detalj slike: KRK Art dizajn

 MAŠA, SAŠA I DAŠA

Ovu priču posvećujem mom dedi Davidu Mandiću. Iako nisam bio u prilici da odrastam pored tebe, uvek ćeš biti u mom srcu i mojim mislima.

 POLAZAK

Mati je bolesna, znojavog i vrućeg čela, zaspala. Saša joj nežno spusti ruku na čelo, pomazi kosu i obraze. Disala je teško, hrapavo, sa naporom. Čitav ovaj put bio je greška, pomisli. Mislio je da će zavičaj i rodne planine i brda, visina i proređeni vazduh blagotvorno uticati na njeno zdravstveno stanje, ali ono se samo pogoršalo dolaskom. Od zavičaja je ostala samo prazna slika, ljuštura i forma bez sadržaja. Pustoš i praznina koju je poslednji rat ostavio iza sebe, bila je činilo mu se, konačna i neopoziva. Pritiskala je svojom stravičnom težinom i njegove grudi, unosila u srce bolni nemir i razočarenje. To nezaustavljivo propadanje, ta bezmerna tišina koja je polegla po stazama detinjstva, bilo je previše za majčino ionako već narušeno zdravlje. Bolest se ponovo vratila još jača, u punoj, razarajućoj snazi.  Oporavku imuniteta nisu pomagali ni zatrovani komšijski odnosi. Nisu to više bili ljudi koje je Saša poznavao, ili su pak oduvek bili takvi, a sada su nedaće na svetlo dana samo iznele njihovu pravu prirodu. Gramzivost, pohlepu, zavist, ljubomoru. Tuđe se prisvajalo i uzimalo bez pitanja. Razgovori su bivali gorki i opori. Izbijala je zavist i neprikrivena mržnja zašto više ne živi tu,zašto se nije vratio, zašto ne deli s njima njihovu muku i nevolje već mirno i bezbrižno živi u dalekom, velikom gradu. Tako su oni mislili, svi, sem par njegovih starih školskih drugova koji nisu izgubili razum, osećajnost i odanost prijateljstvu. Više tu nije pripadao, a bilo mu je teško da se pomiri s tom činjenicom, jer neizmerno je voleo ovo mesto, njegovu širinu, zelenilo polja i plave i sive vrhunce planina, plavetnilo neba i svetlost zvezda i mesečine koje bi noću poput vilinske svetiljke osvetljavale predeo. Nije znao može li da se pomiri sa ovim mestom, sa ovim ljudima, može li da izleči majku. Gubio je  veru i nadu, i smisao svega mu je izmicao. Kao da je sve bilo uzalud.

Majka je pritom, buncala tih dana. Ali reči su bile potpuno razgovetne. Pričala je u tom bunilu o šumi koju su imali na planini Jadovnik, onoj što se tri kilometra od njihove kuće, dizala iznad polja i prostrla se plavosiva iznad horizonta. Znao je priče o toj šumi od malih nogu, iako je nikada nije video, a koliko je znao, ni majka nikada nije bila u njoj. Sumnjao je i da postoji, verovatno su je nakon rata potpuno posekle tzv. ,,Hercegbosanske šumarije'', a dokumentacija kojom bi tražili odštetu odavno je bila izgubljena. Nisu tu šumu ni pominjali, sigurno bar dvadeset godina, a evo sad je u bunilu majka savršeno jasno opisivala. U dubokoj dolini, parcela zaklonjena visokim jelama i smrčama, bilo je tu i kvalitetne bukove šume, i u tom stanju polusna, majka mu je opisala i gde se nalazi, i kako da dođe do nje. Bilo je previše detaljno opisano, pomislio je Saša, da bi bilo samo proizvod nesvestice i bolesti; dolazilo je negde iz dubina podsvesti. Tamo je, rekla je majka, deda posadio krušku. Saša dedu nikada nije upoznao, jer je deda umro ubrzo posle njegovog rođenja. Zamišljao ga je godinama kroz majčine i bakine priče (i baka je umrla, pre nekoliko godina, u dubokoj starosti), pokušavajući da stvori i u mislima oživi njegov blagi, nežni lik. ,,Uberi mi tu krušku sa drveta koje je posadio'', šaputao je majčin glas. ,,Molim te. Nemoj to da zaboraviš. Molim te.''

Grlo ga je steglo, oči se napunile suzama. Ispočetka je naravno, mislio da je sve to samo buncanje iz bolesti, nešto što se nagomilalo kroz snove, sećanja na detinjstvo, na nešto drago. Međutim, ponavljalo se uporno i uporno, danima, sa sve preciznijim opisima. Kratko bi se budila, uz grozničavo pitanje ,,Jesi doneo? Jesi doneo krušku?'', a on bi, postiđen, mrmljao neke nesuvisle odgovore. U jednom trenutku je pomislio da jednostavno ode u komšiluk, ubere krušku sa komšijskog drveta i kaže majci da je to dedina kruška sa Jadovnika. Postideo se istog trena kada mu je pala na pamet takva zamisao, ali od nje nije odustao zbog stida; sam sebi nije verovao u ono što misli, ali nekako je bio ubeđen da bi majka sigurno prepoznala da to nije kruška sa Jadovnika. Kako, to nije znao, ali je znao, možda snagom one podsvesti koja je tako detaljno opisivala šumu i put do nje, možda je ta ista podsvest savršeno mogla da prepozna laž.

Sedmog dana kako se priča ponavljala, nešto u njemu je puklo, i rešio je da majci ispuni želju. Zadužio je najbližu komšinicu da ostane kraj njene postelje, poljubio je u obraze i pomazio po kosi, stavio ranac na leđa i po jutarnjem suncu, krenuo preko polja.

Pred njim se uzdizao Jadovnik, još uvek snen, bunovan od zore i beskrajne tišine koja je polegla po horizontu. Sećao se nekada, kao dečak, kako je iz svoje spavaće sobe kroz prozor gledao na Jadovnik, i zamišljao šta se krije iza njega. Zamišljao je iza njegovih plavih vrhova i tamnozelenih šuma na ivici horizonta, beskrajna prostranstva livada, planina, jezera, velikih reka. Mora, jer sigurno je tu nekad bilo i more, jer kažu da su na planini našli tragove velikih brodskih lanaca, a on je zamišljao kako se tim brodovima može otploviti daleko, niz celu Bosnu i celu Srbiju, sve do samog Crnog mora. I to nebo iznad Jadovnika, nebo po danu okupano plavetnilom i blistavilom sunčevog svetla, a noću posuto bezbrojnim zvezdama, činilo mu  se da je to Nebo njegova veza sa svetom, i da je povezano sa svime, da mora postojati neka Staza, makar nebeska, kojom je povezan i može se obići ceo svet. Mislio je tada Saša, svojom detinjom, neustrašivom verom, da ako se hoda preko Jadovnika, jednom se nesumnjivo može stići i do srca sveta, do beskrajnih ruskih stepa i polja, brezovih šuma i proplanaka, onih o kojima je maštao dok je ne štedeći oči noću čitao ruske klasike. Maštao je o beskrajnim daljinama koje mirišu na sneg, na hladnoću, na prelepe devojke okruglih lica i plavih pletenica, na nešto večno i blagotvorno, na nešto što je iznad svega, iznad svake ljudske slabosti i ljudskog zla. Tada je imao veru i nadu, a sada činilo mu se, ta nada ga je napustila. Beskrajne stepe i brezove šume bile su daleko najmanje hiljadu i po, dve hiljade kilometara, a Jadovnik njegovog detinjstva mu se vipe nije činio kao planina puna skrivenih čudesa, već kao obična kraška, travnatim pokrivačem i retkim grmljem prekrivena visija, sa nešto više šume samo oko najviših vrhova i po zabačenim udolinama.

Zaobišao je selo Zebe, ne želeći da se približava ljudima i njihovim dvorištima, mada je bio u iskušenju da utrči u neki voćnjak i ubere krušku, te poštedi sebe hodanja po pustoj planini. Ipak neki nemir u srcu, osećaj da bi to bilo nepravedno i nepošteno prema majci, sprečavao ga je da popusti i zaustavi svoj pohod na planinu. Dok se penjao, nije bilo nikakve misterije ni tajnovitosti. Pred njim je bila gusta planinska trava, prošarana bezbrojnim kamenjem i kržljavim rastinjem. Morao je dobro da pazi kuda se kreće, jer je ovaj kraj vrveo od zmija. Posle rata, koristeći nastalu prazninu i odsustvo ljudi, namnožile su se kao nikada pre, i Saša je sada žalio što nije poneo planinarske štapove ili bilo šta drugo što bi moglo da stvara zvukove i proizvodi vibracije koje bi zmije na vreme mogle čuti i skloniti mu se s puta. Zbog toga je napredovao duplo sporije, sa povećanom opreznošću. Čuo je priče da na Jadovniku postoji slepi Zmijar, koji živi u kolibi prepunoj zmija, ali u svakom slučaju odlučio je da ne proverava te navode, i da se kloni  staza za koje su govorili da vode njegovom boravištu. Sunce je polako počinjalo da prži, budile su se ptice i insekti, i razni zvukovi su narušavali tišinu skoro lišenu ljudskog prisustva. Ipak, bilo je nešto ljudi još uvek prisutno u selima, makar leti, i Saša je čuo lavež pasa i povike njihovih vlasnika, dole niže u selu. Seo je da predahne na jedan krševiti breg, i pred njim se rasprostrlo polje, i u daljini preko polja ispod planine Uilice, po visini gotovo bliznakinje Jadovnika, dremalo je njegovo rodno selo Peći, i video je u daljini i svoju kuću i obuzela ga je strahovita čežnja za majčinim prisustvom, samo da dodirne njeno blago lice i pomiluje je po kosi; spavala je u kući, umorna, bolesna, i on se za trenutak ponovo upita ne čini li ludost što se ovde lomata za nekakvom kruškom, a šta ako kada se vrati, zatekne...

Otresao je glavom i oterao takve misli od sebe, i krenuo ponovo uzbrdo. Visina je sve brže rasla, bivao je sve zadihaniji, pred njim su se otvarali sve prostraniji krajolici i konačno on ugleda na horizontu gustu tamnozelenu četinarsku šumu, i znao je prema majčinom opisu da se u njoj krije dolina sa dedinom šumom, ako je šuma još uvek i postojala, ako je nisu isekli i zauvek uništili hercegovački drvni tajkuni i lokalni lopovi i krijumčari. Srce mu je jače zakucalo, nešto dublje u suštini stvari govorilo mu je da je šuma još uvek na svom mestu, da nešto takvo kao što je dedina šuma ne može da tek tako nestane i ispari, jer sve ono što se pominje u detinjstvu obavijeno je velom magije koji traje i ne nestaje ni u svetu odraslih. Nešto ga je zvalo i privlačilo iz te šume, snažno, duboko, bio je to zov iza granica vidljivog sveta, zov iza slike i ogledala, te jele, smrče i borovi zvali su ga pesmom njegovog detinjstva , pesmom onog vremena kada je smatrao Jadovnik čarobnom planinom, osom sveta odakle se moglo stići svuda, do Jadranskog i Sredozemnog,  Crnog i Kaspijskog mora, i još dalje preko beskrajnih stepa i ravnica na Istok, tamo odakle smo svi potekli i gde nam stanuje duša i gde će zauvek biti.

Ipak su prošli sati pre nego što je ušao u šumu, pronašao dolinu i ugledao dedinu šumu. Rastojanje i udaljenosti na planini su varljivi, tako da ono što se čini blizu, često se ispostavi da zahteva sate i sate hoda. Tako je bilo i sada. Ali vredelo je, pomisli Saša. Nije umeo da objasni ushićenje koje ga je obuzelo kada je ugledao stablo kruške-to je morala biti ona, nije bilo nikakve sumnje. Nekakva radost mu preplavi srce, osećao se kao mlada ptica koja se sprema na svoj prvi let, kao da je sa majkom, bakom i bratom u bašti kuće pred Bogojavljensku noć, i kao da gleda u zvezde i zamišlja želju, i zna da će sve biti dobro i da će svi biti srećni.

Ali onda začu neko šuškanje i radost doživljene magije se prekinu. Uvek je imao dobar vid, i dobar osećaj za prostor; ugledao je čoveka, tek nekoliko metara ispred sebe, skrivenog iza drveća. Nišanio je puškom. Saša tada ugleda i njegovu metu, koja se pojavila na ivici šume i oprezno zakoračila u dolinu.

Bio je to medved, veličanstveni mrki medved, snažnih i gipkih mišića, kretao se poput neke savršene mašine, samo što je on bio prirodna kreacija, veličanstvenija od svake mašine. Saša oseti divljenje prema toj divnoj zveri, a onda shvati šta će se upravo dogoditi, i potrča.

Nije stigao na vreme. Odjeknu pucanj. Medved se oglasi snažno, ljutito, kada mu metak zapara oko nogu. Strelac ljutito opsova i spremi se za sledeći hitac, ali Saša je sada pristigao taman da rukama gurne pušku u trenutku kada je ponovo opalila; dovoljno da malo skrene putanju hica i promaši medveda. Čovek se ljutito okrenu, nešto je vikao i psovao, ali Saša nije stigao ni da upamti njegove crte lica, jer je u sledećem trenutku osetio strahovit bol. Dobio je udarac kundakom, i zaslepljujuća magla posuta krvlju ga obuze. Nije mogao da odredi gde je dobio udarac, u glavu, rame, vrat, lice, ali bol je uistinu bila nepodnošljiva, imao je osećaj da mu se glava rasprsla i da je više ništa neće moći ponovo sastaviti. Utonuo je u tamu, i tako nije video kada se medved u nekoliko krupnih skokova stvorio pored njih. Čovek je zaurlao od straha, ali nije stigao da ponovo upotrebi pušku, jer su mu medveđi zubi pokidali grkljan, a moćno telo ga je potpuno poklopilo. Ali Saša to nije video, njegova svest već je potonula  u lavirint bola i senki.

MAŠA I DAŠA

Probudilo ga je nešto toplo, hrapavo i lepljivo što mu se razlivalo po obrazima. Otvorio je oči, došao svesti; bola nije bilo, nestao je,  nije više osećao da mu se glava rasprsla i da ga sve kosti bole. To toplo, hrapavo i lepljivo bio je jezik, jezik ogromne zverke koja se propela na njegov krevet-bio je u krevetu, osetio je dodir čiste i mirisne posteljine, posteljine po kojoj se propinjao medved, ali nije osećao strah, prepoznao ga je odmah i prisetio se svega; Jadovnika, lutanja po šumi, lovca koji je pucao na medveda, njega kako juri i gura pušku taman u trenutku kad je odjeknuo pucanj, kundaka koji mu je, činilo mu se tada, rascepio lobanju, i medveda koji se u trenu stvorio kod njih, lovac je kriknuo i...

Tada je potonuo u tamu. Sada je budan, ležao u krevetu,  dok mu je medved kome je spasio život jezikom milovao obraze. Opipao je lice, vrat, glavu-sve je bilo na svom mestu, nije osećao nikakvo naprsnuće ni modrice. Pogledao je okolo, željan da shvati gde se nalazi i kako je tu dospeo. Nalazio se u prostranoj prostoriji, koja je bila starinski, ali sa ukusom nameštena. Soba je bila sva u drvetu, i prozori i vrata su bili od drveta, na sredini je stajala starinska, velika peć koja je ispunjavala prostoriju toplotom. Na kraju te prostorije drveno stepenište je vodilo na sprat; očito je bilo još soba. Video je dosta posuđa, šoljica za čaj, a prostorijom se širio topao, lep i ugodan miris. Nije to bila samo vatra starinske peći, dopirao je, sada je video, iz kuhinje koja se nastavljala na ovu centralnu prostoriju, i tek sada je primetio neku priliku koja se vrzmala po njoj.

Prepoznao je i miris, bio je to sladak, radostan miris iz detinjstva. Miris palačinki. Medved ga ponovo liznu po licu, i Saša tada iz kuhinje začu glas.

,,Daša!'', glas je bio mek, melodičan, nežan. ,,Daša, dosta! Pusti našeg gosta da malo predahne. Daša! Dašenjka!'' Medved ispusti nešto nalik cviležu, i otrapka prostorijom do prilike u kuhinji. A ta prilika sada je konačno prišla bliže, nosila je tanjir pun toplih palačinki sa pekmezom, i bila je žena, devojka nesumnjivo, bar se tako Saši činilo na prvi pogled.

Bila je srednjeg rasta, dugačke, blistavozlatne kose koju je uvila u pletenice, lepog, ovalnog lica i pravilnog nosa, vitke figure čije je obrise nazirao u svetloplavoj haljini koju je nosila. Ali najlepše od svega na njoj su bile oči. Crne, duboke poput noći,  duboke poput Bajkalskog jezera i beskrajne kao veličanstvene ruske stepe; mlade kao u devojčice a istovremeno je kroz njih jasno video ponore vremena i slike svojih predaka i svega onog što su poštovali još Stari Sloveni. Iza tih nemirnih dubina, iznad toh nežnih trepavica i obrva koje su se čudesno izvijale poput planinskih lanaca, video ju je onakvu kakva je oduvek bila. Puna ljubavi, srca koje je kucalo za ceo svet i volelo svakog čoveka, svako drvo, svaku lasicu i svaku škorpiju. Video ju je i kako razočarana ljudskom pohlepom, nesrećom, njihovom nemogućnošću da vole, odlazi iz njihovog sveta, odlazi nekom Stazom na kojoj važi drugačije vreme nego ono što ga meri ljudski rod.  Nije znao gde se nalazi kuća u kojoj se obreo, ali je iz njenog pogleda shvatio da toga mesta sasvim sigurno nema ni na jednoj poznatoj mapi.

,,Sigurno si gladan'', reče ona. ,,Donela sam ti palačinke.'' Zaista su divno mirisale. Uzeo je tanjir iz njenih ruku i primetio njene male, fino oblikovane šake i prste. Smazao je dve tri palačinke za minut. Kraj njegovih nogu se ponovo našao medved, i žalostivo je gledao u njega. Saša se nasmeja shvativši šta medved želi pa mu dobaci jednu palačinku koju ovaj u jednom zalogaju proguta. ,,Ovaj proždrljivac ovde'', nasmeja se devojka ,,zove se Darja. Daša. Lovci su joj ubili majku. Srećom, pronašla sam je na vreme i pobrinula se za nju. Vesele je naravi, ali previše skita. Ponekad odluta... van sigurnosti ove šume, i van Staze. Hvala ti što si je spasio. ''

,,A ti?'', upita Saša. ,,Nisi mi rekla kako se ti zoveš?''

,,Maša'', odgovori devojka i nasmeja se. Bio je to lep, prijatan osmeh, ali prožet nekom melanholijom, tugom. ,,Maša i Daša. Ovde je naš dom. Ovde je i ona bezbedna.''

,,Mašo'', kotrljao je polako njeno ime po jeziku, uživajući u njemu, u vlastitom zvuku koji je proizvodio izgovarajući to ime, kao da je želeo da pomiluje njeno ime na taj način. ,,Kako sam dospeo ovde? I kako to da nemam...vidljivih povreda? Dobro se sećam da me je lovac raspalio kundakom puške. Sećam se da je bol bila užasna.''

Nije mogao da se zaustavi s palačinkama, zaista su bile divne. Nekoliko njih je poklonio Daši, koja ih je halapljivo gutala. ,,Nisam odmah shvatila gde je Daša odlutala'', nastavila je, nakon što ga je malo posmatrala dok je jeo palačinke.  ,,Bila sam zauzeta nekim poslom...Kad sam vas pronašla, ležao si u nesvesti. Preneli smo te ovamo. A povrede...srećom nije ti povredio ništa što bi moglo naneti nepopravljivu štetu. Imam nekog bilja i masti koje su pomogle.''

Slušao ju je pažljivo, ponovo opipao svoju glavu, i našao da je ona u pravu. Ustao je, otvorio prozor i pogledao u horizont. Oteo mu se krik.

Bili su usred brezove šume. Oko te šume dalje prema ivici horizonta pružale su se močvare, jezerca, brezove šume prelazile su u četinare, a na samoj ivici vidnosti naslućivala se neka velika vodena masa, najverovatnije velika reka. Unaokolo kilometrima i kilometrima nije bilo nikakve planine, ni brda, brežuljka, samo beskrajna ravnica, breze, borovi, jezera, močvare, reka, sunce koje poput crvenog užarenog diska tone u zemlju i oblaci, oblaci beskrajni kao i nebeski svod iznad i zemlja ispod njih. Stajao je zaprepašten, ne shvatajući gde se to našao, kako su ga mogli odvući na ovo mesto, koje je sigurno bilo udaljeno hiljadama kilometara od Jadovnika.

,,Ako pitaš gde si'', preduhitrila ga je. ,,Na bezbednom si. To je jedino važno. Ne mogu da ti kažem lokaciju naše kućice i ovog mesta, jer nje ni njega nema ubeleženih na mapama koje poznaješ. Trebalo nam je nekih pola sata da te prenesemo u kuću.''

,,To nije moguće'', Saša je zavrteo glavom, ,,To jednostavno nije moguće.'''

,,Ne krivim te'', reče Maša. ,,Ljudi jednostavno ne prihvataju drugačiji koncept vremena i prostora, od onoga kojeg poznaju svojim čulima. Pogotovo u zrelom dobu. Deca još i mogu da osete gde i kada vreme teče drugačije. Odrasli retko. Iako osete, ne prihvataju. Njihov razum, sve ono naučeno, odbacuje ga.''

Saša je ćutao dugo, zureći u beskraj prostora ispred sebe. Zatvorio je prozor, vratio se na krevet. Gledao je dugo izgubljen ispred sebe, dok je rukom milovao toplu Dašinu njušku. ,,Kako znaš moj jezik?'',upita Mašu. ,,Ja znam sve jezike, Saša'', odgovori mu ona. ,,I znam sva imena, kao što znam i tvoje. Svi ljudi potiču od istog korena, od istog stabla. Kad to znaš, sve ostalo je lako, svaki jezik i svako ime.''

,,Oprosti'', reče Saša. ,,Totalno sam zbunjen i dezorijentisan. Pošao sam na Jadovnik da uberem krušku, spasio sam medveda, lovac me je rasšalio kundakom, a probudio sam se usred ruske šume...Ne razumem šta mi se dešava. Hvala ti što si me dovukla ovamo, i hvala ti što si se pobrinula za moje povrede. A palačinke su ti divne.'' Ona se nasmeši,a njemu srce zaigra kad je video jamice na njenim obrazima. Ali onda se seti svega i vrati mu se nemir i natmurenost.

,,Ja...ja...majka mi je bolesna'', gotovo je mucao. ,,Pošao sam po krušku...na Jadovnik. Ja moram nekako da se vratim, hitno je...molim te, ako znaš put, pokaži mi...''

Uzela mu je ruku u svoju, i on oseti mek, živahan, radostan dodir njenih prstiju. Oseti da umor, nemir, nepoverenje čile iz njega. Njen dodir je lečio. Daša je dovršavala ostatke palačinki. ,,Znam po šta si pošao'', rekla je. ,,Sama kruška nije dovoljna, ali je potrebna. Kada nju dobiješ, moraš otići na još jedno mesto. Da bi bila delotvorna, moraš dobiti blagoslov od Starca.''

,,Od Starca?'', pitao je. ,,Ko je starac?''

,,Saznaćeš'',reče Maša. ,,Odvešću te njemu. Ali prvo moraš po krušku. Po krušku moraš sam, kao što si i pošao.'' Ona se ozbiljno zagleda u njega. ,,Da li mi veruješ''? , upita.

Pažljivo je posmatrao njene crne oči, oči u kojima je bila sva tajna i lepota sveta, oči koje su krile davno zaboravljene bajke i zoru čovečanstva.

,,Da''', reče Saša. ,,Verujem ti.''

,,Pođi onda sa mnom'', reče ona, povevši ga za ruku. Popeli su se drvenim stepeništem, na spratu su bile još dve sobe. Ispod vrata jedne od soba treperila je i vrcala bela svetlost, budeći u Saši neko čudno ushićenje.  Čak je i u očima medvedice, koja ih je pratila uz stepenice, prepoznao ushićenje kada je ugledala svetlost. I Saša je osećao radost, kao da su mu i srce i duša treperili od te bele svetlosti.

,,Ovo je soba samo za drage goste'', reče mu Maša. ,,Otvori ta vrata i uđi. Tu ćeš pronaći put do onog šta tražiš.''

Saša htede da je pita kako će se vratiti, ali se ugrize za jezik. Rekao je da joj veruje. Sigurno će mu se pokazati neki put za povratak. Nije vredelo o tome sada razbijati glavu. Rešio je. Otvorio je vrata. Nije bilo sobe, zapravo. Ničeg materijalnog. Samo zaslepljujuća bela svetlost, koja je ispunjavala sve, i ono gde je trebao biti pod, i zidove, i tavanicu, tekla je, treperila, uvijala se, komešala, prostirala poput magle svuda okolo. Nije izgledalo da ima bilo čega čvrstog na šta bi zakoračio, delovalo je kao da je samo nebo u toj sobi, svetlost koja nesumnjivo može postojati samo na nebu, ne i na zemlji. U trenutku mu se ponovo vrati strah, šta ako zakorači i jednostavno propadne u ambis ništavila, koji se, sasvim moguće krio ispod bele svetlosti. Ali nešto u njemu je verovalo Maši. Zatvorio je oči, i uprkos strahu, zakoračio u belu svetlost. Kada ih je otvorio...

*** nastaviće se

PODELITE OVAJ TEKST NA: