|
|
|
 | Ева Ранчић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ШЕТЊА
Трипут премери време у њеним очима пре него што изусти:- Птице лете брже од неизговорених речи, али певају спорије од прошаптаних заклетви. Зато, ако добро подесиш уво да чујеш тишину између два цвркута, схватићеш да то није тишина већ симфонија саздана од највећих тајни.Жена тад трепну на лево око, скраћујући сасвим неприметно време случајним пролазницима.- Да – сложи се она. – Онај ко уме да слуша тишину између цвркута птица сазнаће велике тајне, али ко уме те тајне да безречно преслика на одсјај месеца у води избрисаће се из Књиге Живих.- О, то је немогуће, немогуће – узбуђено ће човек. – То превазилази чак и умећа алхемичара! Све што је једном створено – настави са истим оним узбуђењем – више се не може вратити у ништавило. Свака материја је згуснута енергија. Када се материја распадне, енергија се ослобађа прелазећи у други облик. Даље, материја и антиматерија се поништавају када се нађу заједно, такође уз ослобађање енергије, али не могу нестати, ништа што је једном створено не може нестати, никако!Жена га је гледала дубоким, благим погледом:- Да – најзад прозбори она – у праву си, али то је оно спознајно и као такво мерљиво, а шта је са неспознајним, мистичним, нестварним, самим тим немерљивим? И откуд уопште та енергија која кружи? Ако је нешто нашем уму недокучиво, неспознајно, значи ли да то нешто заиста и не постоји?- О, свакако, свакако, али бити избрисан из Књиге Живих... – човек је у неверици вртео главом с подозрењем гледајући своју заносну жену како јој криомице са сваким њеним покретом из црне дуге косе испадне по један златни зрак Месеца, који се већ увелико разметао на звезданом небу, уображено се огледајући у сребрној води мирне реке која је под Њим певала неку прекрасну арију, отичући негде далеко, брижљиво носећи разговор човека и жене у неки тајанствени, само њој знани, Свет.
|
