ПАВЕЛ (АРАРАТ)

О, то дивно јерменско небо. Ту реченицу је Павел најчешће изговарао  када би долазио у ту магичну земљу.

Са осмехом је изговорио и сада, док су крвници стајали изнад њега, са сабљама у рукама.

А уистину је било дивно, то јерменско небо. Заљубио се у њега први пут када га је угледао. Божански дубоке, чисте боје, без загађености и сивила, мирисало је на зиму, на хладноћу, на висину и на здравље. На планину. Та света планина видела се добро из сваког кутка престонице. Њене две високе, купасте, вулканске беле главе доминирале су хоризонтом. Арарат, Мајка свих планина и Мајка света, место где је Ноје спасао свет. И знао је први пут када ју је угледао, да између планине и неба постоји нераскидива веза. Планина је бојила небо дахом божанског, а небо се спајало са планином у природној симбиози. Право из ничега, из области која је личила на изгубљену месечеву долину, Арарат се дизао више од  пет хиљада метара изнад нивоа мора. Ништа није могло описати ту лепоту, и први пут када је видео планину, Павелу је било јасно да се смртно заљубио у њу, била му је јасна снага повезаности Јермена и њихове планине,  њихова решеност да Арарат бране и по цену својих живота. А потреба да се та цена плати врло брзо је стигла.

Четврти калифат је бујао, растао, ширио се и нападао попут безумне епидемије, у крвавим таласима. За кратко време, трупе Калифата који се зачео на територији некадашње Турске освојиле су знатан део Сирије, Јордана, Египта, Либана, Либије, фактички су завладале Азербејџаном, Туркменистаном, Киргизијом и деловима Казахстана, а бројне провинције Афганистана и Ирака постале су практично протекторат Калифата. У време другог доласка Павела у Јерменију, Калифат је успешно продирао у Европу, користећи неслогу и старе размирице европских народа и држава. Заузео је бројна острва и рубне делове Грчке и Бугарске, Малту, делове западне Македоније и Албанију. Уследили су жестоки сукоби на Косову и Метохији, где су српске снаге уз помоћ руских и грчких (помоћ из остатка Европе је као и обично, изостала) успеле да зауставе даљи продор. Након заустављања наапредовања на Балкану, очи Калифата поново су се окренуле ка истоку, њиховој старој и вечитој мети-Јерменији.

Калиф Ердоган IV је издао наредбу да по сваку цену морају поново освојити Арарат, кога су Јермени успели да поврате у једном сулудом и величанственом јуришу 2136. године, и да га задрже, држећи чврсто и непоколебљиво уски коридор који је повезивао територију Јерменије са планином. Одбрамбено квантно поље које су те године поставили руски специјалци, успешно је одолевало свим нападима пуних пет година, али је Калиф решио да томе мора доћи крај.

Павел није успевао да објасни ни својој породици, ни пријатељима, познаницима и научним сарадницима, шта је то толико заволео у тој малој, и чинило се, од свих заборављеној земљи. Све што би им рекао, звучало би испразно: срдачни и добри људи, традиција, историја, култура, осећај правде. Све је то и било тако, али  није било главни разлог због чега би студент генерације који је поред матерњег течно говорио и словачки, руски, пољски, српски, енглески и немачки језик, а добро се служио  италијанским, грчким, француским и шпанским, напустио родни Праг и отишао на авантуру пут далеких гудура Кавказа.

Заволео је небо, заволео је Арарат, заволео је Јерменију, јер је победила време. Овде време није текло уобичајено, онако како протиче на Западу. Овде се живела прошлост, иако се пуним плућима дисало и у садашњости. Није се страховало пред будућношћу, јер су је живели истовремено са друга два временска тока. Арарат је заробио време, преокренуо га на свој начин, замрзнуо га у вечности у овој древној библијкској земљи, земљи на граници Евроазије, на граници севера и југа, истока и запада, хришћанства и ислама, неба и земље, древног и модерног, овде је све стало а опет све тече и буја, и једног дана, знао је, овде ће се поново појавити неки нови Ноје, да најави нови почетак, нову зору човечанства. Матица времена која је овуда текла, текла је потпуно ван главног временског тока западне цивилизације. И управо то га је и привукло, то је снажно заволео.

О томе је мислио и када је трећи пут дошао у Јерменију, и док је с положаја у подножју Арарата посматрао безбројне црне хорде Калифата, које су надирале све од далеког југа, Газиантепа и Сирије, ројећи се у бескрајном мноштву. Није осећао страх, ни тада, а ни сада. Као ни његови другови из Интернационалне бригаде. Било је ту Руса, пре свих, Грка, Срба, Сиријаца, чак и нешто добровољаца из Ирана којег је такође све више притискала и гушила снага калифата. Понешто је било и припадника других народа, а Павел колико је знао, био је једини Чех у јединици.

,,Да ли је то скуп интереса некорисних људи, или neшто вредно робије? Говориш ми о идеји, патриотизму генерације'', певушио је песму коју је чуо још у детињству, док је посматрао надируће хорде. Следећег тренутка је и небо потамнело, посивело од безброј сићушних, падајућих пахуља које су све заједно твориле густу, пихтијасту масу која је прекрила сунце и небо.  Павел је знао да то нису пахуље, већ нано и квантни дронови који су немилосрдно лоцирали њихове положаје, шаљући у наносекунди снимке освајачима. Уништавали су их на милионе, али неки би се увек провукао и успевао да пошаље снимак. Снимци су ишли директно у полуљудски, полумашински мозак Пробијача. Пробијачи су нападали тренутно, користећи сваку рупу у одбрани да промене елементарне честице квантног поља и убаце властите, које би попут вируса продрле у здраво ткиво и покидале време-простор ткање квантног поља. Павел је осећао да напад никад пре није био тако снажан, толико силовит. Његови другови падали су један за другим. Грк Теодоракис, Рус Алексеј, Србин Милош, људи са којима је делио добро и зло годинама. Црна и сива сенка наднеле су се над Арарат. Павел је преузео положај на централној конзоли, и то је била једина нит која је још одржавала поље у животу.

,,Ох, Павел, неман је пред вратима'', певао је пркосно, али херојство више није помагало. Већ је могао да чује тријумфалне крикове освајача. Калиф Ердоган IV је лично предводио војску, желећи за себе да приграби славу онога који је повратио Арарат. Пробијачи су искидали поље на фронцле, дронови су уништени, попадали и испарили, али обавили су своју функцију у корист нападача, знао је да је само питање времена када ће хорда провалити и покидати коридор, али барем на тренутак, Арарат се поново указао, величанствен и бео, вечан, непроменљив.

Прошли су сати, Када је поново подигао поглед ка небу, схватио је да је већ пала ноћ, а изнад њега су блистале безбројне звезде, изнад Арарата звездани ројеви и јата били су надохват руке, вечност, божанско, ту је миловало  земљу својом бескрајном руком и Павел се наједном осетио снажан, вечно млад, осетио се као човек коме време не може ништа, као што није могло ни древној Јерменији, и схватио је оно што је и пре знао, и наслућивао у дубинама срца и душе, да вечно и древно не може бити поражено, никада, и да је људско зло заправо немоћно и бесмислено, да је то зло неважни, пузајући црв потпуно безначајан и сићушан пред звезданим небом Арарата.

Павел крикну са изразом одушевљења, у тренутка када хорде тријумфално провалише кроз коридор, кидајући остатке квантног поља, те повуче скривену, уграђену сигурносну ручицу, последње чудо руске квантне технологије, ту последњу препреку пред освајачима. Повуче је, а онда стиже осећај љуљања, успаваности, губљења фокуса, боје и ликови су се удаљавали, онако као када падне шећер, а онда се све разбистрило, свет је постао јасан, Арарат је и даље био ту, само што небо није било истачкано густим звездама, већ је поново било плаво и ведро. Око њега су стајали збуњени војници Калифата, сам Калиф га је гледао избезумљено, не схватајући где су нестале његове ракетне  јединице и квантни Пробијачи, и откуд његови војници са тим смешним одорама на себи и са сабљама у рукама?

А Павел погледа на свој квантни сат, али знао је и без гледања, да више није 2141. година, већ да су се вратили далеко, далеко кроз време, негде у петнаести век и доба Османлијских освајања, и да повратка у њихово време нема, јер је дејство тајне заштите, последње препреке, неповратно. Ни њему, али ни њима, повратка у њихово време више није било.

Калиф заурла гласом пуним гнева, када му његови научници и саветници објаснише шта се догодило. Гледао је очајно у Павелов сат, а затим прешао руком преко свог гркљана, показујући својим гардистима како да пресуде насмејаном Чеху, који као да није ни страховао од погубљења.

Павел уистину и није страховао. Неман је заустављена пред вратима, срушена у понор времена. Спасио је оно што је највише волео. Земљу и небо који су дах вечности, дар божанског дрвета прапостојања, нешто што не сме умрети никада, ни по коју цену. Шта је један живот за Нојеву земљу, за ту шару вечности на земљином оклопу?

,,О, то дивно јерменско небо'', рече Павел и насмеши се, погледавши у небо изнад Арарата, и пре него што осети страшни фијук сабље која му се спуштала на врат, последња мисао му је била да је сада последњи пут погледао то дивно небо.

Последњи пут у овом времену, помислио је. Али има и других времена. Под капом Арарата, време  тече и стоји другачије.

Време је стало, замрзло се у тренутку када је сабља завршила свој пут.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: