детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЗИВ НА КАФУ, метафора потраге, немира и сумње

 

У животу постоје ритуали који су на граници између баналног и озбиљног будући да је и сам живот често баналан, не много интересантан, а понекад веома занимљив, фасцинантан. Наизглед сасвим обичном људском животу поједини ритуали дају посебан смисао, емоционално и мотивационо значење. То је супстрат који људи својим духом, деловањем и понашањем уносе у свој свакодневни начин живота. Истина је да су неки ритуали заједничка страст већине, као што свако од нас има и навике које су посебне и специфичне. Један од најзаступљенијих ритуала јесте позив на кафу. Зато ова прича има вишезначан крај или уопште нема крај, јер је заштићена од сваке своје недоумице.

Та необична филозофија живота, која има своју форму, префињеност и скривене поруке, уклања свакодневну журбу, нервозу, уводи у смиренији и другачији поредак ствари. Ту тече неко друго време, као да сте искорачили из самог времена. Поетика тог феномена заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања и мерака. То је нешто ситно, топло, души драго и мило, преливено бојама дуге, релаксирајуће и исцељујуће; зна одморити, утешити, мотивисати, усрећити. Позив на кафу је рафиниран и дубоко софистициран балкански ритуал, са дуготрајном традицијом, сензибилан и естетизован доживљај врхунског чулног уживања, са поетиком пуном емоција; позитивна доколица која индукује истинску потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније. То је слика нашег живота и етнолошка категорија која брани свој функционални и смисаони интегритет са дубоким траговима вечитих вредности, како у међуљудској тако и у етичкој комуникацији, филозофији и духовном наслеђу.

Из свакодневице је изгнана интима, романтика, приватност, машта, фантазија, интуиција, изјаловила се љубав и пријатељство. У овом моћном свету слуђености, немоћи, ојађености, неостварености, духовност и људскост лагано одумиру. Огромна празнина која зјапи мора се попунити, а има ли за то бољег начина од позива на кафу? Као специфичан феномен снажне социјалне интеграције и друштвене кохезије, позив на кафу представља значајан културни и комуникативни образац кроз целу историју савременог друштва. Потекао је, или није, из древног оријенталног духа склоног да мерачи, испија кафу из филџана и досипа после сваког срка. Људи имају потребу да се огледају у другима, да себе и свој живот упоређују да би тако стекли о себи неки суд, да поделе свој страх, срећу, своју зебњу, радост, одговорност и дилеме.

Ова легитимно одомаћена и популарна форма неформалне личне комуникације, као ројилиште и скривено амбивалентно складиште најразличитијих семантичких порука, као метафора људске потраге, немира, сумње, незадовољства собом и својим ограничењима, има своју дубоку културолошку, социолошку, карактеролошку, историјску, филозофску и етнолошку димензију. Као ендемски феномен супкултуре, значајан за наше обичаје и духовно наслеђе, има посебно значење и изузетну вредност. Тај харизматичан позив, сасвим посебне лепоте, инспиративности и језгровитости, нераздвојно срастао са суштином људског бића, кореспондира са позитивним емоцијама које детерминишу човекову егзистенцију и његов животни смисао. Када се упућује позив, то се ради полако, са пуно страсти, поштовања и уважавања да би се саговорнику ставило до знања о нужности, жељи и потреби сусрета. У општем смислу, позив на кафу, као дух непролазне отмености, код нас је одомаћен и уобичајен у скоро свакодневној комуникацији. То је покушај да се одређена емоција заодене рухом видљивог догађаја и стање у коме се човек суочава са самим собом, када постаје потпуно свестан самог себе, својих могућности, ограничења и затворености, како споља тако и изнутра.

Позив хајдемо на кафу представља феномен зближавања препознатљив у готово свим крајевима света и у свим областима живота, од пословног, друштвеног, преко приватног и породичног. Како време пролази, тако се мењају и друштвена правила понашања, дочим овај позив остаје маркантан облик друштвене интеграције. Имам нешто у поверењу да ти кажем, није за телефон. Хоћемо ли на кафу? Нема те величине која се неће изложити заводљивој слабости таквог позива будући да је пун слутње, заноса, снова, планова, решења, а радознала и понесена душа трепери над оваквим изазовом. Уосталом, радозналост је архетипског порекла, нераздвојно срасла са суштином људског бића. Сваки позив на кафу својеврсни је наратив који тежи да преобрати стварност, а покаткад је и немоћ и игра немоћи јер светом не влада стварност већ перцепција стварности.

Наша прошлост и садашњост везане су за кафу на неки необјашњив начин. Дан почињемо њом. Она се служи у свим приликама радости, одмора, славља, жалости и туге, уживања, мржње, пријатељства, страха, љубави, чежње, кајања, са свим нашим особеностима, са осмехом, немиром и миром. Она је била и остала пријатељ сваког човековог стања. Уз кафу се налази срећа, држе се говори, склапају се завере и сплетке, проналазе се љубави и љубавници, пишу се романи, говоре се стихови, стварају се уметничка дела, закључује се мир. Сваки позив открива смисао вредности обичних људи и обичних дана. На кафу се зову и они који је никада нису попили. Да ли је могуће да је кафа баш толико јака дрога да се људи често њој враћају и обраћају, или иза ње постоје још неки разлози социјалне природе, па онда позив на кафу и није баш оно за шта се издаје.

Реч кафа готово на свим светским језицима звучи исто: кафа, кахва, цоффее, цафé, qахwа, кахве, коф, цахуа, qаххwат... Пије се на различите начине, уз додатак шећера, млека, крема, павлаке, многих зачина (бибера, цимета, цикорије, кардамома, алкохола, вискија, чоколаде...). Од ње се могу правити најразноврснији маштовити коктели. Она је била и остала бесконачна инспирација. Етимологија речи кафа потиче од области Кафа, на југозападу Етиопије. У почетку је мешана с разним зачинима, с водом и мастима и коришћена као храна, а касније су Етиопљани од ње припремали вино. У деветом веку кафа преко Црвеног мора доспева на Арабијско полуострво, где је град Мока постао центар трговине. Отуда кафа носи назив цаффе моцца. До шеснаестог века производња и узгој кафе на плантажама били су брижљиво чувана тајна, због чега се није могла наћи изван подручја арапских земаља. Преноси се потом у Цариград, одакле се проширила на Европу, и тада настаје обичај испијања кафе.

Интересантно, током историје било је неколико покушаја да се овај напитак забрани. Била је забрањена у Саудијској Арабији 1511. године, у Цариграду 1623. године, Шведска је забранила кафу 1746. године, у Француској је била забрањена женама јер се веровало да изазива побачај. Било је још неколико покушаја забране на европским дворовима, а најинтересантнији покушај десио се у Ватикану. Наиме, када је кафа стигла у Европу, свештеници су вршили притисак на папу да се тај напитак забрани, уз објашњење да је то ђавољи напитак. Међутим, папа Клемент ВИИИ мислио је другачије, изјавивши да је укусна, уз шаљиву опаску да би је требало крстити. Захваљујући овом папском благослову, конзумирање кафе се проширило и загосподарило Европом све до данас. Свака европска земља, једнако колико и друге на планети, има своју карактеристичну врсту, посебно име за овај напитак, начин на који се служи, дајући јој посебну улогу у својој култури. Многе анкете говоре да је то најраспрострањенији порок после цигарета. Други тврде да се кафа троши највише после нафте, док трећи верују да је кафа најпопуларнији напитак после воде. Углавном, кафа произвођачима доноси баснословне зараде.

Мирис тек испечене кафе никога не оставља равнодушним јер су сва чула повезана с њом. Тај чаробни, опојни, надражајни и неодољиви мирис изазива емоцију, има моћ и сугестивну снагу, неку малу тајанствену катарзу, голица машту, провоцира и буди чула, а понесена душа трепери пред његовим изазовом. Док се конзумира, посебно прва јутарња, мозак је фокусиран на пријатне сензације, сва чула су у хармонији, пружајући задовољство, мир, спокојство, опуштање; делује као антистрес терапија и лек за душу. Она је повластица и посластица неке одсутне стварности, чији смисао досежемо сваким њеним испијањем. Има боју, мирис, укус, слику. Суверено доминира у односу на неко друго слично задовољство. Наравно, сваки мирис кафе меримо својом мером. Уз кафу обавезно иде и цигарета. Те две љубави ниједан Балканац се не би лишио. У свом роману Бесудна земља, Милован Ђилас брилијантно описује ритуал испијања кафе једне своје земљакиње из Берана: „Баба Марта је имала две страсти: дуван и кафа. Као да није ни живјела до од тога и од мало зелени. С необичном вјештином и лакоћом, у мраку као и на свјетлости, савијала је цигарету на кољену. Кафу је увијек пила горку, држећи пола локумчића шећера на језику. Дуван је увијек пушила добар, по могућности скадарски – жут и веома танко резан. Обоје је она уживала на спор, сладокусачки начин. Она се у то слађење уносила душевно, с дубоким умутрашњим миром и тихом срећом.”

Не постоји лош тренутак за добру кафу. Она је усхит, невиђена радост, занос, способност перцепције, препознавање лепоте; повлашћени тренутак среће, наша мера и хармонија; узвишено стање задовољства. Пије се из свих положаја које је савремени човек измислио. Постоје и ритуалне навике које су посебне и специфичне: прва јутарња кафа и цигарета, или што би рекли: филџан, џезва и неки агдали колач. Кафопије имају, чувају и поштују свој мерак, који је лако уочити: она се пије полако, с мераком, уз позу, стил и неко посебно достојанство. Кафи се предају као некој обредно-паганској чулној свечаности, подређујући свој ћеиф постизању једне ванвременске хармоније коју нико други изузев њих не може разумети. Кафа може да уђе у дуел са сваким пороком. Преко овог стања духа, осим ресетовања енергије, људи регулишу своје емоције, растапају своју весело-невеселу свакодневицу, тако што склањају све оно што је „вишак”, што их гуши и оптерећује, пунећи организам синергијом која је потребна, која прија, и која до врха подиже расположење, доводећи себе у склад са природним поретком ствари. 

Појавом кафе и њеним испијањем у облику сличном данашњем настаје нови друштвени феномен, који се глобализовао и уселио у све системе, вере, културе и историје. Почело је окупљање људи на посебним местима како би уз кафу разговарали о политици, друштвеним приликама, коментарисали разне актуелне догађаје, слушали музику, играли шах и слично. Култура њеног испијања временом прераста и постаје забаван и користан обичај, како код куће тако и на послу, у ресторанима, кафићима и слично. У високоурбаним просторима постоји обичај да се кафа испија у елитним ресторанима и хотелима, викендом пре подне, када се окупља културна елита. Дружење уз кафу чини живот лепим, понекад и узбудљивим. Уз њу сабирамо мисли чувајући оне најдрагоценије. Она нас држи прибраним, будним и концентрисаним. А највише од свега волимо да чујемо онај чувени позив: Могли бисмо на једну кафу.

У нашим крајевима од давнина постоји обичај да се гост обавезно почасти кафом. Свака домаћица послужиће свог госта кафом и кад нема ничега у кући. Послуживање је представљало својеврсни мали кућни перформанс. Некад се кафа куповала у зрну. Домаћице су је пржиле и млеле. Преко овог спорог обичаја жене су научиле да буду смирене и да уживају у мирисима испржене и млевене кафе. У недостатку кафе користила се замена (овас, леблебије, јечам). Пила се из џезве и филџана са коцком шећера и ратлуком. Данас је доступна свима и конзумира се у много различитих и маштовитих облика.

Позив на кафу је општеприхваћена културна вредност, комуникативна стратегија и симболичка конотација, али и приватна сфера интимне комуникације; он зна узбудити својом искреношћу и смислом људског упоришта ка освајању нових вредности и дубљих сазнања. Као симболичка и метафоричка антрополошка парадигма, сваки позив скрива и открива, спаја и раздваја, може бити полазна тачка новог живота, непатворена провокација која интегрише, отвара нове просторе сарадње, интимитета, даје велику моћ, али огољује и немоћ, мења судбине, помера и руши границе, исијава блискост, поверење, искреност, суптилну дискретност. Кафа све памти, иако реч не изусти, ни глас пусти. Сваки позив, који има два лица, прелива се преко живота и емоција, понекад и више, понекад мање, снажније, скромније, понекад видљивије, неретко скривеније, стално између вероватног и немогућег, невероватног и могућег, коначног и бесконачног; може бити почетак нечег лепог, али и почетак краја. Поседује метафизичку енергију која привлачи, зближава, повезује. Има капацитет да каже нешто ново и непознато.

Кафа је само линк или тајни кôд социјалног понашања, ментална алхемија, добродошлица и сиктеруша. „Код нас се уз кафу рађа љубав, кују завере, лечи мамурлук, праве планови, држе састанци, мире завађени, теше удовице, а оговарање ближњих (оно представља нашу најизразитију националну особину) не би ни у сну било могуће уз неко друго пиће”, указује Момо Капор.

У сваки позив уткано је све што ови балкански простори нуде: мерак, муштулук, реч, суза, аманет, моба, корзо, радост живљења. Ако свет не можемо мењати, позивом на кафу упознајемо и коригујемо и себе и друге. Кафенисање животу даје димензију једноставности, смисла, значаја, остварености, зближавања, интеграције, мобилизације; пружа илузију да живот има смисла; даје могућност људима да се разумеју, без обзира на све њихове разлике; одржава везе, афирмише пријатељство, савезништво, захтева и тражи савет за личне проблеме. Човек је уроњен у своју осаму, у властиту празнину и глувост света који се изменио до непрепознавања. Живи се у привидној уљудности, у ћутљивој хладноћи, у мучној празнини, без емоција и емотивног живота. „Да би живео сам, човек мора бити животиња или бог”, опомиње Аристотел. У таквом амбијенту сваки позив на кафу има своју меру и цену, димензију романтичарске рафинираности и емоционалне раскоши. Дружењем се врши енергетска, мисаона и духовна размена, а убога свакодневица добија ритам и динамику, са особинама комичног, радосног, необичног. Многима је позив на кафу уточиште, исходиште, прибежиште. Тако се разбијају животне форме и калупи.

Кафа је прво упознавање и удварање, прегршт суза и корпа смеха, разговор и савет, „кока-кола” и „кокта”, пословни договор и флерт, животна прича, коначна одлука и измена плана, књига, спорт, филм, музика, фантазија и интуиција, лаж и превара, трач и оговарање, гледање у шољу, ћаскање и кулирање, свађа и мир, изговор, утеха и загрљај. Кафа је све што иде уз кафу, а може да значи баш свашта, па и оно што нам никад не би пало на памет. Лежерност и раскош да се ужива у лаганом и спонтаном разговору јесте донекле и генетска предиспозиција наших људи за мерак. Кафа је само реч за нешто више. Због тога, позив и договор за кафу носи драмски потенцијал, густину и динамику, пун мутних слика и представа које постоје само као слутња и машта које откривају прикривајући и прикривају откривајући. Замислите само колико је људи дошло на свет због реченице: Могли бисмо да попијемо кафу. Енглески писац Нил Гејмен рекао би: „Црна као ноћ, слатка као грех.” Позив на кафу је форма прибављања информација која носи у себи конкретну причу, али и наратив о трећој особи. Такве приче држе пажњу. Једни другима се поверавају, отварају, исповедају, теше, умирују. Свако има своју тајну мисао, своју живу рану и муку, своју бољку и своје давне, али још живе снове и љубави. Шоља је ту да се животу придода димензија јединствености, смисла, значаја.

У тоталној отуђености човека од човека, једино је кафа успела да одржи свој ритам, смисао и темпо. У данашње време, ако сами не предузмемо корак ка нечему и сами се не изборимо за нешто, па и за ту смешну кафицу, нико нам неће то поклонити. Чак ни тај љубазан позив за лепо дружење. А друштвени табуи су срушени или се руше. Драстично су измењена правила бонтона: свако може позвати сваког на кафу. Свака девојка и жена може позвати мушкарца на кафу, што је раније била права јерес. Кафа је друштвено прихватљив изговор за сваку жељу, намеру, план, разоноду. Једни одлазак на кафу виде као прилику да себи олакшају душу, други да чују најновије вести, поделе пријатне тренутке са драгим људим, размене искуства, забаве се или само да убију време. Пословни ручак у ресторану многи у недостаку времена замене кафом. 

Гледање у шољу је техника фокусиране нарације, јер је језик, семантика, игроказ и семиотика гледања у шољу универзалан принцип. Знају то комшинице, другарице, колегинице на послу, крчмећи своје јутарње или вечерње снове и жеље. Гледање у шољу понире у свет митског, симболичког, интуитивног, имагинарног, магијског, ониричког, будући да преврнута шоља и отисак притиснутог прста у талогу вазда крију тајне у тајнама. Понекад је то луцидна поетика изазивања будућности, други пут мајсторија досетљивости – ако може да се догоди, догодиће се (Марфијев закон). Гледањем у шољу постиже се врхунска усклађеност између доживљеног, мишљеног и смишљеног, обликованог и исказаног.

Кафенисању пристају оговарање и трач, а не само озбиљне, љубавне и тужне теме. Код нас на Балкану свако оговара свакога, а кафа је најбоља прилика за то. Ми смо народ који не може без тога. То је најважнија споредна ствар у нашим животима: „... Приметио сам још и то да постоји много начина оговарања. Оговарање с љубављу или из радозналости; са завишћу, мржњом или из досаде, па чак и нека врста филозофског оговарања, да не помињем заједничку дисциплину – оговарање државе”, пише Момо Капор. Оговарање захтева ритуал и интимност. Суштина оговарања је обнављање, афирмација или стварање блискости. То је, за многе, психичка терапија, креација, активни чин. Оговарање помаже људима да виде и схвате коме могу да верују.

Ако је друштво правих пријатеља, кафа може трајати сатима. Кад се два другара договоре да попију кафу, то је обично потреба да се изађе из породичног гнезда. Трачеви, оговарање или новости на емотивном плану најчешће су теме две другарице. Кад испијају кафу друг и другарица, ту може бити свега, од удварања, завођења, оговарања. Свако кафенисање младића и девојке је између искушења и стрепње, могућности и наде, жеље и страха. Та љубав зна оставити за собом све остале облике кафенисања. Мушко-женска кафа правих пријатеља најискренији је однос, док кафенисање колегиница са посла прође у оговарању својих колега. Код мушко-женске кафе увек неко нешто очекује и нечему се нада. Углавном, сви имају нешто да кажу на туђ рачун, а о себи мисле да су најпаметнији. Наше мајке знају на време упозорити своје кћерке шта значи позив на кафу, посебно у вечерњим сатима код младића. Јер тај позив није баш оно за шта се издаје. Код нас су познати и непосустајући позиви упућени девојци да се нађу на кафи, мада таквих позива има и од стране девојака.

У актуелној структури живота и у постојећој матрици уживања, позив на кафу је уткан у наш идентитет, прерастао у конвенцију ураслу у природу ствари, у обичајну мудрост и елементарну пристојност. То је аутентична институција, понајвише градског обичаја, препознатљиве амбијенталности, лепоте живота, са поетиком пуном емоција; позитивна доколица која индукује истинску потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније. Тако се разбијају животне форме и калупи, људи се привидно ослобађају свега што нарушава вредност и квалитет њихове стварности. Као свакодневна слика живота, позив на кафу функционише по мери човека, његових могућности, филозофије и начина живота у коме егзистира смисао тренутка и његових мисли и емоција, и начин да изгради склад са самим собом и са најближима око себе, настојећи да се приближи свему што живот може да пружи, покаже и афирмише.

Тај такозвани патријархални ритуални позив, који се опире времену и забораву, поседује култ природе, непосредну људску приврженост кроз коју се кристалише суштина људске мудрости. То је складиште семантичких порука и место испуњено причама пуним фиктивних и стварних дешавања, када се за неколико сати исприча цела једна људска историја, ведра и драматична, колика би стала у неки кратки роман. Том последњем бедему смисла живота, који лагано престаје да буде то што му је смисао, многобројни изазови не могу наудити. Додуше, како време одмиче и уз све присутнији вирус социјалног аутизма међу младом генерацијом, плашим се да ћемо ускоро комуницирати преко холографских пројекција. Ако желимо бар мало да променимо себе и повратимо детаље живота који су нам измакли, морамо реафирмисати вредност смисла дружења и топле међуљудске комуникације. То је наша прошлост, али и будућност. То је уметност мудрог уживања, најјача унутрашња тачка ослонца, омама живота и занос човека, када осмех титра на лицу, а радост у души.  

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: