детаљ слике: КРК Арт дизајн

 МАША, САША И ДАША

Ову причу посвећујем мом деди Давиду Мандићу. Иако нисам био у прилици да одрастам поред тебе, увек ћеш бити у мом срцу и мојим мислима.

 ПОЛАЗАК

Мати је болесна, знојавог и врућег чела, заспала. Саша јој нежно спусти руку на чело, помази косу и образе. Дисала је тешко, храпаво, са напором. Читав овај пут био је грешка, помисли. Мислио је да ће завичај и родне планине и брда, висина и проређени ваздух благотворно утицати на њено здравствено стање, али оно се само погоршало доласком. Од завичаја је остала само празна слика, љуштура и форма без садржаја. Пустош и празнина коју је последњи рат оставио иза себе, била је чинило му се, коначна и неопозива. Притискала је својом стравичном тежином и његове груди, уносила у срце болни немир и разочарење. То незаустављиво пропадање, та безмерна тишина која је полегла по стазама детињства, било је превише за мајчино ионако већ нарушено здравље. Болест се поново вратила још јача, у пуној, разарајућој снази.  Опоравку имунитета нису помагали ни затровани комшијски односи. Нису то више били људи које је Саша познавао, или су пак одувек били такви, а сада су недаће на светло дана само изнеле њихову праву природу. Грамзивост, похлепу, завист, љубомору. Туђе се присвајало и узимало без питања. Разговори су бивали горки и опори. Избијала је завист и неприкривена мржња зашто више не живи ту,зашто се није вратио, зашто не дели с њима њихову муку и невоље већ мирно и безбрижно живи у далеком, великом граду. Тако су они мислили, сви, сем пар његових старих школских другова који нису изгубили разум, осећајност и оданост пријатељству. Више ту није припадао, а било му је тешко да се помири с том чињеницом, јер неизмерно је волео ово место, његову ширину, зеленило поља и плаве и сиве врхунце планина, плаветнило неба и светлост звезда и месечине које би ноћу попут вилинске светиљке осветљавале предео. Није знао може ли да се помири са овим местом, са овим људима, може ли да излечи мајку. Губио је  веру и наду, и смисао свега му је измицао. Као да је све било узалуд.

Мајка је притом, бунцала тих дана. Али речи су биле потпуно разговетне. Причала је у том бунилу о шуми коју су имали на планини Јадовник, оној што се три километра од њихове куће, дизала изнад поља и прострла се плавосива изнад хоризонта. Знао је приче о тој шуми од малих ногу, иако је никада није видео, а колико је знао, ни мајка никада није била у њој. Сумњао је и да постоји, вероватно су је након рата потпуно посекле тзв. ,,Херцегбосанске шумарије'', а документација којом би тражили одштету одавно је била изгубљена. Нису ту шуму ни помињали, сигурно бар двадесет година, а ево сад је у бунилу мајка савршено јасно описивала. У дубокој долини, парцела заклоњена високим јелама и смрчама, било је ту и квалитетне букове шуме, и у том стању полусна, мајка му је описала и где се налази, и како да дође до ње. Било је превише детаљно описано, помислио је Саша, да би било само производ несвестице и болести; долазило је негде из дубина подсвести. Тамо је, рекла је мајка, деда посадио крушку. Саша деду никада није упознао, јер је деда умро убрзо после његовог рођења. Замишљао га је годинама кроз мајчине и бакине приче (и бака је умрла, пре неколико година, у дубокој старости), покушавајући да створи и у мислима оживи његов благи, нежни лик. ,,Убери ми ту крушку са дрвета које је посадио'', шапутао је мајчин глас. ,,Молим те. Немој то да заборавиш. Молим те.''

Грло га је стегло, очи се напуниле сузама. Испочетка је наравно, мислио да је све то само бунцање из болести, нешто што се нагомилало кроз снове, сећања на детињство, на нешто драго. Међутим, понављало се упорно и упорно, данима, са све прецизнијим описима. Кратко би се будила, уз грозничаво питање ,,Јеси донео? Јеси донео крушку?'', а он би, постиђен, мрмљао неке несувисле одговоре. У једном тренутку је помислио да једноставно оде у комшилук, убере крушку са комшијског дрвета и каже мајци да је то дедина крушка са Јадовника. Постидео се истог трена када му је пала на памет таква замисао, али од ње није одустао због стида; сам себи није веровао у оно што мисли, али некако је био убеђен да би мајка сигурно препознала да то није крушка са Јадовника. Како, то није знао, али је знао, можда снагом оне подсвести која је тако детаљно описивала шуму и пут до ње, можда је та иста подсвест савршено могла да препозна лаж.

Седмог дана како се прича понављала, нешто у њему је пукло, и решио је да мајци испуни жељу. Задужио је најближу комшиницу да остане крај њене постеље, пољубио је у образе и помазио по коси, ставио ранац на леђа и по јутарњем сунцу, кренуо преко поља.

Пред њим се уздизао Јадовник, још увек снен, бунован од зоре и бескрајне тишине која је полегла по хоризонту. Сећао се некада, као дечак, како је из своје спаваће собе кроз прозор гледао на Јадовник, и замишљао шта се крије иза њега. Замишљао је иза његових плавих врхова и тамнозелених шума на ивици хоризонта, бескрајна пространства ливада, планина, језера, великих река. Мора, јер сигурно је ту некад било и море, јер кажу да су на планини нашли трагове великих бродских ланаца, а он је замишљао како се тим бродовима може отпловити далеко, низ целу Босну и целу Србију, све до самог Црног мора. И то небо изнад Јадовника, небо по дану окупано плаветнилом и блиставилом сунчевог светла, а ноћу посуто безбројним звездама, чинило му  се да је то Небо његова веза са светом, и да је повезано са свиме, да мора постојати нека Стаза, макар небеска, којом је повезан и може се обићи цео свет. Мислио је тада Саша, својом детињом, неустрашивом вером, да ако се хода преко Јадовника, једном се несумњиво може стићи и до срца света, до бескрајних руских степа и поља, брезових шума и пропланака, оних о којима је маштао док је не штедећи очи ноћу читао руске класике. Маштао је о бескрајним даљинама које миришу на снег, на хладноћу, на прелепе девојке округлих лица и плавих плетеница, на нешто вечно и благотворно, на нешто што је изнад свега, изнад сваке људске слабости и људског зла. Тада је имао веру и наду, а сада чинило му се, та нада га је напустила. Бескрајне степе и брезове шуме биле су далеко најмање хиљаду и по, две хиљаде километара, а Јадовник његовог детињства му се випе није чинио као планина пуна скривених чудеса, већ као обична крашка, травнатим покривачем и ретким грмљем прекривена висија, са нешто више шуме само око највиших врхова и по забаченим удолинама.

Заобишао је село Зебе, не желећи да се приближава људима и њиховим двориштима, мада је био у искушењу да утрчи у неки воћњак и убере крушку, те поштеди себе ходања по пустој планини. Ипак неки немир у срцу, осећај да би то било неправедно и непоштено према мајци, спречавао га је да попусти и заустави свој поход на планину. Док се пењао, није било никакве мистерије ни тајновитости. Пред њим је била густа планинска трава, прошарана безбројним камењем и кржљавим растињем. Морао је добро да пази куда се креће, јер је овај крај врвео од змија. После рата, користећи насталу празнину и одсуство људи, намножиле су се као никада пре, и Саша је сада жалио што није понео планинарске штапове или било шта друго што би могло да ствара звукове и производи вибрације које би змије на време могле чути и склонити му се с пута. Због тога је напредовао дупло спорије, са повећаном опрезношћу. Чуо је приче да на Јадовнику постоји слепи Змијар, који живи у колиби препуној змија, али у сваком случају одлучио је да не проверава те наводе, и да се клони  стаза за које су говорили да воде његовом боравишту. Сунце је полако почињало да пржи, будиле су се птице и инсекти, и разни звукови су нарушавали тишину скоро лишену људског присуства. Ипак, било је нешто људи још увек присутно у селима, макар лети, и Саша је чуо лавеж паса и повике њихових власника, доле ниже у селу. Сео је да предахне на један кршевити брег, и пред њим се распрострло поље, и у даљини преко поља испод планине Уилице, по висини готово близнакиње Јадовника, дремало је његово родно село Пећи, и видео је у даљини и своју кућу и обузела га је страховита чежња за мајчиним присуством, само да додирне њено благо лице и помилује је по коси; спавала је у кући, уморна, болесна, и он се за тренутак поново упита не чини ли лудост што се овде ломата за некаквом крушком, а шта ако када се врати, затекне...

Отресао је главом и отерао такве мисли од себе, и кренуо поново узбрдо. Висина је све брже расла, бивао је све задиханији, пред њим су се отварали све пространији крајолици и коначно он угледа на хоризонту густу тамнозелену четинарску шуму, и знао је према мајчином опису да се у њој крије долина са дедином шумом, ако је шума још увек и постојала, ако је нису исекли и заувек уништили херцеговачки дрвни тајкуни и локални лопови и кријумчари. Срце му је јаче закуцало, нешто дубље у суштини ствари говорило му је да је шума још увек на свом месту, да нешто такво као што је дедина шума не може да тек тако нестане и испари, јер све оно што се помиње у детињству обавијено је велом магије који траје и не нестаје ни у свету одраслих. Нешто га је звало и привлачило из те шуме, снажно, дубоко, био је то зов иза граница видљивог света, зов иза слике и огледала, те јеле, смрче и борови звали су га песмом његовог детињства , песмом оног времена када је сматрао Јадовник чаробном планином, осом света одакле се могло стићи свуда, до Јадранског и Средоземног,  Црног и Каспијског мора, и још даље преко бескрајних степа и равница на Исток, тамо одакле смо сви потекли и где нам станује душа и где ће заувек бити.

Ипак су прошли сати пре него што је ушао у шуму, пронашао долину и угледао дедину шуму. Растојање и удаљености на планини су варљиви, тако да оно што се чини близу, често се испостави да захтева сате и сате хода. Тако је било и сада. Али вредело је, помисли Саша. Није умео да објасни усхићење које га је обузело када је угледао стабло крушке-то је морала бити она, није било никакве сумње. Некаква радост му преплави срце, осећао се као млада птица која се спрема на свој први лет, као да је са мајком, баком и братом у башти куће пред Богојављенску ноћ, и као да гледа у звезде и замишља жељу, и зна да ће све бити добро и да ће сви бити срећни.

Али онда зачу неко шушкање и радост доживљене магије се прекину. Увек је имао добар вид, и добар осећај за простор; угледао је човека, тек неколико метара испред себе, скривеног иза дрвећа. Нишанио је пушком. Саша тада угледа и његову мету, која се појавила на ивици шуме и опрезно закорачила у долину.

Био је то медвед, величанствени мрки медвед, снажних и гипких мишића, кретао се попут неке савршене машине, само што је он био природна креација, величанственија од сваке машине. Саша осети дивљење према тој дивној звери, а онда схвати шта ће се управо догодити, и потрча.

Није стигао на време. Одјекну пуцањ. Медвед се огласи снажно, љутито, када му метак запара око ногу. Стрелац љутито опсова и спреми се за следећи хитац, али Саша је сада пристигао таман да рукама гурне пушку у тренутку када је поново опалила; довољно да мало скрене путању хица и промаши медведа. Човек се љутито окрену, нешто је викао и псовао, али Саша није стигао ни да упамти његове црте лица, јер је у следећем тренутку осетио страховит бол. Добио је ударац кундаком, и заслепљујућа магла посута крвљу га обузе. Није могао да одреди где је добио ударац, у главу, раме, врат, лице, али бол је уистину била неподношљива, имао је осећај да му се глава распрсла и да је више ништа неће моћи поново саставити. Утонуо је у таму, и тако није видео када се медвед у неколико крупних скокова створио поред њих. Човек је заурлао од страха, али није стигао да поново употреби пушку, јер су му медвеђи зуби покидали гркљан, а моћно тело га је потпуно поклопило. Али Саша то није видео, његова свест већ је потонула  у лавиринт бола и сенки.

МАША И ДАША

Пробудило га је нешто топло, храпаво и лепљиво што му се разливало по образима. Отворио је очи, дошао свести; бола није било, нестао је,  није више осећао да му се глава распрсла и да га све кости боле. То топло, храпаво и лепљиво био је језик, језик огромне зверке која се пропела на његов кревет-био је у кревету, осетио је додир чисте и мирисне постељине, постељине по којој се пропињао медвед, али није осећао страх, препознао га је одмах и присетио се свега; Јадовника, лутања по шуми, ловца који је пуцао на медведа, њега како јури и гура пушку таман у тренутку кад је одјекнуо пуцањ, кундака који му је, чинило му се тада, расцепио лобању, и медведа који се у трену створио код њих, ловац је крикнуо и...

Тада је потонуо у таму. Сада је будан, лежао у кревету,  док му је медвед коме је спасио живот језиком миловао образе. Опипао је лице, врат, главу-све је било на свом месту, није осећао никакво напрснуће ни модрице. Погледао је около, жељан да схвати где се налази и како је ту доспео. Налазио се у пространој просторији, која је била старински, али са укусом намештена. Соба је била сва у дрвету, и прозори и врата су били од дрвета, на средини је стајала старинска, велика пећ која је испуњавала просторију топлотом. На крају те просторије дрвено степениште је водило на спрат; очито је било још соба. Видео је доста посуђа, шољица за чај, а просторијом се ширио топао, леп и угодан мирис. Није то била само ватра старинске пећи, допирао је, сада је видео, из кухиње која се настављала на ову централну просторију, и тек сада је приметио неку прилику која се врзмала по њој.

Препознао је и мирис, био је то сладак, радостан мирис из детињства. Мирис палачинки. Медвед га поново лизну по лицу, и Саша тада из кухиње зачу глас.

,,Даша!'', глас је био мек, мелодичан, нежан. ,,Даша, доста! Пусти нашег госта да мало предахне. Даша! Дашењка!'' Медвед испусти нешто налик цвилежу, и отрапка просторијом до прилике у кухињи. А та прилика сада је коначно пришла ближе, носила је тањир пун топлих палачинки са пекмезом, и била је жена, девојка несумњиво, бар се тако Саши чинило на први поглед.

Била је средњег раста, дугачке, блиставозлатне косе коју је увила у плетенице, лепог, овалног лица и правилног носа, витке фигуре чије је обрисе назирао у светлоплавој хаљини коју је носила. Али најлепше од свега на њој су биле очи. Црне, дубоке попут ноћи,  дубоке попут Бајкалског језера и бескрајне као величанствене руске степе; младе као у девојчице а истовремено је кроз њих јасно видео поноре времена и слике својих предака и свега оног што су поштовали још Стари Словени. Иза тих немирних дубина, изнад тох нежних трепавица и обрва које су се чудесно извијале попут планинских ланаца, видео ју је онакву каква је одувек била. Пуна љубави, срца које је куцало за цео свет и волело сваког човека, свако дрво, сваку ласицу и сваку шкорпију. Видео ју је и како разочарана људском похлепом, несрећом, њиховом немогућношћу да воле, одлази из њиховог света, одлази неком Стазом на којој важи другачије време него оно што га мери људски род.  Није знао где се налази кућа у којој се обрео, али је из њеног погледа схватио да тога места сасвим сигурно нема ни на једној познатој мапи.

,,Сигурно си гладан'', рече она. ,,Донела сам ти палачинке.'' Заиста су дивно мирисале. Узео је тањир из њених руку и приметио њене мале, фино обликоване шаке и прсте. Смазао је две три палачинке за минут. Крај његових ногу се поново нашао медвед, и жалостиво је гледао у њега. Саша се насмеја схвативши шта медвед жели па му добаци једну палачинку коју овај у једном залогају прогута. ,,Овај прождрљивац овде'', насмеја се девојка ,,зове се Дарја. Даша. Ловци су јој убили мајку. Срећом, пронашла сам је на време и побринула се за њу. Веселе је нарави, али превише скита. Понекад одлута... ван сигурности ове шуме, и ван Стазе. Хвала ти што си је спасио. ''

,,А ти?'', упита Саша. ,,Ниси ми рекла како се ти зовеш?''

,,Маша'', одговори девојка и насмеја се. Био је то леп, пријатан осмех, али прожет неком меланхолијом, тугом. ,,Маша и Даша. Овде је наш дом. Овде је и она безбедна.''

,,Машо'', котрљао је полако њено име по језику, уживајући у њему, у властитом звуку који је производио изговарајући то име, као да је желео да помилује њено име на тај начин. ,,Како сам доспео овде? И како то да немам...видљивих повреда? Добро се сећам да ме је ловац распалио кундаком пушке. Сећам се да је бол била ужасна.''

Није могао да се заустави с палачинкама, заиста су биле дивне. Неколико њих је поклонио Даши, која их је халапљиво гутала. ,,Нисам одмах схватила где је Даша одлутала'', наставила је, након што га је мало посматрала док је јео палачинке.  ,,Била сам заузета неким послом...Кад сам вас пронашла, лежао си у несвести. Пренели смо те овамо. А повреде...срећом није ти повредио ништа што би могло нанети непоправљиву штету. Имам неког биља и масти које су помогле.''

Слушао ју је пажљиво, поново опипао своју главу, и нашао да је она у праву. Устао је, отворио прозор и погледао у хоризонт. Отео му се крик.

Били су усред брезове шуме. Око те шуме даље према ивици хоризонта пружале су се мочваре, језерца, брезове шуме прелазиле су у четинаре, а на самој ивици видности наслућивала се нека велика водена маса, највероватније велика река. Унаоколо километрима и километрима није било никакве планине, ни брда, брежуљка, само бескрајна равница, брезе, борови, језера, мочваре, река, сунце које попут црвеног ужареног диска тоне у земљу и облаци, облаци бескрајни као и небески свод изнад и земља испод њих. Стајао је запрепаштен, не схватајући где се то нашао, како су га могли одвући на ово место, које је сигурно било удаљено хиљадама километара од Јадовника.

,,Ако питаш где си'', предухитрила га је. ,,На безбедном си. То је једино важно. Не могу да ти кажем локацију наше кућице и овог места, јер ње ни њега нема убележених на мапама које познајеш. Требало нам је неких пола сата да те пренесемо у кућу.''

,,То није могуће'', Саша је завртео главом, ,,То једноставно није могуће.'''

,,Не кривим те'', рече Маша. ,,Људи једноставно не прихватају другачији концепт времена и простора, од онога којег познају својим чулима. Поготово у зрелом добу. Деца још и могу да осете где и када време тече другачије. Одрасли ретко. Иако осете, не прихватају. Њихов разум, све оно научено, одбацује га.''

Саша је ћутао дуго, зурећи у бескрај простора испред себе. Затворио је прозор, вратио се на кревет. Гледао је дуго изгубљен испред себе, док је руком миловао топлу Дашину њушку. ,,Како знаш мој језик?'',упита Машу. ,,Ја знам све језике, Саша'', одговори му она. ,,И знам сва имена, као што знам и твоје. Сви људи потичу од истог корена, од истог стабла. Кад то знаш, све остало је лако, сваки језик и свако име.''

,,Опрости'', рече Саша. ,,Тотално сам збуњен и дезоријентисан. Пошао сам на Јадовник да уберем крушку, спасио сам медведа, ловац ме је расшалио кундаком, а пробудио сам се усред руске шуме...Не разумем шта ми се дешава. Хвала ти што си ме довукла овамо, и хвала ти што си се побринула за моје повреде. А палачинке су ти дивне.'' Она се насмеши,а њему срце заигра кад је видео јамице на њеним образима. Али онда се сети свега и врати му се немир и натмуреност.

,,Ја...ја...мајка ми је болесна'', готово је муцао. ,,Пошао сам по крушку...на Јадовник. Ја морам некако да се вратим, хитно је...молим те, ако знаш пут, покажи ми...''

Узела му је руку у своју, и он осети мек, живахан, радостан додир њених прстију. Осети да умор, немир, неповерење чиле из њега. Њен додир је лечио. Даша је довршавала остатке палачинки. ,,Знам по шта си пошао'', рекла је. ,,Сама крушка није довољна, али је потребна. Када њу добијеш, мораш отићи на још једно место. Да би била делотворна, мораш добити благослов од Старца.''

,,Од Старца?'', питао је. ,,Ко је старац?''

,,Сазнаћеш'',рече Маша. ,,Одвешћу те њему. Али прво мораш по крушку. По крушку мораш сам, као што си и пошао.'' Она се озбиљно загледа у њега. ,,Да ли ми верујеш''? , упита.

Пажљиво је посматрао њене црне очи, очи у којима је била сва тајна и лепота света, очи које су криле давно заборављене бајке и зору човечанства.

,,Да''', рече Саша. ,,Верујем ти.''

,,Пођи онда са мном'', рече она, повевши га за руку. Попели су се дрвеним степеништем, на спрату су биле још две собе. Испод врата једне од соба треперила је и врцала бела светлост, будећи у Саши неко чудно усхићење.  Чак је и у очима медведице, која их је пратила уз степенице, препознао усхићење када је угледала светлост. И Саша је осећао радост, као да су му и срце и душа треперили од те беле светлости.

,,Ово је соба само за драге госте'', рече му Маша. ,,Отвори та врата и уђи. Ту ћеш пронаћи пут до оног шта тражиш.''

Саша хтеде да је пита како ће се вратити, али се угризе за језик. Рекао је да јој верује. Сигурно ће му се показати неки пут за повратак. Није вредело о томе сада разбијати главу. Решио је. Отворио је врата. Није било собе, заправо. Ничег материјалног. Само заслепљујућа бела светлост, која је испуњавала све, и оно где је требао бити под, и зидове, и таваницу, текла је, треперила, увијала се, комешала, простирала попут магле свуда около. Није изгледало да има било чега чврстог на шта би закорачио, деловало је као да је само небо у тој соби, светлост која несумњиво може постојати само на небу, не и на земљи. У тренутку му се поново врати страх, шта ако закорачи и једноставно пропадне у амбис ништавила, који се, сасвим могуће крио испод беле светлости. Али нешто у њему је веровало Маши. Затворио је очи, и упркос страху, закорачио у белу светлост. Када их је отворио...

*** наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: