Вас­крс у Чи­сту не­дје­љу

Ану су се у по­сљед­ње ври­је­ме по­вре­ме­но по­че­ле де­ша­ва­ти чуд­не ства­ри на ја­ви. По­чео је да раз­го­ва­ра сам са со­бом, али је и да­ље те­жио да му се тај мо­но­лог до­го­ди у сну, па ма­кар га он­да до­нио из сна и на­ста­вио њу­њо­ри­ти у сво­јој пе­ћи­ни и ши­ром пла­ни­не, не ма­ре­ћи за то да ли га ко чу­је или не чу­је. Би­ло му је са­мо ва­жно да га чу­је ње­го­во ср­це и да срет­не свог Ми­да­ра.

– За­ли­је­пи­ло ми се не­што у ми­сли­ма. Већ не­ко­ли­ко да­на осје­ћам чуд­не дрх­та­је ти­је­ла. За­те­ту­рам по­не­кад и по­ср­нем због не­си­гур­но­сти. Као кад се глав­на гре­да, вјен­ча­ни­ца, ко­ја ће чи­тав ви­јек др­жа­ти те­рет кућ­ног сље­ме­на, на­кон не­ког вре­ме­на ма­ло по­ше­ре­ме­ти­ла па хо­ће да је по­пра­ве и за­шти­те од зу­ба про­па­да­ња. Та­ко ми је. Као да не­ка си­ла у ме­ни сре­ђу­је и за­шти­ћу­је ду­хов­ну че­сти­цу од ко­је за­ви­си ви­дљи­ви и не­ви­дљи­ви дио ме­не. Ве­ли­ки ва­љак се окре­нуо спрам ме­не и до­ла­зи при­мјет­ном бр­зи­ном да ме пре­га­зи, а ка­ко се при­бли­жа­ва, све је ве­ћи и ве­ћи, та­ко да кад ме пре­га­зи не­ћу би­ти свје­стан да је то он, већ Бож­ја во­ља на­тје­ра­на ђа­во­љим би­че­ви­ма да ме пре­не­се у не­ку за­вје­три­ну из ко­је ћу вре­ба­ти при­ли­ку да се до­ко­пам око­ли­не ра­ја. Ме­ђу­тим, тај ва­љак кад стиг­не до ме­не, као да ме про­пу­шта кроз се­бе и не­ста­је у еон­ском бес­кра­ју ис­пра­ћен мо­јим упла­ше­ним по­гле­дом. Чи­ни ми се као да ми се то не де­ша­ва пр­ви пут. Ми­сли тра­га­ју по фи­о­ка­ма сје­ћа­ња и по­ку­шава­ју да про­на­ђу сли­чан мо­ме­нат ко­ји сам већ ис­пра­тио. Да­ни те­шки, про­ла­зе спо­ро, не­на­вик­нут на уну­тра­шње ло­мо­ве, те­жим да ми се по­вра­ти склад, че­кам гр­ло да за­пје­ву­ши, че­кам да се огла­сим пти­ца­ма цвр­ку­та­вим зви­жду­ком и он­да знам да сам опет свој, да сам код се­бе и у се­би. Њу­њо­рим не­ке ри­је­чи из­ра­сле на об­ра­сли­на­ма да­ле­ких жи­во­та, не­свје­стан сва­ког тра­га и вла­сти­тог по­сто­ја­ња. Не знам ко сам. На­вик­нут на све ово што до­ди­ру­јем и што ми чи­ни ра­до­сти и ту­гу, у сва­ком об­ли­ку од­ри­ца­ња по­бу­нио бих се, чак и ако би про­мје­на зна­чи­ла да је бо­ља и бла­го­род­ни­ја. Уза­луд, тај мој Ви­јет­нам се по­ко­ри­ти не да! По­сто­је тре­ну­ци ко­ји се не мо­гу ми­је­ња­ти. Тад си Бо­гу на ис­по­ви­је­сти. Јед­ном сам умро и од­мах се ро­дио исте но­ћи, чак се ни­шта ни­је ни про­ми­је­ни­ло на­из­глед, осим што је ду­хов­на че­сти­ца за­ми­је­ни­ла сво­је мје­сто са не­ком дру­гом. Та дру­га се од­лич­но сна­шла у но­вом окру­же­њу, осје­ћао сам све но­ви­не, а по­ти­сну­та сје­ћа­ња су из­вир­ала од­не­куд, ту­ма­че­ћи ми ле­ген­ду бив­шег бо­зо­на. И сад ми се не­што ја­вља у том на­чи­ну про­ми­шља­ња. Ми­сао се по­че­ла од­ље­пљи­ва­ти. Цр­пи спо­зна­ју о про­мје­ни. Био сам до­вољ­но одво­јен од оних ко­ји­ма мо­је ми­шље­ње ви­ше не зна­чи го­то­во ни­шта. Са­да тре­ба да се при­бли­жим но­вим ми­шље­њи­ма они­ма ко­ји­ма ће то и те ка­ко зна­чи­ти –го­во­ри сам се­би. 

– Је­си ли икад ви­дио смрт у свим до са­да нео­бја­шњи­вим де­ша­ва­њи­ма? –пре­ну га по­знат глас

– Ни­сам! –спрем­но од­го­во­ри Ан.

– Па за­што се он­да бри­неш? Ода­бран си, не ра­ђаш но­ве жи­во­те, ра­ђаш но­вог се­бе. Сам се­бе об­на­вљаш! Не­мој ми­сли­ти да не­маш кра­ја. И да не­маш, то ти се не би ни­кад ре­кло. Или би се упла­шио или би пре­стао да сум­њаш –ре­че Ми­дар и као да за­тру­би­ше фан­фа­ре на­ја­вљу­ју­ћи но­ви лик у пред­ста­ви.

Ноћ у пе­ћи­ну ули­ла је мрак цр­њи од ко­тли­ће­вог дна над ог­њи­штем. Ан се про­бу­ди, раз­ми­шља. Свој ли је?

– Знам да имам ву­ка, ви­дје­ћу да ли ће ми се ју­трос об­ра­до­ва­ти као и обич­но.

По­сје­та Бо­га пе­ћи­ни

Про­бу­дио сам се сми­рен. Не­ки ли­јеп сан се од­ли­је­пио од ме­не. По­ку­ша­вао сам да му по­хва­там кон­це и уло­вим при­зо­ре ко­ји су ми се ма­ло при­је де­ша­ва­ли. Ни­сам успи­је­вао. Све је не­ста­ја­ло треп­та­јем ока. Ис­пру­же­ним ру­ка­ма низ ти­је­ло опи­па­вао сам по­сте­љу са осје­ћа­јем не­из­мјер­не сре­ће. Ди­шем ла­га­но, а ми­сао као да сто­ји на тје­ме­ну ума и ма­ше ве­ли­ким бар­ја­ком, као онај со­вјет­ски вој­ник кад се у осва­ја­њу Бер­ли­на на кра­ју Дру­гог свјет­ског ра­та про­пео на врх ру­ше­ви­на Бун­де­ста­га и ма­ше про­ле­тер­ском за­ста­вом. Та­ко је и мо­ја ми­сао за­по­сје­ла не­ки трон и сил­но же­ли скре­ну­ти па­жњу на се­бе, да би што убје­дљи­ви­је при­ка­за­ла свој три­јумф. Је­ди­но чу­ђе­ње ко­је ми се по­ја­ви­ло у том тре­нут­ку би­ло је да ни­сам имао пој­ма о че­му се ра­ди. 

У пе­ћи­ни се осје­ћа­ла про­зрач­ност, као да је од­не­куд до­ти­ца­ло ви­ше свје­жег ва­зду­ха не­го обич­но. По­ми­слио сам на ву­ка, во­лио бих да је ту, вје­ру­јем да би и ње­му од­го­ва­ра­ли ова ти­ши­на и спо­кој­ство. Али он је вук и по ко зна ко­ји пут же­лио сам се­би да ка­жем да не­ма по­тре­бе да из­јед­на­ча­вам ње­го­ва и сво­ја осје­ћа­ња. Још ме је Дид учио да је њи­хо­ва крв то­пли­ја од на­ше и да се ми не мо­же­мо мје­ри­ти истим мје­ри­ли­ма, али то ни­је раз­лог да не мо­же­мо би­ти при­ја­те­љи и има­ти ве­ли­ко ра­зу­ми­је­ва­ње је­дан за дру­гог. За­што би он спа­вао у мо­јој нај­ми­ли­јој со­би у ко­јој се де­ша­ва­ју нај­љеп­ши сно­ви и у ко­јој се нај­бо­ље од­мо­рим? Ка­ко би то би­ло да се ја за­ву­чем у ње­го­ву ло­гу и ре­ме­тим ње­гов ред? То не би има­ло ни­ка­квог сми­сла. Нас обо­ји­ца има­мо сва­ко сво­ју ноћ и она нас дру­га­чи­је не би при­хва­ти­ла ни во­ље­ла. Мо­ра­ла би нас тр­пје­ти.

За­гле­дан у та­ва­ни­цу пе­ћи­не, осје­ћао сам као да не­што си­пи по ме­ни, као да не­што свје­тлу­ца и за­ва­ра­ва свје­тлост очи­ју. Мо­ра да је не­што са очи­ма, овла­же, па зна­ју да ти­тра­ју у до­слу­ху са озра­че­њем. Спа­вао сам у џем­пе­ру од цр­не ву­не, то ми је би­ла на­ви­ка; во­лио сам га обу­ћи на го­ло ти­је­ло и тај до­дир ми је стварао по­себ­но за­до­вољ­ство. Осје­ћао бих елек­три­ци­тет у не­ким мо­мен­ти­ма и то ње­го­во стру­ја­ње и пуц­ке­та­ње би ми го­ди­ло. По на­ви­ци сам за­мах­нуо де­сном ру­ком по ли­је­вом ру­ка­ву од­о­зго пре­ма до­ље, као да га бри­шем од не­че­га, кад се у тре­нут­ку пред мо­јим очи­ма ство­ри облак свје­тлу­ца­ве пра­ши­не, то­ли­ко свје­тлу­ца­ве као да сам про­суо злат­ну пра­ши­ну ко­јој је до­вољ­но да свје­тлост из очи­ју пре­тво­ри у звје­зди­це као оне ко­је се на­зи­ру у сре­ди­шту Вла­ши­ћа. Бо­же, ка­ко је ово мо­гу­ће! Знам да сам јед­ном ра­ни­је при­ми­је­тио не­што слич­но, али ни­сам то­ли­ко обра­ћао па­жњу, би­ло је на днев­ном свје­тлу и по­ми­слио сам Бог зна шта је. Овај пут је то дру­га­чи­је и уче­ста­ли­је, јер кад сам и ли­је­вом ру­ком мах­нуо по де­сном ру­ка­ву исто се по­но­ви­ло. О, Го­спо­де, шта си ово но­ћас по ме­ни про­суо? Да ли ме пла­шиш или ме вјеч­но­сти при­бли­жа­ваш? Ка­ква би ово на­гра­да мо­гла да бу­де?

Устао сам и про­ву­као пр­сте кроз ко­су, кад пред очи­ма за­и­скри мно­штво звје­зди­ца. По­гле­дах у ша­ке, а оне свје­тлу­ца­ве, чак и про­стор око ру­ку као да зра­чи не­ком вр­стом свје­тло­сти. Да ли та енер­ги­ја иси­ја­ва из ме­не или је ме­не оп­ко­ли­ла не­ка си­ла са ко­јом се до са­да ни­сам су­сре­тао? Сам сам у пе­ћин­ској со­би и не знам шта би ме мо­гло по­су­ти ова­квим ча­роб­ним пра­хом. Про­жи­мао ме осје­ћај да не сми­јем до­ћи у до­дир са во­дом; чи­ни­ло ми се као да бих го­рио у том тре­нут­ку. Ни­сам био упла­шен, али сам се за­бри­нуо. Узех по­ња­ву ко­јом сам се по­кри­вао и отре­сох је; од­јед­ном се на­ђох у со­би пу­ној свје­тлу­ца­ве пра­ши­не, у обла­ку пу­ном ча­роб­них звје­зди­ца ко­ји је ис­пу­нио сав про­стор. Сре­ћа по­ста још ве­ћа.

По­же­лих да ис­тр­чим пред пе­ћи­ну да по­ди­је­лим сре­ћу са ву­ком и ор­лом, а та­ко бих ра­до да нам се и зми­ја при­дру­жи. По­ми­слих и на Ми­да­ра, на Ди­да, на мог Ана­на и Ани­ну, на све­ко­ли­ке мо­је прет­ке и све стар­це му­дра­це ко­ји су жи­вје­ли и још и сад жи­ве у не­ким вре­мен­ским ча­у­ра­ма и по­ја­ве се са­мо у тре­ну­ци­ма кад по­сто­је ва­ља­ни раз­ло­зи за то. Шта ћу? Сто­јим, гле­дам и раз­ми­шљам. Не на­пу­шта ме осје­ћај сре­ће. По­ми­слих на суд­би­ну. По­ми­слих и на оно­га ко­га сам сма­трао да ми­сли на ме­не. Мо­жда је чо­вје­ку мо­гу­ће да се про­ми­је­ни тје­ле­сно ста­ње и да се пре­тво­ри у че­сти­це ко­је по­ве­зу­ју са чи­стом жи­вот­ном енер­ги­јом и пре­не­су на дру­ги крај сви­је­та бр­зи­ном свје­тло­сти и још бр­же се  са­ста­ве по­но­во у ц­је­ли­ну у ко­јој су би­ле. Ко зна, мо­жда су то та­кве не­ка­кве че­сти­це, мо­жда да ма­ло при­че­кам, мо­жда се уисти­ну не­ко по­ја­ви у мо­јој со­би? Пла­шим се да по­вје­ру­јем у та­ко не­што, али за­што да не вје­ру­јем, са­мим тим да­јем ве­ћу мо­гућ­но­сти то­ме да се оства­ри.

По­сли­је сва­ког треп­та­ја очи­ју звје­зди­це се ра­зр­је­ђу­ју и не­ста­ју из про­сто­ра, али их је још до­вољ­но да се мо­гу при­ми­је­ти­ти. Све по­ми­шљам да је то не­ки Бож­ји знак. Мо­жда ме на­пу­сти­ла сва она сил­на сун­че­ва енер­ги­ја ко­ју сам кроз очи при­мио у кр­во­ток? Док не знам исти­ну мо­гу у сва­шта сум­ња­ти. Мо­жда у пе­ћин­ском зи­ду има злат­не пра­ши­не, а от­куд знам да је то баш злат­на пра­ши­на. Мо­жда се обич­на пра­ши­на од­не­куд про­су­ла по ме­ни, а сад ми све то у мо­јој сви­је­сти ства­ра не­ку чул­ну об­ма­ну, уобра­же­ност да бих не­ке ства­ри за­па­жао дру­га­чи­јим не­го што је­су. Мо­ја Ани­на би ре­кла: Ни­је ни­шта без Бо­га! И од­мах се хва­та­ла угље­вља и во­де да ми чи­та уро­ке. Сре­ћа ме то­ли­ко об­у­зи­ма­ла да ми је до­шло да ври­штим и да се гла­сно сми­јем об­у­зет бо­жан­ском сна­гом и по­зи­тив­ном енер­ги­јом. Ни­сам осје­ћао ни­ка­кав ми­рис пра­ши­не у про­сто­ру, ли­знуо сам ру­ку и ни­шта нео­бич­но не по­бу­ди мо­је чу­ло уку­са. Све се то де­ша­ва­ло у ти­ши­ни, вид је био нај­и­зра­же­ни­ји, јер сам мо­гао про­стим оком да за­па­зим те ма­ле че­сти­це чи­је до­ди­ре ни­сам осје­ћао кад би се спу­сти­ле на мо­је ру­ке, ли­це, ко­су. Али уз осје­ћај сре­ће као да ми се бу­ди­ла мо­гућ­ност опа­жа­ња не­ви­дљи­вог сви­је­та. По­ми­слих, ври­је­ди­ло би умри­је­ти, па да све поч­нем ис­по­чет­ка, ко ће са овим иза­ћи на крај, ако се поч­ну уче­ста­ли­је де­ша­ва­ти та­кве ства­ри. Ме­ђу­тим, сје­тих се од­мах јед­не му­дре из­ре­ке, да нај­ком­пли­ко­ва­ни­је ства­ри по­ста­ју вр­ло јед­но­став­не кад от­кри­је­мо њи­хо­ву су­шти­ну. Ипак се опре­дје­љу­јем за став да је бо­ље по­све­ти­ти се ми­са­о­ном про­у­ча­ва­њу тог не­ви­дљи­вог сви­је­та; не­што ће се от­кри­ти, и са нај­ма­њим от­кро­ве­њем за­го­нет­ка ће се по­че­ти од­го­не­та­ти.

Дао сам се­би за пра­во да је Бог по­сје­тио мо­ју пе­ћи­ну, а сад ћу ја у раз­го­во­ру са мо­јим Ми­да­ром до­кон­та­ти да ли је то ствар­но био Бог или је дио бо­жан­ске про­ми­сли иза­шао из ме­не па се опле­ме­нио у мо­јој пе­ћи­ни.

Окре­нух се из­ла­зу и за­ко­ра­чих у но­ви дан, бо­га­ти­ји за јед­но не­сва­ки­да­шње ис­ку­ство. Вук се спу­ште­не гла­ве и ис­пру­же­них пред­њих ша­па про­те­зао и оче­ки­вао да га по­ми­лу­јем и по­же­лим му до­бро ју­тро.

*** наставиће се 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: