ЖИВОТНА ПРИЧА МОГА ОЦА

(Скраћени изводи из истоименог романа)

ПРЕДГОВОР

Наш отац Лазо често нам је причао своје догађаје из Америке, током нашег детињства. На рад у Америку отишао је са својих петнаест година, код старијег брата Ђуре, који је у Америци дотада живео и радио већ три године. Радио је тешко, али је Америку заволео пуним срцем. Причајући, и нама, деци, и кућним посетиоцима, често је неке догађаје најпре изговарао на енглеском, па затим све понављао на српском. Ми његове приче на енглеском нисмо разумевали, па смо се за то време међусобно погледали, а странцима, нарочито оним који су нам долазили први пут у кућу, то је остављало задивљујући утисак и дивили су му се. Нашим сестрама очеве приче повремено су биле досадне, нарочито оне које су слушале по ко зна који пут, док смо мој старији брат и ја то све меморисали и готово да смо могли наставити очеве приче ако би он којим случајем застао.

Лазо нам је причао о свом одласку у Америку, о пословима које је радио, о вечерњој школи енглеског језика, о људима са којима је имао сусрете и још о много чему, али никада није спомињао девојке, ваљда му је било непријатно да то спомиње пред својом децом, који смо рано остали без мајке. Када је на пут кренуо из Босне ни воз до тада није видео, а стигавши у Њујорк није могао да се начуди тада највишој згради на свету Вулворт Билдинг са 52 спрата. Ни о мору није имао представу како изгледа, а када се нашао на Атлантику мислио је да му је ту животни крај и да Америку никада неће видети. Брату је носио осушену шунку и гладовао на броду пуних шест недеља, а када је стигао на царину, цариници су му шунку бацили у море, бојећи се заразе. Лазо их је гледао изрогаченим погледом и помислио да су Американци потпуно луди. Када се нашао са братом Ђуром, возили су се до хотела фијакером, а кочијаш је био црнац, па га је Ђуро замолио да га не гледа тако зачуђено, како то кочијаш неби приметио.

Многобројни Лазини догађаји нама, деци, и нашим другарима, били су веома интересантни и сва комшинска деца волела су да слушају његове приче. Из миља су га сви звали Ћић Лазо.

ИЗНЕНАДНИ ПУТ У АМЕРИКУ

Био је месец Мај, тек недавно прошао Ђурђевдан, крсна слава Јелача, дани прелепи, топли, сунчани, свуда озеленило, у пољима кренули многобројни пољски радови, а Лазо са својим другарима чувао је овце на Ћулумку, одакле је имао диван преглед околине, све до изнад Крупске долине. Стиже он са стадом при заласку сунца, а отац Јово га дочека испред тора и рече му:

- Иди у кућу, окупај се и спреми, сутра идеш у Америку !

- Какву Америку, зачуђено га Лазо упита?

- Од Ђуре је стигло писмо, послао ти је пасош и шипкарту.

Лазо се покуњено упути ка кућним вратима, где га дочека мајка Марија.

- Ја сам ти већ спремила што ћеш сутра обући, и пресвлаке са топлијом робом, за дуго путовање. Спаковала сам ти и хране да имаш за неколико дана, а за Ђуру сам спаковала једну шунку, као нашу милошту. Иди ти окупај се и дођи на вечеру, сви смо код куће, сестре Стана и Сава и млађи брат ти Душан. Када се отац вратио после обављања свих вечерњих послова, сви су сели за сто, и отац ће први:

- Ти знаш да смо причали, ако се Ђуро добро снађе и нађе неки посао и за тебе, да идеш и ти. Сви знате да се овде тешко живи, а још Аустроугарске власти узимају наше младиће у своју војску да им чувају границе од Турака. Сутра иду још неки младићи из суседних села, са којима ћемо се наћи у Крупи, на станици, одакле сви идете у Загреб на лекарски преглед, а затим у Ријеку на брод. На то се настави мајка:

- Чедо моје, пази ми се и јави се чим стигнеш. Ми ћемо бринути. Поздрави Ђуру и реци му да му је Стоја са нама добро. Слушај Ђуру, он ће ти тамо бити и брат и родитељ. Загрли Лазу и пољуби га, пожелевши му срећан пут.

Њеним жељама придружише се сви остали укућани.

На станици у Крупи су се срели са тројицом осталих младића, који су на пут кренули са Лазом. Упознали су се и убрзо сели у воз за Загреб. У Загребу су пронашли лекарску ординацију, доктор их је прегледао по важећим прописима, а медицинска сестра им је попунила лекарске налазе. Како је Лазо био млађи од шеснаест година, доктор му скрену пажњу:

- Ти си Лазо здрав, али си малолетан за запослење у Америци. Колико ја знам, они никога испод шеснаест година не запошљавају. Ја ти дајем дозволу а ти се снађи како знаш, Кренуше они за Ријеку, Лазо потиштен, смишља шта може да му се деси. Када су стигли у Ријеку и пронашли брод, сву тројицу дечака примише, а Лазу зауставише, говорећи му исто што му је и доктор рекао. Тада се један од дечака досети, па му на растанку рече:

- Иди ти у Трст, пронађи брод и капетану слажи да идеш код родитеља. Они не могу проверавати да ли су ти родитељи у Америци или не. Пробај и нека ти је са срећом. Ми ћемо у Њујорку пронаћи Ђуру и казати му да чека брод из Трста.

Лазо се исте вечери упути у Трст, возом, помогао му је један брачни пар Словенаца, који су путовали истим возом, и некако сутрадан стиже он у Трст. Пронађе одговарајући брод за Америку, потражи капетана, а овај му провери документа, па кад’ чу да су му родитељи у Америци, прими га на брод и нареди морнару да га смести у једну четворо-креветну кабину. Кад се докопао смештаја на броду, осетио се срећним, успео је и убрзо заспао чим је брод кренуо. Био је то брод Марта Вашингтон, саграђен 1908. године, дугачак 460 стопа и тежак 8347 т. Имао је смештај за 2190 путника. Кренуo је лагано, уз дуги звук сирене, а на отвореном Јадранском мору развио брзину 17 чворова. Таласи нису били велики, лагано се брод љуљао и Лазо је прву ноћ лепо преспавао. Два дана након поласка стигли су у Пиреј, Грчка. Ту се брод задржавао више од 24 сата, за које време су попуњаване потребне намирнице, па је Лазо замолио да са морнарима утоварује угаљ, што су му они са чуђењем дозволили, јер њему је било досадно.

Напустивши Пиреј, брод је узео правац према Сиракузи на Сицилији. Таласи на отвореном моту били су много већи него кроз Јадран и Егејско море. Приближавајући се луци у Сиракузи видели су зидине које су опасивале луку. А сутрадан ујутро масовно су кренули у разгледање града, тргова, цркви и улица. Испред цркава улични свирачи мамили су публику, очекујући милостињу. Два дана, након што је брод попуњен потребним намирницама, кренуо је Средоземним морем, Медитераном, према Гибралтару. Кроз Гибралтар је брод прошао без задржавања, упловио у Атлантик, и упутио се, у тада највећу светску луку, Казабланка.

У Казабланки су боравили три дана, јер брод се морао попунити храном за потребе свих путника, са угљем за четворо-недељну пловидбу. Морнари су сви били гаравих лица од рада са угљем, а послуга брода у белим мантилима. Путницима је дневно дозвољаван излазак у град, уз упозорења чега све да се чувају. Лазо је ишао са још двојицом старијих људи из Лике, са којима се дотада упознао на броду, који су му били и цимери у кабини. У Казабланки се наслушао разних језика и нагледао најразличитијих ношњи. Трговци су викали из свег гласа, нудећи свако своју робу. Лука је била крцата многобројним светом, свих раса.

У Атлантик се испловило касно увече, када је над океаном био потпуни мрак, помрчина какву Лазо дотада није нигде осетио. А, Атлантик, што су се даље удаљавали постајао је све суровији, таласи све већи, брод се високо уздизао и спуштао, многим путницима је позлило и повраћали су. Прву ноћ су једва издржали, а како је свануло и сунце грануло таласи су се смирили и пловидба је постала пријатна. Но, како су све даље одмицали од Европе, све даље на отвореном Атлантику, таласи су ноћу бивали све већи и већи. Како се пловидба одужила, а путници већ отупели, некако су то сви прихватали као нормално. Било је, истина, и лепих дана и ноћи, смирених, са блажим таласима, па се ето издржало готово пуне четири недеље пловидбе. Лазо је мислио да никада неће стићи у Америку. Ноћима је сањао разне сцене које су га страшиле, сањао је да иде у пакао. А када су се приближавали њујоршкој луци, неки путници почели су да гласно дозивају своје рођаке, који су их сачекивали. У Америку су стигли крајем Јуна месеца 1913. године. Лазо је тада имао петнаест година.

НАЈЗАД У АМЕРИЦИ

Острво Елис служило је за прихват емиграната из целога света. На острву је изграђен прихватни центар, огромна зграда са двадесетак линија у којима пристигли путници стоје у редовима, до доласка на ред за провере при уласку у земљу. Лазин брод чекао је око два сата за улазак у луку, а од искрцавања до његовог доласка на ред за провере протекло је још око пет сати. Када је он дошао на ред добио је девојку која је говорила српски, као преводилац.

- Име и презиме, упита га службеник?

-Лазо Јелача! Службеник то изговори Џелака, што Лазу зачуди.

- Шта уносиш од вредности?

- Ништа, одговори Лазо.

- Имаш ли хране?

- Имам једну шунку, родитељи шаљу брату!

- Дај је мени!

- Ја је носим брату, како да је дам теби!

Лазо извади шунку, а службеник је узе и даде другом службенику да је баци у море. Лазине очи остадоше широм отворене, у чуду, зар су ови Американци луди, шунку бацају у море, а ја сам током целога пута био непрестано гладан.

- Колико Лазо имаш година?

- Осамнаест, одговори Лазо. - А слагао сам га. Тек сам био у шеснаестој, али поучен препоруком доктора у Загребу, усудио сам се да лажем и успело је.

И управо, када је испитивање било при крају, зачу се разглас на српском:

- Ако је Лазо Јелача пристигао у луку, нека иде ка излазу, чека га брат Ђуро.

- На излазу из зграде Ђуро ме је чекао. Загрлили смо се и пољубили, а затим ме је он повео према фијакеру, у коме је кочијаш био фино обучен црнац. Загледао сам се у њега, на што ми је Ђуро скренуо пажњу да га не гледам. Одвезао нас је до хотела у коме је Ђуро провео претходну ноћ. Ту ме је Ђуро послао да се окупам, а док сам се ја купао он је сву моју робу спалио у пећи, бојећи се вашки и заразе. Ђуро је већ имао за мене спремљено ново одело са пресвлаком, чему се ја нисам надао. Када сам обукао ново америчко одело, гласно сам узвикнуо: - Постао сам Американац. Убрзо ме је одвео у ресторан, где смо имали добар оброк, ни ручак, ни вечера, нешто између.

- Другога дана, пробудио сам се када су ми први сунчани зраци засијали кроз прозор и обасјали таваницу собе. После доручка, фијакером смо се одвезли у град Њујорк Сити, да га разгледамо, јер како рече Ђуро, не зна се када ћемо поново имати прилике за то. Обилазили смо многа места, Ђуро ми је говорио за свако како се зове, мада их ја тада нисам успевао сва запамтити. Импресионирале су ме високе зграде, какве до тада нисам нигде имао прилике видети. Тада највиша зграда у Њујорку била је Вулворт Билдинг, 52 спрата, до неба, мене би било страх попети се на њен врх, а тек погледати доле.

- Трећега дана сели смо у воз, на станици изнад које је писало име Гранд Централ Стеишен. Воз је изгледао уредан као хотел, у коме је чак постојао вагон ресторан, где смо и ми ручали. Ђури сам причао какав је био наш воз, којим смо од Крупе путовали за Загреб. Тада сам му испричао и све моје догодовштине, од Загреба, преко Ријеке и Трста, па успут све догађаје на броду. Он је доста од тога и сам знао, јер слично је и он проживео када је он одлазио из Босне. Путовали смо кроз Пенсилванију, успутни предели били су ми предивни, а предвече смо стигли у Питтсбург, где је Ђуро, како рече, имао свог другара Петра Вигњевића, из суседног Војевца. Из воза смо видели где се две реке: Алегени и Моногајела састају и чине реку Охајо. Воз је продужио за Чикаго, а успут ми је Ђуро причао о нашим људима који су живели и радили у Кливленду и Герију. Очарала су ме непрегледна поља, држава Охаја, Индијане и Илиноиса, пуна жита. Увече смо стигли у Чикаго, на Јунион Стеишен, у коју, кажу, дневно улази 700 возова, са 400.000 путника. Ту смо се задржавали до слећег воза за Милвоки око два сата, а када смо продужили била је већ ноћ и ја сам готово цео тај пут преспавао.

Раном зором били смо у Милвокију, о коме ми је Ђуро причао како је град леп и да у њему живи доста Срба. Одатле смо имали локални аутобус за Мејвил, градић удаљен стотинак километара, у коме је Ђуро живео и радио. Тамо смо стигли око 10 сати, по локалном времену. Приметио сам да пристигли путници излазе кроз једна врата, док путници који одлазе, улазе на другу, не мешају се.

Кућа, коју је Ђуро рентирао имала је две спаваће собе, кухињу, купатило, дневну собу, оставу, коју ми зовемо шпајз и терасу. Кућа је била лепа, имала је малу башту и цвеће, до улице, са једним великим дрветом, које је Ђуро звао Мејпл три. - Када сам први пут изашао на улицу махнуо сам једном комшији, у знак поздрава и он ми је одмахнуо, са осмехом.

- Првих дана боравка, када Ђуро није радио, обилазили смо улице, он ми је показао где је продавница хране и кућних потрепштина, где је школа, полицијска станица, банка, општина и где је радионица у којој је он радио. Када сам остао сам ја сам опет шетао и излазио до моста и језера, тако сам упознао цео градић.

ЖИВОТ У МЕЈВИЛУ

Америку сам стигао последњих дана месеца Јуна 1913. године. Време је било претжно топло, дани сунчани, свуда зеленило и нека воћа већ почињала да зрију. Продавнице су биле добро снабдевене, завршила се школска година, свет који се кретао улицама јављали су се једни другима, све је импоновало Лази, за кога су то биле скоро све новине какве није имао одакле да замишља. Ђуро се код својих познаника распитивао за запошљавање Лазе. Проћи ће тако неко време, када му један Американац на послу предложи да се обрати Фрицу Вагнеру, који је имао своју фирму за снабдевање ледом. Уговори Ђуро посету и договорише се они да Лазо почне као кочијаш, да развози лед од куће до куће. Фрижидера тада још није било на тржишту, па су се намирнице чувале на леду. А како је Лазо већ био искусан са коњима, прихвати он понуђени посао, радосно, и поче радити сав срећан. На посао је увек долазио на време, све обављао успешно и стекао прве утиске, а газду задовољио својим понашањем. Почео је и да учи немачки, што је господина Вагнера посебно обрадовало.

Од господина Вагнера Лазо је добио списак потрошача, са адресама и количинама леда који им се доставља, и посао је почео успешно. Возећи се увек је певушио, приказујући се потрошачима срећним. Убрзо се досетио и на коњске амове поставио прапорце, по чему су га потрошачи чули чим је улазио у њихове улице. То се свима допало, па су чак и нови купци почели да се пријављују. Власника је то одушевило, промет му се почео повећавати. Лазо је стартовао са надницама од долар фифти на сат, а десиће се пред Божићне празнике да му газда повећа дневнице на два долара на сат. Кад је већ мало научио немачки, Лазо сретне господина Вагнера на дворишту и јави му се на немачком:

- Гутен морген хер Фриц! Ви гехт ес инен?

Фриц Вагнер изненађен, а истовремено обрадован, одговори му:

- Данке, Хер Јелача! Их бин гут, данке! Ви гехт ес инен хојте?

Током августа Ђуро је уписао Лазу у вечерњу школу за енглески језик. Лазо је радио свакога дана од 8 до 16 сати, а у вечерњу школу ишао од 18 до 21. Имао је времена и да се наспава, обично је устајао око 7 сати ујутру. Недељом је понекад одлазио у цркву, католичку, православне није било у Мејвилу, а понекад је излазио у град да види локалне спортске игре и једноставно да упознаје свет. Прва зима била му је хладнија од зима какве су биле у Босни. Крајем Јуна 1914. године завршио је прву годину енглеског језика и већ се успешно споразумевао.

- Током летњег распуста нађох се ја у продавници хране и испред себе приметих лепу девојку, она се окрете према мени и јави ми се, - Хај, ју аре њу хиер, арн’т ју? Разумео сам је и ја јој одговорим:

- Ај ем Лазо. Јес, Ај ем њу хиер. Ај кеим фром Босниа ласт јир.

- Па ти онда говориш српски, зар не? Продужи она на српском.

- Говорим ја њој, ја сам Србин из Босне. А она ће: - Одакле си из Босне? - Из Јасенице, ако ти знаш где је то? - Питаћу моје родитеље, они ће сигурно знати. И кренемо заједно кући, кад она станује у мојој улици, на око 200 - 300 метара од наше куће. На растанку ми она рече да се зове Анђа (енглески Енгие) Стипановић. Од тада смо почели да се виђамо доста често, понекад смо шетали до језера, а једне суботе увече ишли смо у биоскоп, и тада смо се први пут држали за руке. Мени се Анђа допала, а стекао сам утисак да сам се и ја њој допао. Тако смо почели да се забављамо и то лето нам је прошло у најлепшим сећањима. Када сам ја рекао Ђури о коме је реч, он се већ познавао са њеним родитељима, и рекао ми је да су они из суседног села, Добовика.

Почетком 1915. године Ђуро се пријавио, као добровољац, у америчку војску, имао је информацију да ће тиме добити статус држављанина Америке, што му даје извесне олакшице. У то време сви Американци знали су где је Босна, по сарајевском атентату Гаврила Принципа на Франца Фердинанда, на Видовдан 1914. године, што су Аустријанци узели као повод за почетак Првог светског рата.

- И док је Ђуро служио војни рок, ја сам самостално обављао све своје обавезе, радио, ишао у школу, куповао намирнице и себи спремао јела. Анђа ми је повремено навраћала, када смо обоје имали слободног времена, па ми је и она помагала у припреми јела. Знала је неке рецепте од њене маме, што ми је било од користи. Нас двоје смо се истински заволели и ја сам повремено навраћао код њених родитеља. Они су ме прихватили искрено, а ја сам их поштовао. Третирали су ме као будућег зета, ‘’бој-френда’’ њихове јединице.

- Из војске ми је Ђуро писао како он верује у предсдника Вудроу Вилсона, што сам и ја прихватао, па сам се чак једне прилике тим мишљењем похвалио учитељу у школи и он ме је за то јавно похвалио. Писао сам родитељима како живим и саопштио им да имам девојку, и то из нашег краја, али им нисам спомињао да је намеравам довести у Босну, за што су се они највише интересовали.

НА ИЗВОРУ РЕКЕ МИСИСИПИ

Седели смо поново тог августовског дана, када сам ја био код њих на школском распусту, на брежуљку изнад наше куће, када ми је отац наставио своју животну причу. Било је предвечерје, он се управо вратио из поља, а сунчев залазак иза градине био је прелеп, наранџаст. Лазо је наумио да ми исприча и своје љубавне догађаје, о чему сам га ја провоцирао, али се по мало устручавао.

- Звук прапораца на мојим коњима постао је познат свим становницима Мејвила, а тиме су упознали и мене. Стижем тако пред једну од најбољих кућа, а пред кућом ме већ чека човек са супругом. Он прилази да ми помогне унети лед у кућу, а ја се загледао у његову супругу, која ме је очарала својим изгледом, нарочито грудима, кроз полу-отворен деколте. Приметила то она, па се осмехнула, а њен супруг ће ми:

- Младићу, Ви изгледате веома добро, здрави сте и снажни. Одакле сте?

- Ја сам Лазо Јелача, родом из Босне, дошао сам пре три године.

- Представи се он мени, зове се Тревор, власник је фирме ‘’Итаска Вудмакинг Инкорпореишен’’. Ако би вас интересовао посао код нас, сеча шума, ми плаћамо добро, али су услови рада доста тешки. Зиме су хладне и ради се од изласка до заласка сунца. Размислите Лазо, понови он моје име, па ми се јавите уколико се одлучите. Представи ми и своју супругу, Луис, дивна плавуша, Швеђанка, по мојој процени жена око 32 до 34 године. Када сам навратио у Треворову фирму да ме он детаљније информише, рече ми да они плаћају 3.50 до 4.00 долара на сат, предложи ми да свратим код њих кући, ако имам времена, желео је да ме детаљније упозна.

- Навратим ја предвече, након што сам развезао лед, била је Среда, дан топао, почетак јесени када дрвеће добија златну боју лишћа и птице се окупљају на струјним жицама, пред њихов одлазак. Позвоним, Луис се појави на вратима и саопшти ми да Тревор није код куће. И таман ја да се окренем, она ме задржа и позва у кућу. Ја мало стидљив, али ипак уђох. И како ја уђох она ме загрли и обеси ми се око врата. Додирнуше ме њене дивне груди и у мени се пробуди мушки нагон, па и ја њу загрлих и пољубисмо се. Сачека она да се изујем, а она поче да ме скида, видим ја шта ће бити, упитах је за Тревора, на шта ми она одговори да је на путу и да не долази до сутра. Одведе ме у спаваћу собу, брачни кревет широк, тешке завесе замрачиле собу, јастуци извезени цвећем, мирис на јоргован. Нађосмо се голи, загљени, она веома искусна, поче своју игру у којој је изванредна мајсторица. Узела ми је невиност за којом нисам зажалио, научила ме је љубави. Волели смо се целе ноћи, мислим да смо обоје заспали тек пред зору и пробудили се када су сунчани зраци обаснаји кроз завесе. Окупали смо се заједно, а онда је она направила доручак. Кући сам отишао пред мој одлазак на посао.

- Волим Те, волим те много, поновила је то два пута. - Мој муж ради много, а кад’ не ради мало користи од њега у кревету. Ти си био изванредан. Желим те опет. Пољубисмо се на растанку, једва ме је пустила из загрљаја.

- Пар дана касније, била је Недеља, нисам радио, па сам се излежавао, кад неко зазвони на вратима. Устанем у пиџами, отворим, кад’ оно Луис, дошла да се волимо. И волели смо се на мом каучу, у још топлој постељини, до подне. Ја сам јој понудио да заједно направимо ручак, али се она захвалила и отишла. Рекла ми је: - Ја сам добила за чега сам дишла и срећна сам. Волим Те, и затворила врата.

Прођоше и Ђурине три године у војсци, а када се вратио испричао сам му све шта сам радио, сем свакако Луис му нисам споменуо. За Анђу је он већ од раније знао. Рекао сам шта ми је Тревор предложио, на шта ми Ђуро одговори:

- Ти си сада пунолетан, стекао си америчко искуство, у Америку смо дошли ради зараде, посаветуј се са Анђом, па одлучи сам. Тако сам и урадио. Анђа ми је одговорила да ћу јој недостајати, али свесна је да сам дошао да зарадим новац, и само ме је молила да јој се повремено јављам и да је не заборавим. Два дана после свих договора саопштио сам Тревору да прихватам понуду, и он ми је договорио превоз у Итаску, близу канадске границе.

Барака у којој смо били смештени била је непосредно уз језеро Итаска, које се гранало у три крака, а из њега је вода истицала, формирајући врело реке Миисисипи. У језеру вода бистра, провидна до дна, али је доста хладна за купање и има доста рибе. Упознао сам се са осталим радницима, сместио се и припремио за сечу дрвећа. Са нама су радили и локални Индијанци, они су са својим коњима извлачили посечено дрвеће. Били су веома вешти, чини ми се бољи од нас белих. Радило се до заласка сунца, уз подневну паузу од око пола сата. Првога дана био сам уморан, али сам то прикривао. Касније, како су дани одмицали, био сам све бољи и бољи. Трајаће то тако све до пролећа, зима је била веома хладна, на бараци је термометар показивао и до минус четрдесет степени. А кад је грануло пролеће, рад у шуми је постао пријатан, одговарала је природна свежина.

- Једне недеље мој другар Индијанац Кери одвео ме је својој кући, у посету. Код куће сам упознао његову дивну супругу Ивон и њихових петоро деце, који су се играли око куће. Како у близини нисмо имали никаквих продавница ја сам деци успео само донети природног шумског воћа, кога су они имали и у својој околини. Ивон сам поздравио, по српском обичају са три пољупца, што сам јој и објаснио. Она је спремила добар ручак, месо од уловљене дивљачи и поврће из њихове баште. Провели смо пријатно поподне, а предвече сам се ја вратио сам у бараку. Сви смо се поздравили са пољупцима, три пута, њима се то допало.

- За Божићне празнике сви смо добили 14 дана одмора и ја сам, ненајављено стигао у Мејвил. Ђуру нисам затекао код куће, па сам изашао у град да ручам и свратио у ‘’Банк Америка’’, да видим Анђу, где је она тада већ радила. Она ми се највише обрадовала. Увече сам посетио и њене родитеље, а са Ђуром сам се видео тек након што се он вратио са посла, радио је у другој смени. За Божићни празник славље смо направили заједно, нас двојица и Анђини родитељи код њих. На сам Божић сви смо ишли у цркву и тамо сам се срео са Тревором и Луис, поздравили смо се када смо изашли из цркве. А за новогодишњу ноћ сви смо провели у Сити Холу, где је приредба организована за све грађанство. И ту сам се опет срео са Луис и Тревором. Она је блистала у предивној хаљини, са истакнутим грудима. Ја сам био све време са Анђом, али сам кријући гледао у Луис кад’ год ми се пружила прилика. И Луис је мене гледала више него Тревора.

- Два дана после празника, када су сви запослени опет кренули на послове, сврати Луис код мене и позове ме код себе на ручак. Рече опет да је Тревор отпутовао у Чикаго, на два дана, а после ручка, зна се на чега ме је позвала. Опет смо водили неисцрпну љубав до касно увече. Овога пута, нисма желео остати са њом током ноћи због Ђуре, који је био код куће.

- Наступио је нови период у мом животу у Мајвилу. Ђуро је сазнао од неких људи да Форд, ауто-индустрија у Детроиту тражи нове раднике и нуди добре зараде, па се за то заитересовао и навалио и на мене да идемо у Детроит. Моји су му одговори били да не желим остављати Анђу, да се намеравам оженити њоме и остати заувек у Америци. Онда је ишао на карту да смо обећали родитељима у Босни да ћемо се вратити. Он је истина тамо имао супругу, па сам му ја одговарао да он може да иде сам, а да мене остави и да се за мене не брине. Ништа му није вредело. Када је видео да се ја свему противим, почео је причу да се за мој однос са Луис зна и да је Тревор спреман учинити зло. Претио ми је да ће се Тревор осветити на Анђи. Ја сам Анђи о свему причао, изузев моје везе са Луис, свакако. Кад сам схватио да је ‘’ђаво узео шалу’’ дао сам му пристанак, додајући да ћу ја Анђу превести у Детроит и тамо се са њом венчати. Пристао је, али је све време додавао да морамо отићи у Босну, па се ја могу вратити.

- Некако, тих дана, када су ми мисли биле потпуно растргане, наврати Анђа код мене док сам се још излежавао у постељи. Прихватим је и док сам је грлио и љубио она ми се обеси око врата и привуче себи колико је могла. Додир наших тела узбуди нас обадвоје и почесмо једно другог да скидамо. Када сам дохватио њене предивне груди она се зацрвенела у лицу и подигла јој се температура. Легао сам је поред себе, а затим смо се спојили. Она је била невина, али желела је да ми дарује своју невиност. И било нам је предивно, уживали смо, волели см се до касно поподне, а када смо се обоје осетили исцрпљено, окупали смо се, направили ручак и затим изашли у шетњу до језера. Уз језеро смо седели загљени све док сунце није зашло и уз први сутон отпратио сам је кући. Пољубили смо се пред њиховим вратима и она је ушла у кућу.

ДЕТРОИТ И ПУТ У НЕПОВРАТ

- Пред одлазак из Мејвила Анђини родитељи направили су нам вечеру код њих у кући и та вече протекла нам је свима као да смо се вратли са сахране. Невена, Анђина мама, причала је како се надала да ћемо ускоро имати свадбу и томе се радовала највише у животу, а Анђин тата Никола, говио је да су они спремни помоћи Анђи и Лази да се скуће, а кад’ дођу деца помоћи ће им у сваком погледу. Анђа и ја смо претежно ћутали. Анђа је чак и плакала. Ђуро није готово ништа говорио, осећао се кривим пред Невеном и Николом.

- Када смо кренули за Детроит Никола, Невена и Анђа су нас испратили на аутобуску станицу, а у аутобусу до Милвокиа и у возу за Чикаго и даље за Детроит, ја готово да нисам уста отварао. Мрзео сам Босну и све што ме је тамо очекивало, молио сам се Богу да нам се брод потопи. Кад’ ме је Ђуро упитао зашто сам тако тужан, одговорио сам му:

- Знаш Ђуро, брат си ми и ја те волим и поштујем као брата и родитеља, како си се ти о мени бринуо, али ја бих најрадије да останем у Америци. Ја сам овде нашао своју срећу и желим остати са њом, а ти имаш жену у Босни, која те очекује. Најбоље је ти се врати, а мене остави овде и не брини. Ђуро је слушао, па додаде:

- Имаш право да планираш сам свој живот, само овога пута мораш прихватити овај посао, а ако одлучиш да останеш следећи посао мораш себи наћи сам. Важно ми је да сам те одвео из Мејвила, да неби имао проблема са Тревором.

- Када смо стигли у Детроит, пријавили смо се у Форду, а они су нам показали фабрику и дали информације где ћемо радити и услове (плата, радно време, бенефиције и слично). Ђуро је о томе свему преговарао, ја сам само седео и слушао. Истога дана прошетали смо оближњим улицама и пронашли стан који нам је одговарао, на удаљености да можемо пешке одлазити на посао. На посао смо дошли другога дана, након што смо се сместили и набавили потребну храну. Радили смо у ливници, дванаест сати дневно, са једном паузом од пола сата за ручак. У ливници је било веома топло, знојили смо се много и пресвлачили сваких два сата. А, ја онако безвољан, мислио сам да је боље да умрем, да се решим мојих патњи.

Завршио се Други светски рат, у Босни је било примирје, Америка је привредно нагло напредовала, и свуда се осећало расположење и весеље. - Ја сам се јавио Анђи писмом и обећао јој да ћу јој убрзо почети тражити посао. Недељом смо обојица заједно излазили у град, па смо тако пронашли и српску цркву. Пар недеља касније у посету Форду дошао је наш познати научник Никола Тесла, који је после договора са Хенријем Фордом дошао у нашу цркву. Ту су га дочекали бројни Срби, а после његовог обраћања давали смо му сви новчане прилоге, намењене за његове истраживачке радове. Тесла је био елегантно обучен, високог стаса и мало испијеног лица, свакоме се захваљивао, мада се ни са киме није руковао.

У Детроиту се могла видети и друга страна Америке. Град је имао и доста сиротиње, претежно су то били црнци, који су масовно спавали на улицама. Кад’ је дошла зима страшно је било гледати их где су све лежали. Ђуро је често скретао пажњу да за то ми не треба да се бринемо. - Неможемо ми спасити Америку, рекао би он.

- Ја сам мој први годишњи одмор провео у Мејвилу, са Анђом, а Ђуро је ишао у посету својим познаницима у Питсбургу. Анђа и ја смо провели и три дана у Милвокију, најчешће смо шетали уз лагуну на језеру Мичиген. Убрзо, након мог повратка у Детроит, нашао сам радно место за Анђу у локалној филијали банке, ‘’Банк оф Америка’’, и она се доселила код нас. Рентирала је једнособан стан недалеко од радног места, како ни она неби морала користити градски саобраћај. Од када се она доселила, ми смо се састајали сваке недеље, волели смо се и смишљали где ћемо када се венчамо. За њен рођендан, петога Маја 1920. године дошли су јој њени родитељи у посету, па смо следећег дана, на Ђурђевдан сви изашли на ручак у оближњи француски ресторан. Анђа је изгледала пресрећна, сва је сијала у лицу, а и њени родитељи били су веома весели, Анђа је тога дана напунила 20 година. Ја сам био старији од ње две-и-по године. Мој рођендан је 13 Јануар, рођен сам за српску Нову годину, по Јулијанском календару. Тако су нам пролазиле следеђе две године, моји и Ђурини односи су се смирили, ја сам мислио да ће ме он оставити на миру, али ‘’не лези враже’’, како каже наш народ, спопаде га опет идеја повратка у Босну.

- Зарадили смо довољно пара, моћи ћемо оба себи направити куће и време је да се вратимо. Ја му се почнем противити, али он опет напао са својим пређашњим идејама, те доста смо радили тешко, те да нестанемо ради Тревора и ко зна чега још. Видим ја да је ‘’враг узео шалу’’ и нема за Ђуру никаквог оправдања. - Врати се Анђи чим видиш родитеље, она ће те свакако чекати. И коначно, дам му ја пристанак, а он убрзо купи карте за брод од Њујорка до Ријеке. Питао ме је дали желим повести и Анђу, да би купио карту и за њу.

- Када сам отишао код Анђе да јој саопштим последњу одлуку, она мени саопшти да је остала у другом стању. Тек тада су ми се пореметиле све мисли и планови. А, она прибрана особа, разумела је моју ситуацију и рече ми: - Иди ти, ја нећу, ја ћу остати овде где сам, а ако се ти вратиш чекаћу те. Волим те и желим вам срећан пут. Растали смо се са очима пуним суза, били смо загрљени и обоје смо плакали.

- Када смо испловили из Њујорка ја сам све време гледао у небо, у мислима сам молио Бога да нам се брод потопи. Таласи на отвореном океану постајали су све већи, како смо се удаљавали на пучини, али моју молбу Бог није хтео услишити. Када смо стигли у Ријеку, морали смо сав зарађени новац мењати у југословенске динаре, па смо тако сваки имали по пун кофер тих мало-вредних новчаница. Стигли смо и у нашу Босну, родитељи нису још дуго поживели, ја се више нисам могао вратити у Америку, морао сам правити ево ову кућу, оженио сам се вашом мајком и ево ме сада ту где смо. Америку и Анђу заволео сам свим срцем, волео сам их највише у мом животу. А јесам ли погрешио? Јесам. Јелам ли сам себи крив? Јесам. Тако ми и треба. То сам од Бога заслужио. Ето, био си присутан када нам је Анђа изненада дошла у посету, било је то у Јулу 1956. године. Лично си је упознао. Она је пожелела да се још једном видимо пре но што одемо у гроб и желела је да ми каже за Николу, нашег заједничког сина.

И док смо тако разговарали, мој отац више говорио, а ја више слушао, седећи на бедемку изнад куће, у предвечерје пред залазак сунца, додаде он:

- Ето, Симо, имао си прилику да видиш и упознаш Анђу, недавно нас је посетила, када си овде био за распуст, а ја се надам да ћеш ти у твом животу успети отићи у Америку, па ако успеш потражи Анђу и нашег заједничког сина Николу, твога брата, ја га сигурно никада нећу видети.

На моје питање, шта су радили тих седам дана у пољу, чувајући овце, док је она била у посети, одговорио ми је кратко: - Волели смо се и плакали.

- И, ето мени се пружила прилика, доспео сам у Канаду. Радећи на докторској дисертацији у Винипегу, контактирао сам Анђу. Договорили смо се да их посетим у пролеће 1969. године, када сам имао планирану посету Универзитету у Канзасу, али су се баш тада десиле велике поплаве у Мејвилу и они су били отсечени, а ја сам морао отказати посету. Друге прилике 2002. године, боравио сам у Милвокију, јавио сам се телефоном, Анђе више није било, а мушки глас, претпостављам да је то био Никола, није баш одавао утисак да је вољан сусрета. Тако, Анђу више нисам чуо ни видео, а Николу нити сам видео нити га чак ни упознао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: