ПУТОВАЊЕ КРОЗ СЕБЕ, ВРЕМЕ И ПРОСТОР

Рецензије

Милица Јефтимијевић Лилић

детаљ слике: КРК Арт дизајн

(Двоглава птица - поезија - Милена Вукоје СТаменковић - Албатрос плус - Београд - 2020)

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Поезија се рађа сходно њеној силини, изазваној некад животним околностима а некад самом природом уметника. То нешто непознато, можда је у основи тога сам стваралачки импулс, нагони песнике да оно унутрашње што тежи исказу уобличе и ослободе се те нужности која узнемирава. Након исписаних страница било да су тиме уметници одмах задовољни ли не, настаје фаза смирености и осећај испуњености. Несумњиво је да томе претходи дуготрајан мисаони процес који се потом врло често може реконструисати из написаног. Стога поезија у себи носи и знатан део личног и кад се бави темама које нису везане за ауторову личност. Али, најчешће јесу и удео песниковог бића које повремено жели да се добро сакрије у написаном, углавном је видан. Тим пре што многи песници и не скривају полазиште своје инспирације, настојања да се до краја дају песми, да од своје интимне визије направе универзалну истину која се може односити на многе друге.

Но, било би неправедно песму (књигу) тумачити изван контекста времена и простора, нити изван ауторове биографије која понекад баш и услови одређен поглед на свет те тиме знатно моделује његову поетичку мисао. О томе је написано доста теоријских књига. Као и о природи саме речи, уосталом, која је полазиште и исходиште песме.

Пишући есеје о српским песницима Миодраг Павловић поводом Војислава Илића и његовог боравка у Риму где се инспирише за песму Хорације описује доживљај друге средине, утицај на песника, промишљање о изгнанству песника Хорација, али наглашава да међу критеријумима за тумачење песме треба узети у обзир и биографски јер: у себи сажима и прелама и већину осталих: и психолошки, социолошки, и политички, чак и културно-историјски, што нам се чини као добро полазиште за тумачење новог рукописа Милене Вукоје Стаменковић Двоглава птица.

Поетеса настоји да се кроз песму „виде „ сви поменути аспекти њеног певања, те и биографски. Пре свега, улога мајке. Препознавање двојства у себи, бити мајка и бити песник, или напросто бити посебно биће. Песникиња показује да је то помало у колизији јер мајка и кад је стваралац, живи животе своји потомака, са њима напредује или стагнира, радује се или тугује, али се и инспирише тим свим својим видовима постојања:

Путујем

Соковима искуства

Жељом

Ја, путник намерник

Мајка, жена

У мени васељена

И док чекам

Ћутим

Не мирујем

Путујем //

У збирци Двоглави орао, изразито је присутан и социолошки моменат кроз опис средине у којој лирска јунакиња живи (Швајцарска), или у којој повремено борави, (Србија). С једне стране ту је свест о томе да је то уређенија земља коју она воли, а с друге носталгично је везана за земљу свог порекла иако у сусрету са њом види све оно што јој фали у односу на ону изабрану.

Психолошки аспект присутан у овој поезији јако је разуђен, ту је опис стања у која лирско ја запада као мислеће, осећајно и креативно биће:

Не волим књиге

У којим нема простора

Да станем, дишем, размислим

Кренем даље

Затворених очију

Ни слике у њима

Које гуше

Кад иза црнила

Нема светлости

И кад РЕЧ није лучоноша

Већ празна слова у низу //

Песник је најчешће и страсни читалац, а из овог одређења речи као лучоноше, треба видети какву јој улогу поетеса даје и у својим песмама, да буде светлосни путоказ мислима, да уздиже дух и да просветљује. И да се и овде подсетимо напред помињаног поимања поезије и речи знаменитог Миодрага Павловића :

« Свака реч је пробијена врећа. Кроз њу цури све оно што желимо да у њу ставимо и што желимо да остане чвтсто. Песма можда жели да затвори свој круг, али свака њена појединачна реч води у свим правцима., ка језику самом, ка аутору, ка нама. И најзад, некуда ван свих нас » и ту је можда њен крајњи смисао, јер остаје у својој узглобљености у песми као неми сведок снаге која ју је покренула, изнедрила, као истина једног бола или радости да траје и кад аутора више не буде на овом свету као жива истина о њему која потом постаје истина онога коме је намењена, а то су читаоци.

Моје су речи

Лист на ветру

Споро их рађам

Дељем месецима

У сто вода испирам

Крпим љубављу

Гранитом ограђујем

Чувам зеницом

Недрим непцима

Одевам месечином

Сунцем напијам

Данас

Сутра

Заувек

Чини се ипак да је културноисторијском аспекту поклоњена посебна пажња јер целокупну збирка у неку руку чини певање о измењеној културној парадигми у свету, о отуђености, погрешним моделима угледања за младе који су егоцентрични и усмерени на физичко а не на духовно. О свету без духа, емпатије, праве комуникације међу људима, о деградацији људске јединке, одсуству знања и морала, продубљено изнова пева Милена Вукоје Стаменковић иако је сличне теме већ дотицала у претходним књигама и поезије и прозе.

Шум времена

Не чује се

Земљом ходају слепци

Прозорима

Трава затворила

Видике //

Стога, поетеса апелује на људе да се тргну, пробуде, погледају око себе и виде лепоту, духовне вредности. Али ту је и сагледавање својих заблуда и отпора да се такав свет прихвати, да се призна да ни потомство нисмо довољно припремили за бруталност оваквог света. Пред читаоцем је поезија која позива на дијалог, на учествовање у атмосфери песме, на заузимање става:

Задојих децу

Поштењем и чашћу

Сад видим

Вукови около глођу

Задојено

Остало

Како да им

Ставим ружичасте наочари?

Треба истаћи да овако снажна метафора у наслову Двоглави орао, има велики низ асоцијативних могућности. Орао несумњиво асоцира на жељу за слободним летом и снагом, жељом да се поетеса наднесе над светом, да га осмотри, прелети, да буде своја и недодирљива. Да су над њом само плави бескрај и звезде које просветљују видике. Поред тога, двоглави орао, између осталог сигурно у означеном симболизму који му је поетеса наменила, има и националну конкретизацију. Подразумева се да је њен идентитет после толико година живота у иностранству свакако доживео модификацију и надградњу из домена духовних значења њене нове домовине. С друге стране, кроз тај симбол назире се вековно трајање српског бића које може бити упориште за поимање трајности насупрот несталности смисла савремене цивилизације и настојања да се обесмисли све што је партикуларно, дакле и национално. А, то национално у њој живи и у доживљају оних који су « расејани » подељени, а никако цели ни кад су тамо ни кад су овде.

Ипак, поетеса је сама као субјект и кад је у срцу света, она је космички усмерена према висинама, стога у овој промишљеној, маштовитој и упечатљивим сликама испуњеној поезији, битишу космичка тела, сунце, месец, звезде са којима она разговара, која је видају у осами или драми живљења. Тако је и са пределима, стварним, Берн, Београд, Нови Београд… или још чешће са имагинарним који је заокупљају, гоне да плута по њима, да се разлива као река с којом се идентификује у настојању да буде слободна, пуна живота, да спира оне наносе који су свет учинили тужним и бесмисленим местом. Да битише у сфери љубави са оним с којим дели и немире и страхове. Да утоли жеђ за ближњима, децом чије болове двоструко јаче осећа, да се преиспитује за какав свет их је припремала схвативши да је овај много суровији, да да одушка болу за онима који неповратно одлазе. Али, и да се задиви снази троме Саве која доминира градом и чија снага је окрепљује, чија лепота је лечи.

Београд се отворио

На љубав мирише

А ја

Двоглава птица

Купим му мирисе

Милена Вукоје Стаменковић у овој зрелој поезији, са повременим примесама песничке фантастике, доноси одразе својих путовања кроз године живота које је мењају, упозоравају на пролазност чинећи је некад свеснијом себе и својих могућности, а некад је растужују:

Неке границе

Полако се бришу

Сећања

Труну као дуње

Крадем осећај припадности

Делим као блудне синове

Расејани

Ружна реч пуни уста

Видим

Семе некуд бачено

Расејани

Ни на небу, ни на земљи

Очи су моје

Дуге бескраја

Птицом дозивам

Људе, обале

Птицом у твоје срце слећем

Намерник

Луталица

Птица

Залазећег сунца

Поетика бескраја коју песникиња формира из бројних песама које оличавају жудњу за висинама, слободом, бестелесношћу и сублимацијом мисаоности најочигледнија је у антологијској песми Птица, изванредне пикторалности, дивног ритма који је такав и у целокупној збирци и снажној симболизацији идеја. Жеље да се буде на духован начин, да се блесне у краткотрајном у егзистенцијалној нужности да се буде и прође, али да се претходно и узвиси до бескраја кроз метафорични блесак, кроз лет пун чаробних визија и остане у «залазећем » тренутку живота и вечности песме.