O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


PAVEL - ARARAT

Boris Mišić


  PAVEL (ARARAT)

                                                                                                                        

O, to divno jermensko nebo. Tu rečenicu je Pavel najčešće izgovarao  kada bi dolazio u tu magičnu zemlju.
Sa osmehom je izgovorio i sada, dok su krvnici stajali iznad njega, sa sabljama u rukama.
A uistinu je bilo divno, to jermensko nebo. Zaljubio se u njega prvi put kada ga je ugledao. Božanski duboke, čiste boje, bez zagađenosti i sivila, mirisalo je na zimu, na hladnoću, na visinu i na zdravlje. Na planinu. Ta sveta planina videla se dobro iz svakog kutka prestonice. Njene dve visoke, kupaste, vulkanske bele glave dominirale su horizontom. Ararat, Majka svih planina i Majka sveta, mesto gde je Noje spasao svet. I znao je prvi put kada ju je ugledao, da između planine i neba postoji neraskidiva veza. Planina je bojila nebo dahom božanskog, a nebo se spajalo sa planinom u prirodnoj simbiozi. Pravo iz ničega, iz oblasti koja je ličila na izgubljenu mesečevu dolinu, Ararat se dizao više od  pet hiljada metara iznad nivoa mora. Ništa nije moglo opisati tu lepotu, i prvi put kada je video planinu, Pavelu je bilo jasno da se smrtno zaljubio u nju, bila mu je jasna snaga povezanosti Jermena i njihove planine,  njihova rešenost da Ararat brane i po cenu svojih života. A potreba da se ta cena plati vrlo brzo je stigla.
Četvrti kalifat je bujao, rastao, širio se i napadao poput bezumne epidemije, u krvavim talasima. Za kratko vreme, trupe Kalifata koji se začeo na teritoriji nekadašnje Turske osvojile su znatan deo Sirije, Jordana, Egipta, Libana, Libije, faktički su zavladale Azerbejdžanom, Turkmenistanom, Kirgizijom i delovima Kazahstana, a brojne provincije Afganistana i Iraka postale su praktično protektorat Kalifata. U vreme drugog dolaska Pavela u Jermeniju, Kalifat je uspešno prodirao u Evropu, koristeći neslogu i stare razmirice evropskih naroda i država. Zauzeo je brojna ostrva i rubne delove Grčke i Bugarske, Maltu, delove zapadne Makedonije i Albaniju. Usledili su žestoki sukobi na Kosovu i Metohiji, gde su srpske snage uz pomoć ruskih i grčkih (pomoć iz ostatka Evrope je kao i obično, izostala) uspele da zaustave dalji prodor. Nakon zaustavljanja naapredovanja na Balkanu, oči Kalifata ponovo su se okrenule ka istoku, njihovoj staroj i večitoj meti-Jermeniji.
Kalif Erdogan IV je izdao naredbu da po svaku cenu moraju ponovo osvojiti Ararat, koga su Jermeni uspeli da povrate u jednom suludom i veličanstvenom jurišu 2136. godine, i da ga zadrže, držeći čvrsto i nepokolebljivo uski koridor koji je povezivao teritoriju Jermenije sa planinom. Odbrambeno kvantno polje koje su te godine postavili ruski specijalci, uspešno je odolevalo svim napadima punih pet godina, ali je Kalif rešio da tome mora doći kraj.
Pavel nije uspevao da objasni ni svojoj porodici, ni prijateljima, poznanicima i naučnim saradnicima, šta je to toliko zavoleo u toj maloj, i činilo se, od svih zaboravljenoj zemlji. Sve što bi im rekao, zvučalo bi isprazno: srdačni i dobri ljudi, tradicija, istorija, kultura, osećaj pravde. Sve je to i bilo tako, ali  nije bilo glavni razlog zbog čega bi student generacije koji je pored maternjeg tečno govorio i slovački, ruski, poljski, srpski, engleski i nemački jezik, a dobro se služio  italijanskim, grčkim, francuskim i španskim, napustio rodni Prag i otišao na avanturu put dalekih gudura Kavkaza.
Zavoleo je nebo, zavoleo je Ararat, zavoleo je Jermeniju, jer je pobedila vreme. Ovde vreme nije teklo uobičajeno, onako kako protiče na Zapadu. Ovde se živela prošlost, iako se punim plućima disalo i u sadašnjosti. Nije se strahovalo pred budućnošću, jer su je živeli istovremeno sa druga dva vremenska toka. Ararat je zarobio vreme, preokrenuo ga na svoj način, zamrznuo ga u večnosti u ovoj drevnoj biblijkskoj zemlji, zemlji na granici Evroazije, na granici severa i juga, istoka i zapada, hrišćanstva i islama, neba i zemlje, drevnog i modernog, ovde je sve stalo a opet sve teče i buja, i jednog dana, znao je, ovde će se ponovo pojaviti neki novi Noje, da najavi novi početak, novu zoru čovečanstva. Matica vremena koja je ovuda tekla, tekla je potpuno van glavnog vremenskog toka zapadne civilizacije. I upravo to ga je i privuklo, to je snažno zavoleo.
O tome je mislio i kada je treći put došao u Jermeniju, i dok je s položaja u podnožju Ararata posmatrao bezbrojne crne horde Kalifata, koje su nadirale sve od dalekog juga, Gaziantepa i Sirije, rojeći se u beskrajnom mnoštvu. Nije osećao strah, ni tada, a ni sada. Kao ni njegovi drugovi iz Internacionalne brigade. Bilo je tu Rusa, pre svih, Grka, Srba, Sirijaca, čak i nešto dobrovoljaca iz Irana kojeg je takođe sve više pritiskala i gušila snaga kalifata. Ponešto je bilo i pripadnika drugih naroda, a Pavel koliko je znao, bio je jedini Čeh u jedinici.
,,Da li je to skup interesa nekorisnih ljudi, ili nešto vredno robije? Govoriš mi o ideji, patriotizmu generacije'', pevušio je pesmu koju je čuo još u detinjstvu, dok je posmatrao nadiruće horde. Sledećeg trenutka je i nebo potamnelo, posivelo od bezbroj sićušnih, padajućih pahulja koje su sve zajedno tvorile gustu, pihtijastu masu koja je prekrila sunce i nebo.  Pavel je znao da to nisu pahulje, već nano i kvantni dronovi koji su nemilosrdno locirali njihove položaje, šaljući u nanosekundi snimke osvajačima. Uništavali su ih na milione, ali neki bi se uvek provukao i uspevao da pošalje snimak. Snimci su išli direktno u poluljudski, polumašinski mozak Probijača. Probijači su napadali trenutno, koristeći svaku rupu u odbrani da promene elementarne čestice kvantnog polja i ubace vlastite, koje bi poput virusa prodrle u zdravo tkivo i pokidale vreme-prostor tkanje kvantnog polja. Pavel je osećao da napad nikad pre nije bio tako snažan, toliko silovit. Njegovi drugovi padali su jedan za drugim. Grk Teodorakis, Rus Aleksej, Srbin Miloš, ljudi sa kojima je delio dobro i zlo godinama. Crna i siva senka nadnele su se nad Ararat. Pavel je preuzeo položaj na centralnoj konzoli, i to je bila jedina nit koja je još održavala polje u životu.
,,Oh, Pavel, neman je pred vratima'', pevao je prkosno, ali herojstvo više nije pomagalo. Već je mogao da čuje trijumfalne krikove osvajača. Kalif Erdogan IV je lično predvodio vojsku, želeći za sebe da prigrabi slavu onoga koji je povratio Ararat. Probijači su iskidali polje na froncle, dronovi su uništeni, popadali i isparili, ali obavili su svoju funkciju u korist napadača, znao je da je samo pitanje vremena kada će horda provaliti i pokidati koridor, ali barem na trenutak, Ararat se ponovo ukazao, veličanstven i beo, večan, nepromenljiv.
Prošli su sati, Kada je ponovo podigao pogled ka nebu, shvatio je da je već pala noć, a iznad njega su blistale bezbrojne zvezde, iznad Ararata zvezdani rojevi i jata bili su nadohvat ruke, večnost, božansko, tu je milovalo  zemlju svojom beskrajnom rukom i Pavel se najednom osetio snažan, večno mlad, osetio se kao čovek kome vreme ne može ništa, kao što nije moglo ni drevnoj Jermeniji, i shvatio je ono što je i pre znao, i naslućivao u dubinama srca i duše, da večno i drevno ne može biti poraženo, nikada, i da je ljudsko zlo zapravo nemoćno i besmisleno, da je to zlo nevažni, puzajući crv potpuno beznačajan i sićušan pred zvezdanim nebom Ararata.
Pavel kriknu sa izrazom oduševljenja, u trenutka kada horde trijumfalno provališe kroz koridor, kidajući ostatke kvantnog polja, te povuče skrivenu, ugrađenu sigurnosnu ručicu, poslednje čudo ruske kvantne tehnologije, tu poslednju prepreku pred osvajačima. Povuče je, a onda stiže osećaj ljuljanja, uspavanosti, gubljenja fokusa, boje i likovi su se udaljavali, onako kao kada padne šećer, a onda se sve razbistrilo, svet je postao jasan, Ararat je i dalje bio tu, samo što nebo nije bilo istačkano gustim zvezdama, već je ponovo bilo plavo i vedro. Oko njega su stajali zbunjeni vojnici Kalifata, sam Kalif ga je gledao izbezumljeno, ne shvatajući gde su nestale njegove raketne  jedinice i kvantni Probijači, i otkud njegovi vojnici sa tim smešnim odorama na sebi i sa sabljama u rukama?
A Pavel pogleda na svoj kvantni sat, ali znao je i bez gledanja, da više nije 2141. godina, već da su se vratili daleko, daleko kroz vreme, negde u petnaesti vek i doba Osmanlijskih osvajanja, i da povratka u njihovo vreme nema, jer je dejstvo tajne zaštite, poslednje prepreke, nepovratno. Ni njemu, ali ni njima, povratka u njihovo vreme više nije bilo.
Kalif zaurla glasom punim gneva, kada mu njegovi naučnici i savetnici objasniše šta se dogodilo. Gledao je očajno u Pavelov sat, a zatim prešao rukom preko svog grkljana, pokazujući svojim gardistima kako da presude nasmejanom Čehu, koji kao da nije ni strahovao od pogubljenja.
Pavel uistinu i nije strahovao. Neman je zaustavljena pred vratima, srušena u ponor vremena. Spasio je ono što je najviše voleo. Zemlju i nebo koji su dah večnosti, dar božanskog drveta prapostojanja, nešto što ne sme umreti nikada, ni po koju cenu. Šta je jedan život za Nojevu zemlju, za tu šaru večnosti na zemljinom oklopu?
,,O, to divno jermensko nebo'', reče Pavel i nasmeši se, pogledavši u nebo iznad Ararata, i pre nego što oseti strašni fijuk sablje koja mu se spuštala na vrat, poslednja misao mu je bila da je sada poslednji put pogledao to divno nebo.
Poslednji put u ovom vremenu, pomislio je. Ali ima i drugih vremena. Pod kapom Ararata, vreme  teče i stoji drugačije.
Vreme je stalo, zamrzlo se u trenutku kada je sablja završila svoj put.

 






PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"