Ваше молитве нам нису потребне.''
,,У реду'', рече она помирено. ,,Знам да те нећу убедити. Не желим да се расправљамо и да одем са овог света...огорчена. Ако си некад био човек...услиши ми бар последњу жељу.''
Требало је да одбије. Знао је то чим је изговорила. Око ће га спржити ако сазна за ову непослушност. Али превише је личила на његову мајку. Какву штету може да му нанесе овај убоги створ?
,,Реци'', рекао је. Чудно, као да је уживао у тој подвали, у том чину бесмисленог отпора.
,,Пусти на слободу моје пчеле. Нека иду. Оне...оне заслужују слободу. Вама не могу наштетити.''
Климнуо је главом. Пчелиње брујање га је уљуљкало, као да му је нестајало воље и снаге у мишићима. Схватио је да нема ништа против њене жеље. Заиста је најбоље да уклони пчеле одавде.
Након што је извадио дезинтегратор и прецизним поготком послао жену и садржај њеног стомака у ништавило, пустио је пчеле и дуго гледао у рој који се успињао ка самом врху Атоса.
Послао је поруку ,,субјекти елиминисани'' и сео у кварк-коптер који га је, невидљив, чекао на уској ливади подно камених узвисина Атоса.
Када се летелица винула у небо, поново је зачуо брујање.
Које му је ускоро обузело сва чула. Осећао је  да летелица лебди, да више не може да се креће, да не може да продре кроз слаткасту, желатинозну масу, која се ширила и ширила, пловио је кроз течни мед, а паника је полако обузимала његов ум.
Он виде како читаво небо од хоризонта до хоризонта, прекрива огромни пчелињи Рој.
Тај рој је прекрио и кварк-коптер. Силе које су њиме владале, схватао је, биле су изван домашаја и моћи Ока. Узвишени је могао да израчуна најсложеније математичке формуле, да изради прецизну шему квазара и црних рупа, да истреби све физичко, али био је немоћан пред силама које су вековима походиле Атос и таложиле се на његовим литицама. Против метафизичког, духовног, Око је било немоћно.
ПК-2274 ускликну, али не због пораза, него од радости. Успомене нахрупише у таласима пред њега, мајчино лице засени умируће Око Узвишеног које је вриштало из даљине, док су се милијарде пчела забадале у њега и сисале му унутрашњост. Можда га је нека невидљива рука довела довде, мудро чинећи да се њен план поклопи са планом Узвишеног.  Жена је свесно призвала убицу. Сигурно је већ пробала да пусти пчеле, али оне нису хтеле да је напусте све док је била жива, а њена вера је спречавала да сама себи пресуди. Зато га је призвала. Жртвовала је свој живот...за шта? Да би пчеле отишле и уништиле машине? Јер ПК-2274 је сада, ослобођен стега Узвишеног, знао да свету више нема поправке. Свет нису уништили људи, већ машине. Али ни с њиховом смрћу, он се неће опоравити. Чак ни оно безвремено што је покретало Рој, није то могло поправити.
Па зашто онда, питао се? Чему све, када не може спасити Земљу и када ће свему доћи крај?
,,Погледај у небо, сине'', зачуо је  нежни мајчин глас. Држала га је за руку док су са брда поред куће гледали у ноћно небо посуто безбројним спиралама звезда. ,,Све док су звезде горе, немој да те ишта тишти. Отац се побринуо да имамо овај дивни бескрај изнад себе. Тај бескрај је вечан, а и ми смо део њега.''
Сада је разумео ко је тај Отац.
Док се кварк-коптер растакао и топио у бескрајно течном небеском меду, схватио је куда су се пчеле упутиле. Када заврше са машинама и слугама Узвишеног, кренуће у свемир. У бескрајно црнило између звезда. Тамо их чека безброј планета. Све су те планете као биљке, и сваку треба опрашити, и свака чека да јој се живот донесе и удахне. И на свакој од њих, све ће кренути испочетка, вулкани ће грмети, океани ће се ваљати, владаће једва видљиви једноћелијски организми, па ће доћи поново доба трилобита, ходаће по тлу џиновски гуштери и поново ће се неки створови усправити на две ноге и гледати пут звезда. Земље више бити неће,  али звездано пространство је бескрајно, биће неких нових планета, нових људи, нових астронома, нових манастира и  испосничких ћелија...
Јер не постоји једначина која може поништити силу стварања. Која може победити звезде. Свемир.
А Бог је, сада је то знао-свемир. Бог је оно предивно звездано небо детињства.
Пре него што се летелица потпуно распрсла а он изгубио свест, тело и облик, оставши  развејан у етру, последњи пут је чуо мајчине речи :
,,Сваки крај је само почетак.''





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"