|
|
|
 | Eva Rančić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ŠETNjA
Triput premeri vreme u njenim očima pre nego što izusti:- Ptice lete brže od neizgovorenih reči, ali pevaju sporije od prošaptanih zakletvi. Zato, ako dobro podesiš uvo da čuješ tišinu između dva cvrkuta, shvatićeš da to nije tišina već simfonija sazdana od najvećih tajni.Žena tad trepnu na levo oko, skraćujući sasvim neprimetno vreme slučajnim prolaznicima.- Da – složi se ona. – Onaj ko ume da sluša tišinu između cvrkuta ptica saznaće velike tajne, ali ko ume te tajne da bezrečno preslika na odsjaj meseca u vodi izbrisaće se iz Knjige Živih.- O, to je nemoguće, nemoguće – uzbuđeno će čovek. – To prevazilazi čak i umeća alhemičara! Sve što je jednom stvoreno – nastavi sa istim onim uzbuđenjem – više se ne može vratiti u ništavilo. Svaka materija je zgusnuta energija. Kada se materija raspadne, energija se oslobađa prelazeći u drugi oblik. Dalje, materija i antimaterija se poništavaju kada se nađu zajedno, takođe uz oslobađanje energije, ali ne mogu nestati, ništa što je jednom stvoreno ne može nestati, nikako!Žena ga je gledala dubokim, blagim pogledom:- Da – najzad prozbori ona – u pravu si, ali to je ono spoznajno i kao takvo merljivo, a šta je sa nespoznajnim, mističnim, nestvarnim, samim tim nemerljivim? I otkud uopšte ta energija koja kruži? Ako je nešto našem umu nedokučivo, nespoznajno, znači li da to nešto zaista i ne postoji?- O, svakako, svakako, ali biti izbrisan iz Knjige Živih... – čovek je u neverici vrteo glavom s podozrenjem gledajući svoju zanosnu ženu kako joj kriomice sa svakim njenim pokretom iz crne duge kose ispadne po jedan zlatni zrak Meseca, koji se već uveliko razmetao na zvezdanom nebu, uobraženo se ogledajući u srebrnoj vodi mirne reke koja je pod Njim pevala neku prekrasnu ariju, otičući negde daleko, brižljivo noseći razgovor čoveka i žene u neki tajanstveni, samo njoj znani, Svet.
|
