O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


MIDAR - 10. DEO

Ilija Šaula


Vas­krs u Či­stu ne­dje­lju

 

 

Anu su se u po­sljed­nje vri­je­me po­vre­me­no po­če­le de­ša­va­ti čud­ne stva­ri na ja­vi. Po­čeo je da raz­go­va­ra sam sa so­bom, ali je i da­lje te­žio da mu se taj mo­no­log do­go­di u snu, pa ma­kar ga on­da do­nio iz sna i na­sta­vio nju­njo­ri­ti u svo­joj pe­ći­ni i ši­rom pla­ni­ne, ne ma­re­ći za to da li ga ko ču­je ili ne ču­je. Bi­lo mu je sa­mo va­žno da ga ču­je nje­go­vo sr­ce i da sret­ne svog Mi­da­ra.

Za­li­je­pi­lo mi se ne­što u mi­sli­ma. Već ne­ko­li­ko da­na osje­ćam čud­ne drh­ta­je ti­je­la. Za­te­tu­ram po­ne­kad i po­sr­nem zbog ne­si­gur­no­sti. Kao kad se glav­na gre­da, vjen­ča­ni­ca, ko­ja će či­tav vi­jek dr­ža­ti te­ret kuć­nog slje­me­na, na­kon ne­kog vre­me­na ma­lo po­še­re­me­ti­la pa ho­će da je po­pra­ve i za­šti­te od zu­ba pro­pa­da­nja. Ta­ko mi je. Kao da ne­ka si­la u me­ni sre­đu­je i za­šti­ću­je du­hov­nu če­sti­cu od ko­je za­vi­si vi­dlji­vi i ne­vi­dlji­vi dio me­ne. Ve­li­ki va­ljak se okre­nuo spram me­ne i do­la­zi pri­mjet­nom br­zi­nom da me pre­ga­zi, a ka­ko se pri­bli­ža­va, sve je ve­ći i ve­ći, ta­ko da kad me pre­ga­zi ne­ću bi­ti svje­stan da je to on, već Bož­ja vo­lja na­tje­ra­na đa­vo­ljim bi­če­vi­ma da me pre­ne­se u ne­ku za­vje­tri­nu iz ko­je ću vre­ba­ti pri­li­ku da se do­ko­pam oko­li­ne ra­ja. Me­đu­tim, taj va­ljak kad stig­ne do me­ne, kao da me pro­pu­šta kroz se­be i ne­sta­je u eon­skom bes­kra­ju is­pra­ćen mo­jim upla­še­nim po­gle­dom. Či­ni mi se kao da mi se to ne de­ša­va pr­vi put. Mi­sli tra­ga­ju po fi­o­ka­ma sje­ća­nja i po­ku­šava­ju da pro­na­đu sli­čan mo­me­nat ko­ji sam već is­pra­tio. Da­ni te­ški, pro­la­ze spo­ro, ne­na­vik­nut na unu­tra­šnje lo­mo­ve, te­žim da mi se po­vra­ti sklad, če­kam gr­lo da za­pje­vu­ši, če­kam da se ogla­sim pti­ca­ma cvr­ku­ta­vim zvi­ždu­kom i on­da znam da sam opet svoj, da sam kod se­be i u se­bi. Nju­njo­rim ne­ke ri­je­či iz­ra­sle na ob­ra­sli­na­ma da­le­kih ži­vo­ta, ne­svje­stan sva­kog tra­ga i vla­sti­tog po­sto­ja­nja. Ne znam ko sam. Na­vik­nut na sve ovo što do­di­ru­jem i što mi či­ni ra­do­sti i tu­gu, u sva­kom ob­li­ku od­ri­ca­nja po­bu­nio bih se, čak i ako bi pro­mje­na zna­či­la da je bo­lja i bla­go­rod­ni­ja. Uza­lud, taj moj Vi­jet­nam se po­ko­ri­ti ne da! Po­sto­je tre­nu­ci ko­ji se ne mo­gu mi­je­nja­ti. Tad si Bo­gu na is­po­vi­je­sti. Jed­nom sam umro i od­mah se ro­dio iste no­ći, čak se ni­šta ni­je ni pro­mi­je­ni­lo na­iz­gled, osim što je du­hov­na če­sti­ca za­mi­je­ni­la svo­je mje­sto sa ne­kom dru­gom. Ta dru­ga se od­lič­no sna­šla u no­vom okru­že­nju, osje­ćao sam sve no­vi­ne, a po­ti­snu­ta sje­ća­nja su iz­vir­ala od­ne­kud, tu­ma­če­ći mi le­gen­du biv­šeg bo­zo­na. I sad mi se ne­što ja­vlja u tom na­či­nu pro­mi­šlja­nja. Mi­sao se po­če­la od­lje­plji­va­ti. Cr­pi spo­zna­ju o pro­mje­ni. Bio sam do­volj­no odvo­jen od onih ko­ji­ma mo­je mi­šlje­nje vi­še ne zna­či go­to­vo ni­šta. Sa­da tre­ba da se pri­bli­žim no­vim mi­šlje­nji­ma oni­ma ko­ji­ma će to i te ka­ko zna­či­ti –go­vo­ri sam se­bi. 

Je­si li ikad vi­dio smrt u svim do sa­da neo­bja­šnji­vim de­ša­va­nji­ma? –pre­nu ga po­znat glas

Ni­sam! –sprem­no od­go­vo­ri An.

Pa za­što se on­da bri­neš? Oda­bran si, ne ra­đaš no­ve ži­vo­te, ra­đaš no­vog se­be. Sam se­be ob­na­vljaš! Ne­moj mi­sli­ti da ne­maš kra­ja. I da ne­maš, to ti se ne bi ni­kad re­klo. Ili bi se upla­šio ili bi pre­stao da sum­njaš –re­če Mi­dar i kao da za­tru­bi­še fan­fa­re na­ja­vlju­ju­ći no­vi lik u pred­sta­vi.

Noć u pe­ći­nu uli­la je mrak cr­nji od ko­tli­će­vog dna nad og­nji­štem. An se pro­bu­di, raz­mi­šlja. Svoj li je?

Znam da imam vu­ka, vi­dje­ću da li će mi se ju­tros ob­ra­do­va­ti kao i obič­no.

 

 

Po­sje­ta Bo­ga pe­ći­ni

 

 

Pro­bu­dio sam se smi­ren. Ne­ki li­jep san se od­li­je­pio od me­ne. Po­ku­ša­vao sam da mu po­hva­tam kon­ce i ulo­vim pri­zo­re ko­ji su mi se ma­lo pri­je de­ša­va­li. Ni­sam uspi­je­vao. Sve je ne­sta­ja­lo trep­ta­jem oka. Is­pru­že­nim ru­ka­ma niz ti­je­lo opi­pa­vao sam po­ste­lju sa osje­ća­jem ne­iz­mjer­ne sre­će. Di­šem la­ga­no, a mi­sao kao da sto­ji na tje­me­nu uma i ma­še ve­li­kim bar­ja­kom, kao onaj so­vjet­ski voj­nik kad se u osva­ja­nju Ber­li­na na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta pro­peo na vrh ru­še­vi­na Bun­de­sta­ga i ma­še pro­le­ter­skom za­sta­vom. Ta­ko je i mo­ja mi­sao za­po­sje­la ne­ki tron i sil­no že­li skre­nu­ti pa­žnju na se­be, da bi što ubje­dlji­vi­je pri­ka­za­la svoj tri­jumf. Je­di­no ču­đe­nje ko­je mi se po­ja­vi­lo u tom tre­nut­ku bi­lo je da ni­sam imao poj­ma o če­mu se ra­di. 

U pe­ći­ni se osje­ća­la pro­zrač­nost, kao da je od­ne­kud do­ti­ca­lo vi­še svje­žeg va­zdu­ha ne­go obič­no. Po­mi­slio sam na vu­ka, vo­lio bih da je tu, vje­ru­jem da bi i nje­mu od­go­va­ra­li ova ti­ši­na i spo­koj­stvo. Ali on je vuk i po ko zna ko­ji put že­lio sam se­bi da ka­žem da ne­ma po­tre­be da iz­jed­na­ča­vam nje­go­va i svo­ja osje­ća­nja. Još me je Did učio da je nji­ho­va krv to­pli­ja od na­še i da se mi ne mo­že­mo mje­ri­ti istim mje­ri­li­ma, ali to ni­je raz­log da ne mo­že­mo bi­ti pri­ja­te­lji i ima­ti ve­li­ko ra­zu­mi­je­va­nje je­dan za dru­gog. Za­što bi on spa­vao u mo­joj naj­mi­li­joj so­bi u ko­joj se de­ša­va­ju naj­ljep­ši sno­vi i u ko­joj se naj­bo­lje od­mo­rim? Ka­ko bi to bi­lo da se ja za­vu­čem u nje­go­vu lo­gu i re­me­tim nje­gov red? To ne bi ima­lo ni­ka­kvog smi­sla. Nas obo­ji­ca ima­mo sva­ko svo­ju noć i ona nas dru­ga­či­je ne bi pri­hva­ti­la ni vo­lje­la. Mo­ra­la bi nas tr­pje­ti.

Za­gle­dan u ta­va­ni­cu pe­ći­ne, osje­ćao sam kao da ne­što si­pi po me­ni, kao da ne­što svje­tlu­ca i za­va­ra­va svje­tlost oči­ju. Mo­ra da je ne­što sa oči­ma, ovla­že, pa zna­ju da ti­tra­ju u do­slu­hu sa ozra­če­njem. Spa­vao sam u džem­pe­ru od cr­ne vu­ne, to mi je bi­la na­vi­ka; vo­lio sam ga obu­ći na go­lo ti­je­lo i taj do­dir mi je stvarao po­seb­no za­do­volj­stvo. Osje­ćao bih elek­tri­ci­tet u ne­kim mo­men­ti­ma i to nje­go­vo stru­ja­nje i puc­ke­ta­nje bi mi go­di­lo. Po na­vi­ci sam za­mah­nuo de­snom ru­kom po li­je­vom ru­ka­vu od­o­zgo pre­ma do­lje, kao da ga bri­šem od ne­če­ga, kad se u tre­nut­ku pred mo­jim oči­ma stvo­ri oblak svje­tlu­ca­ve pra­ši­ne, to­li­ko svje­tlu­ca­ve kao da sam pro­suo zlat­nu pra­ši­nu ko­joj je do­volj­no da svje­tlost iz oči­ju pre­tvo­ri u zvje­zdi­ce kao one ko­je se na­zi­ru u sre­di­štu Vla­ši­ća. Bo­že, ka­ko je ovo mo­gu­će! Znam da sam jed­nom ra­ni­je pri­mi­je­tio ne­što slič­no, ali ni­sam to­li­ko obra­ćao pa­žnju, bi­lo je na dnev­nom svje­tlu i po­mi­slio sam Bog zna šta je. Ovaj put je to dru­ga­či­je i uče­sta­li­je, jer kad sam i li­je­vom ru­kom mah­nuo po de­snom ru­ka­vu isto se po­no­vi­lo. O, Go­spo­de, šta si ovo no­ćas po me­ni pro­suo? Da li me pla­šiš ili me vječ­no­sti pri­bli­ža­vaš? Ka­kva bi ovo na­gra­da mo­gla da bu­de?

Ustao sam i pro­vu­kao pr­ste kroz ko­su, kad pred oči­ma za­i­skri mno­štvo zvje­zdi­ca. Po­gle­dah u ša­ke, a one svje­tlu­ca­ve, čak i pro­stor oko ru­ku kao da zra­či ne­kom vr­stom svje­tlo­sti. Da li ta ener­gi­ja isi­ja­va iz me­ne ili je me­ne op­ko­li­la ne­ka si­la sa ko­jom se do sa­da ni­sam su­sre­tao? Sam sam u pe­ćin­skoj so­bi i ne znam šta bi me mo­glo po­su­ti ova­kvim ča­rob­nim pra­hom. Pro­ži­mao me osje­ćaj da ne smi­jem do­ći u do­dir sa vo­dom; či­ni­lo mi se kao da bih go­rio u tom tre­nut­ku. Ni­sam bio upla­šen, ali sam se za­bri­nuo. Uzeh po­nja­vu ko­jom sam se po­kri­vao i otre­soh je; od­jed­nom se na­đoh u so­bi pu­noj svje­tlu­ca­ve pra­ši­ne, u obla­ku pu­nom ča­rob­nih zvje­zdi­ca ko­ji je is­pu­nio sav pro­stor. Sre­ća po­sta još ve­ća.

Po­že­lih da is­tr­čim pred pe­ći­nu da po­di­je­lim sre­ću sa vu­kom i or­lom, a ta­ko bih ra­do da nam se i zmi­ja pri­dru­ži. Po­mi­slih i na Mi­da­ra, na Di­da, na mog Ana­na i Ani­nu, na sve­ko­li­ke mo­je pret­ke i sve star­ce mu­dra­ce ko­ji su ži­vje­li i još i sad ži­ve u ne­kim vre­men­skim ča­u­ra­ma i po­ja­ve se sa­mo u tre­nu­ci­ma kad po­sto­je va­lja­ni raz­lo­zi za to. Šta ću? Sto­jim, gle­dam i raz­mi­šljam. Ne na­pu­šta me osje­ćaj sre­će. Po­mi­slih na sud­bi­nu. Po­mi­slih i na ono­ga ko­ga sam sma­trao da mi­sli na me­ne. Mo­žda je čo­vje­ku mo­gu­će da se pro­mi­je­ni tje­le­sno sta­nje i da se pre­tvo­ri u če­sti­ce ko­je po­ve­zu­ju sa či­stom ži­vot­nom ener­gi­jom i pre­ne­su na dru­gi kraj svi­je­ta br­zi­nom svje­tlo­sti i još br­že se  sa­sta­ve po­no­vo u c­je­li­nu u ko­joj su bi­le. Ko zna, mo­žda su to ta­kve ne­ka­kve če­sti­ce, mo­žda da ma­lo pri­če­kam, mo­žda se uisti­nu ne­ko po­ja­vi u mo­joj so­bi? Pla­šim se da po­vje­ru­jem u ta­ko ne­što, ali za­što da ne vje­ru­jem, sa­mim tim da­jem ve­ću mo­guć­no­sti to­me da se ostva­ri.

Po­sli­je sva­kog trep­ta­ja oči­ju zvje­zdi­ce se ra­zr­je­đu­ju i ne­sta­ju iz pro­sto­ra, ali ih je još do­volj­no da se mo­gu pri­mi­je­ti­ti. Sve po­mi­šljam da je to ne­ki Bož­ji znak. Mo­žda me na­pu­sti­la sva ona sil­na sun­če­va ener­gi­ja ko­ju sam kroz oči pri­mio u kr­vo­tok? Dok ne znam isti­nu mo­gu u sva­šta sum­nja­ti. Mo­žda u pe­ćin­skom zi­du ima zlat­ne pra­ši­ne, a ot­kud znam da je to baš zlat­na pra­ši­na. Mo­žda se obič­na pra­ši­na od­ne­kud pro­su­la po me­ni, a sad mi sve to u mo­joj svi­je­sti stva­ra ne­ku čul­nu ob­ma­nu, uobra­že­nost da bih ne­ke stva­ri za­pa­žao dru­ga­či­jim ne­go što je­su. Mo­ja Ani­na bi re­kla: Ni­je ni­šta bez Bo­ga! I od­mah se hva­ta­la uglje­vlja i vo­de da mi či­ta uro­ke. Sre­ća me to­li­ko ob­u­zi­ma­la da mi je do­šlo da vri­štim i da se gla­sno smi­jem ob­u­zet bo­žan­skom sna­gom i po­zi­tiv­nom ener­gi­jom. Ni­sam osje­ćao ni­ka­kav mi­ris pra­ši­ne u pro­sto­ru, li­znuo sam ru­ku i ni­šta neo­bič­no ne po­bu­di mo­je ču­lo uku­sa. Sve se to de­ša­va­lo u ti­ši­ni, vid je bio naj­i­zra­že­ni­ji, jer sam mo­gao pro­stim okom da za­pa­zim te ma­le če­sti­ce či­je do­di­re ni­sam osje­ćao kad bi se spu­sti­le na mo­je ru­ke, li­ce, ko­su. Ali uz osje­ćaj sre­će kao da mi se bu­di­la mo­guć­nost opa­ža­nja ne­vi­dlji­vog svi­je­ta. Po­mi­slih, vri­je­di­lo bi umri­je­ti, pa da sve poč­nem is­po­čet­ka, ko će sa ovim iza­ći na kraj, ako se poč­nu uče­sta­li­je de­ša­va­ti ta­kve stva­ri. Me­đu­tim, sje­tih se od­mah jed­ne mu­dre iz­re­ke, da naj­kom­pli­ko­va­ni­je stva­ri po­sta­ju vr­lo jed­no­stav­ne kad ot­kri­je­mo nji­ho­vu su­šti­nu. Ipak se opre­dje­lju­jem za stav da je bo­lje po­sve­ti­ti se mi­sa­o­nom pro­u­ča­va­nju tog ne­vi­dlji­vog svi­je­ta; ne­što će se ot­kri­ti, i sa naj­ma­njim ot­kro­ve­njem za­go­net­ka će se po­če­ti od­go­ne­ta­ti.

Dao sam se­bi za pra­vo da je Bog po­sje­tio mo­ju pe­ći­nu, a sad ću ja u raz­go­vo­ru sa mo­jim Mi­da­rom do­kon­ta­ti da li je to stvar­no bio Bog ili je dio bo­žan­ske pro­mi­sli iza­šao iz me­ne pa se ople­me­nio u mo­joj pe­ći­ni.

Okre­nuh se iz­la­zu i za­ko­ra­čih u no­vi dan, bo­ga­ti­ji za jed­no ne­sva­ki­da­šnje is­ku­stvo. Vuk se spu­šte­ne gla­ve i is­pru­že­nih pred­njih ša­pa pro­te­zao i oče­ki­vao da ga po­mi­lu­jem i po­že­lim mu do­bro ju­tro.



 
*** nastaviće se 
 

PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"