Vas­krs u Či­stu ne­dje­lju

Anu su se u po­sljed­nje vri­je­me po­vre­me­no po­če­le de­ša­va­ti čud­ne stva­ri na ja­vi. Po­čeo je da raz­go­va­ra sam sa so­bom, ali je i da­lje te­žio da mu se taj mo­no­log do­go­di u snu, pa ma­kar ga on­da do­nio iz sna i na­sta­vio nju­njo­ri­ti u svo­joj pe­ći­ni i ši­rom pla­ni­ne, ne ma­re­ći za to da li ga ko ču­je ili ne ču­je. Bi­lo mu je sa­mo va­žno da ga ču­je nje­go­vo sr­ce i da sret­ne svog Mi­da­ra.

– Za­li­je­pi­lo mi se ne­što u mi­sli­ma. Već ne­ko­li­ko da­na osje­ćam čud­ne drh­ta­je ti­je­la. Za­te­tu­ram po­ne­kad i po­sr­nem zbog ne­si­gur­no­sti. Kao kad se glav­na gre­da, vjen­ča­ni­ca, ko­ja će či­tav vi­jek dr­ža­ti te­ret kuć­nog slje­me­na, na­kon ne­kog vre­me­na ma­lo po­še­re­me­ti­la pa ho­će da je po­pra­ve i za­šti­te od zu­ba pro­pa­da­nja. Ta­ko mi je. Kao da ne­ka si­la u me­ni sre­đu­je i za­šti­ću­je du­hov­nu če­sti­cu od ko­je za­vi­si vi­dlji­vi i ne­vi­dlji­vi dio me­ne. Ve­li­ki va­ljak se okre­nuo spram me­ne i do­la­zi pri­mjet­nom br­zi­nom da me pre­ga­zi, a ka­ko se pri­bli­ža­va, sve je ve­ći i ve­ći, ta­ko da kad me pre­ga­zi ne­ću bi­ti svje­stan da je to on, već Bož­ja vo­lja na­tje­ra­na đa­vo­ljim bi­če­vi­ma da me pre­ne­se u ne­ku za­vje­tri­nu iz ko­je ću vre­ba­ti pri­li­ku da se do­ko­pam oko­li­ne ra­ja. Me­đu­tim, taj va­ljak kad stig­ne do me­ne, kao da me pro­pu­šta kroz se­be i ne­sta­je u eon­skom bes­kra­ju is­pra­ćen mo­jim upla­še­nim po­gle­dom. Či­ni mi se kao da mi se to ne de­ša­va pr­vi put. Mi­sli tra­ga­ju po fi­o­ka­ma sje­ća­nja i po­ku­šava­ju da pro­na­đu sli­čan mo­me­nat ko­ji sam već is­pra­tio. Da­ni te­ški, pro­la­ze spo­ro, ne­na­vik­nut na unu­tra­šnje lo­mo­ve, te­žim da mi se po­vra­ti sklad, če­kam gr­lo da za­pje­vu­ši, če­kam da se ogla­sim pti­ca­ma cvr­ku­ta­vim zvi­ždu­kom i on­da znam da sam opet svoj, da sam kod se­be i u se­bi. Nju­njo­rim ne­ke ri­je­či iz­ra­sle na ob­ra­sli­na­ma da­le­kih ži­vo­ta, ne­svje­stan sva­kog tra­ga i vla­sti­tog po­sto­ja­nja. Ne znam ko sam. Na­vik­nut na sve ovo što do­di­ru­jem i što mi či­ni ra­do­sti i tu­gu, u sva­kom ob­li­ku od­ri­ca­nja po­bu­nio bih se, čak i ako bi pro­mje­na zna­či­la da je bo­lja i bla­go­rod­ni­ja. Uza­lud, taj moj Vi­jet­nam se po­ko­ri­ti ne da! Po­sto­je tre­nu­ci ko­ji se ne mo­gu mi­je­nja­ti. Tad si Bo­gu na is­po­vi­je­sti. Jed­nom sam umro i od­mah se ro­dio iste no­ći, čak se ni­šta ni­je ni pro­mi­je­ni­lo na­iz­gled, osim što je du­hov­na če­sti­ca za­mi­je­ni­la svo­je mje­sto sa ne­kom dru­gom. Ta dru­ga se od­lič­no sna­šla u no­vom okru­že­nju, osje­ćao sam sve no­vi­ne, a po­ti­snu­ta sje­ća­nja su iz­vir­ala od­ne­kud, tu­ma­če­ći mi le­gen­du biv­šeg bo­zo­na. I sad mi se ne­što ja­vlja u tom na­či­nu pro­mi­šlja­nja. Mi­sao se po­če­la od­lje­plji­va­ti. Cr­pi spo­zna­ju o pro­mje­ni. Bio sam do­volj­no odvo­jen od onih ko­ji­ma mo­je mi­šlje­nje vi­še ne zna­či go­to­vo ni­šta. Sa­da tre­ba da se pri­bli­žim no­vim mi­šlje­nji­ma oni­ma ko­ji­ma će to i te ka­ko zna­či­ti –go­vo­ri sam se­bi. 

– Je­si li ikad vi­dio smrt u svim do sa­da neo­bja­šnji­vim de­ša­va­nji­ma? –pre­nu ga po­znat glas

– Ni­sam! –sprem­no od­go­vo­ri An.

– Pa za­što se on­da bri­neš? Oda­bran si, ne ra­đaš no­ve ži­vo­te, ra­đaš no­vog se­be. Sam se­be ob­na­vljaš! Ne­moj mi­sli­ti da ne­maš kra­ja. I da ne­maš, to ti se ne bi ni­kad re­klo. Ili bi se upla­šio ili bi pre­stao da sum­njaš –re­če Mi­dar i kao da za­tru­bi­še fan­fa­re na­ja­vlju­ju­ći no­vi lik u pred­sta­vi.

Noć u pe­ći­nu uli­la je mrak cr­nji od ko­tli­će­vog dna nad og­nji­štem. An se pro­bu­di, raz­mi­šlja. Svoj li je?

– Znam da imam vu­ka, vi­dje­ću da li će mi se ju­tros ob­ra­do­va­ti kao i obič­no.

Po­sje­ta Bo­ga pe­ći­ni

Pro­bu­dio sam se smi­ren. Ne­ki li­jep san se od­li­je­pio od me­ne. Po­ku­ša­vao sam da mu po­hva­tam kon­ce i ulo­vim pri­zo­re ko­ji su mi se ma­lo pri­je de­ša­va­li. Ni­sam uspi­je­vao. Sve je ne­sta­ja­lo trep­ta­jem oka. Is­pru­že­nim ru­ka­ma niz ti­je­lo opi­pa­vao sam po­ste­lju sa osje­ća­jem ne­iz­mjer­ne sre­će. Di­šem la­ga­no, a mi­sao kao da sto­ji na tje­me­nu uma i ma­še ve­li­kim bar­ja­kom, kao onaj so­vjet­ski voj­nik kad se u osva­ja­nju Ber­li­na na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta pro­peo na vrh ru­še­vi­na Bun­de­sta­ga i ma­še pro­le­ter­skom za­sta­vom. Ta­ko je i mo­ja mi­sao za­po­sje­la ne­ki tron i sil­no že­li skre­nu­ti pa­žnju na se­be, da bi što ubje­dlji­vi­je pri­ka­za­la svoj tri­jumf. Je­di­no ču­đe­nje ko­je mi se po­ja­vi­lo u tom tre­nut­ku bi­lo je da ni­sam imao poj­ma o če­mu se ra­di. 

U pe­ći­ni se osje­ća­la pro­zrač­nost, kao da je od­ne­kud do­ti­ca­lo vi­še svje­žeg va­zdu­ha ne­go obič­no. Po­mi­slio sam na vu­ka, vo­lio bih da je tu, vje­ru­jem da bi i nje­mu od­go­va­ra­li ova ti­ši­na i spo­koj­stvo. Ali on je vuk i po ko zna ko­ji put že­lio sam se­bi da ka­žem da ne­ma po­tre­be da iz­jed­na­ča­vam nje­go­va i svo­ja osje­ća­nja. Još me je Did učio da je nji­ho­va krv to­pli­ja od na­še i da se mi ne mo­že­mo mje­ri­ti istim mje­ri­li­ma, ali to ni­je raz­log da ne mo­že­mo bi­ti pri­ja­te­lji i ima­ti ve­li­ko ra­zu­mi­je­va­nje je­dan za dru­gog. Za­što bi on spa­vao u mo­joj naj­mi­li­joj so­bi u ko­joj se de­ša­va­ju naj­ljep­ši sno­vi i u ko­joj se naj­bo­lje od­mo­rim? Ka­ko bi to bi­lo da se ja za­vu­čem u nje­go­vu lo­gu i re­me­tim nje­gov red? To ne bi ima­lo ni­ka­kvog smi­sla. Nas obo­ji­ca ima­mo sva­ko svo­ju noć i ona nas dru­ga­či­je ne bi pri­hva­ti­la ni vo­lje­la. Mo­ra­la bi nas tr­pje­ti.

Za­gle­dan u ta­va­ni­cu pe­ći­ne, osje­ćao sam kao da ne­što si­pi po me­ni, kao da ne­što svje­tlu­ca i za­va­ra­va svje­tlost oči­ju. Mo­ra da je ne­što sa oči­ma, ovla­že, pa zna­ju da ti­tra­ju u do­slu­hu sa ozra­če­njem. Spa­vao sam u džem­pe­ru od cr­ne vu­ne, to mi je bi­la na­vi­ka; vo­lio sam ga obu­ći na go­lo ti­je­lo i taj do­dir mi je stvarao po­seb­no za­do­volj­stvo. Osje­ćao bih elek­tri­ci­tet u ne­kim mo­men­ti­ma i to nje­go­vo stru­ja­nje i puc­ke­ta­nje bi mi go­di­lo. Po na­vi­ci sam za­mah­nuo de­snom ru­kom po li­je­vom ru­ka­vu od­o­zgo pre­ma do­lje, kao da ga bri­šem od ne­če­ga, kad se u tre­nut­ku pred mo­jim oči­ma stvo­ri oblak svje­tlu­ca­ve pra­ši­ne, to­li­ko svje­tlu­ca­ve kao da sam pro­suo zlat­nu pra­ši­nu ko­joj je do­volj­no da svje­tlost iz oči­ju pre­tvo­ri u zvje­zdi­ce kao one ko­je se na­zi­ru u sre­di­štu Vla­ši­ća. Bo­že, ka­ko je ovo mo­gu­će! Znam da sam jed­nom ra­ni­je pri­mi­je­tio ne­što slič­no, ali ni­sam to­li­ko obra­ćao pa­žnju, bi­lo je na dnev­nom svje­tlu i po­mi­slio sam Bog zna šta je. Ovaj put je to dru­ga­či­je i uče­sta­li­je, jer kad sam i li­je­vom ru­kom mah­nuo po de­snom ru­ka­vu isto se po­no­vi­lo. O, Go­spo­de, šta si ovo no­ćas po me­ni pro­suo? Da li me pla­šiš ili me vječ­no­sti pri­bli­ža­vaš? Ka­kva bi ovo na­gra­da mo­gla da bu­de?

Ustao sam i pro­vu­kao pr­ste kroz ko­su, kad pred oči­ma za­i­skri mno­štvo zvje­zdi­ca. Po­gle­dah u ša­ke, a one svje­tlu­ca­ve, čak i pro­stor oko ru­ku kao da zra­či ne­kom vr­stom svje­tlo­sti. Da li ta ener­gi­ja isi­ja­va iz me­ne ili je me­ne op­ko­li­la ne­ka si­la sa ko­jom se do sa­da ni­sam su­sre­tao? Sam sam u pe­ćin­skoj so­bi i ne znam šta bi me mo­glo po­su­ti ova­kvim ča­rob­nim pra­hom. Pro­ži­mao me osje­ćaj da ne smi­jem do­ći u do­dir sa vo­dom; či­ni­lo mi se kao da bih go­rio u tom tre­nut­ku. Ni­sam bio upla­šen, ali sam se za­bri­nuo. Uzeh po­nja­vu ko­jom sam se po­kri­vao i otre­soh je; od­jed­nom se na­đoh u so­bi pu­noj svje­tlu­ca­ve pra­ši­ne, u obla­ku pu­nom ča­rob­nih zvje­zdi­ca ko­ji je is­pu­nio sav pro­stor. Sre­ća po­sta još ve­ća.

Po­že­lih da is­tr­čim pred pe­ći­nu da po­di­je­lim sre­ću sa vu­kom i or­lom, a ta­ko bih ra­do da nam se i zmi­ja pri­dru­ži. Po­mi­slih i na Mi­da­ra, na Di­da, na mog Ana­na i Ani­nu, na sve­ko­li­ke mo­je pret­ke i sve star­ce mu­dra­ce ko­ji su ži­vje­li i još i sad ži­ve u ne­kim vre­men­skim ča­u­ra­ma i po­ja­ve se sa­mo u tre­nu­ci­ma kad po­sto­je va­lja­ni raz­lo­zi za to. Šta ću? Sto­jim, gle­dam i raz­mi­šljam. Ne na­pu­šta me osje­ćaj sre­će. Po­mi­slih na sud­bi­nu. Po­mi­slih i na ono­ga ko­ga sam sma­trao da mi­sli na me­ne. Mo­žda je čo­vje­ku mo­gu­će da se pro­mi­je­ni tje­le­sno sta­nje i da se pre­tvo­ri u če­sti­ce ko­je po­ve­zu­ju sa či­stom ži­vot­nom ener­gi­jom i pre­ne­su na dru­gi kraj svi­je­ta br­zi­nom svje­tlo­sti i još br­že se  sa­sta­ve po­no­vo u c­je­li­nu u ko­joj su bi­le. Ko zna, mo­žda su to ta­kve ne­ka­kve če­sti­ce, mo­žda da ma­lo pri­če­kam, mo­žda se uisti­nu ne­ko po­ja­vi u mo­joj so­bi? Pla­šim se da po­vje­ru­jem u ta­ko ne­što, ali za­što da ne vje­ru­jem, sa­mim tim da­jem ve­ću mo­guć­no­sti to­me da se ostva­ri.

Po­sli­je sva­kog trep­ta­ja oči­ju zvje­zdi­ce se ra­zr­je­đu­ju i ne­sta­ju iz pro­sto­ra, ali ih je još do­volj­no da se mo­gu pri­mi­je­ti­ti. Sve po­mi­šljam da je to ne­ki Bož­ji znak. Mo­žda me na­pu­sti­la sva ona sil­na sun­če­va ener­gi­ja ko­ju sam kroz oči pri­mio u kr­vo­tok? Dok ne znam isti­nu mo­gu u sva­šta sum­nja­ti. Mo­žda u pe­ćin­skom zi­du ima zlat­ne pra­ši­ne, a ot­kud znam da je to baš zlat­na pra­ši­na. Mo­žda se obič­na pra­ši­na od­ne­kud pro­su­la po me­ni, a sad mi sve to u mo­joj svi­je­sti stva­ra ne­ku čul­nu ob­ma­nu, uobra­že­nost da bih ne­ke stva­ri za­pa­žao dru­ga­či­jim ne­go što je­su. Mo­ja Ani­na bi re­kla: Ni­je ni­šta bez Bo­ga! I od­mah se hva­ta­la uglje­vlja i vo­de da mi či­ta uro­ke. Sre­ća me to­li­ko ob­u­zi­ma­la da mi je do­šlo da vri­štim i da se gla­sno smi­jem ob­u­zet bo­žan­skom sna­gom i po­zi­tiv­nom ener­gi­jom. Ni­sam osje­ćao ni­ka­kav mi­ris pra­ši­ne u pro­sto­ru, li­znuo sam ru­ku i ni­šta neo­bič­no ne po­bu­di mo­je ču­lo uku­sa. Sve se to de­ša­va­lo u ti­ši­ni, vid je bio naj­i­zra­že­ni­ji, jer sam mo­gao pro­stim okom da za­pa­zim te ma­le če­sti­ce či­je do­di­re ni­sam osje­ćao kad bi se spu­sti­le na mo­je ru­ke, li­ce, ko­su. Ali uz osje­ćaj sre­će kao da mi se bu­di­la mo­guć­nost opa­ža­nja ne­vi­dlji­vog svi­je­ta. Po­mi­slih, vri­je­di­lo bi umri­je­ti, pa da sve poč­nem is­po­čet­ka, ko će sa ovim iza­ći na kraj, ako se poč­nu uče­sta­li­je de­ša­va­ti ta­kve stva­ri. Me­đu­tim, sje­tih se od­mah jed­ne mu­dre iz­re­ke, da naj­kom­pli­ko­va­ni­je stva­ri po­sta­ju vr­lo jed­no­stav­ne kad ot­kri­je­mo nji­ho­vu su­šti­nu. Ipak se opre­dje­lju­jem za stav da je bo­lje po­sve­ti­ti se mi­sa­o­nom pro­u­ča­va­nju tog ne­vi­dlji­vog svi­je­ta; ne­što će se ot­kri­ti, i sa naj­ma­njim ot­kro­ve­njem za­go­net­ka će se po­če­ti od­go­ne­ta­ti.

Dao sam se­bi za pra­vo da je Bog po­sje­tio mo­ju pe­ći­nu, a sad ću ja u raz­go­vo­ru sa mo­jim Mi­da­rom do­kon­ta­ti da li je to stvar­no bio Bog ili je dio bo­žan­ske pro­mi­sli iza­šao iz me­ne pa se ople­me­nio u mo­joj pe­ći­ni.

Okre­nuh se iz­la­zu i za­ko­ra­čih u no­vi dan, bo­ga­ti­ji za jed­no ne­sva­ki­da­šnje is­ku­stvo. Vuk se spu­šte­ne gla­ve i is­pru­že­nih pred­njih ša­pa pro­te­zao i oče­ki­vao da ga po­mi­lu­jem i po­že­lim mu do­bro ju­tro.

*** nastaviće se 

PODELITE OVAJ TEKST NA: