ZVALA SAM SE MILICA

Treće proleće života

Mamin smeh pa briga

Tatin glas pa tuga

Proleće moga života

Prve lale koje pamtim

Procvale trešnje

Nisu padale na moj dlan...

Nije me budio cvrkut ptica

Umesto trešanja

Grmljavina

Strašna

Plašila me

Umesto cvrkuta budila me sirena

Ne ona morska iz mamine priče

Nije bila bajka

Već istina

A mene je samo radovalo

golicanje tatine brade

Ruke majčine najtoplije

Niko me nije pitao šta ću poželeti

Šta ću biti kad porastem

Koga ću voleti

Sa kime plakati

Kome smejati

Zvala sam se Milica…

Devojčica od tri proleća

Slatka kao trešnje koje padoše na dlan

Zar devojčici grmljavina

Strašna

Od tri proleća

Dok vaše miluje sunce

Grle ruke dedine

Crvene lale sunčanog jutra

neotvorene.

Kao krv

Moga proleća

Na maminim rukama praznim

U tatinim očima beznadežnim

Ukrali ste mi leto

I jesen

I zimu

Ukrali mamu

I tatu

I šarene lale života

I život

Zvala sam se Milica…

A sada zovem Tuga

I Suza

I Nesreća

Nesreće jedne!

Neka vas ne zaborave procvale trešnje

Ni sunce

Ni sve majke sveta!

Neka vas proklinju tatine oči

Beznadežne

Neka vas proklinju detinje oči

Nevine

U očima vaše dece od tri proleća

Proleće

A mene nema...

Da ne zaboravite ukus suza

Lepotu crvenih lala kao krv

Da ne zaboravite ranu maminu

Prazninu u oku tatinom

Da ne zaboravite...

Zvala sam se Milica…

Ne kunem vas ja

To ne umem

Neka vas život proklinje

I procvala trešnja aprilska

koja nikada ne pade na moj dlan

I kada zaboravite noć i dan

I april

I sirene

Ne iz bajke

Neka vam kroz vene

Kroz misao

Kroz udah

Kao vapaj

Zavrišti od bola i nezaborava…

Od prekora

Zvala sam se Milica…

Za ljude

A za vas…

Neoproštaj.

SRBIJO

Sudbina je moja

Da budem daleko…

U svetlima grada

Raskoši i stakla.

Kristali života

Prelamajućih boja...

Željna tame

Dalekoga grada

Moga

Nebrušenog dijamanta

Sakrivenog

Okovanog

Pogrešnima...

Lepota tuđih

Bol vlastitih…

Istina

Saznanja…

Ne mogu da te ne volim

Grade moj

Zemljo moja

Najlepša.

I kad te ne vole

Omalovažavaju

Slikaju nepravdom

Bojama laži...

Nazivaju

Grubim imenima

Kleveću...

U svetlima grada

Raskoši i stakla

Još više me boli

Tvoja istina

Tvoji ljudi

Mali ljudi

Nedužni

Čisti…

Izmučeni...

Prevareni

Izdani…

Naučeni na malo

Malo hleba

Malo istine

Malo pravde

A mnogo ljubavi…

Iz majčinog mleka

Zadojeni praštanjima

I kad vas gaze

Zadojeni zaboravom

I kad vas kinje

Godinama…

Kad vas uče

Da vi niste Vi

Da je sramotno biti čovek

I biti Srbin

Ponosan

Častan…

Krvare nam još

Božuri kosovski

Iza bosih, smrznutih nogu

Sa Albanskih planina

I danas tragovi stoje…

Iz mora bačenih

Plaču bolesni izmučeni

Junaci

Sa Krfa

Šapatom vam

Heroji sa Zejtilnika

Dozivaju zemlju

Izgovaraju ime

Srbijo moja

Kad bi oni blizu

Znali

Koliko te vole

Daleki…

Zaboravljeni

A stoje na granici

Rasuti junaci…

Deca hrabra i nevina

Sa Košara

I ljubav dalekih...

Sudbina je moja

Da budem daleko

U svetlima grada

Prelamajućih boja

Staklenog

Bez duše…

Voleći

Još više

Tvoju tamu

Nametnutu

Tvoje ljude

Tvoje ime

Zemljo moja

Srbijo!

KRAJINSKA KOLONA

Dome moj zatrti

Dočekaj me pragom razrušenim

Zagrli me rukama izgorelim

Pogledaj me očima probodenim

Zapevaj mi glasom od bola i praznine.

Pusta polja

Puste livade

Puste duše pustih ljudi

Zar je praznina njihov dom?

Zar su ruševine njima draže

Od smeha i dece

Od cveća i ruku

Od šljiva i rakije

Od majke i oca

Od života

Od života

Od života.

Zar je vode premalo

Ili polja.

Možda sunca?

Šta otimaš?

Kome poklone daješ

pune krvi i nesreće?

Zar deci svojoj u amanet

Zašto zgazi tuđi dom?

Zar toliko mržnje

Toliko zla.

Čiju pobedu slaviš, prazni čoveče?

Pobedu krvi

Mržnje

Okrutnosti

Zar si jači bio od starice kraj ognjišta?

Starca u veri da se starost poštuje

Dom vekovni

Vernost psa na kapiji

Čijim kopljem probode vekove?

Ko te hranio sa toliko zla i mržnje

Da zatreš i travu

I list

I cvet

I lavež

I čoveka!

Prazni čoveče

U ime koje slobode?

Mržnje

Ljubomore!

Ljubomore!

Samo ljubomora rađa večnu mržnju

Ni godine joj ne mogu ništa

Prazni čoveče

Ni sloboda

Ni država

Slaviš mržnju i svoju ljubomoru

Jer izgleda bez njih ne možeš da živiš

Pa ih neguješ u svojoj duši

zalivaš ih prazninom koju si sam stvorio…

Nemaš smisao više

Spalio si ga

Da se ne vrati

Oterao

A mir ti ne dolazi

Ni danima

Ni godinama

Ni vekovima neće jadni čoveče

Tebi je mržnja bila smisao

Dok čovek slavi život

I zdravlje

I slobodu

Ti slaviš smrt i patnju

Pevaš mržnjom u ime čije?

Pa sve je tvoje

Sve si spalio i oteo

Žalim te

Jadni čoveče

Zatvoreniku svoje ljubomore

Mržnje

Kazna ti je gora od oteranih i zatrtih

Oni izgradiše ponovo svoj dom

Nađoše novo ognjište

Zatrpaše sećanja pepelom tuge

da večno tinja

A ti?

Ni praznina ti nije nagrada

Ni pusta polja

Zarasla samoćom

Ni razrušeni prag

Ni izgoreli vekovi

Nasleđe

Šta je tebi, čoveče?

Zar si tako prazan da te samo

mržnja održava

Sve si oteo

Uzeo

Zar je vode premalo?

Ili livade?

Ili sunca?

Jadni čoveče

Nečoveče.

DOBROČINSTVA

Bacam vam nekada dobročinstva

pred noge

Ne zato da biste me gazili

Ne zato da biste me uzdizali

Veličali

Već samo da biste me primetili.

Govorim nekada surove reči

Ne zato jer izviru iz mene

U trenu ih nalazim jer slaba je moja odbrana…

Odbrana od bola koji mi dajete.

Govorim nekada ono što ne mislim

Ne zato jer time krijem istinu

Možda želim da vas uzdrmam

Možda ranim

Za nemoć koju mi stvarate.

Moje su reči mačevi

Kojima sečem vlastito srce

A izgovaram vama

Moje su ruke molitva

Ne vidite.

Tražite me u kvartu bogatstva

A ja sam samo prosjak

Umorna u traženju

Odustala u nalaženju

A željna

Samo mrvica ljubavi

Senka iskrenosti

Daška odanosti.

Bacam vam moje praštanje pred noge

Ne zato jer veličam svoju ljudskost

Ne zato da ga gazite

Samo zato da me volite.

LICE NADE

Zašto kažnjavaš sebe?

Tvoja tuga sa hiljadu lica

Svaki dan nosiš drugo

Večeras navuci ono staro

zaboravljeno...

Iz sećanja

Lepote radosti…

Zaboravi sujetu…

Ona je saveznik samoljublja.

Zaboravi oholost veličine i imanja

Budi prosjak praznine i nemanja.

Hrani se kajanjem

Posle kajanja dolazi spoznaja

Pa razumevanje

Iza razumevanja se rađa plemenitost

Očima prošlosti gledaj budućnost

Ispravi je

Izleči je

Iza tuge sa hiljadu lica

Biće dovoljno samo jedno

Lice nade.

---

[1]Milica Rakić 17. april 1999, bombardovanje Beograda.

PODELITE OVAJ TEKST NA: