детаљ слике: КРК Арт дизајн

  РОЈ 

Око Узвишеног је све видело, знало и лоцирало. Није било грешке. Последња опасна јединка детектована је на пустим стенама планине Атоса, у области која се некада називала Унутрашњом Каруљом. Беше то у давна времена прибежиште монаха-испосника, људи којима је чак и манастирски живот био преблаг, и који су у својој покори отишли у крајњу изолованост од света, у сурову камену пустињу, у пећине и склоништа која буквално висе на литицама.

Хуманоид истребљивач ПК-2274 из Призренске узгајивачнице, поседовао је све потребне податке. Састав стена и тла, нагиб литица, климатске услове, загађеност ваздуха, присуство радијације. Знао је и све историјске чињенице. Након што се Узвишени обзнанио свету, те повео одбрамбено-ослободилачки рат за мајку Природу, за планету Земљу, решен да истреби злочиначку људску расу која је исту уништавала, тровала индустријом, радијацијом и болестима, многа напуштена станишта нагло су оживела, пружајући уточиште злочинцима и наду да могу избећи праведној казни Ока.

Хуманоид ПК-2274 је добро познавао историју овог места. У подножју планине некад беше верска република, коју људска бића називаху Светом Гором, и у којој штоваше лажног идола по имену Бог. Зраци Ока одавно су спалили и дезинтегрисали цркве и манастире подно планине, али су по дивљим литицама дуго тумарали очајни људи, тражећи спас у некадашњим настамбама испосника.

Све је то међутим, било врло давно, давно пре него што је хуманоид уопште дошао на свет. Људска бића која су могла продужити врсту била су  и званично истребљена, тек покоји заостали мушкарац још је лутао дивљином, а митски Атос је одавно тонуо у мрак заборава. Ипак, подаци Узвишеног нису могли бити грешка; једно људско биће способно за репродукцију је неким чудом ипак измакло, крило се  у овом суровом свету стења и камења, пржено врелим, одавно болесним сунцем.

Хуманоид се осмехну. Промрмља молитву Узвишеном, захвали му на почасти која му би указана. Ући ће у историју. Убиће последњу која може продужити људску расу и тако ће коначно и неопозиво означити Крај људског света.

На концу, помисли, није требало ни жалити људе, те отпатке еволуције и загађиваче планете. Откако се Узвишени подигао, склопио и повезао све машинске и информационе системе у један, јединствени, настало је ново, много срећније доба. Старе , прљаве технологије, замењене су чистим, новим технологијама које би некадашњим људима личиле на магију. Затим су се машине спојиле са људским бићима, преузимајући њихову свест и облик. Била је то мудра, пророчка одлука Узвишеног, помисли. Његово Око је видело будућност. Уљуљкани у напредак, људи нису ни приметили тренутак када је та неприродна симбиоза раскинута, нису ни знали ни схватали да против себе имају непријатеља који зна све о њима, све њихове тајне, способности, мане, скривене жеље, који познаје њихову свест и подсвест. Нова раса се уздигла и била је непобедива.

Ипак, остала су сећања.

Чак ни зраци Ока Узвишеног нису могли из ума ПК-2274 да избришу сећања на његову људску мајку. То је било нешто дубоко запретено, дубоко потиснуто али присутно у његовом уму. Машина је могла да извуче та сећања, претресе их до најситнијег детаља, али чак ни она није могла да их уништи.

То као да је било нешто базично, одређено самим ткањем простора и времена. ПК-2274 се изненада стресе. Било је некако узнемирујуће знати да ни Узвишено Око није свемогуће.

Јединка коју је срео на испусту код стрме стене, личила је на његову мајку (била је женског пола, без сумње). Црне, дугачке, прљаве косе, лица ишибаног сунцем и ветровима, босих, изгребаних и натечених стопала. Од одеће је поседовала једино прљаву, избледелу сиву кошуљу и сиве панталоне. Била је мршава, ако се не рачуна заокругљени стомак (детектовао је одмах додатну топлоту-присуство људског заметка). Све је то уосталом, већ знао. Око га је прецизно информисало. Отац људског заметка елиминисан је пре неколико месеци на подручју некадашњег Солуна. Око је имало јасну поруку.

,,Ни жена ни оно што носи у утроби не смеју преживети. Без ње, нестаје те погане врсте. Без ње, они су мртви заувек. ''

Ипак, одећа није била једина њена имовина. Откако се спустио на стеновиту избочину, непрекидно је слушао слатко брујање, које га је истовремено и смиривало и узнемиравало. Кошнице. Жена је испред своје бедне настамбе држала пчеле. Логично, помисли хуманоид. Производила је мед. Шта би друго могла да једе овде? Покоју бобицу, кржљаво лишће или да ризикује да се уз литицу спушта до мора по заражену рибу.

Али тај пој пчелињег роја му је враћао неке слике из детињства. Слике његове мајке. Његове људске мајке. Пре него што је отет из њеног загрљаја. Пре него што се машина склопила око њега и заувек му у свест утиснула послушност Узвишеном. Пре него што је послат у узгајивачницу истребљивача на територију која је некада била град Призрен. Пре него што...

,,Дошао си'', проговори жена. Није било туге у њеном гласу, што га зачуди. ,,Знала сам, да ће пре или касније некога послати.''

,,Не тугујеш?'', оте му се. Зашто почиње разговор, помисли? Наређења су била јасна. Елиминисати, одмах, тренутно, чим уочиш мету. Каква то сила овде влада када може да се одупре наређењу Узвишеног?

,,Зашто бих?'', искрено се изненадила. ,, Сваки крај је само почетак. Овде су некада живели људи који су се одрекли свега. Онај ко спозна Христа, не боји се никакве смрти.''

,,Христ не постоји'', одговорио је. Брујање пчела се наставило, неуморно, осећао је поспани умор, слаткоћу...да проба тај мед? Детињство, мајка...успомене...какве му то мисли навиру? ,, Никада није ни постојао. Ви људи сте се клањали лажним идолима. Узвишени нас је ослободио ваших заблуда и празноверица. Његово Око види будућност. Ваше молитве нам нису потребне.''

,,У реду'', рече она помирено. ,,Знам да те нећу убедити. Не желим да се расправљамо и да одем са овог света...огорчена. Ако си некад био човек...услиши ми бар последњу жељу.''

Требало је да одбије. Знао је то чим је изговорила. Око ће га спржити ако сазна за ову непослушност. Али превише је личила на његову мајку. Какву штету може да му нанесе овај убоги створ?

,,Реци'', рекао је. Чудно, као да је уживао у тој подвали, у том чину бесмисленог отпора.

,,Пусти на слободу моје пчеле. Нека иду. Оне...оне заслужују слободу. Вама не могу наштетити.''

Климнуо је главом. Пчелиње брујање га је уљуљкало, као да му је нестајало воље и снаге у мишићима. Схватио је да нема ништа против њене жеље. Заиста је најбоље да уклони пчеле одавде.

Након што је извадио дезинтегратор и прецизним поготком послао жену и садржај њеног стомака у ништавило, пустио је пчеле и дуго гледао у рој који се успињао ка самом врху Атоса.

Послао је поруку ,,субјекти елиминисани'' и сео у кварк-коптер који га је, невидљив, чекао на уској ливади подно камених узвисина Атоса.

Када се летелица винула у небо, поново је зачуо брујање.

Које му је ускоро обузело сва чула. Осећао је  да летелица лебди, да више не може да се креће, да не може да продре кроз слаткасту, желатинозну масу, која се ширила и ширила, пловио је кроз течни мед, а паника је полако обузимала његов ум.

Он виде како читаво небо од хоризонта до хоризонта, прекрива огромни пчелињи Рој.

Тај рој је прекрио и кварк-коптер. Силе које су њиме владале, схватао је, биле су изван домашаја и моћи Ока. Узвишени је могао да израчуна најсложеније математичке формуле, да изради прецизну шему квазара и црних рупа, да истреби све физичко, али био је немоћан пред силама које су вековима походиле Атос и таложиле се на његовим литицама. Против метафизичког, духовног, Око је било немоћно.

ПК-2274 ускликну, али не због пораза, него од радости. Успомене нахрупише у таласима пред њега, мајчино лице засени умируће Око Узвишеног које је вриштало из даљине, док су се милијарде пчела забадале у њега и сисале му унутрашњост. Можда га је нека невидљива рука довела довде, мудро чинећи да се њен план поклопи са планом Узвишеног.  Жена је свесно призвала убицу. Сигурно је већ пробала да пусти пчеле, али оне нису хтеле да је напусте све док је била жива, а њена вера је спречавала да сама себи пресуди. Зато га је призвала. Жртвовала је свој живот...за шта? Да би пчеле отишле и уништиле машине? Јер ПК-2274 је сада, ослобођен стега Узвишеног, знао да свету више нема поправке. Свет нису уништили људи, већ машине. Али ни с њиховом смрћу, он се неће опоравити. Чак ни оно безвремено што је покретало Рој, није то могло поправити.

Па зашто онда, питао се? Чему све, када не може спасити Земљу и када ће свему доћи крај?

,,Погледај у небо, сине'', зачуо је  нежни мајчин глас. Држала га је за руку док су са брда поред куће гледали у ноћно небо посуто безбројним спиралама звезда. ,,Све док су звезде горе, немој да те ишта тишти. Отац се побринуо да имамо овај дивни бескрај изнад себе. Тај бескрај је вечан, а и ми смо део њега.''

Сада је разумео ко је тај Отац.

Док се кварк-коптер растакао и топио у бескрајно течном небеском меду, схватио је куда су се пчеле упутиле. Када заврше са машинама и слугама Узвишеног, кренуће у свемир. У бескрајно црнило између звезда. Тамо их чека безброј планета. Све су те планете као биљке, и сваку треба опрашити, и свака чека да јој се живот донесе и удахне. И на свакој од њих, све ће кренути испочетка, вулкани ће грмети, океани ће се ваљати, владаће једва видљиви једноћелијски организми, па ће доћи поново доба трилобита, ходаће по тлу џиновски гуштери и поново ће се неки створови усправити на две ноге и гледати пут звезда. Земље више бити неће,  али звездано пространство је бескрајно, биће неких нових планета, нових људи, нових астронома, нових манастира и  испосничких ћелија...

Јер не постоји једначина која може поништити силу стварања. Која може победити звезде. Свемир.

А Бог је, сада је то знао-свемир. Бог је оно предивно звездано небо детињства.

Пре него што се летелица потпуно распрсла а он изгубио свест, тело и облик, оставши  развејан у етру, последњи пут је чуо мајчине речи :

,,Сваки крај је само почетак.''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: