detalj slike: KRK Art dizajn

POZIV NA KAFU, metafora potrage, nemira i sumnje

 

U životu postoje rituali koji su na granici između banalnog i ozbiljnog budući da je i sam život često banalan, ne mnogo interesantan, a ponekad veoma zanimljiv, fascinantan. Naizgled sasvim običnom ljudskom životu pojedini rituali daju poseban smisao, emocionalno i motivaciono značenje. To je supstrat koji ljudi svojim duhom, delovanjem i ponašanjem unose u svoj svakodnevni način života. Istina je da su neki rituali zajednička strast većine, kao što svako od nas ima i navike koje su posebne i specifične. Jedan od najzastupljenijih rituala jeste poziv na kafu. Zato ova priča ima višeznačan kraj ili uopšte nema kraj, jer je zaštićena od svake svoje nedoumice.

Ta neobična filozofija života, koja ima svoju formu, prefinjenost i skrivene poruke, uklanja svakodnevnu žurbu, nervozu, uvodi u smireniji i drugačiji poredak stvari. Tu teče neko drugo vreme, kao da ste iskoračili iz samog vremena. Poetika tog fenomena zasnovana je na hedonističkom principu života, zbog čega se dosta razlikuje od evropskog shvatanja uživanja i meraka. To je nešto sitno, toplo, duši drago i milo, preliveno bojama duge, relaksirajuće i isceljujuće; zna odmoriti, utešiti, motivisati, usrećiti. Poziv na kafu je rafiniran i duboko sofisticiran balkanski ritual, sa dugotrajnom tradicijom, senzibilan i estetizovan doživljaj vrhunskog čulnog uživanja, sa poetikom punom emocija; pozitivna dokolica koja indukuje istinsku potrebu i nužnost da se živi kvalitetnije i vrednije. To je slika našeg života i etnološka kategorija koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj tako i u etičkoj komunikaciji, filozofiji i duhovnom nasleđu.

Iz svakodnevice je izgnana intima, romantika, privatnost, mašta, fantazija, intuicija, izjalovila se ljubav i prijateljstvo. U ovom moćnom svetu sluđenosti, nemoći, ojađenosti, neostvarenosti, duhovnost i ljudskost lagano odumiru. Ogromna praznina koja zjapi mora se popuniti, a ima li za to boljeg načina od poziva na kafu? Kao specifičan fenomen snažne socijalne integracije i društvene kohezije, poziv na kafu predstavlja značajan kulturni i komunikativni obrazac kroz celu istoriju savremenog društva. Potekao je, ili nije, iz drevnog orijentalnog duha sklonog da merači, ispija kafu iz fildžana i dosipa posle svakog srka. Ljudi imaju potrebu da se ogledaju u drugima, da sebe i svoj život upoređuju da bi tako stekli o sebi neki sud, da podele svoj strah, sreću, svoju zebnju, radost, odgovornost i dileme.

Ova legitimno odomaćena i popularna forma neformalne lične komunikacije, kao rojilište i skriveno ambivalentno skladište najrazličitijih semantičkih poruka, kao metafora ljudske potrage, nemira, sumnje, nezadovoljstva sobom i svojim ograničenjima, ima svoju duboku kulturološku, sociološku, karakterološku, istorijsku, filozofsku i etnološku dimenziju. Kao endemski fenomen supkulture, značajan za naše običaje i duhovno nasleđe, ima posebno značenje i izuzetnu vrednost. Taj harizmatičan poziv, sasvim posebne lepote, inspirativnosti i jezgrovitosti, nerazdvojno srastao sa suštinom ljudskog bića, korespondira sa pozitivnim emocijama koje determinišu čovekovu egzistenciju i njegov životni smisao. Kada se upućuje poziv, to se radi polako, sa puno strasti, poštovanja i uvažavanja da bi se sagovorniku stavilo do znanja o nužnosti, želji i potrebi susreta. U opštem smislu, poziv na kafu, kao duh neprolazne otmenosti, kod nas je odomaćen i uobičajen u skoro svakodnevnoj komunikaciji. To je pokušaj da se određena emocija zaodene ruhom vidljivog događaja i stanje u kome se čovek suočava sa samim sobom, kada postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti, ograničenja i zatvorenosti, kako spolja tako i iznutra.

Poziv hajdemo na kafu predstavlja fenomen zbližavanja prepoznatljiv u gotovo svim krajevima sveta i u svim oblastima života, od poslovnog, društvenog, preko privatnog i porodičnog. Kako vreme prolazi, tako se menjaju i društvena pravila ponašanja, dočim ovaj poziv ostaje markantan oblik društvene integracije. Imam nešto u poverenju da ti kažem, nije za telefon. Hoćemo li na kafu? Nema te veličine koja se neće izložiti zavodljivoj slabosti takvog poziva budući da je pun slutnje, zanosa, snova, planova, rešenja, a radoznala i ponesena duša treperi nad ovakvim izazovom. Uostalom, radoznalost je arhetipskog porekla, nerazdvojno srasla sa suštinom ljudskog bića. Svaki poziv na kafu svojevrsni je narativ koji teži da preobrati stvarnost, a pokatkad je i nemoć i igra nemoći jer svetom ne vlada stvarnost već percepcija stvarnosti.

Naša prošlost i sadašnjost vezane su za kafu na neki neobjašnjiv način. Dan počinjemo njom. Ona se služi u svim prilikama radosti, odmora, slavlja, žalosti i tuge, uživanja, mržnje, prijateljstva, straha, ljubavi, čežnje, kajanja, sa svim našim osobenostima, sa osmehom, nemirom i mirom. Ona je bila i ostala prijatelj svakog čovekovog stanja. Uz kafu se nalazi sreća, drže se govori, sklapaju se zavere i spletke, pronalaze se ljubavi i ljubavnici, pišu se romani, govore se stihovi, stvaraju se umetnička dela, zaključuje se mir. Svaki poziv otkriva smisao vrednosti običnih ljudi i običnih dana. Na kafu se zovu i oni koji je nikada nisu popili. Da li je moguće da je kafa baš toliko jaka droga da se ljudi često njoj vraćaju i obraćaju, ili iza nje postoje još neki razlozi socijalne prirode, pa onda poziv na kafu i nije baš ono za šta se izdaje.

Reč kafa gotovo na svim svetskim jezicima zvuči isto: kafa, kahva, coffee, café, qahwa, kahve, kof, cahua, qahhwat... Pije se na različite načine, uz dodatak šećera, mleka, krema, pavlake, mnogih začina (bibera, cimeta, cikorije, kardamoma, alkohola, viskija, čokolade...). Od nje se mogu praviti najraznovrsniji maštoviti kokteli. Ona je bila i ostala beskonačna inspiracija. Etimologija reči kafa potiče od oblasti Kafa, na jugozapadu Etiopije. U početku je mešana s raznim začinima, s vodom i mastima i korišćena kao hrana, a kasnije su Etiopljani od nje pripremali vino. U devetom veku kafa preko Crvenog mora dospeva na Arabijsko poluostrvo, gde je grad Moka postao centar trgovine. Otuda kafa nosi naziv caffe mocca. Do šesnaestog veka proizvodnja i uzgoj kafe na plantažama bili su brižljivo čuvana tajna, zbog čega se nije mogla naći izvan područja arapskih zemalja. Prenosi se potom u Carigrad, odakle se proširila na Evropu, i tada nastaje običaj ispijanja kafe.

Interesantno, tokom istorije bilo je nekoliko pokušaja da se ovaj napitak zabrani. Bila je zabranjena u Saudijskoj Arabiji 1511. godine, u Carigradu 1623. godine, Švedska je zabranila kafu 1746. godine, u Francuskoj je bila zabranjena ženama jer se verovalo da izaziva pobačaj. Bilo je još nekoliko pokušaja zabrane na evropskim dvorovima, a najinteresantniji pokušaj desio se u Vatikanu. Naime, kada je kafa stigla u Evropu, sveštenici su vršili pritisak na papu da se taj napitak zabrani, uz objašnjenje da je to đavolji napitak. Međutim, papa Klement VIII mislio je drugačije, izjavivši da je ukusna, uz šaljivu opasku da bi je trebalo krstiti. Zahvaljujući ovom papskom blagoslovu, konzumiranje kafe se proširilo i zagospodarilo Evropom sve do danas. Svaka evropska zemlja, jednako koliko i druge na planeti, ima svoju karakterističnu vrstu, posebno ime za ovaj napitak, način na koji se služi, dajući joj posebnu ulogu u svojoj kulturi. Mnoge ankete govore da je to najrasprostranjeniji porok posle cigareta. Drugi tvrde da se kafa troši najviše posle nafte, dok treći veruju da je kafa najpopularniji napitak posle vode. Uglavnom, kafa proizvođačima donosi basnoslovne zarade.

Miris tek ispečene kafe nikoga ne ostavlja ravnodušnim jer su sva čula povezana s njom. Taj čarobni, opojni, nadražajni i neodoljivi miris izaziva emociju, ima moć i sugestivnu snagu, neku malu tajanstvenu katarzu, golica maštu, provocira i budi čula, a ponesena duša treperi pred njegovim izazovom. Dok se konzumira, posebno prva jutarnja, mozak je fokusiran na prijatne senzacije, sva čula su u harmoniji, pružajući zadovoljstvo, mir, spokojstvo, opuštanje; deluje kao antistres terapija i lek za dušu. Ona je povlastica i poslastica neke odsutne stvarnosti, čiji smisao dosežemo svakim njenim ispijanjem. Ima boju, miris, ukus, sliku. Suvereno dominira u odnosu na neko drugo slično zadovoljstvo. Naravno, svaki miris kafe merimo svojom merom. Uz kafu obavezno ide i cigareta. Te dve ljubavi nijedan Balkanac se ne bi lišio. U svom romanu Besudna zemlja, Milovan Đilas brilijantno opisuje ritual ispijanja kafe jedne svoje zemljakinje iz Berana: „Baba Marta je imala dve strasti: duvan i kafa. Kao da nije ni živjela do od toga i od malo zeleni. S neobičnom vještinom i lakoćom, u mraku kao i na svjetlosti, savijala je cigaretu na koljenu. Kafu je uvijek pila gorku, držeći pola lokumčića šećera na jeziku. Duvan je uvijek pušila dobar, po mogućnosti skadarski – žut i veoma tanko rezan. Oboje je ona uživala na spor, sladokusački način. Ona se u to slađenje unosila duševno, s dubokim umutrašnjim mirom i tihom srećom.”

Ne postoji loš trenutak za dobru kafu. Ona je ushit, neviđena radost, zanos, sposobnost percepcije, prepoznavanje lepote; povlašćeni trenutak sreće, naša mera i harmonija; uzvišeno stanje zadovoljstva. Pije se iz svih položaja koje je savremeni čovek izmislio. Postoje i ritualne navike koje su posebne i specifične: prva jutarnja kafa i cigareta, ili što bi rekli: fildžan, džezva i neki agdali kolač. Kafopije imaju, čuvaju i poštuju svoj merak, koji je lako uočiti: ona se pije polako, s merakom, uz pozu, stil i neko posebno dostojanstvo. Kafi se predaju kao nekoj obredno-paganskoj čulnoj svečanosti, podređujući svoj ćeif postizanju jedne vanvremenske harmonije koju niko drugi izuzev njih ne može razumeti. Kafa može da uđe u duel sa svakim porokom. Preko ovog stanja duha, osim resetovanja energije, ljudi regulišu svoje emocije, rastapaju svoju veselo-neveselu svakodnevicu, tako što sklanjaju sve ono što je „višak”, što ih guši i opterećuje, puneći organizam sinergijom koja je potrebna, koja prija, i koja do vrha podiže raspoloženje, dovodeći sebe u sklad sa prirodnim poretkom stvari. 

Pojavom kafe i njenim ispijanjem u obliku sličnom današnjem nastaje novi društveni fenomen, koji se globalizovao i uselio u sve sisteme, vere, kulture i istorije. Počelo je okupljanje ljudi na posebnim mestima kako bi uz kafu razgovarali o politici, društvenim prilikama, komentarisali razne aktuelne događaje, slušali muziku, igrali šah i slično. Kultura njenog ispijanja vremenom prerasta i postaje zabavan i koristan običaj, kako kod kuće tako i na poslu, u restoranima, kafićima i slično. U visokourbanim prostorima postoji običaj da se kafa ispija u elitnim restoranima i hotelima, vikendom pre podne, kada se okuplja kulturna elita. Druženje uz kafu čini život lepim, ponekad i uzbudljivim. Uz nju sabiramo misli čuvajući one najdragocenije. Ona nas drži pribranim, budnim i koncentrisanim. A najviše od svega volimo da čujemo onaj čuveni poziv: Mogli bismo na jednu kafu.

U našim krajevima od davnina postoji običaj da se gost obavezno počasti kafom. Svaka domaćica poslužiće svog gosta kafom i kad nema ničega u kući. Posluživanje je predstavljalo svojevrsni mali kućni performans. Nekad se kafa kupovala u zrnu. Domaćice su je pržile i mlele. Preko ovog sporog običaja žene su naučile da budu smirene i da uživaju u mirisima ispržene i mlevene kafe. U nedostatku kafe koristila se zamena (ovas, leblebije, ječam). Pila se iz džezve i fildžana sa kockom šećera i ratlukom. Danas je dostupna svima i konzumira se u mnogo različitih i maštovitih oblika.

Poziv na kafu je opšteprihvaćena kulturna vrednost, komunikativna strategija i simbolička konotacija, ali i privatna sfera intimne komunikacije; on zna uzbuditi svojom iskrenošću i smislom ljudskog uporišta ka osvajanju novih vrednosti i dubljih saznanja. Kao simbolička i metaforička antropološka paradigma, svaki poziv skriva i otkriva, spaja i razdvaja, može biti polazna tačka novog života, nepatvorena provokacija koja integriše, otvara nove prostore saradnje, intimiteta, daje veliku moć, ali ogoljuje i nemoć, menja sudbine, pomera i ruši granice, isijava bliskost, poverenje, iskrenost, suptilnu diskretnost. Kafa sve pamti, iako reč ne izusti, ni glas pusti. Svaki poziv, koji ima dva lica, preliva se preko života i emocija, ponekad i više, ponekad manje, snažnije, skromnije, ponekad vidljivije, neretko skrivenije, stalno između verovatnog i nemogućeg, neverovatnog i mogućeg, konačnog i beskonačnog; može biti početak nečeg lepog, ali i početak kraja. Poseduje metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje. Ima kapacitet da kaže nešto novo i nepoznato.

Kafa je samo link ili tajni kôd socijalnog ponašanja, mentalna alhemija, dobrodošlica i sikteruša. „Kod nas se uz kafu rađa ljubav, kuju zavere, leči mamurluk, prave planovi, drže sastanci, mire zavađeni, teše udovice, a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju nacionalnu osobinu) ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće”, ukazuje Momo Kapor.

U svaki poziv utkano je sve što ovi balkanski prostori nude: merak, muštuluk, reč, suza, amanet, moba, korzo, radost življenja. Ako svet ne možemo menjati, pozivom na kafu upoznajemo i korigujemo i sebe i druge. Kafenisanje životu daje dimenziju jednostavnosti, smisla, značaja, ostvarenosti, zbližavanja, integracije, mobilizacije; pruža iluziju da život ima smisla; daje mogućnost ljudima da se razumeju, bez obzira na sve njihove razlike; održava veze, afirmiše prijateljstvo, savezništvo, zahteva i traži savet za lične probleme. Čovek je uronjen u svoju osamu, u vlastitu prazninu i gluvost sveta koji se izmenio do neprepoznavanja. Živi se u prividnoj uljudnosti, u ćutljivoj hladnoći, u mučnoj praznini, bez emocija i emotivnog života. „Da bi živeo sam, čovek mora biti životinja ili bog”, opominje Aristotel. U takvom ambijentu svaki poziv na kafu ima svoju meru i cenu, dimenziju romantičarske rafiniranosti i emocionalne raskoši. Druženjem se vrši energetska, misaona i duhovna razmena, a uboga svakodnevica dobija ritam i dinamiku, sa osobinama komičnog, radosnog, neobičnog. Mnogima je poziv na kafu utočište, ishodište, pribežište. Tako se razbijaju životne forme i kalupi.

Kafa je prvo upoznavanje i udvaranje, pregršt suza i korpa smeha, razgovor i savet, „koka-kola” i „kokta”, poslovni dogovor i flert, životna priča, konačna odluka i izmena plana, knjiga, sport, film, muzika, fantazija i intuicija, laž i prevara, trač i ogovaranje, gledanje u šolju, ćaskanje i kuliranje, svađa i mir, izgovor, uteha i zagrljaj. Kafa je sve što ide uz kafu, a može da znači baš svašta, pa i ono što nam nikad ne bi palo na pamet. Ležernost i raskoš da se uživa u laganom i spontanom razgovoru jeste donekle i genetska predispozicija naših ljudi za merak. Kafa je samo reč za nešto više. Zbog toga, poziv i dogovor za kafu nosi dramski potencijal, gustinu i dinamiku, pun mutnih slika i predstava koje postoje samo kao slutnja i mašta koje otkrivaju prikrivajući i prikrivaju otkrivajući. Zamislite samo koliko je ljudi došlo na svet zbog rečenice: Mogli bismo da popijemo kafu. Engleski pisac Nil Gejmen rekao bi: „Crna kao noć, slatka kao greh.” Poziv na kafu je forma pribavljanja informacija koja nosi u sebi konkretnu priču, ali i narativ o trećoj osobi. Takve priče drže pažnju. Jedni drugima se poveravaju, otvaraju, ispovedaju, teše, umiruju. Svako ima svoju tajnu misao, svoju živu ranu i muku, svoju boljku i svoje davne, ali još žive snove i ljubavi. Šolja je tu da se životu pridoda dimenzija jedinstvenosti, smisla, značaja.

U totalnoj otuđenosti čoveka od čoveka, jedino je kafa uspela da održi svoj ritam, smisao i tempo. U današnje vreme, ako sami ne preduzmemo korak ka nečemu i sami se ne izborimo za nešto, pa i za tu smešnu kaficu, niko nam neće to pokloniti. Čak ni taj ljubazan poziv za lepo druženje. A društveni tabui su srušeni ili se ruše. Drastično su izmenjena pravila bontona: svako može pozvati svakog na kafu. Svaka devojka i žena može pozvati muškarca na kafu, što je ranije bila prava jeres. Kafa je društveno prihvatljiv izgovor za svaku želju, nameru, plan, razonodu. Jedni odlazak na kafu vide kao priliku da sebi olakšaju dušu, drugi da čuju najnovije vesti, podele prijatne trenutke sa dragim ljudim, razmene iskustva, zabave se ili samo da ubiju vreme. Poslovni ručak u restoranu mnogi u nedostaku vremena zamene kafom. 

Gledanje u šolju je tehnika fokusirane naracije, jer je jezik, semantika, igrokaz i semiotika gledanja u šolju univerzalan princip. Znaju to komšinice, drugarice, koleginice na poslu, krčmeći svoje jutarnje ili večernje snove i želje. Gledanje u šolju ponire u svet mitskog, simboličkog, intuitivnog, imaginarnog, magijskog, oniričkog, budući da prevrnuta šolja i otisak pritisnutog prsta u talogu vazda kriju tajne u tajnama. Ponekad je to lucidna poetika izazivanja budućnosti, drugi put majstorija dosetljivosti – ako može da se dogodi, dogodiće se (Marfijev zakon). Gledanjem u šolju postiže se vrhunska usklađenost između doživljenog, mišljenog i smišljenog, oblikovanog i iskazanog.

Kafenisanju pristaju ogovaranje i trač, a ne samo ozbiljne, ljubavne i tužne teme. Kod nas na Balkanu svako ogovara svakoga, a kafa je najbolja prilika za to. Mi smo narod koji ne može bez toga. To je najvažnija sporedna stvar u našim životima: „... Primetio sam još i to da postoji mnogo načina ogovaranja. Ogovaranje s ljubavlju ili iz radoznalosti; sa zavišću, mržnjom ili iz dosade, pa čak i neka vrsta filozofskog ogovaranja, da ne pominjem zajedničku disciplinu – ogovaranje države”, piše Momo Kapor. Ogovaranje zahteva ritual i intimnost. Suština ogovaranja je obnavljanje, afirmacija ili stvaranje bliskosti. To je, za mnoge, psihička terapija, kreacija, aktivni čin. Ogovaranje pomaže ljudima da vide i shvate kome mogu da veruju.

Ako je društvo pravih prijatelja, kafa može trajati satima. Kad se dva drugara dogovore da popiju kafu, to je obično potreba da se izađe iz porodičnog gnezda. Tračevi, ogovaranje ili novosti na emotivnom planu najčešće su teme dve drugarice. Kad ispijaju kafu drug i drugarica, tu može biti svega, od udvaranja, zavođenja, ogovaranja. Svako kafenisanje mladića i devojke je između iskušenja i strepnje, mogućnosti i nade, želje i straha. Ta ljubav zna ostaviti za sobom sve ostale oblike kafenisanja. Muško-ženska kafa pravih prijatelja najiskreniji je odnos, dok kafenisanje koleginica sa posla prođe u ogovaranju svojih kolega. Kod muško-ženske kafe uvek neko nešto očekuje i nečemu se nada. Uglavnom, svi imaju nešto da kažu na tuđ račun, a o sebi misle da su najpametniji. Naše majke znaju na vreme upozoriti svoje kćerke šta znači poziv na kafu, posebno u večernjim satima kod mladića. Jer taj poziv nije baš ono za šta se izdaje. Kod nas su poznati i neposustajući pozivi upućeni devojci da se nađu na kafi, mada takvih poziva ima i od strane devojaka.

U aktuelnoj strukturi života i u postojećoj matrici uživanja, poziv na kafu je utkan u naš identitet, prerastao u konvenciju uraslu u prirodu stvari, u običajnu mudrost i elementarnu pristojnost. To je autentična institucija, ponajviše gradskog običaja, prepoznatljive ambijentalnosti, lepote života, sa poetikom punom emocija; pozitivna dokolica koja indukuje istinsku potrebu i nužnost da se živi kvalitetnije i vrednije. Tako se razbijaju životne forme i kalupi, ljudi se prividno oslobađaju svega što narušava vrednost i kvalitet njihove stvarnosti. Kao svakodnevna slika života, poziv na kafu funkcioniše po meri čoveka, njegovih mogućnosti, filozofije i načina života u kome egzistira smisao trenutka i njegovih misli i emocija, i način da izgradi sklad sa samim sobom i sa najbližima oko sebe, nastojeći da se približi svemu što život može da pruži, pokaže i afirmiše.

Taj takozvani patrijarhalni ritualni poziv, koji se opire vremenu i zaboravu, poseduje kult prirode, neposrednu ljudsku privrženost kroz koju se kristališe suština ljudske mudrosti. To je skladište semantičkih poruka i mesto ispunjeno pričama punim fiktivnih i stvarnih dešavanja, kada se za nekoliko sati ispriča cela jedna ljudska istorija, vedra i dramatična, kolika bi stala u neki kratki roman. Tom poslednjem bedemu smisla života, koji lagano prestaje da bude to što mu je smisao, mnogobrojni izazovi ne mogu nauditi. Doduše, kako vreme odmiče i uz sve prisutniji virus socijalnog autizma među mladom generacijom, plašim se da ćemo uskoro komunicirati preko holografskih projekcija. Ako želimo bar malo da promenimo sebe i povratimo detalje života koji su nam izmakli, moramo reafirmisati vrednost smisla druženja i tople međuljudske komunikacije. To je naša prošlost, ali i budućnost. To je umetnost mudrog uživanja, najjača unutrašnja tačka oslonca, omama života i zanos čoveka, kada osmeh titra na licu, a radost u duši.  

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: