ŽIVOTNA PRIČA MOGA OCA

(Skraćeni izvodi iz istoimenog romana)

PREDGOVOR

Naš otac Lazo često nam je pričao svoje događaje iz Amerike, tokom našeg detinjstva. Na rad u Ameriku otišao je sa svojih petnaest godina, kod starijeg brata Đure, koji je u Americi dotada živeo i radio već tri godine. Radio je teško, ali je Ameriku zavoleo punim srcem. Pričajući, i nama, deci, i kućnim posetiocima, često je neke događaje najpre izgovarao na engleskom, pa zatim sve ponavljao na srpskom. Mi njegove priče na engleskom nismo razumevali, pa smo se za to vreme međusobno pogledali, a strancima, naročito onim koji su nam dolazili prvi put u kuću, to je ostavljalo zadivljujući utisak i divili su mu se. Našim sestrama očeve priče povremeno su bile dosadne, naročito one koje su slušale po ko zna koji put, dok smo moj stariji brat i ja to sve memorisali i gotovo da smo mogli nastaviti očeve priče ako bi on kojim slučajem zastao.

Lazo nam je pričao o svom odlasku u Ameriku, o poslovima koje je radio, o večernjoj školi engleskog jezika, o ljudima sa kojima je imao susrete i još o mnogo čemu, ali nikada nije spominjao devojke, valjda mu je bilo neprijatno da to spominje pred svojom decom, koji smo rano ostali bez majke. Kada je na put krenuo iz Bosne ni voz do tada nije video, a stigavši u Njujork nije mogao da se načudi tada najvišoj zgradi na svetu Vulvort Bilding sa 52 sprata. Ni o moru nije imao predstavu kako izgleda, a kada se našao na Atlantiku mislio je da mu je tu životni kraj i da Ameriku nikada neće videti. Bratu je nosio osušenu šunku i gladovao na brodu punih šest nedelja, a kada je stigao na carinu, carinici su mu šunku bacili u more, bojeći se zaraze. Lazo ih je gledao izrogačenim pogledom i pomislio da su Amerikanci potpuno ludi. Kada se našao sa bratom Đurom, vozili su se do hotela fijakerom, a kočijaš je bio crnac, pa ga je Đuro zamolio da ga ne gleda tako začuđeno, kako to kočijaš nebi primetio.

Mnogobrojni Lazini događaji nama, deci, i našim drugarima, bili su veoma interesantni i sva komšinska deca volela su da slušaju njegove priče. Iz milja su ga svi zvali Ćić Lazo.

IZNENADNI PUT U AMERIKU

Bio je mesec Maj, tek nedavno prošao Đurđevdan, krsna slava Jelača, dani prelepi, topli, sunčani, svuda ozelenilo, u poljima krenuli mnogobrojni poljski radovi, a Lazo sa svojim drugarima čuvao je ovce na Ćulumku, odakle je imao divan pregled okoline, sve do iznad Krupske doline. Stiže on sa stadom pri zalasku sunca, a otac Jovo ga dočeka ispred tora i reče mu:

- Idi u kuću, okupaj se i spremi, sutra ideš u Ameriku !

- Kakvu Ameriku, začuđeno ga Lazo upita?

- Od Đure je stiglo pismo, poslao ti je pasoš i šipkartu.

Lazo se pokunjeno uputi ka kućnim vratima, gde ga dočeka majka Marija.

- Ja sam ti već spremila što ćeš sutra obući, i presvlake sa toplijom robom, za dugo putovanje. Spakovala sam ti i hrane da imaš za nekoliko dana, a za Đuru sam spakovala jednu šunku, kao našu miloštu. Idi ti okupaj se i dođi na večeru, svi smo kod kuće, sestre Stana i Sava i mlađi brat ti Dušan. Kada se otac vratio posle obavljanja svih večernjih poslova, svi su seli za sto, i otac će prvi:

- Ti znaš da smo pričali, ako se Đuro dobro snađe i nađe neki posao i za tebe, da ideš i ti. Svi znate da se ovde teško živi, a još Austrougarske vlasti uzimaju naše mladiće u svoju vojsku da im čuvaju granice od Turaka. Sutra idu još neki mladići iz susednih sela, sa kojima ćemo se naći u Krupi, na stanici, odakle svi idete u Zagreb na lekarski pregled, a zatim u Rijeku na brod. Na to se nastavi majka:

- Čedo moje, pazi mi se i javi se čim stigneš. Mi ćemo brinuti. Pozdravi Đuru i reci mu da mu je Stoja sa nama dobro. Slušaj Đuru, on će ti tamo biti i brat i roditelj. Zagrli Lazu i poljubi ga, poželevši mu srećan put.

Njenim željama pridružiše se svi ostali ukućani.

Na stanici u Krupi su se sreli sa trojicom ostalih mladića, koji su na put krenuli sa Lazom. Upoznali su se i ubrzo seli u voz za Zagreb. U Zagrebu su pronašli lekarsku ordinaciju, doktor ih je pregledao po važećim propisima, a medicinska sestra im je popunila lekarske nalaze. Kako je Lazo bio mlađi od šesnaest godina, doktor mu skrenu pažnju:

- Ti si Lazo zdrav, ali si maloletan za zaposlenje u Americi. Koliko ja znam, oni nikoga ispod šesnaest godina ne zapošljavaju. Ja ti dajem dozvolu a ti se snađi kako znaš, Krenuše oni za Rijeku, Lazo potišten, smišlja šta može da mu se desi. Kada su stigli u Rijeku i pronašli brod, svu trojicu dečaka primiše, a Lazu zaustaviše, govoreći mu isto što mu je i doktor rekao. Tada se jedan od dečaka doseti, pa mu na rastanku reče:

- Idi ti u Trst, pronađi brod i kapetanu slaži da ideš kod roditelja. Oni ne mogu proveravati da li su ti roditelji u Americi ili ne. Probaj i neka ti je sa srećom. Mi ćemo u Njujorku pronaći Đuru i kazati mu da čeka brod iz Trsta.

Lazo se iste večeri uputi u Trst, vozom, pomogao mu je jedan bračni par Slovenaca, koji su putovali istim vozom, i nekako sutradan stiže on u Trst. Pronađe odgovarajući brod za Ameriku, potraži kapetana, a ovaj mu proveri dokumenta, pa kad’ ču da su mu roditelji u Americi, primi ga na brod i naredi mornaru da ga smesti u jednu četvoro-krevetnu kabinu. Kad se dokopao smeštaja na brodu, osetio se srećnim, uspeo je i ubrzo zaspao čim je brod krenuo. Bio je to brod Marta Vašington, sagrađen 1908. godine, dugačak 460 stopa i težak 8347 t. Imao je smeštaj za 2190 putnika. Krenuo je lagano, uz dugi zvuk sirene, a na otvorenom Jadranskom moru razvio brzinu 17 čvorova. Talasi nisu bili veliki, lagano se brod ljuljao i Lazo je prvu noć lepo prespavao. Dva dana nakon polaska stigli su u Pirej, Grčka. Tu se brod zadržavao više od 24 sata, za koje vreme su popunjavane potrebne namirnice, pa je Lazo zamolio da sa mornarima utovaruje ugalj, što su mu oni sa čuđenjem dozvolili, jer njemu je bilo dosadno.

Napustivši Pirej, brod je uzeo pravac prema Sirakuzi na Siciliji. Talasi na otvorenom motu bili su mnogo veći nego kroz Jadran i Egejsko more. Približavajući se luci u Sirakuzi videli su zidine koje su opasivale luku. A sutradan ujutro masovno su krenuli u razgledanje grada, trgova, crkvi i ulica. Ispred crkava ulični svirači mamili su publiku, očekujući milostinju. Dva dana, nakon što je brod popunjen potrebnim namirnicama, krenuo je Sredozemnim morem, Mediteranom, prema Gibraltaru. Kroz Gibraltar je brod prošao bez zadržavanja, uplovio u Atlantik, i uputio se, u tada najveću svetsku luku, Kazablanka.

U Kazablanki su boravili tri dana, jer brod se morao popuniti hranom za potrebe svih putnika, sa ugljem za četvoro-nedeljnu plovidbu. Mornari su svi bili garavih lica od rada sa ugljem, a posluga broda u belim mantilima. Putnicima je dnevno dozvoljavan izlazak u grad, uz upozorenja čega sve da se čuvaju. Lazo je išao sa još dvojicom starijih ljudi iz Like, sa kojima se dotada upoznao na brodu, koji su mu bili i cimeri u kabini. U Kazablanki se naslušao raznih jezika i nagledao najrazličitijih nošnji. Trgovci su vikali iz sveg glasa, nudeći svako svoju robu. Luka je bila krcata mnogobrojnim svetom, svih rasa.

U Atlantik se isplovilo kasno uveče, kada je nad okeanom bio potpuni mrak, pomrčina kakvu Lazo dotada nije nigde osetio. A, Atlantik, što su se dalje udaljavali postajao je sve suroviji, talasi sve veći, brod se visoko uzdizao i spuštao, mnogim putnicima je pozlilo i povraćali su. Prvu noć su jedva izdržali, a kako je svanulo i sunce granulo talasi su se smirili i plovidba je postala prijatna. No, kako su sve dalje odmicali od Evrope, sve dalje na otvorenom Atlantiku, talasi su noću bivali sve veći i veći. Kako se plovidba odužila, a putnici već otupeli, nekako su to svi prihvatali kao normalno. Bilo je, istina, i lepih dana i noći, smirenih, sa blažim talasima, pa se eto izdržalo gotovo pune četiri nedelje plovidbe. Lazo je mislio da nikada neće stići u Ameriku. Noćima je sanjao razne scene koje su ga strašile, sanjao je da ide u pakao. A kada su se približavali njujorškoj luci, neki putnici počeli su da glasno dozivaju svoje rođake, koji su ih sačekivali. U Ameriku su stigli krajem Juna meseca 1913. godine. Lazo je tada imao petnaest godina.

NAJZAD U AMERICI

Ostrvo Elis služilo je za prihvat emigranata iz celoga sveta. Na ostrvu je izgrađen prihvatni centar, ogromna zgrada sa dvadesetak linija u kojima pristigli putnici stoje u redovima, do dolaska na red za provere pri ulasku u zemlju. Lazin brod čekao je oko dva sata za ulazak u luku, a od iskrcavanja do njegovog dolaska na red za provere proteklo je još oko pet sati. Kada je on došao na red dobio je devojku koja je govorila srpski, kao prevodilac.

- Ime i prezime, upita ga službenik?

-Lazo Jelača! Službenik to izgovori Dželaka, što Lazu začudi.

- Šta unosiš od vrednosti?

- Ništa, odgovori Lazo.

- Imaš li hrane?

- Imam jednu šunku, roditelji šalju bratu!

- Daj je meni!

- Ja je nosim bratu, kako da je dam tebi!

Lazo izvadi šunku, a službenik je uze i dade drugom službeniku da je baci u more. Lazine oči ostadoše širom otvorene, u čudu, zar su ovi Amerikanci ludi, šunku bacaju u more, a ja sam tokom celoga puta bio neprestano gladan.

- Koliko Lazo imaš godina?

- Osamnaest, odgovori Lazo. - A slagao sam ga. Tek sam bio u šesnaestoj, ali poučen preporukom doktora u Zagrebu, usudio sam se da lažem i uspelo je.

I upravo, kada je ispitivanje bilo pri kraju, začu se razglas na srpskom:

- Ako je Lazo Jelača pristigao u luku, neka ide ka izlazu, čeka ga brat Đuro.

- Na izlazu iz zgrade Đuro me je čekao. Zagrlili smo se i poljubili, a zatim me je on poveo prema fijakeru, u kome je kočijaš bio fino obučen crnac. Zagledao sam se u njega, na što mi je Đuro skrenuo pažnju da ga ne gledam. Odvezao nas je do hotela u kome je Đuro proveo prethodnu noć. Tu me je Đuro poslao da se okupam, a dok sam se ja kupao on je svu moju robu spalio u peći, bojeći se vaški i zaraze. Đuro je već imao za mene spremljeno novo odelo sa presvlakom, čemu se ja nisam nadao. Kada sam obukao novo američko odelo, glasno sam uzviknuo: - Postao sam Amerikanac. Ubrzo me je odveo u restoran, gde smo imali dobar obrok, ni ručak, ni večera, nešto između.

- Drugoga dana, probudio sam se kada su mi prvi sunčani zraci zasijali kroz prozor i obasjali tavanicu sobe. Posle doručka, fijakerom smo se odvezli u grad Njujork Siti, da ga razgledamo, jer kako reče Đuro, ne zna se kada ćemo ponovo imati prilike za to. Obilazili smo mnoga mesta, Đuro mi je govorio za svako kako se zove, mada ih ja tada nisam uspevao sva zapamtiti. Impresionirale su me visoke zgrade, kakve do tada nisam nigde imao prilike videti. Tada najviša zgrada u Njujorku bila je Vulvort Bilding, 52 sprata, do neba, mene bi bilo strah popeti se na njen vrh, a tek pogledati dole.

- Trećega dana seli smo u voz, na stanici iznad koje je pisalo ime Grand Central Steišen. Voz je izgledao uredan kao hotel, u kome je čak postojao vagon restoran, gde smo i mi ručali. Đuri sam pričao kakav je bio naš voz, kojim smo od Krupe putovali za Zagreb. Tada sam mu ispričao i sve moje dogodovštine, od Zagreba, preko Rijeke i Trsta, pa usput sve događaje na brodu. On je dosta od toga i sam znao, jer slično je i on proživeo kada je on odlazio iz Bosne. Putovali smo kroz Pensilvaniju, usputni predeli bili su mi predivni, a predveče smo stigli u Pittsburg, gde je Đuro, kako reče, imao svog drugara Petra Vignjevića, iz susednog Vojevca. Iz voza smo videli gde se dve reke: Alegeni i Monogajela sastaju i čine reku Ohajo. Voz je produžio za Čikago, a usput mi je Đuro pričao o našim ljudima koji su živeli i radili u Klivlendu i Geriju. Očarala su me nepregledna polja, država Ohaja, Indijane i Ilinoisa, puna žita. Uveče smo stigli u Čikago, na Junion Steišen, u koju, kažu, dnevno ulazi 700 vozova, sa 400.000 putnika. Tu smo se zadržavali do slećeg voza za Milvoki oko dva sata, a kada smo produžili bila je već noć i ja sam gotovo ceo taj put prespavao.

Ranom zorom bili smo u Milvokiju, o kome mi je Đuro pričao kako je grad lep i da u njemu živi dosta Srba. Odatle smo imali lokalni autobus za Mejvil, gradić udaljen stotinak kilometara, u kome je Đuro živeo i radio. Tamo smo stigli oko 10 sati, po lokalnom vremenu. Primetio sam da pristigli putnici izlaze kroz jedna vrata, dok putnici koji odlaze, ulaze na drugu, ne mešaju se.

Kuća, koju je Đuro rentirao imala je dve spavaće sobe, kuhinju, kupatilo, dnevnu sobu, ostavu, koju mi zovemo špajz i terasu. Kuća je bila lepa, imala je malu baštu i cveće, do ulice, sa jednim velikim drvetom, koje je Đuro zvao Mejpl tri. - Kada sam prvi put izašao na ulicu mahnuo sam jednom komšiji, u znak pozdrava i on mi je odmahnuo, sa osmehom.

- Prvih dana boravka, kada Đuro nije radio, obilazili smo ulice, on mi je pokazao gde je prodavnica hrane i kućnih potrepština, gde je škola, policijska stanica, banka, opština i gde je radionica u kojoj je on radio. Kada sam ostao sam ja sam opet šetao i izlazio do mosta i jezera, tako sam upoznao ceo gradić.

ŽIVOT U MEJVILU

Ameriku sam stigao poslednjih dana meseca Juna 1913. godine. Vreme je bilo pretžno toplo, dani sunčani, svuda zelenilo i neka voća već počinjala da zriju. Prodavnice su bile dobro snabdevene, završila se školska godina, svet koji se kretao ulicama javljali su se jedni drugima, sve je imponovalo Lazi, za koga su to bile skoro sve novine kakve nije imao odakle da zamišlja. Đuro se kod svojih poznanika raspitivao za zapošljavanje Laze. Proći će tako neko vreme, kada mu jedan Amerikanac na poslu predloži da se obrati Fricu Vagneru, koji je imao svoju firmu za snabdevanje ledom. Ugovori Đuro posetu i dogovoriše se oni da Lazo počne kao kočijaš, da razvozi led od kuće do kuće. Frižidera tada još nije bilo na tržištu, pa su se namirnice čuvale na ledu. A kako je Lazo već bio iskusan sa konjima, prihvati on ponuđeni posao, radosno, i poče raditi sav srećan. Na posao je uvek dolazio na vreme, sve obavljao uspešno i stekao prve utiske, a gazdu zadovoljio svojim ponašanjem. Počeo je i da uči nemački, što je gospodina Vagnera posebno obradovalo.

Od gospodina Vagnera Lazo je dobio spisak potrošača, sa adresama i količinama leda koji im se dostavlja, i posao je počeo uspešno. Vozeći se uvek je pevušio, prikazujući se potrošačima srećnim. Ubrzo se dosetio i na konjske amove postavio praporce, po čemu su ga potrošači čuli čim je ulazio u njihove ulice. To se svima dopalo, pa su čak i novi kupci počeli da se prijavljuju. Vlasnika je to oduševilo, promet mu se počeo povećavati. Lazo je startovao sa nadnicama od dolar fifti na sat, a desiće se pred Božićne praznike da mu gazda poveća dnevnice na dva dolara na sat. Kad je već malo naučio nemački, Lazo sretne gospodina Vagnera na dvorištu i javi mu se na nemačkom:

- Guten morgen her Fric! Vi geht es inen?

Fric Vagner iznenađen, a istovremeno obradovan, odgovori mu:

- Danke, Her Jelača! Ih bin gut, danke! Vi geht es inen hojte?

Tokom avgusta Đuro je upisao Lazu u večernju školu za engleski jezik. Lazo je radio svakoga dana od 8 do 16 sati, a u večernju školu išao od 18 do 21. Imao je vremena i da se naspava, obično je ustajao oko 7 sati ujutru. Nedeljom je ponekad odlazio u crkvu, katoličku, pravoslavne nije bilo u Mejvilu, a ponekad je izlazio u grad da vidi lokalne sportske igre i jednostavno da upoznaje svet. Prva zima bila mu je hladnija od zima kakve su bile u Bosni. Krajem Juna 1914. godine završio je prvu godinu engleskog jezika i već se uspešno sporazumevao.

- Tokom letnjeg raspusta nađoh se ja u prodavnici hrane i ispred sebe primetih lepu devojku, ona se okrete prema meni i javi mi se, - Haj, ju are nju hier, arn’t ju? Razumeo sam je i ja joj odgovorim:

- Aj em Lazo. Jes, Aj em nju hier. Aj keim from Bosnia last jir.

- Pa ti onda govoriš srpski, zar ne? Produži ona na srpskom.

- Govorim ja njoj, ja sam Srbin iz Bosne. A ona će: - Odakle si iz Bosne? - Iz Jasenice, ako ti znaš gde je to? - Pitaću moje roditelje, oni će sigurno znati. I krenemo zajedno kući, kad ona stanuje u mojoj ulici, na oko 200 - 300 metara od naše kuće. Na rastanku mi ona reče da se zove Anđa (engleski Engie) Stipanović. Od tada smo počeli da se viđamo dosta često, ponekad smo šetali do jezera, a jedne subote uveče išli smo u bioskop, i tada smo se prvi put držali za ruke. Meni se Anđa dopala, a stekao sam utisak da sam se i ja njoj dopao. Tako smo počeli da se zabavljamo i to leto nam je prošlo u najlepšim sećanjima. Kada sam ja rekao Đuri o kome je reč, on se već poznavao sa njenim roditeljima, i rekao mi je da su oni iz susednog sela, Dobovika.

Početkom 1915. godine Đuro se prijavio, kao dobrovoljac, u američku vojsku, imao je informaciju da će time dobiti status državljanina Amerike, što mu daje izvesne olakšice. U to vreme svi Amerikanci znali su gde je Bosna, po sarajevskom atentatu Gavrila Principa na Franca Ferdinanda, na Vidovdan 1914. godine, što su Austrijanci uzeli kao povod za početak Prvog svetskog rata.

- I dok je Đuro služio vojni rok, ja sam samostalno obavljao sve svoje obaveze, radio, išao u školu, kupovao namirnice i sebi spremao jela. Anđa mi je povremeno navraćala, kada smo oboje imali slobodnog vremena, pa mi je i ona pomagala u pripremi jela. Znala je neke recepte od njene mame, što mi je bilo od koristi. Nas dvoje smo se istinski zavoleli i ja sam povremeno navraćao kod njenih roditelja. Oni su me prihvatili iskreno, a ja sam ih poštovao. Tretirali su me kao budućeg zeta, ‘’boj-frenda’’ njihove jedinice.

- Iz vojske mi je Đuro pisao kako on veruje u predsdnika Vudrou Vilsona, što sam i ja prihvatao, pa sam se čak jedne prilike tim mišljenjem pohvalio učitelju u školi i on me je za to javno pohvalio. Pisao sam roditeljima kako živim i saopštio im da imam devojku, i to iz našeg kraja, ali im nisam spominjao da je nameravam dovesti u Bosnu, za što su se oni najviše interesovali.

NA IZVORU REKE MISISIPI

Sedeli smo ponovo tog avgustovskog dana, kada sam ja bio kod njih na školskom raspustu, na brežuljku iznad naše kuće, kada mi je otac nastavio svoju životnu priču. Bilo je predvečerje, on se upravo vratio iz polja, a sunčev zalazak iza gradine bio je prelep, narandžast. Lazo je naumio da mi ispriča i svoje ljubavne događaje, o čemu sam ga ja provocirao, ali se po malo ustručavao.

- Zvuk praporaca na mojim konjima postao je poznat svim stanovnicima Mejvila, a time su upoznali i mene. Stižem tako pred jednu od najboljih kuća, a pred kućom me već čeka čovek sa suprugom. On prilazi da mi pomogne uneti led u kuću, a ja se zagledao u njegovu suprugu, koja me je očarala svojim izgledom, naročito grudima, kroz polu-otvoren dekolte. Primetila to ona, pa se osmehnula, a njen suprug će mi:

- Mladiću, Vi izgledate veoma dobro, zdravi ste i snažni. Odakle ste?

- Ja sam Lazo Jelača, rodom iz Bosne, došao sam pre tri godine.

- Predstavi se on meni, zove se Trevor, vlasnik je firme ‘’Itaska Vudmaking Inkorporeišen’’. Ako bi vas interesovao posao kod nas, seča šuma, mi plaćamo dobro, ali su uslovi rada dosta teški. Zime su hladne i radi se od izlaska do zalaska sunca. Razmislite Lazo, ponovi on moje ime, pa mi se javite ukoliko se odlučite. Predstavi mi i svoju suprugu, Luis, divna plavuša, Šveđanka, po mojoj proceni žena oko 32 do 34 godine. Kada sam navratio u Trevorovu firmu da me on detaljnije informiše, reče mi da oni plaćaju 3.50 do 4.00 dolara na sat, predloži mi da svratim kod njih kući, ako imam vremena, želeo je da me detaljnije upozna.

- Navratim ja predveče, nakon što sam razvezao led, bila je Sreda, dan topao, početak jeseni kada drveće dobija zlatnu boju lišća i ptice se okupljaju na strujnim žicama, pred njihov odlazak. Pozvonim, Luis se pojavi na vratima i saopšti mi da Trevor nije kod kuće. I taman ja da se okrenem, ona me zadrža i pozva u kuću. Ja malo stidljiv, ali ipak uđoh. I kako ja uđoh ona me zagrli i obesi mi se oko vrata. Dodirnuše me njene divne grudi i u meni se probudi muški nagon, pa i ja nju zagrlih i poljubismo se. Sačeka ona da se izujem, a ona poče da me skida, vidim ja šta će biti, upitah je za Trevora, na šta mi ona odgovori da je na putu i da ne dolazi do sutra. Odvede me u spavaću sobu, bračni krevet širok, teške zavese zamračile sobu, jastuci izvezeni cvećem, miris na jorgovan. Nađosmo se goli, zagljeni, ona veoma iskusna, poče svoju igru u kojoj je izvanredna majstorica. Uzela mi je nevinost za kojom nisam zažalio, naučila me je ljubavi. Voleli smo se cele noći, mislim da smo oboje zaspali tek pred zoru i probudili se kada su sunčani zraci obasnaji kroz zavese. Okupali smo se zajedno, a onda je ona napravila doručak. Kući sam otišao pred moj odlazak na posao.

- Volim Te, volim te mnogo, ponovila je to dva puta. - Moj muž radi mnogo, a kad’ ne radi malo koristi od njega u krevetu. Ti si bio izvanredan. Želim te opet. Poljubismo se na rastanku, jedva me je pustila iz zagrljaja.

- Par dana kasnije, bila je Nedelja, nisam radio, pa sam se izležavao, kad neko zazvoni na vratima. Ustanem u pidžami, otvorim, kad’ ono Luis, došla da se volimo. I voleli smo se na mom kauču, u još toploj posteljini, do podne. Ja sam joj ponudio da zajedno napravimo ručak, ali se ona zahvalila i otišla. Rekla mi je: - Ja sam dobila za čega sam dišla i srećna sam. Volim Te, i zatvorila vrata.

Prođoše i Đurine tri godine u vojsci, a kada se vratio ispričao sam mu sve šta sam radio, sem svakako Luis mu nisam spomenuo. Za Anđu je on već od ranije znao. Rekao sam šta mi je Trevor predložio, na šta mi Đuro odgovori:

- Ti si sada punoletan, stekao si američko iskustvo, u Ameriku smo došli radi zarade, posavetuj se sa Anđom, pa odluči sam. Tako sam i uradio. Anđa mi je odgovorila da ću joj nedostajati, ali svesna je da sam došao da zaradim novac, i samo me je molila da joj se povremeno javljam i da je ne zaboravim. Dva dana posle svih dogovora saopštio sam Trevoru da prihvatam ponudu, i on mi je dogovorio prevoz u Itasku, blizu kanadske granice.

Baraka u kojoj smo bili smešteni bila je neposredno uz jezero Itaska, koje se granalo u tri kraka, a iz njega je voda isticala, formirajući vrelo reke Miisisipi. U jezeru voda bistra, providna do dna, ali je dosta hladna za kupanje i ima dosta ribe. Upoznao sam se sa ostalim radnicima, smestio se i pripremio za seču drveća. Sa nama su radili i lokalni Indijanci, oni su sa svojim konjima izvlačili posečeno drveće. Bili su veoma vešti, čini mi se bolji od nas belih. Radilo se do zalaska sunca, uz podnevnu pauzu od oko pola sata. Prvoga dana bio sam umoran, ali sam to prikrivao. Kasnije, kako su dani odmicali, bio sam sve bolji i bolji. Trajaće to tako sve do proleća, zima je bila veoma hladna, na baraci je termometar pokazivao i do minus četrdeset stepeni. A kad je granulo proleće, rad u šumi je postao prijatan, odgovarala je prirodna svežina.

- Jedne nedelje moj drugar Indijanac Keri odveo me je svojoj kući, u posetu. Kod kuće sam upoznao njegovu divnu suprugu Ivon i njihovih petoro dece, koji su se igrali oko kuće. Kako u blizini nismo imali nikakvih prodavnica ja sam deci uspeo samo doneti prirodnog šumskog voća, koga su oni imali i u svojoj okolini. Ivon sam pozdravio, po srpskom običaju sa tri poljupca, što sam joj i objasnio. Ona je spremila dobar ručak, meso od ulovljene divljači i povrće iz njihove bašte. Proveli smo prijatno popodne, a predveče sam se ja vratio sam u baraku. Svi smo se pozdravili sa poljupcima, tri puta, njima se to dopalo.

- Za Božićne praznike svi smo dobili 14 dana odmora i ja sam, nenajavljeno stigao u Mejvil. Đuru nisam zatekao kod kuće, pa sam izašao u grad da ručam i svratio u ‘’Bank Amerika’’, da vidim Anđu, gde je ona tada već radila. Ona mi se najviše obradovala. Uveče sam posetio i njene roditelje, a sa Đurom sam se video tek nakon što se on vratio sa posla, radio je u drugoj smeni. Za Božićni praznik slavlje smo napravili zajedno, nas dvojica i Anđini roditelji kod njih. Na sam Božić svi smo išli u crkvu i tamo sam se sreo sa Trevorom i Luis, pozdravili smo se kada smo izašli iz crkve. A za novogodišnju noć svi smo proveli u Siti Holu, gde je priredba organizovana za sve građanstvo. I tu sam se opet sreo sa Luis i Trevorom. Ona je blistala u predivnoj haljini, sa istaknutim grudima. Ja sam bio sve vreme sa Anđom, ali sam krijući gledao u Luis kad’ god mi se pružila prilika. I Luis je mene gledala više nego Trevora.

- Dva dana posle praznika, kada su svi zaposleni opet krenuli na poslove, svrati Luis kod mene i pozove me kod sebe na ručak. Reče opet da je Trevor otputovao u Čikago, na dva dana, a posle ručka, zna se na čega me je pozvala. Opet smo vodili neiscrpnu ljubav do kasno uveče. Ovoga puta, nisma želeo ostati sa njom tokom noći zbog Đure, koji je bio kod kuće.

- Nastupio je novi period u mom životu u Majvilu. Đuro je saznao od nekih ljudi da Ford, auto-industrija u Detroitu traži nove radnike i nudi dobre zarade, pa se za to zaiteresovao i navalio i na mene da idemo u Detroit. Moji su mu odgovori bili da ne želim ostavljati Anđu, da se nameravam oženiti njome i ostati zauvek u Americi. Onda je išao na kartu da smo obećali roditeljima u Bosni da ćemo se vratiti. On je istina tamo imao suprugu, pa sam mu ja odgovarao da on može da ide sam, a da mene ostavi i da se za mene ne brine. Ništa mu nije vredelo. Kada je video da se ja svemu protivim, počeo je priču da se za moj odnos sa Luis zna i da je Trevor spreman učiniti zlo. Pretio mi je da će se Trevor osvetiti na Anđi. Ja sam Anđi o svemu pričao, izuzev moje veze sa Luis, svakako. Kad sam shvatio da je ‘’đavo uzeo šalu’’ dao sam mu pristanak, dodajući da ću ja Anđu prevesti u Detroit i tamo se sa njom venčati. Pristao je, ali je sve vreme dodavao da moramo otići u Bosnu, pa se ja mogu vratiti.

- Nekako, tih dana, kada su mi misli bile potpuno rastrgane, navrati Anđa kod mene dok sam se još izležavao u postelji. Prihvatim je i dok sam je grlio i ljubio ona mi se obesi oko vrata i privuče sebi koliko je mogla. Dodir naših tela uzbudi nas obadvoje i počesmo jedno drugog da skidamo. Kada sam dohvatio njene predivne grudi ona se zacrvenela u licu i podigla joj se temperatura. Legao sam je pored sebe, a zatim smo se spojili. Ona je bila nevina, ali želela je da mi daruje svoju nevinost. I bilo nam je predivno, uživali smo, voleli sm se do kasno popodne, a kada smo se oboje osetili iscrpljeno, okupali smo se, napravili ručak i zatim izašli u šetnju do jezera. Uz jezero smo sedeli zagljeni sve dok sunce nije zašlo i uz prvi suton otpratio sam je kući. Poljubili smo se pred njihovim vratima i ona je ušla u kuću.

DETROIT I PUT U NEPOVRAT

- Pred odlazak iz Mejvila Anđini roditelji napravili su nam večeru kod njih u kući i ta veče protekla nam je svima kao da smo se vratli sa sahrane. Nevena, Anđina mama, pričala je kako se nadala da ćemo uskoro imati svadbu i tome se radovala najviše u životu, a Anđin tata Nikola, govio je da su oni spremni pomoći Anđi i Lazi da se skuće, a kad’ dođu deca pomoći će im u svakom pogledu. Anđa i ja smo pretežno ćutali. Anđa je čak i plakala. Đuro nije gotovo ništa govorio, osećao se krivim pred Nevenom i Nikolom.

- Kada smo krenuli za Detroit Nikola, Nevena i Anđa su nas ispratili na autobusku stanicu, a u autobusu do Milvokia i u vozu za Čikago i dalje za Detroit, ja gotovo da nisam usta otvarao. Mrzeo sam Bosnu i sve što me je tamo očekivalo, molio sam se Bogu da nam se brod potopi. Kad’ me je Đuro upitao zašto sam tako tužan, odgovorio sam mu:

- Znaš Đuro, brat si mi i ja te volim i poštujem kao brata i roditelja, kako si se ti o meni brinuo, ali ja bih najradije da ostanem u Americi. Ja sam ovde našao svoju sreću i želim ostati sa njom, a ti imaš ženu u Bosni, koja te očekuje. Najbolje je ti se vrati, a mene ostavi ovde i ne brini. Đuro je slušao, pa dodade:

- Imaš pravo da planiraš sam svoj život, samo ovoga puta moraš prihvatiti ovaj posao, a ako odlučiš da ostaneš sledeći posao moraš sebi naći sam. Važno mi je da sam te odveo iz Mejvila, da nebi imao problema sa Trevorom.

- Kada smo stigli u Detroit, prijavili smo se u Fordu, a oni su nam pokazali fabriku i dali informacije gde ćemo raditi i uslove (plata, radno vreme, beneficije i slično). Đuro je o tome svemu pregovarao, ja sam samo sedeo i slušao. Istoga dana prošetali smo obližnjim ulicama i pronašli stan koji nam je odgovarao, na udaljenosti da možemo peške odlaziti na posao. Na posao smo došli drugoga dana, nakon što smo se smestili i nabavili potrebnu hranu. Radili smo u livnici, dvanaest sati dnevno, sa jednom pauzom od pola sata za ručak. U livnici je bilo veoma toplo, znojili smo se mnogo i presvlačili svakih dva sata. A, ja onako bezvoljan, mislio sam da je bolje da umrem, da se rešim mojih patnji.

Završio se Drugi svetski rat, u Bosni je bilo primirje, Amerika je privredno naglo napredovala, i svuda se osećalo raspoloženje i veselje. - Ja sam se javio Anđi pismom i obećao joj da ću joj ubrzo početi tražiti posao. Nedeljom smo obojica zajedno izlazili u grad, pa smo tako pronašli i srpsku crkvu. Par nedelja kasnije u posetu Fordu došao je naš poznati naučnik Nikola Tesla, koji je posle dogovora sa Henrijem Fordom došao u našu crkvu. Tu su ga dočekali brojni Srbi, a posle njegovog obraćanja davali smo mu svi novčane priloge, namenjene za njegove istraživačke radove. Tesla je bio elegantno obučen, visokog stasa i malo ispijenog lica, svakome se zahvaljivao, mada se ni sa kime nije rukovao.

U Detroitu se mogla videti i druga strana Amerike. Grad je imao i dosta sirotinje, pretežno su to bili crnci, koji su masovno spavali na ulicama. Kad’ je došla zima strašno je bilo gledati ih gde su sve ležali. Đuro je često skretao pažnju da za to mi ne treba da se brinemo. - Nemožemo mi spasiti Ameriku, rekao bi on.

- Ja sam moj prvi godišnji odmor proveo u Mejvilu, sa Anđom, a Đuro je išao u posetu svojim poznanicima u Pitsburgu. Anđa i ja smo proveli i tri dana u Milvokiju, najčešće smo šetali uz lagunu na jezeru Mičigen. Ubrzo, nakon mog povratka u Detroit, našao sam radno mesto za Anđu u lokalnoj filijali banke, ‘’Bank of Amerika’’, i ona se doselila kod nas. Rentirala je jednosoban stan nedaleko od radnog mesta, kako ni ona nebi morala koristiti gradski saobraćaj. Od kada se ona doselila, mi smo se sastajali svake nedelje, voleli smo se i smišljali gde ćemo kada se venčamo. Za njen rođendan, petoga Maja 1920. godine došli su joj njeni roditelji u posetu, pa smo sledećeg dana, na Đurđevdan svi izašli na ručak u obližnji francuski restoran. Anđa je izgledala presrećna, sva je sijala u licu, a i njeni roditelji bili su veoma veseli, Anđa je toga dana napunila 20 godina. Ja sam bio stariji od nje dve-i-po godine. Moj rođendan je 13 Januar, rođen sam za srpsku Novu godinu, po Julijanskom kalendaru. Tako su nam prolazile sledeđe dve godine, moji i Đurini odnosi su se smirili, ja sam mislio da će me on ostaviti na miru, ali ‘’ne lezi vraže’’, kako kaže naš narod, spopade ga opet ideja povratka u Bosnu.

- Zaradili smo dovoljno para, moći ćemo oba sebi napraviti kuće i vreme je da se vratimo. Ja mu se počnem protiviti, ali on opet napao sa svojim pređašnjim idejama, te dosta smo radili teško, te da nestanemo radi Trevora i ko zna čega još. Vidim ja da je ‘’vrag uzeo šalu’’ i nema za Đuru nikakvog opravdanja. - Vrati se Anđi čim vidiš roditelje, ona će te svakako čekati. I konačno, dam mu ja pristanak, a on ubrzo kupi karte za brod od Njujorka do Rijeke. Pitao me je dali želim povesti i Anđu, da bi kupio kartu i za nju.

- Kada sam otišao kod Anđe da joj saopštim poslednju odluku, ona meni saopšti da je ostala u drugom stanju. Tek tada su mi se poremetile sve misli i planovi. A, ona pribrana osoba, razumela je moju situaciju i reče mi: - Idi ti, ja neću, ja ću ostati ovde gde sam, a ako se ti vratiš čekaću te. Volim te i želim vam srećan put. Rastali smo se sa očima punim suza, bili smo zagrljeni i oboje smo plakali.

- Kada smo isplovili iz Njujorka ja sam sve vreme gledao u nebo, u mislima sam molio Boga da nam se brod potopi. Talasi na otvorenom okeanu postajali su sve veći, kako smo se udaljavali na pučini, ali moju molbu Bog nije hteo uslišiti. Kada smo stigli u Rijeku, morali smo sav zarađeni novac menjati u jugoslovenske dinare, pa smo tako svaki imali po pun kofer tih malo-vrednih novčanica. Stigli smo i u našu Bosnu, roditelji nisu još dugo poživeli, ja se više nisam mogao vratiti u Ameriku, morao sam praviti evo ovu kuću, oženio sam se vašom majkom i evo me sada tu gde smo. Ameriku i Anđu zavoleo sam svim srcem, voleo sam ih najviše u mom životu. A jesam li pogrešio? Jesam. Jelam li sam sebi kriv? Jesam. Tako mi i treba. To sam od Boga zaslužio. Eto, bio si prisutan kada nam je Anđa iznenada došla u posetu, bilo je to u Julu 1956. godine. Lično si je upoznao. Ona je poželela da se još jednom vidimo pre no što odemo u grob i želela je da mi kaže za Nikolu, našeg zajedničkog sina.

I dok smo tako razgovarali, moj otac više govorio, a ja više slušao, sedeći na bedemku iznad kuće, u predvečerje pred zalazak sunca, dodade on:

- Eto, Simo, imao si priliku da vidiš i upoznaš Anđu, nedavno nas je posetila, kada si ovde bio za raspust, a ja se nadam da ćeš ti u tvom životu uspeti otići u Ameriku, pa ako uspeš potraži Anđu i našeg zajedničkog sina Nikolu, tvoga brata, ja ga sigurno nikada neću videti.

Na moje pitanje, šta su radili tih sedam dana u polju, čuvajući ovce, dok je ona bila u poseti, odgovorio mi je kratko: - Voleli smo se i plakali.

- I, eto meni se pružila prilika, dospeo sam u Kanadu. Radeći na doktorskoj disertaciji u Vinipegu, kontaktirao sam Anđu. Dogovorili smo se da ih posetim u proleće 1969. godine, kada sam imao planiranu posetu Univerzitetu u Kanzasu, ali su se baš tada desile velike poplave u Mejvilu i oni su bili otsečeni, a ja sam morao otkazati posetu. Druge prilike 2002. godine, boravio sam u Milvokiju, javio sam se telefonom, Anđe više nije bilo, a muški glas, pretpostavljam da je to bio Nikola, nije baš odavao utisak da je voljan susreta. Tako, Anđu više nisam čuo ni video, a Nikolu niti sam video niti ga čak ni upoznao.

PODELITE OVAJ TEKST NA: