detalj slike: KRK Art dizajn

PUTOVANjE KROZ SEBE, VREME I PROSTOR

(Dvoglava ptica - poezija - Milena Vukoje STamenković - Albatros plus - Beograd - 2020)

Msr Milica Jeftimijević Lilić 

Poezija se rađa shodno njenoj silini, izazvanoj nekad životnim okolnostima  a nekad samom prirodom umetnika. To nešto nepoznato, možda je u osnovi toga sam stvaralački impuls,  nagoni pesnike da ono unutrašnje što teži iskazu  uobliče i oslobode se te nužnosti koja  uznemirava. Nakon ispisanih stranica  bilo da su time umetnici odmah zadovoljni li ne, nastaje faza smirenosti i osećaj ispunjenosti. Nesumnjivo je da tome prethodi dugotrajan misaoni proces koji se potom vrlo često može rekonstruisati iz napisanog. Stoga poezija u sebi nosi i znatan deo ličnog i kad se bavi temama koje nisu vezane za autorovu ličnost. Ali,  najčešće jesu i udeo pesnikovog bića koje povremeno želi da se dobro sakrije u napisanom, uglavnom je vidan. Tim pre što mnogi pesnici i ne skrivaju polazište svoje inspiracije, nastojanja da se do kraja daju pesmi, da od svoje intimne vizije naprave univerzalnu istinu koja se može odnositi  na mnoge druge.

No,   bilo bi nepravedno pesmu (knjigu) tumačiti izvan konteksta vremena i prostora, niti  izvan autorove biografije  koja ponekad  baš i uslovi određen pogled na svet te time znatno modeluje njegovu poetičku misao. O tome je napisano dosta teorijskih knjiga. Kao i o prirodi same reči, uostalom,  koja je polazište i ishodište pesme.

 Pišući eseje o srpskim  pesnicima Miodrag Pavlović  povodom Vojislava Ilića i njegovog boravka u Rimu gde se inspiriše za pesmu Horacije  opisuje doživljaj druge sredine, uticaj na  pesnika, promišljanje o izgnanstvu pesnika Horacija, ali naglašava da među kriterijumima za tumačenje pesme treba uzeti u obzir i biografski jer: u sebi sažima i prelama i većinu ostalih: i psihološki,  sociološki, i politički, čak i kulturno-istorijski, što nam se čini kao dobro polazište za tumačenje novog rukopisa  Milene Vukoje Stamenković Dvoglava ptica.

Poetesa nastoji da se kroz pesmu „vide „ svi pomenuti aspekti njenog pevanja, te i  biografski. Pre svega, uloga majke. Prepoznavanje dvojstva u sebi, biti majka i biti pesnik, ili naprosto biti posebno biće. Pesnikinja pokazuje da je to pomalo u koliziji jer majka i kad je stvaralac, živi živote svoji potomaka, sa njima napreduje ili stagnira, raduje se ili tuguje, ali se i inspiriše tim svim svojim vidovima postojanja:

 Putujem

Sokovima iskustva

Željom

Ja, putnik namernik

Majka, žena

U meni vaseljena

I dok čekam

Ćutim

Ne mirujem

Putujem //

 U zbirci Dvoglavi orao, izrazito je prisutan i sociološki momenat kroz  opis sredine u kojoj lirska junakinja živi (Švajcarska), ili u kojoj povremeno  boravi, (Srbija). S jedne strane tu je svest o tome da je to uređenija zemlja koju ona voli, a s druge nostalgično je vezana za zemlju svog porekla iako u susretu sa njom  vidi sve ono što joj fali u odnosu na onu izabranu.

Psihološki  aspekt prisutan u ovoj poeziji jako je razuđen, tu je  opis stanja u koja lirsko ja zapada kao  misleće, osećajno i kreativno biće:

Ne volim knjige

U kojim nema prostora

Da stanem, dišem, razmislim

Krenem dalje

Zatvorenih očiju

Ni  slike u njima

Koje  guše

Kad  iza crnila

Nema svetlosti

I kad REČ nije lučonoša

Već  prazna slova u nizu //

Pesnik je najčešće i strasni čitalac, a iz ovog određenja reči kao lučonoše,  treba  videti kakvu joj ulogu poetesa daje i u svojim pesmama,  da bude svetlosni putokaz mislima, da uzdiže duh i da prosvetljuje. I da se  i ovde podsetimo napred pominjanog poimanja poezije i reči znamenitog  Miodraga Pavlovića :

« Svaka reč je probijena vreća. Kroz nju curi sve ono što želimo da u nju stavimo i što želimo da ostane čvtsto. Pesma možda želi da zatvori svoj krug, ali svaka njena pojedinačna  reč  vodi u svim pravcima., ka jeziku samom, ka autoru, ka nama. I najzad, nekuda van svih nas » i tu je možda njen krajnji smisao, jer ostaje u svojoj uzglobljenosti u pesmi kao nemi svedok snage koja ju je pokrenula, iznedrila, kao istina jednog bola ili radosti da traje i kad autora više ne bude na ovom svetu kao živa istina o njemu koja potom postaje istina onoga kome je namenjena, a to su čitaoci.

 Moje su reči

List na vetru

Sporo ih rađam

Deljem  mesecima

U sto voda ispiram

Krpim ljubavlju

Granitom ograđujem

Čuvam zenicom

Nedrim nepcima

Odevam mesečinom 

Suncem napijam

Danas

Sutra

Zauvek

Čini se ipak da je kulturnoistorijskom aspektu poklonjena posebna pažnja jer celokupnu zbirka u neku ruku čini  pevanje o izmenjenoj kulturnoj paradigmi u svetu, o otuđenosti, pogrešnim modelima ugledanja za mlade koji su egocentrični i usmereni na fizičko a ne na duhovno. O svetu bez duha, empatije, prave komunikacije među ljudima, o degradaciji ljudske jedinke, odsustvu znanja i morala,  produbljeno  iznova peva Milena Vukoje Stamenković   iako je slične teme već doticala u prethodnim knjigama i poezije i proze.

Šum vremena

Ne čuje se

Zemljom hodaju slepci

Prozorima

Trava zatvorila

Vidike  //

Stoga, poetesa apeluje na ljude da se trgnu, probude, pogledaju oko sebe i vide lepotu, duhovne vrednosti. Ali tu je i sagledavanje svojih zabluda i otpora da se takav svet prihvati, da se prizna da ni potomstvo nismo dovoljno pripremili za brutalnost ovakvog sveta. Pred čitaocem je poezija koja poziva na dijalog, na učestvovanje u atmosferi pesme, na zauzimanje stava:

Zadojih decu

Poštenjem i čašću

Sad vidim

Vukovi okolo glođu

Zadojeno

Ostalo

Kako da im

Stavim ružičaste naočari?

Treba istaći da ovako snažna metafora u naslovu  Dvoglavi orao, ima veliki niz asocijativnih mogućnosti. Orao nesumnjivo asocira na želju za slobodnim letom i snagom, željom  da se poetesa nadnese nad svetom, da ga osmotri, preleti, da bude svoja i nedodirljiva. Da su nad njom samo plavi beskraj i zvezde koje prosvetljuju vidike.  Pored toga, dvoglavi orao, između ostalog sigurno u označenom  simbolizmu koji mu je poetesa namenila,  ima i nacionalnu konkretizaciju. Podrazumeva se da  je  njen identitet posle toliko godina života u inostranstvu svakako doživeo modifikaciju i nadgradnju iz domena duhovnih značenja njene nove domovine. S druge strane, kroz taj simbol nazire se vekovno trajanje srpskog  bića koje može biti uporište za poimanje trajnosti nasuprot nestalnosti smisla savremene civilizacije i  nastojanja da se obesmisli sve što je partikularno, dakle i nacionalno. A, to nacionalno u njoj živi i u doživljaju onih koji su « rasejani »  podeljeni,   a nikako celi  ni  kad su tamo ni kad su ovde.

Ipak, poetesa je sama kao subjekt i kad je u srcu sveta, ona je kosmički usmerena prema visinama, stoga u ovoj promišljenoj, maštovitoj i upečatljivim slikama  ispunjenoj poeziji, bitišu kosmička tela, sunce, mesec, zvezde sa kojima ona razgovara, koja je vidaju u osami ili drami življenja. Tako je i sa predelima, stvarnim, Bern, Beograd,  Novi Beograd… ili još češće sa imaginarnim koji je zaokupljaju, gone da pluta po njima, da se razliva kao reka s kojom se identifikuje u nastojanju da bude slobodna, puna života, da spira one nanose koji su svet učinili tužnim i besmislenim mestom. Da bitiše u sferi ljubavi sa onim s kojim deli i nemire i strahove. Da utoli žeđ za bližnjima, decom čije bolove dvostruko jače oseća, da se preispituje za kakav svet ih je pripremala shvativši da je ovaj mnogo suroviji, da da oduška bolu za onima koji nepovratno odlaze. Ali, i da se zadivi snazi trome Save koja dominira gradom i čija snaga je okrepljuje, čija lepota je leči.

Beograd se otvorio

Na ljubav miriše

A ja

Dvoglava ptica

Kupim mu mirise

Milena Vukoje Stamenković  u ovoj zreloj poeziji,  sa povremenim primesama pesničke fantastike,  donosi odraze svojih putovanja kroz godine života koje je menjaju, upozoravaju na prolaznost čineći je nekad svesnijom sebe i svojih mogućnosti, a nekad je  rastužuju:

Neke  granice

Polako se brišu

Sećanja

Trunu kao dunje

Kradem osećaj pripadnosti

Delim kao bludne sinove

Rasejani

Ružna reč puni usta

Vidim

Seme nekud bačeno

Rasejani

Ni na nebu, ni  na zemlji

Oči su moje

Duge beskraja

Pticom dozivam

Ljude, obale

Pticom  u tvoje srce slećem

Namernik

Lutalica

Ptica

Zalazećeg sunca

Poetika beskraja  koju pesnikinja formira iz brojnih pesama koje oličavaju žudnju za visinama, slobodom, bestelesnošću i sublimacijom misaonosti najočiglednija je u antologijskoj pesmi Ptica, izvanredne piktoralnosti, divnog ritma koji je takav i u celokupnoj zbirci i snažnoj simbolizaciji ideja. Želje da se bude na duhovan način, da se blesne u kratkotrajnom u egzistencijalnoj  nužnosti da se bude i prođe, ali da se prethodno i uzvisi do beskraja kroz metaforični blesak, kroz let pun čarobnih vizija i ostane u «zalazećem » trenutku života i večnosti pesme.

PODELITE OVAJ TEKST NA: