|
|
|
 | Снежана Теодоропулос | |
| |
ЗВАЛА САМ СЕ МИЛИЦА
Треће пролеће животаМамин смех па бригаТатин глас па тугаПролеће мога животаПрве лале које памтимПроцвале трешњеНису падале на мој длан...Није ме будио цвркут птицаУместо трешања ГрмљавинаСтрашнаПлашила меУместо цвркута будила ме сиренаНе она морска из мамине причеНије била бајкаВећ истинаА мене је само радовалоголицање татине брадеРуке мајчине најтоплијеНико ме није питао шта ћу пожелетиШта ћу бити кад порастемКога ћу волетиСа киме плакатиКоме смејати
Звала сам се Милица…
Девојчица од три пролећаСлатка као трешње које падоше на дланЗар девојчици грмљавинаСтрашнаОд три пролећаДок ваше милује сунцеГрле руке дединеЦрвене лале сунчаног јутранеотворене.Као крвМога пролећаНа маминим рукама празнимУ татиним очима безнадежнимУкрали сте ми летоИ јесенИ зимуУкрали мамуИ татуИ шарене лале животаИ живот
Звала сам се Милица…
А сада зовем ТугаИ СузаИ НесрећаНесреће једне!Нека вас не забораве процвале трешњеНи сунцеНи све мајке света!Нека вас проклињу татине очиБезнадежнеНека вас проклињу детиње очиНевинеУ очима ваше деце од три пролећаПролећеА мене нема...Да не заборавите укус сузаЛепоту црвених лала као крвДа не заборавите рану маминуПразнину у оку татиномДа не заборавите...
Звала сам се Милица…
Не кунем вас јаТо не умемНека вас живот проклињеИ процвала трешња априлскакоја никада не паде на мој дланИ када заборавите ноћ и данИ априлИ сиренеНе из бајкеНека вам кроз венеКроз мисаоКроз удахКао вапајЗавришти од бола и незаборава…Од прекора
Звала сам се Милица…
За људеА за вас…Неопроштај.
СРБИЈО
Судбина је мојаДа будем далеко…У светлима градаРаскоши и стакла.Кристали животаПреламајућих боја...Жељна тамеДалекога градаМогаНебрушеног дијамантаСакривеногОкованогПогрешнима...Лепота туђихБол властитих…ИстинаСазнања…Не могу да те не волимГраде мојЗемљо мојаНајлепша.И кад те не волеОмаловажавајуСликају неправдомБојама лажи...НазивајуГрубим именимаКлевећу...У светлима градаРаскоши и стаклаЈош више ме болиТвоја истинаТвоји људиМали људиНедужниЧисти…Измучени...ПреварениИздани…Научени на малоМало хлебаМало истинеМало правдеА много љубави…Из мајчиног млекаЗадојени праштањимаИ кад вас газеЗадојени заборавомИ кад вас кињеГодинама…Кад вас учеДа ви нисте ВиДа је срамотно бити човекИ бити СрбинПоносанЧастан…Крваре нам јошБожури косовскиИза босих, смрзнутих ногуСа Албанских планинаИ данас трагови стоје…Из мора бачених Плачу болесни измучениЈунациСа КрфаШапатом вамХероји са ЗејтилникаДозивају земљуИзговарају имеСрбијо мојаКад би они близуЗналиКолико те волеДалеки…ЗаборављениА стоје на границиРасути јунаци…Деца храбра и невинаСа КошараИ љубав далеких...Судбина је мојаДа будем далекоУ светлима градаПреламајућих бојаСтакленогБез душе…ВолећиЈош вишеТвоју тамуНаметнутуТвоје људеТвоје имеЗемљо моја Србијо!
КРАЈИНСКА КОЛОНА
Доме мој затртиДочекај ме прагом разрушенимЗагрли ме рукама изгорелимПогледај ме очима прободенимЗапевај ми гласом од бола и празнине.Пуста пољаПусте ливадеПусте душе пустих људиЗар је празнина њихов дом?Зар су рушевине њима дражеОд смеха и децеОд цвећа и рукуОд шљива и ракијеОд мајке и оцаОд животаОд животаОд живота.Зар је воде премалоИли поља.Можда сунца?Шта отимаш?Коме поклоне дајешпуне крви и несреће?Зар деци својој у аманетЗашто згази туђи дом?Зар толико мржњеТолико зла.Чију победу славиш, празни човече?Победу крвиМржњеОкрутностиЗар си јачи био од старице крај огњишта?Старца у вери да се старост поштујеДом вековниВерност пса на капијиЧијим копљем прободе векове?Ко те хранио са толико зла и мржњеДа затреш и травуИ листИ цветИ лавежИ човека!Празни човечеУ име које слободе?МржњеЉубоморе!Љубоморе!Само љубомора рађа вечну мржњуНи године јој не могу ништаПразни човечеНи слободаНи државаСлавиш мржњу и своју љубоморуЈер изгледа без њих не можеш да живишПа их негујеш у својој душизаливаш их празнином коју си сам створио…Немаш смисао вишеСпалио си гаДа се не вратиОтераоА мир ти не долазиНи данимаНи годинамаНи вековима неће јадни човечеТеби је мржња била смисаоДок човек слави животИ здрављеИ слободуТи славиш смрт и патњуПеваш мржњом у име чије?Па све је твојеСве си спалио и отеоЖалим теЈадни човечеЗатворенику своје љубомореМржњеКазна ти је гора од отераних и затртихОни изградише поново свој домНађоше ново огњиштеЗатрпаше сећања пепелом тугеда вечно тињаА ти?Ни празнина ти није наградаНи пуста пољаЗарасла самоћомНи разрушени прагНи изгорели вековиНаслеђеШта је теби, човече?Зар си тако празан да те самомржња одржаваСве си отеоУзеоЗар је воде премало?Или ливаде?Или сунца?Јадни човечеНечовече.
ДОБРОЧИНСТВА
Бацам вам некада доброчинствапред ногеНе зато да бисте ме газилиНе зато да бисте ме уздизалиВеличалиВећ само да бисте ме приметили.
Говорим некада сурове речиНе зато јер извиру из менеУ трену их налазим јер слаба је моја одбрана…Одбрана од бола који ми дајете.
Говорим некада оно што не мислимНе зато јер тиме кријем истинуМожда желим да вас уздрмамМожда ранимЗа немоћ коју ми стварате.
Моје су речи мачевиКојима сечем властито срцеА изговарам вамаМоје су руке молитваНе видите.
Тражите ме у кварту богатстваА ја сам само просјакУморна у тражењуОдустала у налажењуА жељнаСамо мрвица љубавиСенка искреностиДашка оданости.
Бацам вам моје праштање пред ногеНе зато јер величам своју људскостНе зато да га газитеСамо зато да ме волите.
ЛИЦЕ НАДЕ
Зашто кажњаваш себе?Твоја туга са хиљаду лицаСваки дан носиш другоВечерас навуци оно старозаборављено...Из сећањаЛепоте радости…Заборави сујету…Она је савезник самољубља.Заборави охолост величине и имањаБуди просјак празнине и немања.Храни се кајањемПосле кајања долази спознајаПа разумевањеИза разумевања се рађа племенитостОчима прошлости гледај будућностИсправи јеИзлечи јеИза туге са хиљаду лицаБиће довољно само једноЛице наде.
[1]Милица Ракић 17. април 1999, бомбардовање Београда.
|
